Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Августин

Члан
  • Број садржаја

    1328
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    3

Репутација активности

  1. Оплаках :))
    Августин је реаговао/ла на Ведран* у Raskol se zahuktava   
    Јероним атински позвао Барта на отварање геронтолошког центра у Атини 23 Маја.
    Не шалим се!
    https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/28328-o-arxiepiskopos-ieronumos-proskalese-episima-ton-oikoumeniko-patriarxi-stin-athina
  2. Свиђа ми се
    Августин got a reaction from Trifke in Raskol se zahuktava   
    @Ведран* Дакле овако овај митрополит се позива на харизму да би рушио структуру(организацију Цркве) а онда се као носилац харизме појављује истамбулски патријарх који ради по милој вољи шта хоће.Ово је Богохулно што прича.Човек није теолошки неписмен значи свесноп лаже.Страшно.
  3. Свиђа ми се
    Августин got a reaction from Phoebe in PARIZ U PLAMENU - Gori katedrala Notr Dam   
    Па у праву си да то није случајно.Али не би ме чудило да и француска власт која нема ничег националног или хришћанског учетвује у томе да се скрене пажња на побуне народа која је не само оправдана него и патриотска и хрићанска.
  4. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на александар живаљев у Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста   
    Свака од наведених варијанти еволуционизма подразумева беспоредак у природи, а сама мисао о стихијности света супротстављена је Божијем промислу. Чак и када је Адам нарушио лични однос с Богом и када је, сходно библијској повести, његов грех изазвао несклад у природи, која је „пустила бодље и трње“, Бог није своју творевину препустио себи самој, нити неким секундарним законима у њој. И после пада прародитеља није променио Своју вољу о бићима, нити је дао власт некаквим „алогосним силама“ над њима.
    ХРИСТОЛОГИЈА И ДАРВИНИЗАМ
    Идеја еволуционог развоја представља не само атак на библијско поимање односа између првосазданог Адама и остале творевине, на разумевање аутентичне човечности првог човека, али, исто тако, и односа Старог Адама и Новог Адама – Христа, по чијем је лику наш прародитељ саздан. Према учењу св. Максима, „Бог је приликом првог стварања у заједницу са Собом привео човечанску природу, која је била чиста, пошто је почаствована (стварањем) руком Божијом, и што јој је, кроз удахњивање (даха), предао уподобљеност божанској лепоти по образу“. Христос је истински човек, рођен из чисте девичанске крви Дјеве Марије, праве и истинске представнице људског рода, што потврђују јеванђелисти Матеј (Мт. 1, 1–16) и Лука (Лк. 3, 23–38) износећи Његов родослов и набрајајући све Његове претке до праоца Адама. Није, другим речима, Христос настао од некакве људске природе која би била продукт еволутивних промена измаштаног прачовека примата.
    Лажна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи св. Теофила Антиохијског: „Покажи ми твог човека, па ћу ти ја показати свог Бога“, онда је више него јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим пре, немогуће је показати Христа, који се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову (Јевр. 2, 16), коме је предак први човек, носилац Његове, као и наше, генеалогије по телу. Само посредством Бога који је примио тело – истинску људску природу, било је могуће спасење људи. Да Христос није примио целу људску природу, да је и најмањи њен сегмент био анималан, а не sui generis (своје врсте/рода), људска природа не би могла бити спасена, зато што „оно што није примљено – тврди св. Григорије Богослова – не може бити ни исцељено (ἀπρόσληπτον – ἀθεράπευτον)“.
    Говорећи за Господа Христа да је Син Човјечији који сиђе са неба (Јн. 3, 13) и да се није присајединио анђелима (Јевр. 2, 16), апостол Павле отклања могућност помисли да се Христова створена природа може поистоветити с природом анђела. Да Господа Христа упореди с четвороножним бићем које се уздигло са земље и које је настало од примата, као што то тврде дарвинисти и филодарвинисти теолози међу њима, није му на памет пало, баш као што није могао претпоставити да би се међу хришћанима могли наћи они који би, сходно реченом, гледали на Христово порекло. Према библијском сведочењу Бог се није сјединио ни са неком узвишеном, али помешаном природом анђела и човека, али ни са неком нижом хибридном природом човека и примата. Ако не могу да с оцима Цркве исповеде истинитост људске природе, онда нека дарвинисти бар с Пилатом кажу: Ево човјека (Јн. 19, 5).
    Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је у истинском телу пострадао. Одбацивање јединствености и посебности људске природе коју је примио од Дјеве Марије доводи под сумњу сами смисао Његовог Оваплоћења и Страдања, самим тим и Васкрсења. Да је Христос примио неку другу природу, а не исконску природу првог Адама, онда Он не би могао бити истински Спаситељ људи, јер би се тада, према теолозима дарвинистима, њихове природе разликовале, не само због греха, већ и због тела. Говорити да је Христос примио хибридну природу (пра)човека јесте безумље које је усмерено не само против логосности човека, већ и против логосности првоначалног Логоса.
    Сходно библијском схватању стварања, вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам, јесте вера у Прворођеног прије сваке твари (Кол. 1, 15), који је Глава тијела Цркве и Прворођени из мртвих (Кол. 1, 18), који је призвао све људе и сву творевину у вечни живот благодаћу Васкрсења. Господ Христос све ово чини тако што као Бог прихвата истинску људску природу, њене законе, али делујући и изнад закона, без греха, пролазећи Страдање и животворну смрт, да би сву твар увео у Васкрсење. Према учењу св. Максима, „отворени непријатељ Божији и лажљивац постаје сваки човек који неуко и непобожно ограничава Бога законом природе, и одбија да поверује да Онај Који је изнад закона природе није ништа претрпео по природи тиме што се потчинио природи, и да дејствује по природи, јер све може“. Логос, дакле, испуњава савршено логос бића људске природе. Свака друга, а посебно мајмунообразна антропологија, удаљава од истине Божијег Откривења, а на онтолошком плану узвишено биће човека своди на ниво бесловесних и неслободних створења. Таква антропологија није тек неприхватљива, већ је достојна осуде, зато што јој је темељ грех неверовања.
    ЕСХАТОЛОГИЈА И ДАРВИНИЗАМ
    Питање порекла човека није независно од питања његовог коначног назначења. Какав би био смисао живота човека чије је порекло у бићима насталим пре њега? Према логици дарвиниста, човек не може бити изнад света из којег је настао, тј. не изнад његове биолошке ипостаси. Човек по дарвинистичком моделу није биће загледано у вечност, што је изворно значење старе словенске речи „человјек“, већ је, као и цела творевина, заробљен у времену и простору, подложан једино нади која произлази из опсервација биолога и других природознанственика.
    Никако није довољно рећи: „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио, као што тврди још један дарвиниста међу српским теолозима – А. Јевтић. Гледајући на почетак стварања и на улогу коју Бог има у одухотворењу човека (који постаде душа жива, Пост. 2, 7), али и на Васкрсење Христово, хришћани верују у поновно стварање које ће наступити на крају историје. Биолози, на другој страни, који полазе од претпоставки онтолошког натурализма, остају немушти пред свим чудима која Бог чини у историји. Не само да нису у стању да појасне како је свет настао, него су чак и без могућности да докуче појаву енергијског деловања светих моштију (за науку, „мртвих тела“). Никакво научно тумачење не може објаснити појаву благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу Господњем и то искључиво на молитву православног јерусалимског патријарха и верног народа. То су појаве које се дешавају у природи, али на њих биолози не могу дати релевантне одговоре. Чуда која се непрестано одвијају у животима верних показују да закони смрти дејствују само у домену биологије овог живота. Не умањујући значај поменуте науке на плану сагледавања структуре бића, мора се констатовати да гледање света очима биолога подразумева гледање творевине која живи умирући. Биолози лишени вере не виде даље од смрти, а уколико ипак теже бесмртности, узалудно је траже у створеној, самим тим смртној природи.
    Пренебрегавајући учење о стварању, исказано у Књизи постања, теолози дарвинисти упадају у замку супротстављања свему оном што Бог чини после стварања. Склони погрешном тумачењу првог стварања, они аутоматски себи укидају могућност одржања вере у ново стварање у Христу. Како ће онај који не верује да је Бог саздао човека од праха земаљског, поверовати у чудо Васкрсења, при којем ће човеково биће бити изнова састављено од земље у коју је претходно положен? Да ли ће кокетирање с учењем о стварању човека од примата и наклоност теорији о различитим стадијумима еволуције, од мајмуна до човека, довести и до идеје да би сличан „пројекат“ пратио свеопште Васкрсење? То би могло пасти на памет оним еволуционистима који још увек верују у Васкрсење. Али ако заиста верују да ће Бог васкрснути људе без еволуционих „процедура“, зашто не поверују да је дело стварања Адама из праха земаљског Бог учинио на почетку? Или можда Бог у почетку није имао творачку моћ, па ју је тек временом стекао? Није ли можда временом и ојачао? Има ли краја бесмисленим питањима која произлазе из богословља неодарвиниста?
    Не само Христово Васкрсење, него и Лазарево васкрсење и васкрсење многих који су устали из гробова по Христовом силаску у Ад (Мт. 27, 52–53), сведоче нам да ће будуће Васкрсење бити тренутни догађај, а не еволутивни процес. И апостол Павле, у Посланици Солуњанима, говори о преображају верних које ће се збити за кратко време, у часу Христовог поновног Доласка, када ће они који буду живи проћи кроз смрт, како би били вазнети у сусрет Господу (1. Сол. 4, 17). Како ће псеудотеолози дарвинисти дочекати Други Господњи долазак, поготово они који су заузели Његове катедре и седе „на месту Христовом“? У Светом писму се говори да ће Господа угледати свако око и они који га прободоше и заплакаће због њега сва племена земаљска (Откр. 1, 7; упор. Зах. 12, 10). Како ће пред Адама, Ноја, Аврама, Мојсеја, пред Христа и Његову Мајку, стати они који га изнова пробадају копљем сопственог неверовања? Како ће стати пред толики облак свједока (Јевр. 12, 1), пред веснике Васкрсења и вечног живота, који већ сада својим светим моштима исијавају благодат вечног живота?
    Треба стати лицем пред свете и суочити се са њима, тј. стати пред лице Свеца Израиљевог – Богочовека Христа и препознати свој лик у Њему. Они који носе при себи Дарвиново огледало и траже да виде у свом лику мајмунолико лице примата могу само чути од Господа речи: Никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње (Мт. 7, 23). Већ једном су, због неверовања у Христов божански лик, остали без Божијег окриља јеврејски синови Царства, због чега ће бити изгнани у таму најкрајњу (Мт. 8, 12), а сада се иста опасност надвила над онима који не верују и кривотворе Његов људски лик. Некада су безумници говорили у срцу свом: нема Бога (Пс. 13, 1), а сада је наступило време безумника који говоре: „нема човека“. За филодарвинисте не постоји човек саздан по икони Бога живога.
    Први корак у вери одређује онај последњи. Заборавили су на то теолози неодарвинисти. Подсетићу их још једном: није могуће говорити о новом животу у Христу, без претходно постављеног здравог темеља вере у божанско стварање света по врстама, као и вере да је, Логосом и Духом, човек створен по икони Божијој из праха земнога. Да бисмо добили било које добро од Господа, вером кроз молитву, прво верујемо у све оно што је записано у Библији, како је говорио св. Серафим Саровски. Прва и последња књига Библије – Постање и Откривење, у апсолутном су сагласју, јер речи: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1) и речи Ево све ново творим (Откр. 21, 5) потврђују да Бог непрестано ствара, саздаје и пресаздаје свет, не оставља га самом себи, већ га уводи у нови, вечни и бесмртни живот.
    Питање порекла човека и његове иконичности тиче се нашег спасења, живота или смрти, благодатне, а не природне бесмртности, која једино припада Богу. Истинска побожност, према учењу св. Григорија Паламе, „није у речима него у стварностима“. Мисли теолога су увек окренуте ка изграђивању Цркве као Тела Христовог, а не ка испразној и квазиакадемској полемици. Стога је од пресудне важности вера у Христово реално Оваплоћење, да се Логос обукао у истинско тело, и да је дошао међу нас као истински човек – Нови Адам. Они који не верују у такво Христово Оваплоћење, неће се при Другом Доласку обући у Његово тело. Одбацујући Оваплоћење, ненавидници Његовог пречистог тела одбацују и Његово Страдање, а тиме и победу над грехом – Његово Васкрсење. Таквима Христова смрт неће дати ослобођење од вечне – друге смрти.
    Следујући назначеној логици, сви који верују у мајмунообразно порекло човека, па и теолози дарвинисти, не могу имати реално учешће у заједници с Христом – истинским Богом и Човеком. Учешће у Причешћу Његовим Телом, за њих не би било испуњење Промисла Логоса, а учешће у Крви Његовој не би било испуњење Суда који предокушамо у Евхаристији (Сада је суд овоме свијету – Јн. 12, 31). Бог Који је на почетку створио свет, непрестано га саздаје кроз Логоса у Духу, али не тако што га предаје или што ће га на крају историје предати непостојећим законима еволуције, већ чувајући његову логосност и преображавајући га Својим божанским енергијама, тј. уводећи га у вечни живот.
    Постоји аналогија између првог стварања и новог евхаристијског стварања. У првом стварању Адама Бог узима творевину из праха земнога и саздаје човека удахњујући му живот Духом Животворним. У новом стварању, установљеном у Оваплоћењу и пројављеном на Тајној вечери, Господ тајинствено жртвује и приноси себе „за живот света“; узима све елементе природе, представљене у хлебу и вину, и благодатним дејством Светог Духа пресаздаје их у Своје Тело и Крв. Овај преображај твари у Христа – Новог Адама испуњење је првог и јединог назначења стварања човека. На почетку човек је, сабравши у себи све елементе природе (а не све врсте!), постао душа жива (1. Мојс. 2, 7), а у Евхаристији, на сабрању са свима светима и са свом твари, благодаћу Светог Духа, постаје благодатни Христос – Нови Адам. Због јединства човека с Богом, омогућена је целокупној твари (и свим врстама!) заједница с Богом.
    Па ипак, између човековог односа према природи око њега и односа према Христу постоји суштинска разлика. Према учењу св. Николе Кавасиле, човек узима природу у виду хране и она постаје његово тело, а примајући Христово Тело и Крв, он уистину постаје Онај с којим се сједињује. Први вид метаболизма (μεταβολή – промена, преображај) је потрошачки и у духу дарвинизма, док је литургијски метаболизам једино спасавајући, и за људе и за свет који их окружује. Показује се да заиста не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), а превасходно оних речи које преображавају хлеб у Тело Христово. Имајући удела у евхаристијском метаболичком искуству, човек и поверени му свет, силаском Светог Духа „на нас и на предложене дарове“, ступају у најприсније јединство с Богом. То је заједништво „свише“, од Бога, преко човека до твари, која се посредством човека преображава. Гледање „из нижње перспективе“, од творевине на више, од нижих бића ка човеку, казује нам да твар није у стању ни саму себе да покрене, а камоли човека. Иако сведочи о Богу, без синова Божијих њено сведочанство не достиже крајње домете, нити целовито назначење.
    Не постоји дубља веза између људске природе и остале творевине од евхаристијске, будући да у њој и човек и твар добијају могућност вечног постојања. Саздани свет и човек – цар творевине, истинско постојање и преображај налазе у Христу – једином Посреднику између Бога и људи (1. Тим. 2, 5), који поред савршене божанске има савршену људску природу. Божија брига о човеку је свеобухватна, а не селективна, она траје од почетка стварања ни из чега, а не од неког замишљеног еволутивног стадијума примата, како верују еволуционисти и следбеници Дарвина међу теолозима. Та брига о човеку не долази до изражаја при биолошким метаморфозама и измишљеним скоковитим прелазима из ниже у вишу врсту, с извесношћу да у безизлазном лавиринту биолошког постојања човек буде само беочуг у (бес)поретку којим господари смрт. Једина перспектива за човека јесте његово непрестано пресаздање, задобијање доброг бића, које води обожењу и преласку у вечно добро биће, како говори св. Максим Исповедник. Евхаристијска онтологија, а не еволуционизам, јесте, дакле, кључ за разумевање човековог постојања, али и његових најдубљих релација са светом.
    ЕПИЛОГ
    Образац за успостављање равнотеже између теологије и науке, бар када је реч о теолошкој страни, треба тражити у повратку истинском богословљу, Оцима који су развили аутентичну антропологију, полазећи од библијске идеје о стварању. „Повратком оцима“, превасходно великим антрополозима, св. Максиму, св. Григорију Ниском, св. Атанасију Великом, св. Иринеју Лионском и другима, и применом њиховог учења на савремене проблеме начин разобличава се неверовање „дарвиниста у нашим редовима“, међу којима су и они који друге „уче“ вери. Њихова неодговорност је нарочито погубна, утолико више што саблазан дарвинистичко-атеистичке теорије пропагирају, лицемерно се заклањајући иза институција образовног система државе.
    „Немогуће је (истину) признати, а оно што је могуће (покајање) не признати“, говорио је Достојевски. Једини пут покајања у случају филодарвиниста јесте: исповедање веру Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем. Но, то исповедање не би смело бити декларативно, како су, зарад „виших циљева“ у служби римоцентричне идеје „воље за моћ“ и под видом задржавања мисли (mental reservation) спремни да га исповеде псеудотеолози филиоквисти. Није довољно исповедити веру у Бога као Творца. Неопходно је сведочење вере у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светог Духа, управо онакво какво даје св. Максим Исповедник говорећи о познању тројичног Бога: Оца као надсуштаственог, Кога познајемо на основу постојања природе, Сина кроз постојање разноликости у природи и постојања по врстама, и Духа Светог, кроз развој и живот по врстама. Незаобилазно је исповедање стварања човека као бића сазданог по икони Божијој, уз одрицање дарвинистичког учења о стварању света „преласком из врсте у врсту“ и стварања човека од примата, као и анатемисање свих оних који следују тим учењима. Неопходно је, све у свему, да роде род достојан покајања (Мт. 3, 8).
    Господ Христос непокајане и лицемере види као највеће грешнике и каже да ће прије њих цариници и блуднице ући у Царство Божије (Мт. 21, 31). Сви који у Цркви сведоче делатну веру, чувајући у срцу и уму важност испуњења како природног, тако и писаног закона датог Откривењем Божијим, позвани су да сведоче Истину, како би милошћу Његовом, постали учесници закона благодати новог живота у Христу. Упозоравајући нас на потребу непрестаног стражења у вери, Господ Исус немарним у благочешћу говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама потребна су дела достојна истинске вере и преумљења, али је тешко после погрешног јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10).
    У духу ових Господњих речи треба разумети и текст који предочавам нашој, пре свега богословској јавности, истичући да његов садржај није усмерен против личности дарвиниста које се у њему помињу, већ против учења која заступају. У овоме сам искључиво подстакнут ревношћу за очување праве вере, која је темељ нашег спасења, а не неким другим разлозима „од овог света“, нарочито не испразним јавним полемикама, које неретко појединима служе као још један вид личне промоције. Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа, довољно сметеног свеукупном нашом реалношћу. За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи св. Максима: „Много нас је који говоримо, а мало који деламо. Али, нико не треба да кривотвори реч Божију због своје немарности, него свако нека исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију, како не би са преступањем заповести били оптужени и за погрешно тумачење речи Божије“.
    Аутор је редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву
    https://stanjestvari.com/2019/04/18/peno-kritika-teologa-darvinista/
  5. Свиђа ми се
    Августин got a reaction from александар живаљев in Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.
  6. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: НОТА О МОЛИТВИ   
    Зоран Ђуровић: НОТА О МОЛИТВИ
     
    Проповедник (Кохелет) писа како се предавао страстима и другоме и себе гледао са стране. Да би видео да ли то функционише. Шта је тај живот? Куда води? Поробљава ли човека...
    Племенита госпођа срца мога, ових дана, пошто ме је видела да жестоко каштигам неке људе, рече да ће се помолити за мене да ми Бог опрости грех, јер никад није видела да овако бескрупулозно разобличавам особе. Зна да никад нисам радио против неког. И то је тачно. За мене грех није апстрактна категорија, него конкретна: када другога оштетиш, повредиш. Перверзни људи мисле да је грех у самим помислима и у себи. Јесте ако је против тебе самога. Грех је лагати, али лажеш другу особу. Само у тешким облицима патологије можеш да лажеш самог себе.
    Можда сам опсесиван, а можда и заиста молитвена особа (то ћу знати кад изађем Му пред лице), јер Господу досађујем дан-ноћ, док седим, док ходам, док једем, док спавам...
    Сада сам дошао у ситуацију да некима скинем главу и немам милости. Буквално као када је на Кисону Илија поклао Валове жреце. Имамо то осликано и на православним фрескама. Свети краљ Милутин, на чији дан сам се родио, држао је одсечену главу свог непријатеља. У цетињском манастиру нађоше лобању Махмут Паше Бушатлије. Имао је св. Петар.
    Никакву мржњу не осећам према овим особама, али их одстрањујем као рак. Иако их помињем у молитвама. Молитва ме није напустила. Све се редовно одвија, људи се исцељују (мада има она категорија за коју велим да их испратим молитвама у други живот, истинити и вечни, јер им Господ беше одредио границе, као и свима нама), радимо на добробит свих. Сведочим да је могуће волети и поступати „немилосрдно“. Једнако ми гори љубав у срцу, али ме то не спречава да каштигам оне који раде против интереса Цркве, односно свих нас. Нама је дато да одсечемо злотворе, а Бог ће после судити.
    Хришћанство није хипи покрет. Има ли или нема апокатастазе, ја то не знам, али знам да Бог жели да се сви људи спасу, и зато се молим за све. Нико нема изговора да не воли непријатеља. Тек са практиковањем ове заповести, ми и заиста спознајемо шта је Божија љубав. Нема никаквог али...
    Не написах никакав „побожан“ текст, а они који воле непријатеље, ће знати о чему говорим. Бог је љубав и ко воли, спознао је Бога. Не можеш рећи да волиш Бога, кога не видиш, а не волиш ближњег кога видиш. Јако је једноставно ово Апостолово. Али треба да се практикује па да се види да то функционише, ради... Но, истовремено, морамо да разликујемо духове и особе. Да се одстрани зло. Мора да сапостоји: мудри као змије, безазлени као голубови. Као Кохелет могу да посведочим да ово ради...    
      
  7. Свиђа ми се
    Августин got a reaction from ronin in Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.
  8. Свиђа ми се
    Августин got a reaction from farisejski.bukvojed in Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.
  9. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на Дејан у Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Lepo rece vadika i zagreba povrsinu
    Zaboravili smo da je i ono malo naroda sto preživi NDH, preživelo na okupacionoj zoni koju su kontrolisali Italijani.
    Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu, to nam nije nikakva prepreka da ih nazivamo žabarima, nažalost.
    Od Jasenovca se napravi livada, a na masovne grobnice se staviše betonske ploce, koje se razbiše tek 1990-91.
    Kako to mudro rece + Jovan Culibrk, nije to ni do Tita, Staljina , Tudjmana. To je do prosecnog Srbina.
    Kada je krenuo martovski pogrom, prosetah centrom svog grada i videh da je stanje kod naroda kao da se nesto pali i rusi na drugoj planeti. Kafane pune,peva se , vrti zadnjicama.
    Posle napravismo moleban pa popljckasmo sopstveni glavni grad.
    Izjava vojvode Misica da srpskom vojniku i srpskom volu treba podici spomenik, jer nakon rata isto prodju, dovoljno govori o zahvalnosti i , kao posledici zahvalnosti, brizi o ratnim vojnim invalidima koji izvojevase slobodu.
    I tako,moglo bi se jos primera davati ,al nema svrhe.
    Onaj ko se sebe setio,sebi je i pomogao, pa se je sposoban da  zahvali i da se seca  svih onih koji i  njemu pomogose.
    Svi oni koji nam pomogose delom, recju, mislju, nek nam oproste na zaboravu, jer i sebe zaboravismo.
     
     
     
     
     
     
     
     
     
  10. Радостан
    Августин got a reaction from Sofija_ in Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.
  11. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на Хаеул у Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.
    Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 
    Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 
  12. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на Хаеул у Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    А ако има какве везе с тренутним понашање одређених Грка, онда Вам тек замерам. 
    Надам се да није тако.
  13. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на Хаеул у Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?   
    Помало претерасте, Преосвећени, а претеривање никоме није на корист.
    Ваља се присетити тога ко је тачно прогонио Рицидуса.
  14. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на dilic у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    Ако смо хришћани и љубимо Христа, онда за свештенике бирамо оне који су највиши у тој љубави начелствују у служби или буду уз епископа. Они опет треба да бирају за сапутнице хришћанке окренуте Христу и Цркви његовој. Ако су такве не интересује их много слава и пожуда других мушкараца. Наравно да она не треба да буде забрађена, нити да крије своју лепоту али не треба ни да посећује скупове који су мање или више предворје проституције и трговине телом. "Све нам је дакле дозвољено, али нам није све на корист" како рече св. апостол Павле.
  15. Хахаха
  16. Оплаках :))
  17. Хахаха
  18. Оплаках :))
    Августин је реаговао/ла на Broken у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    Pa, ako ovo prođe nekažnjeno lako bi moglo da se desi da se i druge popadije odluče na slične stvari. Da se namažu usne, urade nokte ili se čak i depiliraju. Mogle bi da se otmu i naprave udruženje popadija na vaseljenskom nivou. Ili još gore, da naprave uniju sa popadijama iz rimokatoličke crkve.
  19. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на farisejski.bukvojed у Raskol se zahuktava   
    Ogluveli od rok muzike ne mogu da razumeju ni violinu ni flautu, ni staccato, ni hora staccato.
  20. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на farisejski.bukvojed у Raskol se zahuktava   
    У време симфоније многи црквени великодостојници имали су правничко образовање и праксу (Св. Фотије Велики, Михајло Керуларије, итд.).
     
    Најмање 550 година црквени великодостојници немају ни правничко образовање ни правничку праксу (изузев у црквено-брачним стварима).
     
    Гг. Јеротеј нам продаје "песничко" и "мистично" тумачење првенства старог и новог Рима.
     
    Језичко тумачење првенства и обим надлежности одређен је другим каноном (код Атанасија Јевтића и неких других грчких коментара то је четврти канон) сардичког Сабора, који је другим каноном шестог Васељенског Сабора стекао васељенску важност, и 28 канона халкидонског (Четвртог) Сабора.
     
    "Песничко" и "мистично" тумачење правници не могу да прогутају. Наша СПЦ је у првом пасусу свог става о Украјини заузела одличан став, правнички савршен.
     
    У погледу појма аутокефалије, СПЦ би могла да потегне питање непостојања томоса (могло би да се преведе као указ) из 1219. Могло би се доказивати да је "томос" новотарија из 20. века, која није конститутивни елемент аутокефалије (као што је СПЦ већ и указала поводом украјинског питања), чему у прилог иде и чињеница да Московска Патријаршија нема Томос (а није га имала ни Грузијска Црква до 20 века, немају га ни остале "древне" Патријаршије, ни Кипар).
     
    По читању интервјуа гг. Јеротеја присећам се оца Ружића на овој теми и његових термина "плетиводе" и "сврзимантије", не знам зашто...
  21. Оплаках :))
    Августин је реаговао/ла на Broken у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    Verovatno.
  22. Хахаха
    Августин је реаговао/ла на Sofija_ у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    e baki, koji nije bio sa zenom dve godine njemu su sve lepe 
  23. Оплаках :))
    Августин је реаговао/ла на Flojd у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    Ма дај, видиш да је као слаткиш, посебно на оној слици са цветићем и у црној хаљиници. 
  24. Оплаках :))
    Августин је реаговао/ла на Nebojš.a у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    Стварно је то користила да би мисионарила?
     
  25. Свиђа ми се
    Августин је реаговао/ла на Flojd у Попадија проглашена за мис сексуалности   
    Лепа је баки, шта јој фали свака је лепа на свој начин, само не иде баш попадији да се тако промовише.
×
×
  • Create New...