Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

NinaSavic

Члан
  • Број садржаја

    158
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Тужан
    NinaSavic је реаговао/ла на александар живаљев у Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов   
    Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов
      недеља, 19.05.2019. у 19:59 (Фото Т. Јањић) Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности.
    Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани.
    Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009.
    У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд 2004).
    Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века.
    За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006.
    Аутор је књига „Сентандреја - српске повеснице” (2011), „Помени давних сеоба - знамења српске повеснице” (2017), Геноцидиум тотале” (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, „Српска графика XVIII века - нова сазнања” (1986), „Манастир Шишатовац” (1989) и „Поствизантијска уметност на Балкану” (2003).
    Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године.
    Место и време сахране Академик Динко Давидов биће накнадно објављени, преноси Танјуг.
  2. Волим
    NinaSavic је реаговао/ла на Euthyphro у Sveti novojavljeni Jefrem Neamakrijski, Čudotvorac   
    Tropar Prepodobnomučeniku: Na gori Amomon zasjao si kao sunce, poslušniče Božji. Za Hristom Bogom si u mučeništvo otišao;napade varvarske pretrpeo si, Jefreme, Hristov Velikomučeniče, zbog čega ti se dade blagodat da pritičeš u pomoć onima koji pobožno kliču tvoje ime. Slava Hristu koji ti snagu dade! Slava Njemu koji te čudotvornim učini! Slava Njemu koji preko tebe svima daje isceljenje!
  3. Свиђа ми се
    NinaSavic је реаговао/ла на Милан Ракић у "Сабор ПОУКЕ 2019": Десет година "Поука", прилика за окупљање!?   
    Драги наши!
    Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"!

    Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
    Мсм. на термин.
    Мсм. на реч.
    Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
    Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
    Но све то није битно!
    Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
    Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
    Дакле!
    "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
    Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*.
    Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
    Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
    Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
    Хвала унапред!
     *Свето Писмо
     
     
    View full Странице
     
  4. Волим
    NinaSavic је реаговао/ла на Ромејац у Индонежанска принцеза искушеница у Жичи!   
    У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга

    ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија.
    - Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину.
    Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре.
    - Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу.
    Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор.
    - Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе.

    Јелисавета ради све послове као и остале монахиње
     
    Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла."
    - Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година.

    Монахиње са патријархом Иринејом
     
    Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском.
    - Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих.

    Манастир Жича
     
    Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци.
    - Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно.

    У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом.
    - Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге.
    Монахиње у Жичи живе као велика породица.
    - Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања. 

    ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ
    ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира.
     
    http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791900-Индонежанска-принцеза-искушеница-у-Жичи
  5. Свиђа ми се
    NinaSavic got a reaction from AnaLaz in Фарбање Васкршњих јаја   
    Моји овогодишњи :-)

  6. Свиђа ми се
    NinaSavic got a reaction from шпиља in Фарбање Васкршњих јаја   
    Моји овогодишњи :-)

  7. Волим
    NinaSavic got a reaction from Сања Т. in Фарбање Васкршњих јаја   
    Моји овогодишњи :-)

  8. Волим
  9. Волим
    NinaSavic је реаговао/ла на Милан Ракић у Gradske vlasti Novog Sada će učiniti Novi Sad "ponosnim": Prvi novosadski Prajd 17. maja   
    Prva Novosadska nedelju ponosa biće organizovana od 13. do 17. maja, dok će biti prvi Novosadski prajd biti održan 17. maja na Trgu Republike, najavila je danas grupa „Izađi“.

    Grupa ”IZAĐI”, uz podršku Grada Novog Sada i OPENS 2019 - Omladinska prestonica Evrope Novi Sad, organizuje PRVU NOVOSADSKU NEDELJU PONOSA, pod sloganom “IZAĐImo ZAJEDNO!”, koja će se održati od 13. do 17. maja 2019. godine, dok je sam Prajd zakazan za petak 17. maja u 12 časova na Trgu Republike.
    17. maja 1990. godine Svetska zdravstvena organizacija je uklonila homoseksualnost sa liste mentalnih poremećaja. Uprkos tome, u Srbiji, nas - osobe koje privlači isti pol i osobe koje svoj rod vide drugačije - i dalje smatraju bolesnima. I dalje nas krive zbog toga ko smo i kakvi smo rođeni. I dalje strahujemo od nerazumevanja i odbacivanja porodice, prijatelja i celokupnog društva!, kaže se u saopštenju organizatora.
    Grupa „Izađi“ navela je da želi da doprinese izgradnji demokratskog društva u kojem svi mogu uživati ista prava bez obzira na svoju seksualnu orijentaciju i rodni identitet.
    Danas, FB
  10. Волим
    NinaSavic је реаговао/ла на Драгана Милошевић у Постриг није магија   
    У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије. – Мати Светлана, кажите нам, како је дошло до тога да се одлучите за монашки пут?

    – То је тешко објаснити. Живела сам, живела и у једном тренутку сам схватила шта је моје – управо монаштво. И то је све. Даље су већ била тражења: како се то конкретно може остварити, где, под чијим руководством... Док сам још ишла у школу, једном је моја другарица из разреда почела да ми прича о неком необичном храму, необичном манастиру, необичном баћушки (свештенику). Тако је била одушевљена, да сам се чак и наљутила – какав је то манастир, какав је то баћушка тамо?! Потом сам дошла овде, и тако сам и остала с тим баћушком и с тим храмом.
    – Да ли је на такав избор утицао некакав кризни моменат у вашем животу?
    – На избор – није. Напротив, код мене је све ишло веома успешно. Тада сам управо, после завршетка музичке школе, уписала девети разред школе при Конзерваторијуму, припала сам врло добром наставнику, све ми је било интересантно. Али, у једном моменту, монаштво ми се одједном открило као моја реална будућност. И ето, овде је и почела криза: сав мој планирани животни пут се срушио без неког узрока, показало се да светски живот није то чему сам ја стремила. Шта да радим и како да живим са тим новим мислима, било ми је потпуно нејасно, али ми је било неиздрживо и да све оставим како је било. И одлучила сам: када су се већ променили унутрашњи циљеви, треба хитно мењати и спољашње околности. И почела сам да их мењам... То је био болно за моје блиске, али и за мене, наравно.
    Схватате, мени самој није требало објашњавати своје поступке, али блиски људи желе да добију бар некакво објашњење за моје поступке.
    Недавно сам прочитала код светитеља Николаја Српског, чудесне речи:
    „Господе, осветивши брак, осветио си и безбрачје. Благословио си оне, који су имали мудрости и снаге да свој живот Теби посвете. И те, који нису у стању да цео, дарован им живот, држе у себи, благословио си, да би могли да га поделе, и кроз жену дају нови живот”.
    Ја мислим, да човек има потребу да даје свој живот. А како ће то учинити – кроз рођење новог живота, дете, или на неки други начин – то свако одлучује по своме.
    – И како су се ваши родитељи понели према вашој одлуци?
    – Тата је покушао да разуме. И ако и није одмах разумео, онда је бар то прихватио како мој слободни избор. Трудио се да помогне на све начине. Мами је, како ми се чини, несхватљиво и данас... Она је видела, и још увек види мој живот другачије... Али, све једно, ја сам њена омиљена ћерка, а она моја омиљена мама.
    – А ко су Ваши родитељи? Да ли се често виђате с њима?
    – Отприлике, једном недељно, трудим се да одем кући. Ипак, наравно, мама жели да види своје једино дете чешће. Она је глумица у драмском позоришту. А тата је постао монах Свето-Тројицког Александра Свирског манастира...
    – Да ли сте наставили школовање после школе? 
    – Када сам отишла из десетогодишње школе при Конзерваторијуму, завршила сам гимназију при Руском музеју и уписала семинарију на регентском одељењу. Моја размишљања су била једноставна, волим музику и ништа друго не умем да радим. А овако бар могу да будем школован певач у манастиру. У семинарији сам учила две године, али нисам завршила – постала сам послушница. Потом сам уписала Санкт-Петербуршки институт богословије и филозофије.
    – Шта Ви мислите, да ли је монахињи неопходно образовање? 
    – Не знам. Некоме је неопходно, а некоме није. Цели живот је образовање. И свако га добија на различит начин: неко више кроз школовање, неко помоћу књига, кроз професију, неко једноставно стицајем животних околности... То што сам ја завршила институт, мислим да ми је добродошло. Ипак ја нисам човек филозофског склада, и мени филозофска питања, док сам тамо учила, нису била интересантна. Ретко сам ишла на предавања, и још сам на многим од њих спавала... По свему судећи, трпели су ме само зато што сам певала молебне за Божић и Васкрс. Из неког разлога су ме волели. Једном речју, ја сам просто завршавала школовање, углавном, да би утешила родитеље. Зато данас, када у мени ничу некаква питања, отприлике знам шта да прочитам, где да нађем одговор, зато што памтим, шта су у институту о томе говорили.
    – Да ли се монахиње емоционално разликују од жена у свету? 

    – Све смо ми различите. Овде нису заједничке емоције, већ циљеви и стремљења. Ако си у свету био емоционалан, живахан, комуникативан човек, такав ћеш и остати. Такав си се родио! Тешко да ће то неко специјално да промени. Човек се пред Богом раскрива као јединствена личност: неко је радостан, неко меланхоличан, неко созерцатељан. То је исто део личног односа према Богу. 
     
    Вероватно се карактер човека, укључујући ту и његове емоционалне особености, са временом мењају. А уколико силом воље покушаваш ту нешто да промениш – то не води ничему другом, до страдању. Неопходно је да се раскријеш управо ти, такав какав јеси, а не некакав твој део. Јер се истински може мењати само реалан човек, а не некакав измишљени лик идеалне монахиње, који си сам себи створио. 
     
    – Кажите нам, како проводите један Ваш дан? 
    – Овде су сви дани различити. Ако је служба – устајеш негде око пола осам, зато што у 8 почиње правило. Затим Литургија. Затим пауза, коју проводиш различито, зависно од тога како се осећаш. За сада сам у могућности да себи дозволим некакав одмор, зато што би иначе предвече била веома уморна. А посао сам навире, само га треба дочекати. Или је дошао штимер клавира, или је позвао телефоном познати свештеник, на пропутовању из Сибира, и обећао да сврати. Или је дошла екскурзија. Позвала ме мама, и молила да дођем – значи треба да идем. Договорили су се с педагогом – идем на часове. Уопште узев, не успева се ништа испланирати. Али, можда је то тако само код мене.
     
    – Да ли остаје време за књиге? 
    – Да, остаје. Али заправо је и не волим много да читам, само ради читања. Када ми нешто треба, постоји некакво нерешено питање – ја почињем да тражим, листам, могу много тога да прегледам, прочитам, затим схватим оно што ме интересује, и то је све, до следећег питања.
     
    – Видим, имате телевизор. Да ли га гледате? 
    – Он код нас ради као видео плејер. Филмове гледам. Понекад организујемо велику видеотеку: имамо религиозне филмове, као и обичне добре филмове. Недавно смо гледали филм „Соларис“ Тарковског – подстакао је на многа размишљања. Вероватно, ако вас филм дотакне, он је већ остварио свој циљ. 
     
    – А да ли слушате музику? И какву?  

    – Разну. Класичну, савремену... Другови из хора ми доносе дискове: много добре музике и у добром извођењу. Не може се рећи да постоји нешто што ми се толико свиђа да бих то слушала сваки дан, на пример, неког савременог извођача. Али ми је интересантно да чујем и сазнам нешто ново. 
     
    – Говоре, да за време послушања треба проћи искушења, да послушнике пуно „притискају“... 
    – Не знам, можда је негде и тако, али код нас нико нема такав циљ – да се труди да те оптерети – тога нема. Ти пред Богом вршиш свој избор, а могућности да провериш себе и без специјалних „притисака“, увек има. Бог ствара такве услове, када се појављују и допуштају искушења. Веома сам захвална нашем манастиру, што овде нико нема такве жеље: ето, ја ћу десет кожа да одерем с тебе, ја ћу те смиривати... Мени је то некако несимпатично. Бојим се и не разумем такве ствари. Све иде тако, како иде. У сваком случају, имаћеш могућности да провериш своју одлуку, и можеш да не бринеш о томе – никоме не прети да остане у „ружичастим наочарама“. Почињеш да живиш интересима манастира, његовим проблемима, почињеш боље да видиш себе и друге, просто се сам пројављујеш. Наравно, неизбежни су и конфликти – с самим собом, и с околином. Нешто ниси разумео, потом си разјаснио, с неким си се посвађао, од нечега се уплашио, на нешто си се одазвао с радошћу. Чак и из свакодневних ситуација можеш да схватиш, шта је у овом животу твоје, а шта није, и шта, заправо, ти сам хоћеш.
    – Објасните нам, шта је то постриг?
    – То је веома лична ствар, о којој је бескорисно разговарати. Свако, ко дође до тога, има своје објашњење, и речима то не можеш пренети. Постриг – то није магија или преобраћање. То је посебан Божији благослов за тај пут, који човек изабере. А потом – све једно, то је живот. Само сада већ с свесношћу, да је он посвећен Богу. 
     
    Ана Јершова
    Извор: foma.ru  
    http://www.prijateljboziji.com/_Postrig-nije-magija-/161679.html
     
  11. Волим
  12. Волим
    NinaSavic got a reaction from Рапсоди in PARIZ U PLAMENU - Gori katedrala Notr Dam   
  13. Волим
    NinaSavic got a reaction from Milica Bajic in PARIZ U PLAMENU - Gori katedrala Notr Dam   
  14. Волим
    NinaSavic got a reaction from ronin in PARIZ U PLAMENU - Gori katedrala Notr Dam   
  15. Волим
  16. Свиђа ми се
    NinaSavic је реаговао/ла на Милан Ракић у На ВМА отворен месџид-молитвени простор за припаднике исламске вероисповести   
    Данас је на Војно-медицинској академији (ВМА), отворен месџид - богомоља, молитвени простор за припаднике исламске вероисповести, а потом је клањан први џума намаз у овом објекту наше војске.

    Данашњи 29. март ће за све припаднике војске и грађане исламске вероисповести остати упамћен по томе што је у оквиру ВМА отворен месџид.

    На тај начин ће од данас, како запослени, тако на првом месту и пацијенти - муслимани, имати одређено место за молитву.

    У присуству представника Министарства одбране и Војске Србије, руководства ВМА, представника војнодипломатског кора свих исламских земаља које имају амбасаде у Србији, те изасланика САД и Руске Федерације, амбасадора Републике Србије у Саудијској Арабији ЊЕ Мухамеда Јусуфспахића, војних свештеника Војске Србије, православног, римокатоличког и муфтије београдског и војног Мустафе еф Јусуфспахића, меџдис је Реису Исламске заједнице Србије Сеаду еф Насуфовићу на коришћење предао државни секретар у Министарству одбране Републике Србије Александар Живковић.

    Од 2013. године, када су на дужност у Војсци Србије примљени први свештеници (тада 10 - 8 православних, 1 римокатолик и 1 муслиман), ово је трећа муслиманска богомоља у нашој војсци.

    Прва је отворена 5. децембра 2013. године у бази 28. Механизованог батаљона Војске Србије у касарни "Рифат Бурџевић" у Новом Пазару.

    Неколико месеци касније, у марту 2014. године у касарни "Бањица", у седишту 126. бригаде ВОЈИН, отворен је други месџид и ево данас, на радост свих муслимана Србије и трећи на ВМА.

    Након свечаности отварања, тачно у подне клањан је џума-намаз. Реис Насуфовић је пре молитве са минбера одржао хутбу, а затим се верни народ помолио.

    У име Форума Поуке.орг и лично, свим колегама из Војске Србије исламске вероисповести и свим муслиманима Србије, нека је хаирли овај петак и овај молитвени скуп и ова богомоља којом муслимани Војске Србије на симболичан начин обележавају 1440. хиџретску годину. Живели!

    Милан РАКИЋ, Поуке.орг
    фото: мј Мустафа еф Јусуфспахић, главни војни имам, via ФБ
     
     

    View full Странице
  17. Свиђа ми се
  18. Свиђа ми се
  19. Свиђа ми се
    NinaSavic је реаговао/ла на Жичанин у 8. mart   
  20. Волим
  21. Свиђа ми се
  22. Волим
  23. Зачуђен
  24. Свиђа ми се
  25. Љут
×
×
  • Create New...