Jump to content

Bogdan011

Члан
  • Број садржаја

    168
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Православни композитор Арво Перт добитник највише папске награде за богословље   
    Арво Перт добија од папе „Нобелову награду богословља“
    26. Септембар 2017 - 15:23
    Награда ватиканске Фондације „Јозеф Рацингер – Бенедикт XVI“ додељена естонском композитору и двојици Немаца
    Награду ватиканске Фондације „Јозеф Рацингер – Бенедикт XVI“, познату и као „Нобелова награда богословља“, ове године ће примити естонски композитор Арво Перт. Поред њега, који је православни хришћанин, ову награду су добили и евангелистички теолог из Страсбура Теодор Дитер, један од писаца заједничке католичко-лутерантске изјаве о оправдању из 1990, и католички догматичар из Бона Карл-Хајнц Менке.
    Арво Перт, рођен 1935. године, од 2011. члан Папског савета за културу, компоновао је недавно музички комад „Три мала пастира из Фатиме“, који је изведен поводом 100-годишњице јављања Богородице у Португалу.
    На конференцији за штампу председник Папског савета за културу, кардинал Ђанфранко Раваси је рекао да је Перт за њега „можда највећи живи композитор“. Ватиканска Фондација „Бенедикт XVI“ објавила је да се ова награда даје, и поред „строго теолошких“ радова, и за радове који стварају верску инспирацију као што је музика Пертова.
    Награду ће 18. новембра уручити лично папа Фрања.
    Перт је као одрасли примио православље, а родом је из Естоније. Теодор Дитер (рођ. 1951) је лутеран и родом је из Немачке. Он се веома залажеза екуменски дијалог  као и Карл-Хајнц Менке (рођен 1950).
    Извор: Катпрес (превод – Информативна служба СПЦ)
    Додатак вести: Послушајте композицију Арво Перта "Te Deum" у извођењу Естонског националног оркестра и хора, у којој се, по мишљењу познавалаца, најбоље преплићу августијанско-грегоријанска и византијска музичка традиција, са употребом исона.
     
     
  2. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Тројице-Сергијева лавра добила на дар честицу моштију Преподобног Јустина (Поповића)   
    Свето-Тројицка Сергијева лавра примила је, 24. септембра 2017. године, делић моштију Преподобног Јустина Ћелијског, истакнутог богослова и проповедника, светитеља Српске Православне Цркве, који се прославио у 20. веку. После завршетка Божествене Литургије у Успенском саборном храму Свето-Тројицке Сергијеве лавре монаси ове обитељи су са страхопоштовањем примили на дар светињу.   Честица моштију овог посебно поштованог православног свеца послата је по благослову епископа Ваљевског Милутина и духовне кћери Светитеља Јустина мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, где је Преподобни Јустин провео последње три деценије свог живота, непрестано прогоњен од комунистичких власти, док се није преставио у Господу 1979. године.   Игуманија Гликерија је допутовала у Тројице-Сергијеву лавру ради учешћа у конференцији «Континуитет монашке традиције у савременим манастирима», која ће се одржати 23-24 септембра 2017. године у Московској духовној академији. У одељку конференције «Практични аспекти духовног руковођења: континуитет традиције» мати Гликерија представила је окупљеним игуманима и игуманијама свој рад под називом «Ватрени монах и богослов: о Преподобном Јустину (Поповићу)».     Извор: Православије.ру
  3. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Игуман Петар (Драгојловић) - Грех црквеног раскола   
    Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници.
                    Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222).
                    Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа.
                    Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.»
                    Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства.
                    Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“
                    У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7).
                    По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта.
                    Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама".
                    Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.”
                    Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у  јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица."
                    Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство.
                    Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”).
                    Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.”  (Еф. 4, 4 – 6).
                    Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми  знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт."         
                    Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље."
                    По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.”
                    Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања  кидамо”.  
                    У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа,  реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. 
                    У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. 
                    У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства.
                    Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16).
    приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић),
    Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава,
    19/6 септембар, 2017. г.
                                              
     
    Извори:
                                      1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004.
    2.      https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj
    3.      https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi
  4. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Посетите интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота"   
    Интернет страница почела је са радом на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 2016. лета Господњег. Наша интернет страница налази се на списку проверених интернет страница које су реализоване у оквиру Српске Православне Цркве. У наведеном каталогу сајтова СПЦ ова интернет страница је процењена и препозната као прегледна, савремена и визуелно лепа.       На овој интернет страници прочитајте:     Поред многобројног катихетског садржаја у виду предавања, емисија и поучних текстова, у оквиру ове интернет странице можете да се упознате са важнијим вестима из наше Свете Цркве и осталих помесних цркава.    Поред тога, на једном месту можете да прочитате све ауторске текстове који су објављени у "Православном мисионару", званичном мисионарском часопису СПЦ за младе, у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, као и у другим часописима и на многобројним званичним интернет страницама. На нашој интернет страници доступна су и сва ауторова гостовања у црквеним медијима.   У погледу интернет странице Ризница литургијског богословља и живота посебно истичемо целокупне серијале емисија чији је аутор катихета Бранислав Илић: Светотајинско богословље (радио Беседа) и Богослужбене особености великих празника (радио Беседа).      ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦУ ПОСЕТИТЕ НА АДРЕСИ: Ризница литургијског богословља и живота (http://branislavilic.blogspot.com) 
  5. Волим
    Bogdan011 got a reaction from PredragVId for a Странице, Филм о Патријарху целе Грузије Илији II (српски превод)   
  6. Волим
  7. Волим
  8. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Устоличење Митрополита дабробосанског г. Хризостома   
    Свету Архијерејску Литургију са почетком у 09:30 часова служиће Његова Светост Патријарх српски Господин Господин Иринеј уз саслужење Архијереја и свештенства Српске Православне цркве и других помјесних цркава.
    Животопис Митрополита дабробосанског г. Хризостома
    Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честитамо.
    Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико на многаја и благаја љета!
  9. Волим
    Bogdan011 got a reaction from Tavita for a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  10. Волим
    Bogdan011 got a reaction from goranger for a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  11. Волим
  12. Волим
  13. Волим
    Bogdan011 got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  14. Волим
    Bogdan011 got a reaction from AnaLaz for a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  15. Волим
    Bogdan011 got a reaction from marko_13 for a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  16. Волим
    Bogdan011 got a reaction from александар живаљев for a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  17. Волим
  18. Волим
  19. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Да ли деца сметају у цркви?   
    Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир.
     
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178
  20. Свиђа ми се
    Bogdan011 got a reaction from хахаха for a Странице, Епископ бачки Иринеј: Опет неистине о Цркви у „Вечерњим новостима”   
    Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство?
    Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да  „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”.
    На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине.
    Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, –  Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули.
    Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално.
     Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?)
    Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство.
     
    Извор: Сајт СПЦ
  21. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Требиње: Постављен споменик патријарху Павлу   
    У порти саборног храма у Требињу данас је постављен споменик патријарху српском Павлу.

    Споменик је дјело академског вајара Саре Николић.
    Ово је први споменик патријарху Павлу у Републици Српској.
    Његово откривање заказано је на крсну славу храма и града у суботу, у 19:30 часова.
    Радио Требиње
    Извор:http://slobodnahercegovina.com/trebinje-postavljen-spomenik-patrijarhu-pavlu/
  22. Свиђа ми се
    Bogdan011 got a reaction from Aleksandar Zafirovic for a Странице, Епископ бачки Иринеј: Опет неистине о Цркви у „Вечерњим новостима”   
    Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство?
    Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да  „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”.
    На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине.
    Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, –  Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули.
    Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално.
     Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?)
    Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство.
     
    Извор: Сајт СПЦ
  23. Волим
    Bogdan011 је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Устоличен Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита)   
    У присуству више архијереја Српске Православне Цркве, представника државних власти, представника Исламске заједнице Србије и верног народа обављен је свечани чин устоличења Његовог Преосвештенства г. Атанасија (Раките) у трон Епископа милешевских. Његовој Светости Патријаху српском г. Иринеју саслуживали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи  жички Јустин, рашко-призренски Теодосије, врањски Пахомије, банатски Никанор, будимљанско-никшићки Јоаникије, изабрани бихаћко-петровачки Сергије и брегалнички Марка.
    У Световазнесенском храму манастира Милешеве Патријарху српском г. Иринеју саслуживали су и архимандрити Нектарије из манастира Давидовице, Серафим из манастира Рмња, Теоктист из манастира Сопоћана, Исаија из манастира Бијеле, игуман Теофил из манастира Глоговца, протосинђел Павле из манастира Ораховице, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, Милован Пузовић и Саво Ракита, протојереји Влатко Голић и Михаил Подолеј из Руске Православне Цркве, протојереј Милорад Милинковић - војни настојатељ Православног душебрижништва при Министарству одбране Оружаних снага Босне и Херцеговине, мајор протонамесник Слађан Влајић - главни војни свештеник Војске Републике Србије, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Мирослав Ракоњац и Дејан Накић.
    Торжественој архијерејској Литургији присуствовали су изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар одбране г. Александар Вулин, министар правде гђа Нела Кубуровић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници општина Златиборског округа, представници Исламске заједнице Србије - директор медресе Бакије-Хануме у Пријепољу др Надир еф. Дацић и Мустафа еф. Макић из Сјенице, ректор Универзитета одбране Србије генерал-мајор  Младен Вуруна, директор Медија центра "Одбрана" пуковник Стевица Карапанџин, као и јавне личности из друштвеног и културног живота Епархије милешевске.
    Верни народ, који је од раних јутарњих сати стигао у манастир Милешеву да поздрави свог новог архипастира, испунио је храм и порту и одговарао на светој Литургији на којој су појали црквени хорови Свети кнез Лазар из Прибоја под вођством г. Будимира Гардовића и Свети краљ Владислав из Пријепоља под управом гђе Искрице Радоњић.
    Обраћајући се сабраном народу Патријарх српски г. Иринеј је позвао верне да новоустоличеном Епископу милешевском Атанасију пожеле добродошлицу и да га приме као свог оца и учитеља, бивајући му одани и послушни као свом архијерарху и архипастиру. 
    Његова Светост је пожелео Епископу милешевском г. Атанасију да следи Светог Саву и све наше Божје угоднике, стара се о свештенству и пастви, буде им путоводитељ и чувар вере, традиције и обичаја.
    Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је прочитао одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору Преосвећеног г. Атанасија за новог архијереја Епархије милешевске.
    У приступној беседи, којом се након устоличења обратио Свјатејшем Патријарху српском г. Иринеју, архијерејима, свештенству и верном народу први пут као епархијски архијереј милешевски, Преосвећени г. Атанасије је заблагодарио Свјатјејшем и присутној браћи архијерејима, као и Светом Архијерејском Сабору што му је указао поверење и упутио га на нову узвишену службу.
    Преосвећени Владика г. Атанасије је истакао да ће се у свом програму рада држати Божјег учења које је јасно и прецизно изложено у Светом Писму и Предању. За епископску службу владика Атанасије је казао да је то служба усклађивања времена, историје, личности и дела. - Сви ми треба да све чинимо да би обједињени кроз све делатности и сфере чинили  Цркву Христову целовитом и у пуноти Њеној, поручио је владика Атанасије.
    Након свете Литургије и свечаног увођења у трон новог Епископа, у манастирској порти за Епископе, бројне званице и верни народ приређена је трпеза љубави са пригодним програмом.
    Током трпезе љубави присутне је поздравио најпре Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је захвалио свима на сарадњи у време његовог администрирања Епархијом милешевском током претходне две године, а потом је изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић пожелео Богом благословену епископску службу Преосвећеном г. Атанасију и у име Председника г. Александра Вучића уручио му архипастирски жезал.
    Министарка правде гђа Нела Кубуровић уручила је новоустоличеном Епископу милешевском панагију, а Владика жички г. Јустин - архипастирски штап.
    Председник Општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић пожелео је новом Владици милешевском успешну епископску службу на славу Господњу и ползу свих људи пријепољског краја. 
    Генерал Радован Илић из Оружаних снага Босне и Херцеговине пожелео је - у име свег војног свештенства, војних заповедника и војника - успешну службу новом Владици који је за време своје епископске службе у Богом спасаваној Епархији бихаћко-петровачкој био и војни епископ при Министарству одбране и Ораужаним снагама Босне и Херцеговине.
    У име свег свештенства и монаштва добродошлицу је изговорио и архијерејски намесник пријепољски протојереј-ставрофор Душан Јанковић.
    Посебно срдачну честитку упутио је престваник Исламске заједнице Србије Мустафа еф. Макић из Сјенице, који је истакао да присуство представника Исламске заједнице данашњем слављу казује да су односи Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије добри. -Користим прилику да, поред срдачне честитке новоустоличеном Епископу милешевском, изразим наду да ће владика Атанасије наставити да негује и унапређује добре односе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије, поручио је ефендија Макић и притом пожелео да живот свих житеља овог крајева буде све напреднији и успешнији.
    На самом крају Свјатјејши је поручио да сваки наш лични подвиг у Господу Исусу Христу и подвиг у животу, у љубави према ближњима и браћи нашој, јесте пут који треба да следимо.
    У богатом културно-уметничком програму наступили су женска изворна група Верем из Пријепоља, мушка изворна група Јабука из Јабуке код Пријепоља; КУД Дабар, КУД Дома културе у Пријепољу; изворна група при КУД Бели Анђео из Београда; певачка група Крајишници, гуслар Властимир Бараћ. Пркосну песму је врхунски казивала Тијана Спајић.
     
    Зорица Зец, фото: ђакон Драган Танасијевић
    СПЦ
  24. Свиђа ми се
    Bogdan011 је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Сава (Вуковић) о гласном читању литургијских молитава   
    Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евхаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја те моле“.


    Епископ источно амерички и канадски (потоњи шумадијски) Сава, "О заамвоним молитвама", Гласник СПЦ
  25. Свиђа ми се
    Bogdan011 је реаговао/ла на Страле за a Странице, Епископ Сава (Вуковић): ЗААМВОНЕ МОЛИТВЕ   
    У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7)
    У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto).
    Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10)
    Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“
    Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила.
    Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом.
    Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих.
    Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија.
    Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава.
    Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16)
    Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18)
    У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху:
    „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму.
    Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој!
    И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“
    Возглас:
    „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“
    Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20)
    Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23)
    Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24).
    Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25)
     
    НАПОМЕНЕ
    1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729.
    2 Књига о судијама, 18, 6.
    3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67.
    4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38.
    5 Missal Ambrosianum, 1912, 183.
    6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122.
    7 Исто.
    8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237.
    9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947.
    10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59.
    11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13.
    12 Т. II, ib., 1901.
    13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335.
    14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67
    15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894.
    16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83.
    17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7.
    18 Исто, 8.
    19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији.
    Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“
    20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286.
    21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730.
    22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398.
    23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344.
    24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335.
    25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321.
    Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66
    Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi 
×
×
  • Креирај ново...