Jump to content

ГрешниСлуга

Члан
  • Број садржаја

    305
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    ГрешниСлуга got a reaction from александар живаљев for a Странице, Студенти београдског Богословског факултета организују молебан у знак подршке вјернима у Црној Гори   
    Поштовани суграђани,  браћо и сестре,
    Нова година се приближава. Прославе сваке врсте организоване су широм наше земље, па тако и у главном граду Београду, док наш народ у Црној Гори страда са Црквом својом. Осећајући обавезу у љубави према својој браћи и сестрама, позивамо вас да 31.12.2019. године у 18.30 часова у капели Православног Богословског Факултета одржимо заједнички молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржимо народ Црне Горе и Цркву своју. Пре самог молебана биће служена вечерња служба са почетком у 18 часова.
    Време након молебана провели бисмо у конструктивним разговорима о актуелној теми у просторијама нашег факултета, где бисмо имали и мало послужење. Позвани су не само студенти, већ сви људи добре воље.
    Напомена:
    Молимо вас да не доносите алкохол, већ само безалкохолна пићa која бисте конзумирали 31.12.
    P.s.
    Док се широм Србије буде одбројавало 10,9,8,7... знајте да се у истом ритму пендрецима броје ребра Срба Црне Горе.

    Са сваком добром надом,
    Студентски парламент
    Православног богословскoг Факултета
    Универзитета у Београду
    Извор: 
    Студенти београдског Богословског факултета организују молебан у знак подршке вјернима у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
    MITROPOLIJA.COM Студентски парламент Православно богословског факултета Универзитета у Београду организоваће сјутра увече молебан молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржати народ и Цркву у Црној Г…  
  2. Волим
    ГрешниСлуга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије и Христос Јанарас у емисији „Парохија на делу“ у Атини   
    Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија у оквиру односа у заједници.     У Пиреју у недељу, 20. октобра, у оквиру програма емисије ΕΝΟΡΙΑ εν δράσει (Парохија на делу), одржан је редак сусрет две веома важне особе – представника светске православне теологије, у „Парохијском архондарикију“ Благовештењске цркве.   Високопреосвећени митрополит Црногорско-приморски, г. Амфилохије Радовић и професор емеритус философије на Универзитету Пантеон и писац Христос Јанарас учествовали су у занимљивом разговору, који је обухватио различите проблеме. Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог.   Црква, истина и искуство   Први део разговора односио се на Цркву онако како се она чини нашим очима, са много проблема, али и наде.   Теме о којима се разговарало биле су мисија Цркве, Црква и религија, Црква као Христово тело.   Господин Јанарас је истакао да су та питања болна. Престали смо, нагласио је, да разликујемо Цркву од религије.   Религија је догађај који је усредсређен на појединца.   Бирам веру која има одређене обавезе, има морал, испуњавао га ја или не. Ствари су у религији изграђене на начин да заштитите его. Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија као однос у заједници.   За Цркву, Бог је тројична заједница личности, Оца, Сина и Светога Духа. Тајна истинског постојања је у дефиницији Бога из Светог писма, а то је „Бог је љубав“. То је Његов начин постојања.   Света Тројица је све, истакао је заузврат Митрополит црногорски. То је корен постојања, само постојање. Све што постоји у Њему налази подршку, опстанак, прави начин постојања.   А у Божанској литургији, у „Благословеном Царству …“ Црква заиста постоји као догађај, а не као идеологија, као религија.   То је Царство, а Црква је тело Христово. Црква позива све да постану удеоници Тајне.   Црква је позив на преображај кроз покајање, позив на промену живота. Отварање свог постојања искуству тајне Бога као Љубави.Христова величина је у Његовој жртви, у љубави без граница. Он даје Себе и непрестано преноси тајну Божанствене љубави у Цркву као своје тело и крв. Кроз Тело и Крв Христову повезујемо се са Богом и повезујемо се једни с другима. То је заједница вечности, тај сусрет са Христом.   А то је Тајна Цркве, наставио је Митрополит. И велико је Божје дело што ова Тајна опстаје и данас у свету. Упркос свим искушењима и прогонима Цркве, ова Тајна се дарује читавој Васељени.   Као што је господин Јанарас нагласио, наша Црква је живела свој најаутентичнији период, за време турске окупације, када није било где да се проповеда, само делима. И све је било дељење.   Да запалим свећу у кући, да умесим просфору, да постим, да освештам нешто, да одем на причешће што је био централни друштвени догађај. Све ово нису били извори зараде, то је очигледно. Дељење је чин, а не идеолошка одлука.   Велики је Божији благослов да смо чланови Тела Христовог, напоменуо је Митрополит црногорски. То је јединство засновано на самом постојању света и постојању Бога.     Саборност   Друга тема разговора била је о саборности као начину живота у Цркви.   Овакав начин живота је Богочовечански, нагласио је Високопреосвећени, понављајући речи свог старца, Светог Јустина Поповића. Христов начин живота је једини начин живота за човека.   Први пад Адама је порицање Божје речи која даје живот. То је обоготворавање створеног света (створеног постојања) без Бога и Његове речи.   Ствари су повезане, приметио је господин Јанарас. Када кажемо да је вера постала убеђење, учење одмах постаје разумско учење. Убеђење је засновано на доказима. Дакле, онда подучавање није педагогија, руковођење, већ испирање мозга.   Знање није само кад нешто разумем. Прво треба да се догоди просветљење, што онда значи да искуствено делим оно што знам.   То је разлика код западног човека- ако сам разумео онда постојим. То је друга култура. Ми смо то узели и покушали да применимо и у Православљу.   Сабор у Цркви био је некад израз очинства.  Данас свештенике називамо очевима али духовно се не рађамо.   Због тога се одржавају сабори, који су општа сабрања више јерархије. Очинство значи рађање, оживљавање.   На сабор  је једном дошао образовани пастир, свети Спиридон, узео је циглу и показао све, каже господин Јанарас. Јер светитељ је знао како треба рађати.   Како поново пронаћи те ствари и рећи такве ствари. И како да их потражимо као што би тражили да утолимо жеђ. Јер, до неког времена, епископи су били свесни тог очинства. Данас је сабор административно тело. Ствари су повезане. Када се истина не проповеда, него преноси, када знање није самопоуздање, већ просветљење, тада очинство може да обавља свој посао, сабор може да обавља свој посао.   Овај сукоб између знања и живота Цркве као стварног просветљења и преображаја, посебно је био присутан у 14. веку, у време светог Григорија Паламе, приметио је Митрополит црногорски.И у свом учењу, које је било учење Цркве, суочио се са учењем Запада.   Том приликом Митрополит је нагласио:   Комуникација са Богом није идеологија, али је од суштинског значаја. Бог се као сам живот даје и заједничари ( улази у однос ).   Саборност и примат   Дискусија се, затим, фокусирала на службу Првог међу једнакима у оквиру саборног постојања.   Служба Првогa у сабору је служба односа, приметио је господин Јанарас.   Током времена њему је поверено да буде гарант јединства. Да буде тамо и да служи јединству. Да свештенослужи јединство епископа.   Као пример једног таквог Првог (међу једнакима) Високопреосвећени је навео блаженог спомена српског патријарха Павла.   На сабрањима јерархије он није владао, већ је себе давао као жртву. Такав примат, то је право очинство.   У складу са тим, господин Јанарас се такође осврнуо на личност блаженог спомена Васељенског патријарха Димитрија.   Димитрије је остао упамћен као велики патријарх. Благослов и осмех свуда. Његово присуство је сламало кости.   Потребан нам је повратак у прва три века цркве, наставио је Митрополит црногорски, када је Црква била под прогоном. Црква је одувек имала дух мучеништва у себи.   И данас се опет ослања на ту жртву Господа, на Богочовечански начин постојања. То је једини вечни начин постојања за Цркву.   А ако данас Црква заиста жели бити Једна, Света, Саборна и Апостолска, пре свега треба да се ослободи етнофилетизма, људских тежњи и примата папског типа. Треба да се врати да буде онаква каква је била у прва три века. Истинска саборност је она коју имамо у Делима апостолским и у животу Цркве кроз векове. Примат у духу жртве, а не власти.     Закључак   Као закључак, г.Јанарас је навео цитат из књиге „Лавсаик“, који каже да је језик Цркве апокалиптичан онда када пројављује презривост . Језик који не робује само закону и ограничењима све спашава.   Дао је, такође, и личну изјаву о Митрополиту Амфилохију, примећујући емотивно да је у његовим очима овај старац прави сведок. Био је сведок догађаја на Косову и г.Јанарас му се захвалио што му је дао наду.   Његово Високопреосвештенство поменуо је и свог старца св.Јустина Поповића, који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, али највише је научио од једне бакице у подножју Партенона. Она га је подстакла да провери и напише 12 томова „Житија Светих“.   Ово је тајна Цркве, очинства и мајчинства у Цркви.                                                                             Превод са грчког: Љиљана Поповић                                                                           Лектура:  Василије Ускоковић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Волим
    ГрешниСлуга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Љубав се мери жртвом!   
    Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница. Или попут разговора о фундаменталној науци између људи који су једва завршили средњу школу. То је зато што у нама заправо нема љубави. Постоји реч, постоје илузије о садржају ове речи, а саме љубави нема.   Међутим, има једна разлика. Нико од нас није дужан да буде богаташ или научник. Немамо такву обавезу. Али сви треба да волимо. Дакле, разговор је неизбежан. И треба да уронимо у ову несталну стихију.   У разговору о љубави врло лако можемо одмах пасти у сентименталност и све помешати. Треба да избегнемо ову грешку.   Љубав и знање   Вероватно би требало да почнемо од тога на који је начин љубав повезана са знањем. Наизглед, то су потпуно различите области. У љубави делује срце, а у знању глава. Међутим, то је банална грешка. Срце делује и тамо и овамо. Узгред речено, и глава.   Вероватно ћете се сложити с тим да људи добро знају шта воле. На пример, у науци, занату или уметности. Бубају предмет који не воле како би га заборавили одмах после испита. Онај који воле знају срцем и желе да знају још више. С њим живе. У њега урањају. За онога ко воли је оно што воли бескрајно. За онога ко не воли је или несхватљиво или површно. Али му је и у једном и у другом случају досадно. Овде се можда крије тајна у разлици између мајстора и занатлије.   Још ништа нисмо рекли о љубави према човеку и Богу, али већ можемо да кажемо да сте ако ништа не заволите (ако не научите да волите) осуђени на то да ништа заправо не спознате. Осуђени сте на неукост.   Што се тиче људи и Бога, управо нам љубав открива њихову непоновљивост. За све људе у околини човек којег волите је обичан, ни по чему се не издваја. За вас је он јединствен. Митрополит Антоније (Блум) је за објашњење ове чињенице користио слику витража. Он је без сунчевих зракова само таман прозор. Али чим сунце удари у стакло витраж оживљава и почиње да игра у осмишљеним бојама. Исто тако оживљава лик вољеног за онога ко га воли.   За човека који је глув за звуке неба права музика је несносна. Бах и Моцарт за таквог „глуваћа“ представљају какофонију. Овакви „глуваћи“ музиком називају неиздрживу буку која се гради на похоти, доконости и безумљу. Они се увијају уз ове звуке као да их је задесила нека болест. А за осетљивог човека је права музика невербални доказ постојања другог света. Сећате се да је Вонегут говорио да је за њега музика најбољи доказ да постоји Бог? Тако је и Господ за хладна срца само апстрактна теорија или туђа измишљотина. Намерна или случајна. А за верника је Он све и чак више него све.   Дакле, веза између знања и љубави је упркос масовним предрасудама, природна и непоколебљива.   Идемо даље.   Пожртвованост   На љубав се може применити извесна мерна скала. Наравно, то није скала температуре или количине (температуре крви, рецимо, или количине новца). То је скала пожртвованости. Љубав се мери жртвом. Њеним постојањем, као прво, и њеним степеном, чистотом и интензитетом, као друго.   Човек не може да воли, а да ништа не жртвује, већ да само троши и захтева. Притом под жртвом не треба обавезно подразумевати проливену крв или бубрег који је дат другом. Можемо и треба да почињемо од мањег. Увек треба почињати од малог. На пример, од потрошеног времена. Или од одржане речи. „Волим те, али нећу остати с тобом, одох, рецимо, на фудбал или у дискотеку“ – то је благо речено чудно. Значи, дискотеку волиш више. Ако човек каже да ће доћи у пет, а дође у осам, то значи да не воли. Не жртвује чак ни мало. Да ли може да жртвује све?   Жртва захтева напор мисли. Вољене треба памтити. „Немојте се растајати од вољених. Свим срцем урастајте у њих“. И не треба да мислите да ћете се, ако сте се једном заљубили „сами по себи“ волети целог живота. То није могуће без извесног напора. Напор и труд, између осталог, треба да буду унутрашњи и мисаони. Ово човека који воли зближава с монахом, који се целог живота труди да воли до краја Бога Којег је једном препознао. Наравно, у теми жртве постоји место и за новац. Како се може без њега? Да ли волиш људе? Дај део новца који зарадиш онима који нису у стању да се прехране. Да ли волиш Бога – помози да се храм украси за празник. Овде ће бити умесно да се сетимо јеванђељске удовице с две лепте и других места из Писма.   Обличје љубави   Љубав је понекад сасвим лишена атмосфере нежности и парфемског мириса у које је заодева наш ум који лебди и машта. Права љубав се често не препознаје због тога што се њен стварни изглед не подудара с романтичном маштом.   Хирург је... озбиљан. Чак је и строг. Руке су му у крви, а на челу капи зноја. Али је његово дело – љубав. То зна родбина болесника којој хирург вољене враћа излечене.   Поправка топловода... да би у вашој кући било топло неко на мразу поправља цев, трпи хладноћу и умор. И то је љубав.   Зар ватрогасац бацајући се у ватру и спасавајући човека размишља о плати за труд? Не. Овде су присутни дужност, храброст, пожртвованост, и напослетку љубав. И тако је свуда. Цео живот је, док год траје, обојен љубављу, али не обавезно романтичном, већ пре скромном и непрепознатом.   Узгред речено, љубав је захтевна. Она нипошто не дозвољава све. Напротив, љубав зна да забрани. Често воли управо онај ко забрањује, а не онај ко све дозвољава. Ево зашто је тако тешко волети Бога и прихватати Његову љубав. То ни на који начин није повезано са сведозвољеношћу и често онемоћали грешник каже Богу: „Воли ме мање. Уморио сам се од Твоје захтевности.“   Благодат и умеће виђења   Љубав је прозорљива. Човекова жеља да научи да воли захтева тежњу ка извесној прозорљивости, односно ка умећу да види дубље и даље о обичног погледа и да продуховљеним умом скида покрове.   Треба да волимо људе. То је света баналност. Али једноставно није могуће да их волимо ако у њима не видимо нешто више него што види обично око.   Шта је обичан човек?   Ево човека под микроскопом медицине. Или се налази у вихору таштине. Човека на фону тоталне смрти. Шта је у њему достојно љубави? Због чега или како волети ово ташто, егоистично, сложно саткано биће које пати, које заслужује смрт? Ако видимо само црева, косу, кости и крвне судове, ту нема речи о љубави. Она једноставно није могућа. У човека се макар мало треба загледати очима Бога, треба видети вечно достојанство скривено у Богу. Треба запажати искру у пепелу, па ће се љубав појавити.   За то је потребна благодат. Ево зашто човекољубиви материјализам увек почиње од милосрђа, а завршава концентрационим логором. Почеће од тога да све нахрани, а завршиће тиме што ће уморити глађу хиљаде оних који се с њим не слажу. Он неће имати снаге за сталну љубав, за љубав према свима, а поглед на свет који је почео од филантропије неће се завршити мизантропијом, већ чак антропофагијом.   Развој   Љубав претпоставља раст. Ако заостане у развоју љубав умире, пошто не уме да одговори на нове изазове.   20 година... Заљубили смо се. 30 година... Још увек смо заједно. 45 година... Много тога смо претурили преко главе, али се нисмо растали. 65 година... Нежност је дошла на смену страсти. Врелина је уступила место топлини. Зар љубав може увек бити иста? И да ли од човека у 50 година можемо захтевати да он (она) воли исто као пре 30 година? Зар то није безумље? Међутим, управо ово безумље звучи у виду примедаба и управо ово безумље захтевају увређене „половине“ једна од друге.   Ако љубав не буде расла заједно са човеком и ако се не буде мењала заједно с њим, нестаће успут, исто као што је нестала у милионима оних који су се заљубили и узели, а после развели.   Дакле, кратки закључак. Које атрибуте смо навели и које термине смо користили?   Закључак   У нама нема љубави, али знамо нешто о њој и то можемо да кажемо.   Веза између љубави и знања. Жртва. Обавезна жртва у разном обличју. Непрепознати спољашњи изглед и неочекивано понашање праве љубави. Прозорљивост онога ко воли и неопходност благодати. На крају, потреба за унутрашњим растом. Динамика душе која воли. Добијамо прилично сложену слику, која чак оптерећује савест и свет.   Јер подсвесно смо мислили да ће ту бити гомила задовољстава и обиље разноразних адреналина и ендорфина у крви. Мислили смо да ћемо пливати у пољском цвећу испреплевши се у загрљају или да ћемо певати серенаде под балконом. А понуђен нам је известан аскетски програм за претварање мајмуна који прича у истинског свеца.   И природно, човек ће се погледавши у дубину овог провидног бездана одједном уплашити одговорности, одједном ће пожелети да збаци са себе сав овај духовни терет. Пожелеће „просто“ да буде несташан и да се заврти у плесу, да се опече пољупцем и изгуби главу. То се и дешава. Милионима људи. Чак и у старости. То се дешава читавим цивилизацијама. То су и хипици с њиховим „Make love, not war.“ То су и теорије о хаотичним везама такозване „чаше воде“. И много тога другог. Само што код људи ништа није „просто“. Човек је по дефиницији „сложен“ и зато опет наступа крах. И остају питања: „Нема више љубави. А без ње се не може живети. И шта сад да радимо?“   Заиста није могуће живети без љубави. Само што ње саме, а то значи и живота уопште, неће бити без напора. И то осмишљеног напора, труда по правилима и с одређеним циљем.   Истаћи ћу да намерно ништа нисам говорио о појавама и догађајима који су нераскидиво повезани с љубављу као што су Крсна Христова Жртва, Евхаристија и молитва.   Христос је сишао с Неба због љубави према човеку. И на Крст је узашао због љубави према нама. Црква која служи Литургију воли свог Господа. Израз љубави према Богу је и свака молитва верника. Само што о овом великом не треба да говоримо пре него што кажемо речи о малом о чему смо једва нешто мало горе говорили. Велико не опстаје без малог.   Ако пак често говоримо о Божанској љубави, само о њој, одмах о њој и ни о чему више, изненадићемо се. Видећемо да нас људи или неће слушати или ће нас слушати, али неће разумети. И чак ако нас разумеју ничим ово разумевање неће доказати у пракси. Управо тако и јесте. То је зато што смо се одмах винули у велике висине занемаривши мноштво важних открића која се дешавају овде, на земљи. Одлучили смо да одмах уберемо грожђе не умејући да гајимо лозу – да је окопавамо, обрезујемо и слично. А сама реч „љубав“ не треба пречесто да се чује. Због честе употребе у нашем окрутном свету ова реч се обезвређује и почиње да изазива раздражљивост. Тако у жедним људима реч „вода“ изазива раздражљивост кад саме воде нема. И треба смирено да радимо на томе како бисмо практично схватили речи Јована Богослова: „Браћо, немојмо волети речју и језиком, већ делом и истином.“   Извор: Православие.ру / Ризница литургијског богословља и живота
  4. Волим
    ГрешниСлуга је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Десанка Максимовић: МОНАХИЊА   
    Слатко је ћутати.
    Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
    да сам у земљи скривено зрно жита.
    Не тиче ме се шта се у свету збива,
    ни ко за чим у животу хита.

    Не знам пролазе ли векови или минути.
    Нити ми се шта пита, нити саопштава.
    Добро ми је као стени што у мраку ћути,
    као коме ко под травом спава.

    Сада ми сасвим друкчије изгледа
    све што је међу људима било,
    и нечије речи и нечија рука бледа,
    и сто за којим се смејало и пило.

    Самилосно сад гледам, као из раја,
    кроз ћелијска мутна стакла,
    људске жудње и грехе без краја
    и све чега сам се некад срцем такла.

    И ништа више немам да кажем коме,
    и што бих чути могла, за мене није.
    Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
    да сам њива изнад које ветар вије.
  5. Волим
    ГрешниСлуга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Ноћна молитва   
    Али ево, за Нову годину не спавамо. Нисмо навикли. Појављује се добра мисао. Управо: да дочекамо Нову годину молитвено, у храму, ноћу. Не за обилним столом, или лицем у салати, нити у туђем стану са јутарњим питањем „где сам?“ или „ко си ти?“. У храму дочекати календарски почетак нове године! Шта ту није лепо и шта ту није благодат?   Сат на кремљовским зидинама удара дванаест сати, и одјекује по свету свакакојако „ура“ на руском језику, и одзвања пуцањ отворених флаша шампањца. Али, управо у то време у многим храмовима ће свештеници рећи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа“, – и почеће литургије. Ништа боље није могуће замислити.   Пре је то била ретка традиција. На све ново (било то добро или лоше, мала је разлика) код нас гледају нетремице и са неповерењем. Гледају са подозрењем. Сами себи ово негодовање објашњавају тиме што „чувају традицију“. Па добро. Нисмо судије. Данас се традиција служења литургије у новогодишњој ноћи мало по мало раширила, и већ је тешко критиковати свештенике за „невиђене новотарије“, јер је пуно њих који служе у ноћ 31. на 1. Људима се свиђа. Сви су трезни и радосни. Сви имају више реалних нада на исто тако реалну срећу у Новогодишњој ноћи после молитве и причешћа, као после песама Коље Баскова. Чини се да је све јасно. Али....   Али традицију ноћне молитве можемо постепено ширити и изван граница власти Деда Мраза.   Генерално, хришћани су се пре више молили ноћу него дању. Наш возглас на свеноћном „Слава Тебје, показавшему нам свет“ подсећа нас управо на та времена. Ноћ, проведена у молитви, за хришћане је исто тако природна појава, као што је за љубитеља преферанса ноћ проведена са картама. Приметите: љубитеље преферанса (подједнако као и љубитеље дискотека, пијанки и других ноћних занимација) нико не грди и не осуђује. То је њихов живот. А нама је речено да не осуђујемо. Ми не осуђујемо. Зато своје ближње, са времена на време, грдимо што не желе да се лудо проводе, или да иду код гатара. Грдимо их зато што желе ноћу да се моле. Чудна и неразумљива ствар.   Ноћне литургије опет излазе из вековне таме и стављају до знања о свом праву на постојање   Ноћне литургије опет излазе из вековне таме и дају до знања о свом праву на постојање. Постоји изрека: „Будућност Цркве је њена прошлост“. Све велико што је пројавила Црква у прошлости, изнова треба да се јави пред заласком историје. И аскетизам, и милосрђе, и узајамно помагање, и евхаристијска ревност... И ноћна молитва такође. Како време одмиче, људи ће све више ноћу да пијанче, блудниче, краду, да се рањавају, хушкају, туку, секу, бесе... А Црква, немешајући се са масовним безакоњем, треба да појача молитву. Између осталог и ноћну.   Темпо живота је такав, да осим недељом, човек нема много времена да се моли на литургији. Послови, као што знате. Ово и оно. Али, ко нас спречава да се једном месечно или једном у две недеље окупимо у храм пред поноћ, да се помолимо, причестимо, и разиђемо по домовима? До два ноћу ћете већ спавати. Многи у то време тек одлазе од компјутера и телевизора. А ујутру, на посао, како и ваља. Ко нас омета у томе? Нико, осим личне лењости и лажних страхова. Да неко нешто не каже.   Међутим, сам живот ће нас натерати да се молимо ноћу. Унутрашња логика црквене историје натераће нас да се молимо ноћу, и на таванима, и у пољима, у кабини брода, и у летњој кухињи (списак могу да наставим). Зато, хајде да се навикавамо, да не чекамо гоњења, него да молитвено одбијамо њихов долазак. Евхаристијска сабрања реално цепају ђаволске мреже. Молитва Цркве слаби апсолутно лукаво дејство ђавола на род људски. Само она и слаби. Довољно је да умањимо лукаву жетву новогодишње пијанке, свађа, туча и разврата тако што ћемо се те ноћи окупити на молитви и Евхаристији. Тада, видећете, појавиће се и осећај за духовни рад. Јер, искрено говорећи, овај осећај у некима од нас је сасвим неприметан.   Са руског Ива Бендеља   Извор: Православие.ру
  6. Волим
    ГрешниСлуга је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Сибирски авиопревозник назваће своје авионе по светитељима   
    Руска авиокомпанија ИрАеро, са седиштем у Иркутску и Омску, одлучила је да назове своје нове авионе Сухој Суперџет 100 флоте по неколико великих светаца, међу којима има апостола и великих руских светаца.
    „Наша ваздушна флота је допуњена са девет руских авиона. У сарадњи са Иркутском епархијом Руске Православне Цркве, изабрали смо имена девет светаца,“ каkо је прочитано у поруци прес службе ове авиокомпаније. Девет авиона је набављено 2016. и 2017. године.
    Авиони ће добити имена Светог Спиридона, Свете Матроне Московске, Светог Владимира, Свете Ксеније Петроградске, Светог Апостола Павла, Светог Апостола Петра, Светог Сергија Радоњешког, Светог Серафима Саровског, и Правоверног Светог Александра Невског.
    Церемонија освећења поводом давања имена авионима биће одржана 7. новембра. Чин ће одслужити протојереј Константин Кожуховски, старешина цркве Светог Димитрија Донског на Иркутском аеродрому.
    ИрАеро је основан 1996. године, и матичне луке су им међународни аеродроми у Иркутску и у Омску.
    Извор: Православие.ру (превод : Информативна служба СПЦ)
    Вести из сестринских цркава
×
×
  • Креирај ново...