Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Стеван Миловановић

Члан
  • Број садржаја

    12
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Стеван Миловановић got a reaction from ana čarnojević in Патријарашка Литургија у Николајевској цркви у Земуну   
    Драга браћо и сестре стигле су мошти Светог Оца нашег Николаја!!!
    Поделите објаву да виде што више људи, учините ту малу ствар али вредну. Обавестите своје пријатеље, своју родбину своје комшије да се мошти налазе у храму и да ће се сваког четвртка читати молебан за здравље у 17 часова.
    РАДУЈ СЕ СВЕТИ НИКОЛАЈЕ ВЕЛИКИ ЧУДОТВОРЧЕ!!!

     

  2. Волим
    Стеван Миловановић got a reaction from александар живаљев in Патријарашка Литургија у Николајевској цркви у Земуну   
    На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, Његова Светост #Патријарх српски Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну.
     
  3. Волим
    Стеван Миловановић got a reaction from ana čarnojević in Патријарашка Литургија у Николајевској цркви у Земуну   
    Драга браћо и сестре стигле су мошти Светог Оца нашег Николаја!!!
    Поделите објаву да виде што више људи, учините ту малу ствар али вредну. Обавестите своје пријатеље, своју родбину своје комшије да се мошти налазе у храму и да ће се сваког четвртка читати молебан за здравље у 17 часова.
    РАДУЈ СЕ СВЕТИ НИКОЛАЈЕ ВЕЛИКИ ЧУДОТВОРЧЕ!!!

     

  4. Волим
    Стеван Миловановић got a reaction from ana čarnojević in Патријарашка Литургија у Николајевској цркви у Земуну   
    Драга браћо и сестре стигле су мошти Светог Оца нашег Николаја!!!
    Поделите објаву да виде што више људи, учините ту малу ствар али вредну. Обавестите своје пријатеље, своју родбину своје комшије да се мошти налазе у храму и да ће се сваког четвртка читати молебан за здравље у 17 часова.
    РАДУЈ СЕ СВЕТИ НИКОЛАЈЕ ВЕЛИКИ ЧУДОТВОРЧЕ!!!

     

  5. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на feeble у Руска војска ушла у Сирију!   
    Ovi potvrdjuju http://www.syriahr.com/en/2015/08/russian-jets-in-syrian-skies/ mada se i oni pozivaju na isti izvor..
  6. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Volim_Sina_Bozjeg у ЦРКВЕНА ГАРДЕРОБА   
    @о.Бане lepa i pristojna tema,kao što bi i sveštenik trebao biti pristojan.
    Meni lično crna boja smeta, više bi se opredelio za naranđastu ili neku drugu veselu boju, jer bi time manje naglašavali čoveka a uzveličali bi Hristovo Vaskrsenje i radost Carstva.
    Bitna mi je sveštenička garderoba i po kroju i po bojama.
  7. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Trifke у Mitropolit Porfirije o ispovesti   
    Ovo sam dobio preko interneta:
    МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ - ...Јер тиме што си ти набројао пред свештеником нешто, то може да значи нешто, али исто тако може да не буде ништа.
    Дакле, ми хришћани често смо у опасности да тим спољашњим ритуалима осетимо одједанпут муку и терет од тих ритуала јер нас то не изражава, не лежи нам, копирамо друге макар то били и светитељи, али узели смо само један модел,заправо тај светитељ је копирао само, тако да кажемо, Христа који у себи садржи све и онда му је, рецимо, тај подвиг постао терет. То је једна димензија и онда он од исповести нема никакве користи. Онда дође на исповест са стотину страница, након годину дана таквог исповедања сам себи постане смешан, а камо ли оном ко га слуша. Сад замисли одеш са педесет страница пред свештеника и ти му читаш, као он је ту има да те слуша, уствари, немаш ти користи, а њему узимаш време. Јер тиме што си ти набројао пред свештеником нешто, то може да значи нешто, али исто тако може да не буде ништа. Јер треба да постоји претходно, ово што сам рекао, спознаја: ,,Господе буди милостив мени грешноме.“ Спознаја да смо се удаљили истински од Бога и да доживимо у својој души ту потребу за Христом, у нама се већ, уствари, збио процес покајања.
  8. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на obi-wan у Da li igrate kompjuterske igrice i koje?   
    Znaci, ovaj Star Citizen razvlace vec 2 godine unazad, u pocetku je bio odlican, a sad izgleda jedno 10x bolje...
  9. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Рапсоди у Коме смета отац Арсеније Јовановић ???   
    Шта се бре дереш Риле  као да те се неко плаши .
    Не очекујем од једног црвеног да спинује тему.
  10. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Rtanj у Teologija   
    Poštovani,
    Imam 33 godine. Master diplomu ekomije i preko 10 godina radnog iskustva. U meni se rodila želja da otpočnem sa teološkim obrazovanjem. Počeo sam sa samostalnim čitanjem Biblije i druge teološke literature. Međutim to mi nije dovoljno, a zbog posla, porodice i godina smatram da nisam u mogućnosti da upisujem teologiju. Pa me interesuje da li postoji neko neformalno ili dopisno obrazovanje iz teologije.
    Hvala unapred.
  11. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на verum est in beer у Ко сме да уђе или ко би требао да буде у олтару   
    Брат feeble ме је ставио у размишљање о овој теми, пошто је била слика на теми
    https://www.pouke.org/forum/topic/19971-православна-слика-дана/?p=1091924
    где су и мушкарци и жене били у олтару, па је feeble рекао да је то древни обичај. Никада се нисам сусрео са тим питањем, па сам се заинтересовао.
    Прво што ми је пало на памет је да у требнику-"молитва породиљи у 40-ти дан", пише: Најзад га уноси у свети олтар-ако је мушко. Ако је женско носи га само до царских двери говорећи:...
     
    Е сада ме занима ваше мишљење.
    Да ли би у олтар требало (могле) да улазе жене?
    Да ли би требали мушкарци који немају никакво задужење да улазе у олтар?
     
    Знам да у неким женским манастирима игуманије имају благослов да улазе у олтар. Не знам да ли је то свугде обичај, пошто и нисам био свугде, а и нисам нешто размишљао о овој теми.
  12. Волим
  13. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на александар живаљев у Жарко Видовић: Смрт није наша брига   
    Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошимо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: па, није то моја брига…
    Жарко Видовић
    (Фото: Душан Јауковић)
     
    Слобода и историја
    У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКП(б)“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји….
    Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест.
    То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи…
    Хришћанство освешћује човека
    (хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речено, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не!
    То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди.
    Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће.
    Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму–капитализму. И тога не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто сте жртве….
    Осећање
    Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих.
    Осећања су дар
    Карло Кривели, Свети Августин, 15. век
    Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви сте свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор.
    Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена он ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слободи. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал.
    За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слободним.
    Косовски и светосавски завет
    Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завет чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право.
    Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска.
    Литургија
    Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325–786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи.
    Камиј-Феликс Баланже, Едип и Антигона
    Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26–31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође,  што више заради, да се извуче, да саботира итд.
    Где је човекова жртва на Литургији?
    Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као дијалог између верника и свештеника. Литургија је дијалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу.
    На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крв, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да се жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована.
    Исповест
    (…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму.
    (Сродство по избору, 30. 6. 2017)

    View full Странице
  14. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Ведран* у Molitveni zivot nas   
    Не није обимно. Рекох да је у јако скраћеној верзији али генерално држећи важећи редослед уз много прескакања. Ево само као пример. На јутрењу имају на почетку два псалма и шестопсалмије. У недељи има седам дана. Понедељак прочитам прва два псалма па онда настављам даље. У уторак први псалам од шестопсалмија, среда други, итд. Тако и од канона песма прва, па трећа... У недељу дана то све прочитам, ако не прескочим дан, јер се деси да од умора некад могу само да изговорим Оче наш и Богородице Дјево и закрстим постељу и поменем најближе. А слично буде и ујутро ако касно устанем у јурњави. Из октоиха и минеја, на вечерњем, на пример, најчешће само по једну стихиру на Господи возвах, уместо шест које би ишле стандардно итд. Разумеш принцип? 
  15. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Брка Жарковачки у Molitveni zivot nas   
    Сви велики ликови (Евагрије, Касијан, Исаак Сиријац, Јосиф Пећинар и други) су писали да је то сама ствар молитве: да заборавиш на речи и заборавиш ко си и због чега се молиш. Врхунска молитва је да се тотално заблентавиш и заборавиш где се налазиш и да престане свака реч, чак и најсветија, да ништа не говориш.
  16. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Manolis у Serija "Nemanjići"   
    Vala baš kao u pozorištu. Biće zaboravljena kao i mnoge druge pre nje snimane serije...
  17. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Anika у Šokantne misli svetih otaca koje su vam se dopale   
    Mozart, какав си ти цар... Никако да ти то кажем.
  18. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Batman у Šokantne misli svetih otaca koje su vam se dopale   
    "Cuj sine, reci cu ti jedno, a to su dvije stvari: red, rad i disciplina"- Sancti Numero Uno
  19. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на мирођија у Šokantne misli svetih otaca koje su vam se dopale   
    ''Све што се дотиче тебе, дотиче се зенице Ока Мога.'' (из Господ говори човеку)
    Отрежњава и теши.
  20. Волим
    Стеван Миловановић got a reaction from Благовесник in Кројење   
    Da li mozda neko ima prevod osmoglasnika na srpski?


    Sent from my iPhone using Pouke.org
  21. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Ignjatije у Монах Арсеније (Јовановић) предавања   
    Pravoslavna psihoterapija :
    http://www.svetosavl...eNevjarovic.htm
  22. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на JESSY у Мали савети за боље здравље...:)   
    Вежбање и здравље - Покрет је незаменљив
     
    http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/Uploads/Audio/02 - Vezbanje i zdravlje - Vesko uvodna prica 1 - 0.27.24.mp3
  23. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на astronaut у Хорови на Литургијама - да или не?   
    Боље је певница, али да се са пажњом и преданим радом и трудом изучава и учи певничко појање. У Београду, раније се у неколико Цркава могло учити певничко појање, а данас је то редак случај. Тужно.
  24. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на И.стојковић у Хорови на Литургијама - да или не?   
    Све има своје чари....
    Литургија где за певницом стоји један или два монаха и монахиња,који чистим бисерним гласовима свитање и јутро чине као најчистије језеро од кога зрачи светлост Духа Светог...
    Литургија, као у манастиру Ковиљ, где су две певнице, за којима певају по четири пет монаха, тако што једни друге "настављају", чине осећај да се налазим у самом центру Царства Небеског....
    Литургија, као у мојој парохијској цркви, где добро увежбан хор, осим скупом различитих боја гласова, различитом динамиком и снагом чине као да се Благодат Духа Светог спушта на све нас са висина ис војом топлотом грли и сабира.....
    Јесам за хорове, не ултимативно, али пре свега да заиста буду добро увежбани и у црквама где постоји могућност да су наспрам олтара, иза леђа присутних и на вишем нивоу од пода цркве....
    Ма Литургија је Све, са једним братом или сестром за певницом, са наспрамне две певнице или хором на балкону, сасвим свеједно.... 0102_laugh
  25. Волим
    Стеван Миловановић је реаговао/ла на Justin Waters у Хорови на Литургијама - да или не?   
    Па добра певница најпре. Но није толико битно је ли хор или не, или је певница или не или хор на певници или су два човека на певници 0104_cheesy. Најбитније је када би појање лепо било византијско, онда би то свако могао пратити и лепо би било срце просто заигра и дух ојача. Овако кад ми крене Рахмањинова или да оперски интонира "Оче Наш", мајко мила, одмах сам избачен из литургијског ритма и спласне ми осећање и дух за учешће.  :o. Неће ми бити још јасно до краја због чега је у Српској Цркви византијско појање омражено толико, а хор много цењен. Додуше чуо сам појединих објашњеа, неко не воли византијско појање јер подсеча на турско.  0102_laugh, док други кажу не треба копати по "мртвој Византији"  crvenilo
×