Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Гагић

Члан
  • Број садржаја

    61
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Гагић got a reaction from Jace Jerimoth in Гогјоши   
    Белина неисписаног папира,
    убија све писце...
    Али јој се математичари не дају,
    и опиру јој се,
    попут дрвосеча у шуми...
  2. Свиђа ми се
    Гагић је реаговао/ла на Adelaida у Заврше факултет, а живе од „средњошколских послова”   
    Ne znam sta bih rekla po tom pitanju...ja sam bila i u Italiji i u Nemackoj imala sam ove godine ponudu i za Kinu...u Egipat mogu uvek, u Meksiko isto..Ali nekako meni ovde najlakse. Jeste tamo negde na neki nacin bolje za posao, imas vecu platu svakako, ali imas i vece troskove pa ti dodje skoro na isto. Jeste da te ne maltretira poslodavac i postuju se tvoja radnicka prava...imas vise mogucnosti, drugacije...Ali nekako ja ne mogu da se naselim tamo negde. Odem pa se vratim ovde. Gde god da odes moras nesto da pretrpis. Sad na tebi je da biras sta mozes i hoces da podneses a sta neces. Ne znam...volim svuda da odem, boravim neko vreme i vratim se u Srbiju.
  3. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Вилер Текс in Заврше факултет, а живе од „средњошколских послова”   
    Ако ко иде у иностранство на рад, треба у иностранству да остане ограничено дуго (таман толико колико му је потребно да добије минималну инострану пензију  ) 6-7 година и да се врати једног дана. Зашто ? Зато што би та пензија била у Србији довољна за какву такву пристојну старост. За тих 6-7 година рада у иностранству могуће је у Србији решити стамбено питање. Управо овако су радили преци наши... Ово говорим због очувања идентитета јер га је теже очувати у иностранству него када се налазиш у својој земљи.
  4. Свиђа ми се
    Гагић је реаговао/ла на JESSY у Пост без Христа, пост у Христу   
    Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ  наш живот у целости чини светињом и тајном.      Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском.    И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других.    Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се.    Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности  Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо.    Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме.       http://avdenagom.blogspot.com/2018/12/blog-post_10.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
  5. Свиђа ми се
    Гагић је реаговао/ла на Milica Bajic у Песнички покушаји форумаша   
    Љубав
    Нека сада све кафане врата затворе и све нека се преселе у једну, да отпевам песму. Али затворите и прозоре, ниједан шум да поквари , живота ми вредну, песму о Љубави.
    То није обична песма, није ни најлепша можда али је моја. Моја је сва и ја сам њена. Хоћу да опевам Вожда живота свога, лутања своја, путање, преваре, издаје живота и све олује које ме носе њему и Љубави.
    Хоћу сви да знају како се само ослушкује док срце стрепи - да ли је прави...колико само битака буде, бојева љутих док разум ћути...
    Исто толико, можда и више, предаја срцу што вечно слути, што вечно стрепи, само се куне... Нада се боље ће некада чути, нада се биће бар једном у праву, са собом бори, разум још мути...
    Зидове прави, ал' кључ му даје да може ући кад год пожели, да зна се роб, ал' и Господар и власник вечни. У дворе своје само понекад пропусти Светлост са њом да подели, од блага већи што тамо чува, Љубопис срећни.
    Акад' му дође онај тренутак што песму пише, даје се цело и још би дало; оголи ризнице све што су биле, под кључ да стане не може више, разруши својих зидова вео, сат му је стао;
    Разлеже врисак по целом Двору и све кафане у једну зброји! Песнике друмске и маријаче затекне силном, а лично својом Љубавном песмом, Љубавним криком!
    Да зна се чиме се Љубав броји, не стихом, благом, не испод кључа, већ јавно, свима, живота бојом! 
    Где понос клекне ту Љубав влада и свака критика пред њом ће клећи. Врисак ће дуго у тој кафани ехо да буде за друге људе, па скитац сваки кад пут га баци, тужном ће срцу, занесен, рећи - Где љубав познаш а време стане, ту живот нађеш, то дом ти буде.
  6. Радостан
    Гагић got a reaction from Milica Bajic in Песнички покушаји форумаша   
    Немојте се љутити, али мени се мота једна "борбена" по глави.  Све је почело тако што сам кренуо на шишање, вратио се кући, (јер је шишаона - берберница била затворена) сео за сто и  строфе написао сам...Песма може да се пева на мелодију комунистичке-партизанске песме "По шумама и горама.." Искрено, мислим да је та песма проистекла из једне руске борбене, (песме) из другог светског рата, али нисам у потпуности сигуран...
    БРАЋО, ОЦИ, СИНОВИ 
    Четник ја сам, тим се дичим,
    То не може бити свак`;
    Поносан сам на истину,
    Што сам био Чичин ђак...
    Барјак слободе се вије,
    То нас зове Србија!
    Да животе своје дамо,
    за слободу потомства...
    Српска земљо чујеш ли нас ?
    Ми смо твоји синови!
    Мајка беше нас учила:
    "...никад туђи робови.."
    Наша рука, биће уз те...
    У јеку борбе знај!!!
    Србин одступити неће, 
    док душману не види крај...
    У боју, чојство нек` прати,
    Сваког часног Србина;
    јер се отаџбина брани,
    и хришћанским врлинама...
    Православна вера краси,
    Наше душе спокојне...
    Ко преспава борбе дане,
    да не спомиње покојне...
    Поносно ће деца наша,
    Да памте корен свој,
    Гледаћемо са небеса,
    како расте српски сој...
    Младост српска тад ће рећи,
    Својој младој принови:
    "Ваша борба није залуд,
    Браћо, оци, синови"...
     
  7. Волим
    Гагић got a reaction from "Tamo daleko" in Zašto je zlo privlačno?   
    Привлачније је оно што је зло, зато што оно (зло) жели да овлада нама - да нам отме душу, и зато му се морамо одупирати. На добро се тешко натерамо зато што оно (добро) увек захтева мало (душекорисног) напора, да би се остварило...
  8. Волим
    Гагић got a reaction from "Tamo daleko" in Zašto je zlo privlačno?   
    Привлачније је оно што је зло, зато што оно (зло) жели да овлада нама - да нам отме душу, и зато му се морамо одупирати. На добро се тешко натерамо зато што оно (добро) увек захтева мало (душекорисног) напора, да би се остварило...
  9. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Smaragdni kamičak in Мушкарци, какве жене волите?   
    Волим честите и одговорне жене. (Покушавам да се задржим на примарном наслову овог одељка...)
  10. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from obi-wan in Око чега се људи најчешће свађају у заједници у којој живе - браку, ванбрачној заједници . . . ???   
    Слажем се са овим. Нисам довољно раширио причу око суштинских ствари, па је испало да је контрола новца суштинска ствар. Мада, знам да око те контроле материје, људи и те како долазе у неспоразуме.
  11. Волим
    Гагић је реаговао/ла на Снежана у Борба за Бога - Растко Јовић   
    Борба за Бога
    Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912.
    Дуговати Богу
    У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу:
    Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи.
    Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе:
    Улагање у љубав
     Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге.
    Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући,  подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?!
    Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави:  Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу.
    Суд Божији
    Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа.
    Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца.
    Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима:
    У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави?
    Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима.
     
    http://teologija.net/borba-za-boga/

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  12. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Milan Nikolic in Ватерполо   
    Свака им част, светска су класа.
     
  13. Волим
    Гагић got a reaction from БанеЛ in Мушкарци, какве жене волите?   
    Хвала, БанеЛ.
  14. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Smaragdni kamičak in Мушкарци, какве жене волите?   
    Волим честите и одговорне жене. (Покушавам да се задржим на примарном наслову овог одељка...)
  15. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Smaragdni kamičak in Мушкарци, какве жене волите?   
    Волим честите и одговорне жене. (Покушавам да се задржим на примарном наслову овог одељка...)
  16. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Smaragdni kamičak in Мушкарци, какве жене волите?   
    Волим честите и одговорне жене. (Покушавам да се задржим на примарном наслову овог одељка...)
  17. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Поуке.орг инфо in Познајете ли људе из ваше цркве?   
    Познајем неколицину људи који живе у комшилуку (нешто даљем) које видим у храму, али не познајем све људе који су на литургији. Свештеника познају сви из моје породице, и увек је приступачан за разговор.
     
  18. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Поуке.орг инфо in Познајете ли људе из ваше цркве?   
    Познајем неколицину људи који живе у комшилуку (нешто даљем) које видим у храму, али не познајем све људе који су на литургији. Свештеника познају сви из моје породице, и увек је приступачан за разговор.
     
  19. Волим
    Гагић је реаговао/ла на JESSY у Divne osobe se ne rađaju, one takve postaju vremenom...   
    Ljubazni ljudi vole najjače jer su bili najviše povređeni
    Pojedinci koje su bivši partneri povredili ili prevarili više će i bolje znati voleti svog budućeg partnera. Oni znaju kako je to kad nečije srce pukne i kako ga zalepiti i popraviti. Oni nikada nikome ne žele priuštiti iskustvo kakvo su sami doživeli.
    Ljubazni ljudi su na teži način naučili da su lični nedostatci prilika za rast i razvoj
    Više je nego moguće da su ljubazni i dragi ljudi nekad bili pesimisti. S vremenom su naučili da iz pesimizma nema rasta. Shvatili su da je svaka stvar koja ih je poput tega vukla dole ustvari još jedna stepenica na putu prema ostvarenju snova.
    Možda ih je baš to što su se morali nositi sa bratom alkoholičarem naučilo empatiji i strpljenju da pomognu zavisnicima. Mnogi terapeuti su u ranoj dobi naučili kako se povezati sa onima koji pate. Na taj način, ljubazni ljudi iz živog peska grade stazu ka uspehu.
     
    Ljubazni ljudi ne žele da drugi pate onako kako su patili oni
    Deca znaju biti okrutna i zadirkivati druge zbog pegica, klempavih ušiju ili bubuljica.
    Osobe koje znaju kako je to kad ih neko muči i zlostavlja ne žele drugima naneti takvu bol. Ljubaznost i dobrota u čoveku proizlaze iz okrutnosti koju je doživeo.
    Umesto da tu agresiju prenosi na druge, ljubazna će osoba prekinuti začarani krug i komplimentima odgovoriti na zlostavljanje.
    Ljubazni ljudi pomažu drugima da prežive i postanu bolje osobe 
    Ovakve se osobe mogu nositi sa bilo kakvom situacijom koju im život spremi. Znaju da mogu preživeti sve zato što imaju iskustva s preživaljavanjem. U trci života ljudi obično gledaju pravo ispred sebe i ne obaziru se na druge "takmičare". Oni zaista ljubazni među nama bodre svoje prijatelje, poznanike, kolege i porodicu.
    Motivišu druge da trče zajedno sa njima, dele svoje imaginarne boce vode i energiju sa svima koji su im u blizini. Postanu osobe koje su za druge spremne učiniti sve i pomoći im kad zapne, onakve osobe kakve nisu imali uz sebe kad im je bilo najgore.
     
    http://www.balkanspress.com/index.php/magazin/psihologija/5162-zasto-najbolji-ljudi-cesto-pate-divne-osobe-se-ne-radaju-one-takve-postaju-vremenom#
  20. Свиђа ми се
    Гагић је реаговао/ла на Снежана у Блудни син   
    Блудни син
    Никола Ђоловић Жан-Луи Форен, Повратак блудног сина, 1921.
    Прича о блудном сину је једна од најпотреснијих јеванђељских парабола изречена уснама Господа Христа. Пуно аутора је писало на ову тему. Чини се да је изузетно тешко да се шта може ново рећи. Ипак, поред освежења ума као начина подсетника да се истом причом дочара или осавремени садашњи приступ смисловима у којима се сами налазимо, а тим више ако бесмисао као онај који одузима семе смисла предњачи, имамо могућност да изнова преиспитамо своју позицију христоликог битисања – под условом ако смо уопште и започели своје вероживљење како доликује. Али, без претензија на рационално исцрпљивање богопросутих суштина! Јер се многе Христове параболе могу савремено и вишесмерно одразити на билион другачијих ситуација и лица, што ће рећи да је Христос бирао параболе као универзално место поуке за све генерације и за све векове управо због неизмењивости смисла које је у њих положио.
    Прича говори да је један отац имао два сина, а да је млађи пожелео део свог имања који му као наследнику припада. Овде се ниједан протагонист не именује од стране Христа. Не мора се, дакле, ићи класичном теолошком логиком да само ко има име да има постојање пред Богом као што затичемо, на пример, у причи о богаташу и Лазару где се богаташ због одсуства имена приказује као осуђени. По неким ауторима, обзиром на културолошки миље тадашњег јудаистичког менталитета, жеља млађег сина је скандалоцентрична. У то време било је незамисливо да било ко тражи свој део имања, јер се наслеђе делило тек после смрти оца. Поступак млађег сина је непримерен. Он чини срамоту самим искањем, јер тим гестом изражава да је за њега отац већ мртав много пре биолошке смрти. Међутим, не видимо да се отац буни. Очигледно му је љубав на првом месту. Не видимо данашње конфликте око наслеђа коме ће већи део припасти. Не видимо очеву огорченост. Не видимо прекор или јад што га син наједном за мртвог држи. Не буни се. Чини сину по вољи готово беспоговорно. Млађи син, дакле, не дистанцира себе само са својим делом после које је задобио, него његова дистанца почиње од момента жеље да добије свој део. Неко би то данас назвао еманципацијом, зрелошћу, као што се данас склапају разни уговори пре смрти, итд., али овде то није посреди.
    Прича се креће веома брзо и сажима у брзом „просипању имања живећи развратно“ (Лк 15, 13). Млађи син брзо сиромаши у свом отуђењу од оца и старијег брата који је остао веран оцу. Пошто је брзо остао без имовине, почиње да ради код једног човека чувајући свиње, а његова глад је била толико велика да је желео чак да једе исту храну коју једу свиње. Незамислив суноврат. Веома брз преокрет. Сличне психолошке паралеле можемо тражити у неким тешким животним причама неких људи који собом удаљени или другим прогнани долазе у неки стадијум ожалошћености због „судбине која их је задесила“ у некој првој самосталности далеко од најрођенијих. Међутим, „када дође себи“ (Лк 15, 17), односно, када је увидео свој пад и позицију у којој се налази, подсећа се на добростојећу позицију свог оца, његове имовине, његових најамника који имају добру плату. Другим речима, на први поглед опомиње се моћи његовог оца, а са друге стране узда се у његову доброту, јер унапред припрема умни терен са којим наступом ће доћи пред оца исповедајући му властито сагрешење надајући се помиловању (Лк 17, 18). Млађи син не наступа префригано рачунајући на сигуран добитак, он заправо не зна ни шта га чека, али је сигурно да себе не сматра више ни сином, чим је спреман за милост да макар буде надничар у свога оца у чему се ипак назире његово смирење (Лк 15, 19).
    По тадашњем кодексу части, млађи син је учинио велику срамоту оцу. Мало ко полази од логике и осећања оца, јер се чини да је син у центру приче. Отац, дакле, има право по тадашњим законима да елеминише сина. Каменовање, колико год сада деловало примитивно, представљало је законску санкцију према прекршиоцима а педагошки више као опомена другима (не заборавимо не тако старе и строге Душанове законе). Пошто не знамо време колико је млађи син био одсутан, а то може бити и неколико година, несумњиво је да је отац морао живети са неким видом срамоте у друштву, неког неморалног белега учињеног жигом сина. Сваки дан. Осим што је осрамоћен да сваким погледом других свакога дана изнова преживљава срамоту, сигурно је да је патио због одсуства сина којег је волео. Познато је да је Јеврејима биолошко наслеђе било у првом фокусу.
    Занимљив је даљи расплет. Отац види сина из даљине. „А када је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лк 15, 20). Овде не видимо данашњу сујету. Нема одмеравања. Нема повратка сина да би се сада син мучио неком кривицом и пребацивањем. Нема каменовања. Отац се одриче тог закона ради љубави у корист сина. Уместо критике, отац, нашавши покајање сина, наређује својим слугама да му врате његово достојанство кроз најлепше одело и наређује да се припреми гозба у част сина, јер је отац био срећан што га затиче првенствено – живог (Лк 15, 22–24). Овде се отац, дакле, не обазире на то „шта ће село рећи“. Јер село је можда очекивало да отац убије сина, или да га критикује и срамоти јавно, или да му каже да напусти домаћинство које је већ сам пре тога први напустио. Данас се неки свете најрођенима јавно само да би тобоже одбранили своју укаљану част у очима других. Прече им је шта други мисле неголи како то изгледа у очима најсроднијих. Ништа од тога се не дешава. Данас бисмо, нажалост, могли да пронађемо такве стресне ситуације. Али, отац овде све то простодушно прескаче. Њему је драг син. Можда је мислио да је до тада негде погинуо. А сада га затиче живим. Живим не само физички, него надасве живим јер се враћа у однос са изгубљеном породицом. У однос. Ово треба сагледавати. Заиста треба бити снажан човек или велику љубав имати да без прекора и без одмера прихватиш некога ко је застранио, ко те се претходно одрекао, ко је себе усвињио најгорим могућим самопонижењима.
    Ипак, прича се драматизује завишћу старијег брата који се позива сада на своју угрожену част. Старији син се осећа обесправљено и понижено пред повратком млађег брата. Можда му није жао што је жив, или што се вратио назад, али због славља које затиче – не жели да буде део такве церемоније коју сматра за неправедну фарсу. Можемо само да наслутимо његово беснило. У причи се чак помиње да је морао отац да напусти славље да би молио старијег брата да уђе (Лк 15, 28). Ко зна колико је то наговарање и одобровољавање трајало? И овде почиње јадање старијег сина, јер је он сматрао да због његове посвећености и оданости оцу већи примат има, а да напротив никада није био удостојен гозбе на начин какво је млађем сину указано (Лк 15, 29). Занимљиво је приметити у данашњим круговима, да се ова прича погрешно контекстуализује управо због неразумевања саме приче. Заправо, данашњи менталитет, оперисан од поуке која прича носи, навија за логику старијег брата, а чак и за оца који је по закону имао право да се одрекне млађег сина који се пре тога први оца одрекао. Јер син осим што је прекинуо однос, својим одласком и узимањем имовине је прогласио оца за мртвог. Дакле, овде нема места за симулацију неке јалове сентименталности. Син је испао радикално бестидан, али је парадокс што је и радикално пројавио своје покајање.
    Вратимо се слици између оца и старијег сина „испред“ гозбе. Отац се не обазире на набрајање грехова старијег сина. Љубав му није несигурна. Не колеба се. Не тражи освету и обештећење са каматом. Очекивано је да пресуди сину на било који начин. Али, он се тога одриче. Љубав му иде испред закона. Штавише, љубав му иде испред логике тадашњег и данашњег света. Отац, напротив, изражава недвосмислен поклич радости, и уместо да укори млађег сина, на неки начин као да почиње да кори старијег сина: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.“ (Лк 15, 31–32). Отац преокреће расправу. Подиже је на већи ниво. Указује шта је прече. Коригује логику старијег сина који није ни узимао у обзир да је исти поседник имања као и његов отац. И иде још даље указујући му сасвим разумно да је уместо огорчености и гнева требало радост поставити у своје срце. Овде смо пред веома сличном компарацијом приче између два брата Каина и Авеља када Бог саветује Каину да не мршти лице него да одустане од свог зла према брату.
    Заправо, прича о блудном сину остаје недовршена. Не знамо да ли је старији син ушао на славље и загрлио свог брата. Да ли је прешао преко свог ината и поноса. Христос прећуткује. Задржава се на поучном спектру приче. Та поука се може применити и на данашње ситуације. У фокусу је Бог који не живи од бројања људских грехова. Старији син може бити оличење савремених хришћана који сваким даном раде на себи и на одржавању Божијих заповести. Млађи син може бити показатељ карактера било ког човека који долази из неке грозоморне и распојасане приче. Црква је повратак у домовину Бога Оца где сваки човек изнова налази своје достојанство и имање благодати које се игром самовоље и ризика може увек проћердати. Али, на испиту нису само непостојани и оне које Црква држи за најамнике, већ управо „синови светлости“ који могу пасти у то искушење да позавиде спасењу највеће отпадије од човечанства и онога што се хуманим зове. Може се десити да Бог таквима већу благодат припреми а да се постојани осете сујетно прозваним, јер такве благодати нису били удостојени и поред великог труда. Овде се суочавамо са оним Христовим да ће „први бити последњи а последњи први“, као и са оним есхатолошки прореченим да ће онима који се позивају на присност са Богом, Он први рећи: „Не познајем вас!“. Провокација остаје на снази а сигурност којом данас грабимо према Богу постаје скандалозно релативна и тотално беспомоћна управо због парадокса да нема духовног стажа или фиксиране светости. Не заборавимо великог старозаветног Саула који када је увидео новог службеника Божијег оличеног у нарави Давида да је по сваку цену тражио да га убије. И мада је Давид имао више пута могућност да убије Саула и мада је више пута свирао Саулу да би га одобровољио, Саула то није смиривало.
    Било је, такође, покушаја да се ова парабола о блудном сину не интерпретира искључиво у границама неке моралне поруке где је кајање, љубав и праштање у централном кадру, него и еклисиолошки. Ако се код многих од отаца и теолога Цркве већ учитавала асоцијација да је отац из приче овде синоним за Бога, онда се причи покушавало прићи и са других страна – у овом случају литургијски. Отац не чека драматично да му син падне на колена као пред неким џелатом са његовим формалним покајањем над којим може да покаже силу и власт како би се поигравао са својом жртвом. Видевши сина из даљине, отац узима иницијативу на себе. Отац први трчи у сусрет. Отац први љуби. Тек онда син исповеда покајање. Имамо нетипичну хронологију ствари. (Лк 15, 20). Неки аутори су од „телета угојеног“ (Лк 15, 23) правили компарације са Тајном Евхаристије а обдаривање „новим хаљинама“ (Лк 15, 22) као повратак врлина и благодати. Дакле, нека систематичност би се могла представити на следећи начин: а) кајање сина; б) иницијатива оца; в) сусрет оца и сина; г) гозба. Дакле, отац је првољубећи али се овде као синоним за Бога не показује као онај који на другом месту у Јеванђељу „оставља све своје овце да би нашао једну“, него се приказује као онај који чека на кајање другог. Овде отац није напустио своје домаћинство да би трагао за сином. Али је чекао. Није затворио врата дома када је сина видео из даљине. Указује му гостопримство. Радује му се што је жив. Однос се реанимира. Васкрсава. Литургијска недоумица се укида са понашањем оца. Отац не мери, нити броји грехове. Не намеће на сина јарам кривице, ни пребацивање. Не хода лагано и бојажљиво, већ трчи у сусрет сину. Не поставља моралне препреке да би учествовао син у гозби. Из тог угла сви ти црквени предуслови у посту, исповести, причешћивању, итд., се чине крајње непотребним ако је сина спасио осећај да има оца и да има где да се врати. Овде је очај усмрћен у старту а Црква се отвара у новом светлу као место првонамењене части, достојанства, имовине, облагодаћености, да човек буде то што јесте – заједничар и радник али најпре син и имовник у ономе што је од Бога даровано.
    Тако у лицу свих ових људи, од Каина и Авеља, преко Саула и Давида до два неименована брата описана у Јеванђељу, можемо да изнова преиспитамо где смо ми у целој причи и нисмо ли се о кога огрешили жртвујући све што имамо и јесмо на штету некога због кога се требало радовати само зато што је нашао своје спасење, своје достојанство, свог Бога баш зато што знамо из какве средине долази и са кавим унутрашњим девијацијама. На крају крајева, лако је поистовећивати се са позитивним библијским јунацима, али је тешко управо оно нелогично – колико негативне протагонисте подижемо у нама а да тога нисмо ни свесни? Исто тако, суштинска порука ове параболе може се огледати у следећем питању: колико освешћујемо ротирање улога између два брата који се надасве изражавају кроз наше постојање управо у непостојаности према надзаконској љубави којом смо сами даровани од Оца Светлости?…
    http://teologija.net/bludni-sin/

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  21. Свиђа ми се
    Гагић је реаговао/ла на goranger у Коју ствар сте последњу купили себи....?   
    Konačno! Ljubavnica po mojoj meri

  22. Волим
    Гагић got a reaction from Снежана in - Три казивања о Крсту (део 3.) -   
    Хвала за леп текст.
  23. Волим
    Гагић got a reaction from Снежана in - Три казивања о Крсту (део 3.) -   
    Хвала за леп текст.
  24. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Avocado in Верници питају атеисте   
    У праву си, боље и таква прича него никаква...
  25. Свиђа ми се
    Гагић got a reaction from Avocado in Верници питају атеисте   
    Добро, како хоћете, ја ипак верујем да после смрти постоји некакав живот. Наравно, не могу га себи и другима предочити, а знам да то ни многи други не могу. То је због тога што се приликом предочавања тог живота, ми руководимо представама о овом садашњем животу, док у том другом, вероватно важе нека сасвим другачија правила од оних које познајемо... А да не треба дизати руку на себе, слажем се па и са атеистима.
    Желео сам да чујем и другачија мишљења - чуо сам их, и драго ми је због тога.
×