Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Хајдук

Члан
  • Број садржаја

    104
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Хајдук got a reaction from Phoebe in Da li se na Usekovanje jede hrana crvene boje?   
    Ко сте то ви? Нека посебна екипа у Цркви? Бабе исто немају љубави према Цркви као ви, него су крстили на хиљаде унука и унуки у Србији и Русији, онако из сујеверја.
  2. Свиђа ми се
    Хајдук got a reaction from Phoebe in Божије "искуство човека"   
    Ово је тема као да причаш са јеховим сведоцима, малђење празне сламе, које глупости. Кога ово занима.
  3. Волим
    Хајдук је реаговао/ла на Нифада у Da li se na Usekovanje jede hrana crvene boje?   
    Разговор о ово теми није контрадикторан  учествовању у Литургији.Не знам да ли је и на Литургији било оних који се нису причестили због уздржавања од црвене боје данас 
    Чудно је   како у време интернет страница,фб,разних  црквених портала још може да се одржи веровање неке "бабе" како се овде неретко помињу жене,о уздржавању од једења хране у црвеној боји на празник Усековање главе Св.Јована Крститеља.За некога је баба само мајка његовог оца или мајке,као и тетка,ујна и сл.Људи који учествују у Литургији и причешћују се,морали би имати више поштовања за жене у комуникацији,често ћемо прочитати како је најважније причестити се,да,али и уважавати друге,па и те старије госпође које имају свест о нечему,па и о Св.Јовану Крститељу,али им и након 1000 година хришћанства код Срба нико није јасно објаснио у чему је суштина хришћанске вере ,како постимо и како се Богу молимо.Но,у тешким временима по хришћанску веру код нас,њу су понекад одржавале и те жене које нису имале свест о евхаристијској еклисиологији,али су ишле у Цркву са неком надом и љубављу према Богу.
    ,
  4. Волим
    Хајдук got a reaction from александар живаљев in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Разумем ја тебе, али време данас је још горе. У оно време Патријарха Германа народ није гласао и на изборима давао васт ненормалним као данас, то је тзв демократија. Ова Црква мора да се носи са оним које је народ изабрао и болесним модерним временима како зна и уме. Ево сада су Хардинаја у власти подржали и не видим неке демонстарције на Теразијама, и шта сада ту Црква да каже. Такође не може се ни на орден гледати  као на причешће, па да се каже, дали смо пришеће инославним или лоповима, није то исто, орден је политика. Зорана би вероватно пољубила руку Владики није још дотле дошло ваљда мада ко зна. 
  5. Волим
    Хајдук got a reaction from александар живаљев in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Како би рекао патријарх Герман, Змију глади испод ње се вади. Није Црква бирала Зорану него народ о коме води рачуна иста та Црква и ако је тај оредн нешто што ће да буде на добро што да јој га не дају. Колико тајкуна из Русије је дало паре на Светој Гори, а сигурно их нису зарадили поштено. Овде је дорбо што је Зорна примила орден, она лезбејка га не би ни примила. А некима којима овде пичу у ствари и смета что је Зорана примила орден или что је пољубила Валдику Јована у руку. Онај који иде у Цркву иде да се причести на Литургији то му је навећи орден, не треба му други.
  6. Зачуђен
    Хајдук got a reaction from Iulianus in Божије "искуство човека"   
    Ово је тема као да причаш са јеховим сведоцима, малђење празне сламе, које глупости. Кога ово занима.
  7. Свиђа ми се
    Хајдук got a reaction from Жељко in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Буне се као и увек највише они који не иду у Цркву, не причешћују се.
    Има одличан кратак текст од А. Шмемана из његовог дневника из осамдесетих где човек објашљава да у томе Црква показује своју велику смиреност и на крају се овбраћа Пресветој Богордици да нас заштити.. 
     
    Све се то одиграало у манастиру, дивном и природном мјесту, под јесењим сунцем, са погледом на поља. Манастирске службе – неописива и необјашњива Благодат.
    У уторак сам био на свечаном пријему у двору Епископа, на коме је присуствовало 200 људи. Ту сам осјетио смиреност Цркве. Два говора су одржали предсједници владиних комисија за религије, тј. комунистички званичник који контролише Цркву – једна горила која личи на Брежњева, дебели простак. Али Господе, како су се сви заузели око овог простака, клањајући се и смјешкајући се, захваљујући му се са невјероватним жаром за…? Додијељен му је Орден Св. Марка за слободу и мир, док је он пушио цигару и отпухивао дим у лице Епископу, који је сједио до њега. Одвратно. Али – какав ли је диван хор био! Након горилиног говора (који је био праћен громогласним аплаузом), пјевали су дивни, и жалосни кондак Канона Св. Андреја Критског: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш?“ А онда неочекивана молба Пресветој Богородици: „Радуј се, молитвениче и спаситељу Србије, благослови крстоносни народ…“ Било је тако очигледно да је све демонског поражено, уништено благодаћу – благодаћу коју ништа од свега тога није измијенило.
    Досада – застрашујућа, смртоносна, беживотна досада коју ствара комунизам – апсолутно је аутентичан доказ демонског карактера комунизма. Београд је прожет том досадом, коју сам одмах осјетио када сам ишао по визу у српски конзулат у Њујорку. Само је Црква и оно што је повезано са Црквом слободно од те демонске досаде и обасјано благодаћу.
     
  8. Волим
    Хајдук got a reaction from александар живаљев in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Буне се као и увек највише они који не иду у Цркву, не причешћују се.
    Има одличан кратак текст од А. Шмемана из његовог дневника из осамдесетих где човек објашљава да у томе Црква показује своју велику смиреност и на крају се овбраћа Пресветој Богордици да нас заштити.. 
     
    Све се то одиграало у манастиру, дивном и природном мјесту, под јесењим сунцем, са погледом на поља. Манастирске службе – неописива и необјашњива Благодат.
    У уторак сам био на свечаном пријему у двору Епископа, на коме је присуствовало 200 људи. Ту сам осјетио смиреност Цркве. Два говора су одржали предсједници владиних комисија за религије, тј. комунистички званичник који контролише Цркву – једна горила која личи на Брежњева, дебели простак. Али Господе, како су се сви заузели око овог простака, клањајући се и смјешкајући се, захваљујући му се са невјероватним жаром за…? Додијељен му је Орден Св. Марка за слободу и мир, док је он пушио цигару и отпухивао дим у лице Епископу, који је сједио до њега. Одвратно. Али – какав ли је диван хор био! Након горилиног говора (који је био праћен громогласним аплаузом), пјевали су дивни, и жалосни кондак Канона Св. Андреја Критског: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш?“ А онда неочекивана молба Пресветој Богородици: „Радуј се, молитвениче и спаситељу Србије, благослови крстоносни народ…“ Било је тако очигледно да је све демонског поражено, уништено благодаћу – благодаћу коју ништа од свега тога није измијенило.
    Досада – застрашујућа, смртоносна, беживотна досада коју ствара комунизам – апсолутно је аутентичан доказ демонског карактера комунизма. Београд је прожет том досадом, коју сам одмах осјетио када сам ишао по визу у српски конзулат у Њујорку. Само је Црква и оно што је повезано са Црквом слободно од те демонске досаде и обасјано благодаћу.
     
  9. Волим
    Хајдук got a reaction from Поуке.орг инфо in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Буне се као и увек највише они који не иду у Цркву, не причешћују се.
    Има одличан кратак текст од А. Шмемана из његовог дневника из осамдесетих где човек објашљава да у томе Црква показује своју велику смиреност и на крају се овбраћа Пресветој Богордици да нас заштити.. 
     
    Све се то одиграало у манастиру, дивном и природном мјесту, под јесењим сунцем, са погледом на поља. Манастирске службе – неописива и необјашњива Благодат.
    У уторак сам био на свечаном пријему у двору Епископа, на коме је присуствовало 200 људи. Ту сам осјетио смиреност Цркве. Два говора су одржали предсједници владиних комисија за религије, тј. комунистички званичник који контролише Цркву – једна горила која личи на Брежњева, дебели простак. Али Господе, како су се сви заузели око овог простака, клањајући се и смјешкајући се, захваљујући му се са невјероватним жаром за…? Додијељен му је Орден Св. Марка за слободу и мир, док је он пушио цигару и отпухивао дим у лице Епископу, који је сједио до њега. Одвратно. Али – какав ли је диван хор био! Након горилиног говора (који је био праћен громогласним аплаузом), пјевали су дивни, и жалосни кондак Канона Св. Андреја Критског: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш?“ А онда неочекивана молба Пресветој Богородици: „Радуј се, молитвениче и спаситељу Србије, благослови крстоносни народ…“ Било је тако очигледно да је све демонског поражено, уништено благодаћу – благодаћу коју ништа од свега тога није измијенило.
    Досада – застрашујућа, смртоносна, беживотна досада коју ствара комунизам – апсолутно је аутентичан доказ демонског карактера комунизма. Београд је прожет том досадом, коју сам одмах осјетио када сам ишао по визу у српски конзулат у Њујорку. Само је Црква и оно што је повезано са Црквом слободно од те демонске досаде и обасјано благодаћу.
     
  10. Свиђа ми се
    Хајдук је реаговао/ла на Mиљан Танић у Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Na koje živote utiče? I kakve to veze s verom u vaskrsenje ima? Vi ljudi ste generalno opsednuti stvarima koje veze s verom i vama samima nemaju. U tekstu sam sasvim jasno razgraničio ko se u Crkvi šta pita. Mi koji se ne pitamo ništa, nas se ne tiče i tačka. 
    Evo, idi na sednicu Sinoda pa pokušaj da utičeš na neku odluku.
    Za mene se ova rasprava ovde završava. Nemam potrebu da se vrtim u krug. 
  11. Хахаха
    Хајдук got a reaction from Phoebe in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Па шта ако су јој дали орден? Можда се опамети?
  12. Волим
    Хајдук got a reaction from Марина Савковић in Посланица свештенству   
    2) Oni koji sluze su isto sasvim obicni gresni ljudi, isto kao i svi mi, i njima treba pokajanje i ispravljanje zivota non-stop, kao i svim ostalim hriscanima. To sto oni sluze nije i ne moze da bude nikakva zamena za pokajanje ili sta vec, naprotiv - sama cinjenica da stoje u "svetinji nad svetinjama" zahteva od njih mnogo stroziji i izvrsniji svakodnevni zivot. Svestenik neizostavno mora da bude primer svima u svemu, inace - cemu on tu onda sluzi? Bez podviga i vrline on postaje ljustura poboznosti, odnosno njena karikatura.
     
    Покајање је што су присутни на Светој Литургији где све што не ваља поправља Дух Свети. Која карикатура једино ако је Литургија карикатура.
  13. Волим
    Хајдук got a reaction from Марина Савковић in Посланица свештенству   
    Па ти који не желе да иду Цркву то је њихов проблем шта они виде. Они који иду у Цркву у свештеницима не гледају грешнике него оне који служе и који нису грешни јер стоје на том месту где смо сви безгрешни. Зато се поп и моли да га Бог удостоји да принесе дарове, тј да служи, иако је грешан.  И зато је возглас Светиње светима иако смо сви далеко од светих када изађемо из Цркве.
  14. Волим
    Хајдук got a reaction from Марина Савковић in Посланица свештенству   
    Како каже Владика Амфилохије или већ ко: Ако је поп грешан молитва му није грешна. Попу се љуби рука јел на Литургији је икона апостола који седе око Епископа који је икона Христа и њих дванаест суде свету. Ако кренемо да цедимо комарца у попу, а гори смо од њега сигурно, како онда може поп да суди свету јер је по нама грешан и брука Цркву и ту он нешто суди. То су све протестанске форе те оптужбе за клерикализам, тако су и почели реформацију и зато су и завршили као секта. Народ зато поштује попа и Владику тј мантију иако зна да су поп и Владика исти грешници као и он.
  15. Волим
    Хајдук got a reaction from александар живаљев in Орден Светог Симеона Зорани Михајловић   
    Па шта ако су јој дали орден? Можда се опамети?
  16. Волим
    Хајдук је реаговао/ла на Toma у Посланица свештенству   
    Ако не бих зашао у дубину на коју ме ово твоје питање наводи, овако бих ти одговорио:
    То што је свештеник нпр. новцоцентричан може бити излечено здрављем а не ... другом болешћу или одсуством терапије.
    А под здрављем сам понудио поменуту акцију. Јер током те акције долази до ситуација где свештеник
    нехотице (полако па све више почиње да) троши свој новац на бензин да се од прикупљеног
    новца купљена помоћ транспортује до оне породице за коју је новац иницијално прикупљан.
  17. Волим
    Хајдук got a reaction from Драгана Милошевић in Посланица свештенству   
    Па ти који не желе да иду Цркву то је њихов проблем шта они виде. Они који иду у Цркву у свештеницима не гледају грешнике него оне који служе и који нису грешни јер стоје на том месту где смо сви безгрешни. Зато се поп и моли да га Бог удостоји да принесе дарове, тј да служи, иако је грешан.  И зато је возглас Светиње светима иако смо сви далеко од светих када изађемо из Цркве.
  18. Волим
    Хајдук је реаговао/ла на Toma у Посланица свештенству   
    На ово бих се надовезао, ако смем, а са освртом на иницијални текст.

    Негде сам прочитао да је једно од монашких правила "не саветуј друге,
    осим ако те питају" (има још једна клаузула али нећу о томе сада).
    Те тако и ми, можемо овај текст дати свештенику ако од њега чујемо коментар или питање (нпр.):
    "Не знам шта да радим са овим народом, да живе побожније".

    Ми у мојој Цркви имамо 4 свештеника и 1 ђакона и свакоме од њих треба повремено
    "напунити батерије" а то се не постиже критиком толико колико похвалом.
    Из искуства пишем.
    Па шта ако приметим да је свештеник новцоцентричан?
    Попричам са њим да би било добро организовати предавањ(ц)е и да се
    људима на њему скрене пажња на кутију са прилозима и на тешку ситуацију тога-и-тога.
    Па шта ако је свештеник нехајан, да не кажем лењ?
    Ништа, питам га да ми објасни ... нешто ... као ... Како то да је св. Јован видевши 12 Апостола
    као седе око Христовог престола – видео и себе „у футуру“? Питам га пред другим верницима...

    Па шта ако свештеници "фурну" кућама одмах после Литургије?
    Ништа, остане мало народа а Пролог светог Николаја стоји на „извол'те“ да се из њега,
    на глас, прочита шта пише за тај дан. И поприча о томе.
  19. Волим
    Хајдук је реаговао/ла на Марина Савковић у Посланица свештенству   
    Па то је његов проблем. Што ми сад то помињеш?!
    Ја поштујем његову хаљину и љубим руку свештенику, јер му је чин стар две хиљаде година, и поштујем његово знање и учење, његово седење над књигом. А он ако је Качавенда, ја ћу се помолити за њега, поклонити жезлу пастирском и онда пустити на јт Атанасија, нпр.

    И више је помогла свештенику моја баба када је први пут била на литургији, па слушала његову беседу после, па кренула из цркве и онако за себе рекла наглас (али је он чуо): "Ух, ова литургија је ЧУДО!"; више је помогла него сви ми што смо га питали за отворена/затворена врата, читање наглас/у себи, бла, бла, бла, остала наша баљезгања и бављења оним што није наш посао.

    Не поштујемо ауторитете и немамо стида. То су наши проблеми!
    Мене су тукли моји родитељи кад донесем јединицу, а ваши родитељи су тукли учитеља кад донесете јединицу. То је разлика између мене и вас. И немојте ме више "подучавати", не вреди, јуне довека.

    И више верујем оном "рече ми један човек" него овима што се гађају неким стручним терминима да би просту ствар објаснили. Ја вам на гугл због ваше умишљености нећу ићи.

    Воздра свима на овој теми и праштајте ако сам шта ружно, а јесам, знам да јесам.
  20. Волим
    Хајдук got a reaction from Аристарх in Уморни од православља?   
    Ваљда ваше поруке, од када смо на ти?
  21. Волим
    Хајдук got a reaction from александар живаљев in Уморни од православља?   
    Ко постави овакву тему тај наравно не верује ни у чуда из житија него тражи научне и интелектуалне доказе да би веровао и онда упадне у овакве проблеме о којина после асправља преко рачунара уместо са попом који је ту надлежан јер за ово и постоји исповест. 
  22. Зачуђен
    Хајдук got a reaction from Lady Godiva in Уморни од православља?   
    Ко постави овакву тему тај наравно не верује ни у чуда из житија него тражи научне и интелектуалне доказе да би веровао и онда упадне у овакве проблеме о којина после асправља преко рачунара уместо са попом који је ту надлежан јер за ово и постоји исповест. 
  23. Хахаха
    Хајдук got a reaction from Џуманџи in Уморни од православља?   
    Ко постави овакву тему тај наравно не верује ни у чуда из житија него тражи научне и интелектуалне доказе да би веровао и онда упадне у овакве проблеме о којина после асправља преко рачунара уместо са попом који је ту надлежан јер за ово и постоји исповест. 
  24. Не свиђа ми се
    Хајдук је реаговао/ла на obi-wan у Клерикализација у земљи православних атеиста   
    Veoma solidno srocen clanak, utrosite koji minut na citanje, pa iznesite i neki svoj stav ako imate...
    http://pulse.rs/klerikalizacija/
    ...
    Веома интеренсантно и увек актуелно питање у Србији и другим српским земљама јесте питање клерикализације друштва и секуларности државе. Критичари цркве проналазе трагове клерикализације на сваком кораку: у школској веронауци, прослављању Светог Саве као школске славе, изношењу ставова цркве поводом разних друштвених и државних проблема, у тези да црква и држава нису одвојене, у враћању имовине верским организацијама, повратку свештенства у редове војске, подели на традиционалне цркве и верске заједнице, чак и у „државној“ организацији сахране блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића)…

    Незналице, као и увек, клерикализацију проналазе тамо где је нема, док не препознају места где је овај проблем веома изражен. Гласноговорници секуларизма који критикују цркву поводом изношења појединих ставова о горућим проблемима српског друштва, другом пригодом и на другом месту критикују цркву уколико се не огласи и не изнесе свој став о битним догађајима. Заправо они би желели да црква говори политички коректним језиком о безначајним темама, а да ћути о суштинским проблемима у које запада друштво и држава. Они су против сваког закона о црквама и верским заједницама, јер би најрадије да цркву ставе ван закона.
    Клерикализације нема у српском друштву и држави, и они који је свако мало препознају у појединим иступима цркве, заправо траже себи посао, јер тешко је бити „професионални борац“ против ветрењача.
    Не може се говорити о клерикализацији у погледу увођења веронауке у школски систем 2001. године, јер веронаука је изборни предмет. Да веронаука није изборни предмет, имало би смисла бити против увођења катихизиса у образовни систем. Ако је Господ оставио целом људском роду слободу избора између богопознања и богоборства, чему онда наметање веронауке? То што родитељи бирају за своје потомство да ли ће учити веронауку или грађанско васпитање спада у корпус њиховог породичног, родитељског права и свако мешање неодољиво подсећа на комунистичку идеју разарања породице и препуштања васпитавања деце „недовршеном“ друштву. Зар у западној Европи и Америци родитељи не воде своју децу у протестантске храмове у којима се држи катихизис кроз свештеничку проповед? Уосталом, веронаука не ствара вернике, јер сви комунистички послерастни богоборци су учили веронауку пре рата, па им то није сметало да руше богомоље и убијају свештенике после рата.
    О увођењу грађанског васпитања као „противтеже“ веронауци довољно је рећи да се кадар за предавање овог предмета скупља „са коца и конопца“ и школује цела четири дана! После завршеног брзопотезног курса, учитељице и наставнице без посла добијају сертификат који им гарантује да су напрасно постале стручњаци за грађанско, цивилно друштво. Оне тако имају једину корист од грађанског васпитања, јер допуњују фонд часова до пуне норме и пуне личне зараде. На моје питање једној таквој “инстант наставници” грађанског васпитања, шта они заправо уче децу на својим часовима, добио сам следећи одговор: учимо децу разне корисне и лепе ствари, например: да не чине другима оно што не желе да други раде њима. Нисам имао срца да јој кажем да је исто то учио и Господ пре два миленијума.
    Било би боље да је држава увела „грађевинско васпитање“ уместо грађанског, јер би можда једног дана било мање дивље градње у Србији.
    Не постоји клерикализација у прослављању Светог Саве у школама широм Србије, јер Свети Сава је родоначелник српске просвете. Да ли ико разуман поставља питање прославе Светог Патрика у Ирској или Свете Нине у Грузији? Код нас, ето, и такве теме се вештачки чине осетљивим и дискутабилним питањима. Некоме Сава Немањић смета зато што је Свети Сава, а заправо, он је „свети“ само за вернике СПЦ којима ни не смета његово прослављање у школама! За остале је само просветитељ српских земаља Сава Немањић, и не треба да им смета, као што им не смета Никола Тесла, Михајло Пупин или Иво Андрић, који су, може бити, такође „свети“ само што то ми не знамо…

    Нема клерикализације у обраћању црквених великодостојника поводом разних проблема у које је западало наше ровито и незрело друштво и држава у протекле две деценије, јер црква никада није позивала на побуну против државе и поретка, црква никада није позивала на устанак и крвопролиће. То што се негде неки обесни свештеник или монах сликао са оружјем или у друштву бесловесних, никада није био званични став цркве. Црква не може да ћути о питањима која се тичу духовне и физичке егзистенције њених чланова. Црква се не бори за власт попут политичких странака, али она ужива огромно поверење грађана и њена је дужност да поучава паству.
    Теза да је начело одвојености државе и цркве озбиљно угрожено у Србији, не заслужује чак ни озбиљно разматрање. Држава и црква су одвојене у Грчкој и на Кипру, где је православна црква државна црква, затим у Данској и Норвешкој, где Лутеранска црква има статус државне цркве или у Енглеској, где је британска краљица врховни поглавар Англиканске цркве. Да ли се онда може рећи да црква није одвојена од државе у Србији, земљи православних атеиста? Они који заиста желе да виде спој државе и цркве морају на пут у Иран, Саудијску Арабију, Малезију, Ватикан, Свету Гору…
    Ако свака невладина организација која се бори за права једне мале интересне групе грађана може да поседује имовину, зашто црква која бројчано окупља највећи број грађана не може да поседује некретнине које служе за издржавање манастира, парохија и епархија. Апсурдно је да су они који су против враћања имовине црквама истовремено најгласнији заговорници реституције физичким лицима којима су комунистичке власти учиниле неправду. Правда можда није иста за све, али право јесте.
    На крају да, ипак, обрадујем оне који се не слажу са горенаведеним ставовима: клерикализација у Србији дефинитивно постоји, али на месту које се њих уопште не тиче.
    Клерикализација се јавља у самој цркви и погађа искључиво чланове цркве – вернике. Клерикализација у црквеним оквирима није тема којом се баве критичари цркве из простог разлога што се њих не тиче унутрашња организација цркве. Разлог је једноставан: већина гласноговорника „ослобођања“ цивилног друштва у Србији од верског утицаја, не припада самој цркви.
    Клерикализација у цркви се огледа у томе да се један део клира одвојио од саме цркве и уздигао изнад ње, односно изнад народа као тела цркве. Отуђени део цркве заборавља да се по правима ни у чему не разликује од преосталог дела цркве, већ да разлика постоји само у обавезама које су много теже на страни свештенства, него код лаика.

    Клерикализација у самој цркви? Како је то могуће, питаће се незналице опште праксе са почетка овог текста. Па, црква је клерикална по самој својој дефиницији. Е, није господо критичари! Цркву чини верни народ и свештенослужитељи који служе народу-цркви. Цркву незналице доживљавају као деоничарско друштво свештеника, монаха и архијереја, где су верници „купци услуга“, наивни финансијери и помодни посетиоци.
    Клерикализација у оквиру саме цркве је дубок и комплексан проблем чија предисторија сеже у мрачно доба верске непросвећености српског народа.
    У периоду после Другог светског рата, који је за цркву био изузетно тежак, постојала је бојазан да се комунисти могу инфилтрирати у црквеноопштинске савете и управне одборе и тако радити на разбијању цркве изнутра. С друге стране међу грађанима је постојала бојазан од црквеног ангажовања због репресалија режима, а међу добрим делом и незаинтересованост за црквена питања. Због тога су надлежни епископи дозвољавали свештенству да преузме вођење црквених општина. У појединим парохијама су тек формално постојали црквеноопштински управни одбори, најчешће на челу са свештеником који је заправо самостално доносио све одлуке. У другим местима уопште нису ни постојали црквени одбори. Такође, црквеноопштински савети готово да су свуда сасвим ишчезли. Сличан случај је био и са епархијским управним одборима. Нажалост, ова појава се одржала до данас у црквеним општинама, најпре због несавесних свештеника којима одговара овакво стање. Данас ретко где постоје црквеноопштински савет и управни одбор у пуном саставу, са председником, потпредседником, благајником, туторима… Свештеници управљају црквеним општинама, уместо да се баве парохијама.
    Занимљиво је чути од појединих свештеника и епископа који су служили у дијаспори, да су имали „проблема“ са црквеним управним одборима, нарочито у Америци и Аустралији. Наводно, они су тешки за сарадњу, нису кооперативни, воде своју политику, непослушни су и слично. Заправо већина тих одбора само савесно ради свој посао, водећи рачуна о црквеној имовини, али је то необично, јер у матици одбори готово да и не постоје.
    Према Уставу Српске православне цркве црквеноопштински савети и управни одбори се бирају гласањем парохијана, који међу собом предлажу и бирају најбоље суграђане. Пракса је, међутим, сасвим другачија. Председнике и чланове црквених одбора бирају сами свештеници, по позиву, ценећи својом слободном вољом ко је за ту дужност подобан, а ко не. Резултат свега тога је слаба или готово никаква контрола финансијског рада црквених одбора, а веома често и непримерено богаћење клира.
    Клерикализација се такође јавља у погледу односа свештеник-епископ, који је често на штету свештенства. Свештеници немају свој синдикат, нити удружење, јер су послератна искуства са свештеничким асоцијацијама, које је контролисала комунистичка држава, веома негативна. Зато се често дешава да свештеници буду оптужени, па чак и осуђени пред црквеним судом на правди Бога. Понекад бивају драконски кажњавани и без праведног суђења. Оправдано се може сумњати у непристрасност и независност црквених судија и тужилаца који раде под великим утицајем епископа. Али све ово није предмет интересовања црквених критичара. Често се ни сами свештеници много не буне, већ послушно ћуте и мањак права надомештавају вишком прихода.
    О клерикализацији се може говорити и у погледу неконтролисаних финансијских токова у епархијама. Овај проблем се може решити враћањем имовине цркви и увођењем те имовине и делатности које црква обавља у порески систем државе. Враћањем имовине црквама престала би потреба за финансијским повластицама које често бивају злоупотребљаване. Делатност  цркве је практично данас у Србији изван свих државних финансијских токова.
    Клерикализацији унутар цркве такође доприносе непослушни епископи који не поштују одлуке Сабора и Синода и служе литургију како им се прохте, наводећи као аргумент да је то древни начин служења. Бог разуме и стари и нови начин служења, ма који био древан а који новотарски, али Бог не разуме непослушног монаха који се заветовао на послушност, па то сад крши.
    Да ли је уопште потребно трошити речи на непримерен материјалистички живот великог дела парохијског свештенства? Луксузни аутомобили, станови, куће и локали у поседу свештеника, уобичајена су појава данашњице. Да ли је нормално да свештеник са средњом школом – богословијом зарађује пет пута више од лекара, инжењера или професора? Да ли таквом свештенику лекар, инжењер или професор може да повери спасење властите душе? Само би један потез цркве у сарадњи са државом, који би увео плате свештенству и забранио наплаћивање црквених обреда, отерао пола клира у неку другу делатност за коју их је Бог створио, јер би сами напустили материјално неисплатив посао. По парохијама је уобичајена појава да свештеници истовремено наплаћују обављање обреда и црквени парохијал, као и да одбијају свете тајне и требе онима који не могу да плате.

    Клерикализација се огледа у раскошном, непримереном животу високог клира, које саблажњава духовно посрнуле парохијане. Већина архијереја живи у богатим, луксузним резиденцијама, за које се тврди да су неопходне како би одржале достојанство њиховог апостолског прејемства. Апостоли који су ширили веру и спасавали грешне душе, путовали су гладни, боси и слабо одевени. Смели су да испросе само онолико хране колико им је потребно за пут. Живели су у сиромаштву и беди, а народ их је опет ценио више него што данас цени своје архијереје.
    Када је умро патријарх Павле цело српство га је оплакало из само једног разлога: живео је оно што је говорио! Сви смо га ценили, јер смо знали да је најбољи међу нама, али нико није пошао његовим путем. Тек неколицина епископа живи у манастирима. Како се може произносити молитва на светој литургији: блажени сиромашни, а живети богато и раскошно, и још очекивати да вам неко поверује? Како се може сведочити истина, а живети лажно?

    Веронаука се предаје у државним школама скоро петнаест година. Резултати су, најблаже речено, скромни. Да је другачије, храмови би били пуни некадашњих ђака – слушалаца веронауке, који су сада пунолетни, одрасли људи.
    После таласа „помодне“ побожности током 90-тих година прошлог века, храмови су опет празни.
    Српској православној цркви данас више него икада потребна је темељна реорганизација која би стала на пут корупцији, отуђености и клерикализацији. Та реформа не би имала догматски карактер, већ би подразумевала кадровску и организациону реконструкцију, као и духовну и моралну обнову духовно осиромашеног народа. Српској православној цркви је потребан нови богомољачки покрет који би се ухватио у коштац са много већим изазовима него оним између два рата.
    На крају, ако има клерикализације друштва и државе, може се сасвим поуздано рећи да потиче од саме државе, а никако од цркве којој клерикализација највише и штети. Државници и политичари често се „удварају“ цркви и црквеним великодостојницима, знајући да је ту потенцијално највећи број гласача. Дакле, клерикализацију најчешће врши држава према цркви, која је организационо, кадровски и материјално немоћна да јој се одупре. У Србији је, нажалост, црква традиционално слаба, а држава пословично моћна и отуђена од народа.
    ...
    За ПУЛСЕ Микица Илић
  25. Свиђа ми се
    Хајдук got a reaction from Вилер Текс in Како сме председник Србије да љуби руку свештенику?   
    Како сме председник Србије да љуби руку свештенику?
    или
    О новинарском безобразлуку и ниподоштавању нашег идентитета
    На сајту листа "Данас" сам наишао на један од многобројних помодноострвљених, мрзитељских текстова овдашњих агностички обескорењених каменобацача, усмерен против наше Цркве и свега традиционалног у српском народу. Извесни Милан Лазаревић, самопроглашени "слободни новинар", у рубрици "Лични ставови" (од 16. августа), решио је да "споји угодно са корисним" и што гласније и гневније прозове наше политичаре за оно што није сметало ни турским агама и беговима ни немачким окупаторима ― за целивање руке српском Патријарху (и, уопште, свештенству). Тиме он само верно наставља вишедеценијску традицију комунистичких цензора и идеолога из Титове епохе ― само сада са нешто лукавијом и "отменијом" формулацијом, тобоже у име секуларног одређења односа државе и Цркве.
    Поменути "слободни новинар" тражи у свом памфлету од Александра Вучића да "коначно учини нешто што се очекује од сваког нормалног шефа секуларне државе" и заувек прекине са праксом љубљења руке Патријарху. Вешто се поигравајући појмовником секуларног погледа на свет, дотични исмева институције Српске Православне Цркве, али и наше државе и друштва, као и право сваког човека (па био он и политичар) да отворено и слободно испољи своја верска убеђења. Лицемерно и лукаво тражи да се људи из врха државне власти одрекну сваке везе са вером у којој су крштени и васпитани. Тражи, дакле, не да православни архијереји не утичу директно и надређено на политичке одлуке српских државника већ да једино припадници наше Цркве немају никакво право на своје мишљење и одговарајући лични утицај на оно што се тиче свих грађана Србије (осим, ваљда, њих). Окрећући тако наглавачке грађански концепт "одбране државе од клерикализма" (и то оног старовременског, искључиво римокатоличког типа) на ― тотално онемогућавање права припадницима Цркве на ма какво друштвено деловање изван гвоздене ограде њихових храмова (баш као и у време антицрквене хистерије у идеолошкој диктатури епохе титоизма).
    Више пута је у овом политкомесарском, пропагандном тексту наглашено како "до сада нико није јавно упозорио ― или није смео то да учини ― Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу и даје ружан пример другима који у овом иду његовим стопама" и да је "чудно да на то досад нико није реаговао". По настраној логици овог самохвалисавог текстића испада да у Србији влада нека теократска и инквизицијска страховлада, коју, ето, сада, коначно, смело руши тај "најслободнији од свих слободних новинара" - упркос опасностима и тобожњим предрасудама српских медија. Баш храбро! Ставља човек главу у уста разјапљених чељусти црквеноправославних фанатика из власти и ризикује да буде спаљен на некој од увек распаљених ломача што, по њему, даноноћно горе на свим градским трговима овдашње "православне џамахирије".
    Звучало би комично да није, у ствари, трагично, да то није само зомбирани и модернизовани наставак већ виђене антисрпске и антиправославне хистерије револуционарно-крволочног типа из времена када су свештеници убијани, цркве дизане у ваздух, а њихови остаци разношени за градњу штала, свињаца и задружних домова. Тада нико од верника није смео ни имао где да објави своју реакцију и неслагање са овим безбожничким терором, а поменути јуришник М. Л. би да (ипак мало закаснело) настави са оваквом праксом, уједно нам најављујући какву то власт он прижељкује. Ако је њему актуелни председник Србије некакав "екстремни клерикалац", који љубљењем руке Патријарху показује недопустиву "склоност патетици и театралности", враћајући се, тако, ретроградно, а по аутору овог бућкуриша од текста ― својој "радикалској и демагошкој природи", шта онда да очекујемо од политичких истомишљеника оваквог поимања ствари (уколико би добили прилику да буду господари наших судбина)? Али, није овом приручном аналитичару феномена "љубљења руке патријарху" права мета А. Вучић, ни сви други политичари што се усудише да целивају десницу наследнику духовног трона Светог Саве, па ни његове колеге новинари што наводно никада нису протестовали против оваквог "неодмереног понашања" већ – Црква. И, наравно, Онај Кога она представља и заступа на земљи и међу људима.
    Кад исмева председника што се усуђује да се "савија готово до земље" и "жури да патријархову руку љуби, редовно, нападно и страствено, што пре и видљивије", кад му иронично саветује да онда крене да љуби руке и вођама свих других верских заједница (па и представницима атеистâ), када предвиђа ситуацију у којој ће Патријарх да "дâ корпу" Вучићу, "повуче руку и одбије пољубац", "ускраћујући му ту милост" и "кажњавајући га тако" за његов став према судбини Косова... ― писац овог провокативног дневнополитичког штива то ради искључиво као претњу Српској Православној Цркви и њеним верницима, којима расистички одриче право једнакости са другим суграђанима (све чудећи се како неко "ко је био добар студент" може да се уопште усуди да уради нешто тако примитивно и, замислите, пољуби руку првосвештенику наше Цркве ― и то данас, у 21. веку). То је прави циљ и истинска мета његовог цинкарења још увек православне Србије бриселским моћницима, са идејом да тако "убије две муве истим ударцем" и поништи и оно мало наговештаја бољег односа секуларне према верујућој Србији. By the way или, ипак, не баш тако успут, то је стварни разлог писања ове недуховите, циничне, таблоидне оптужнице против свега онога што је створило, одбранило и јунаштвом прославило ову земљу и наш српски народ: збрисати сваки траг патријархалног система вредности, српске традиције и наше органске припадности хришћанској вери и цивилизацији.
    Зато пажљиво и "са зрнцем соли" прочитајте ове речи хладно сервиране мржње и покушајте да појмите поуку ове количине отпора према враћању Србије њеним изворима, све заједно са вероломним односом овог аутора наспрам светосавских завета (и нашег величанственог средњовековног уласка у ред уистину великих народа). Уместо расправљања са оваквим опадачима и клеветницима Цркве, посветите своје драгоцено време проучавању и усвајању вечних вредности духовне културе (оних које брижно и одано чува Српска Православна Црква)! И спасењу своје бесмртне душе.
    Драгослав  Бокан
×
×
  • Create New...