Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Kristijan

Члан
  • Број садржаја

    63
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Kristijan

  • Ранг
    Ту је, мало гледа-мало пише
  • Рођендан 03/06/1975

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Јасенак

Contact Methods

  • Website URL
    http://kristijan.info/

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Мила Алечковић очигледно зна да је напад најбоља одбрана. Па нека је... Ја само чекам дан када ће моћи да се зна стварно све о овом случају (да будем прецизан, већ се све зна али не сме о свему да се говори), чекам да чујем какву ће она песму тада да пева.
  2. Kristijan

    Виртуози на гитари

    Yet another wanker's delight thread
  3. О чему причаш? И још једном - о чему причаш? Упорно си инсистирао да ти дам одговор на питање које може врло флексибилно да се тумачи, ја сам се потрудио да ти дам што је могуће детаљнији одговор а ти се ме онда обавестио да одговор нећеш да читаш. Мани ме сада са натегнутим метафорама. Непристојан си, човече! Постараћу се да се убудуће боксујеш са својом сенком, немам намеру овако да губим време.
  4. 'Ладно си ме навукао да пишем о теми којом нисам уопште планирао да се бавим јер је преобимна, па кад сам сабио текста довољно да прекрије чаршав онда си укључио вентилатор на тројку и одувао ме Па брааааатееее...
  5. Оно што мене погађа јесте то што смо ми некако растегнути између крајности, или за себе мислимо да смо најгори, или мислимо да смо најбољи. То таворење у нереалности нам не дозвољава да се мрднемо како треба. За мене је обичан, свакодневни живот наших људи, колико год да му фали гламур, у ствари врло инспиративан, јер се у свакодневним ситуацијама види колико су овде људи сналажљиви, спретни, духовити, ведри, оштроумни... Све велике приче су у ствари смешне у односу на то шта ми у свакодневном животу прегурамо и шта све у ходу решимо. Све најздравије што нам се дешава потиче из тог обичног домаћег окружења. Насупрот томе стоји она камиЈони-авиЈони култура где се само жваће до бесвести о великим подухватима али се не ради ништа. Ето, када бисмо престали да причамо велике и шупље приче и када бисмо оне мале, реалне приче поставили на место које им припада мислим да бисмо се осећали далеко боље. Овако звучимо као комплексаши. Видиш ја сам годинама радио класичну анимацију, и годинама нисам могао да укапирам зашто свако ко истрипује да може да гура сопствени пројекат одмах крене да мисли о дугометражном анимираном филму? Зашто одмах подухват за који ти треба најмање 100 врло добро обучених људи? Како то да се не крене од нечега што можеш да радиш у гаражи, зашто не прво низ анимираних џинглова, па онда можда да буде анимирана серија, па ако баш видиш да иде - онда дугометражни филм као круна свега? Али не, та ситнурија - то је нама испод части! Ко бре сирома'? Дај пет карата! На све стране срећем талентоване и паметне људе, потенцијала колико хоћеш, али то остаје неискоришћено јер стално зверамо у висине и чекамо велике знакове па нам промакну битни оријентири који су при тлу. Да се вратим на оно прво опажање - нисмо најгори, имамо потенцијал, али нисмо најбољи и треба малкице да спустимо дурбин да би потенцијал могао да се оствари. Да се мало опустимо и да се не понашамо вазда као да треба некога да фасцинирамо у кафани. Изузетно волим емотивност наших људи. Има ту и експлозивног темперамента, али није то увек лоша ствар, а емотивност и страственост је по мени ванредно битна за сваки креативни процес. Јесте, могли бисмо да будемо мало систематичнији, али не може ваљда све да се добије у пакету... Дакле када не глуматамо да смо величина недостижна и када се не стидимо себе какви стварни јесмо ми смо друштво страствених, раздраганих и способних људи, и треба тога чешће да се сетимо, да се не стидимо своје суштине јер нам је то најбоље издање. За мене је то нешто невиђено инспиративно. И сада када смо друштво у кризи ја и даље видим да има ванредно пожртвованог света који ради свој посао онако до коске поштено, и има и даље бистре и вредне деце која се својски труде и понашају се као да живе у неком врло уређеном друштву. Кад се гледају наше околности само кроз новију историју било би сасвим очекивано да смо један гигантски гето где су сви старији од 12 година наоружанi, а то није тако. Ето, мени је и то инспиративно. Ми напросто не умемо да се загледамо у своју суштину него вазда јуримо да нам неко поклони суштину. Капирам да у томе нисмо усамљени, али ето мене понајвише погађа што смо ми такви, не осећам на својој кожи последице тога што су рецимо и ко зна где исти такви. Свестан сам да ово не звучи спектакуларно, могуће је да неко тражи много више. Мени је ово сасвим добра стартна позиција, и више од тога. Истина, не могу да понудим неки општеприхваћени рецепт за ту афирмативну интроспекцију, и мислим да то и нису процеси који се дешавају очас посла. Шта знам, можда је кoрисно да повремено наиђе неко ко ће попут мене да квари забаву и да каже: "Ма шта бре Русија?!"
  6. Односило се на твој коментар везан за природу односа између Србије и Русије. А гледе духа који треба да нас инспирише... То захтева мало дужи одговор. Надам се да нећеш да замериш ако се том питању вратим касније јер сад напросто не могу да стигнем толико да пишем.
  7. @Православни Србин @елТорнеро Имате ви право на своје мишљење, немам ја ништа против тога. Само кад се дође дотле да се сравњују рачуни онда се види која је природа таквог односа. Може на корицама да пише шта год хоћеш, али је важно оно што је између корица.
  8. Можеш савезништво да правиш са Румунијом, Македонијом и другим државама које од прилике са истим улогом могу да уђу у игру. Империји се само нудиш као вазал, и ту нема алтернативног тумачења. То није разлика у номенклатури, то је суштинска разлика.
  9. Увек сматрам да је боље да радимо на себи, да покушамо да нађемо инспирацију уместо да се вазда ослањамо на неког другог. Ја генерално имам проблем са тим окретањем ка било којој империји. То никад није савезништво. То је протекторат. Сматрам да нико са мрвицом самопоштовања не сме да се задовољи са тиме. Дакле ако уочавамо да постоји мањак расположења да се окренемо ка себи онда да видимо шта може да се уради по том питању. Знаш, моја баба је потомак белогардејског избеглиштва, а толико их је било овде да су били држава у држави, ишла је у руску гимназију, и данас, мада има 91 годину и даље прича са уочљивим руским акцентом. Ако нешто треба од Руса да научимо то је како се води рачуна о свом корену, како се то негује и не запоставља. Само утолико треба да се угледамо на њих, а онда да терамо своју причу.
  10. Једно су наше жеље и тежње, друго су историјске чињенице. Русија нам је помагала само кад је то било у њеном директном интересу и никако другачије. Поменух горе и неке конретне случајеве, да не пишем опет... И то је сасвим очекивана ствар, тако функционише овај свет. Само ми никако да се манемо сањарења...
  11. Уопште Русију не покушавам да прикажем у неком ружном светлу. Осећам велику везаност за Русију по разним основама. Само покушавам да укажем на оно што се пречесто брка. Једно су сентименталне споне међу обичним људима а друго је дипломатија. У протеклих 200 година руска империја је показа најмање у 3 наврата озбиљну незаинтересованост за српске интересе. Током 1. српског устанка и у катастрофалном периоду између два устанка Руси су крајње хладно посматрали огромно страдање Срба, о томе имате јасне записе у мемоарима проте Матеје Ненадовића. Тада су са Турцима били у добрим односима и није им падало на памет да то угрожавају зарад малене Србије. Касније су отворено држали страну Бугарима приликом потписивања Санстефанског мира јер је у том тренутку то њима више импоновало. Проверите ко је ту неправду исправио исте године на Берлинском конгресу. 1999. нису покушали ни да искористе сва административна средства како би нас заштитили од напада НАТО алијансе. И ја све ово не пишем са срџбом, ја знам шта значи бранити интерес државе. Само онда не можемо да причамо о великом пријатељству, јер пријатељство подразумева безусловну подршку, независно од интереса.
  12. Ма... Није то баш тако. Пре свега је то историјски нетачно о чему постоје врло јасни докази. Ни једна империја не ради ништа што није у њеном интересу, и ми бркамо то што са руским народом имамо сродну жицу са дипломатском и војном иницијативом. Русија је повремено била на нашој страни јер је у датом тренутку то био интерес империје и окретала нам је леђа без пардона када је помоћ Србији била у колизији са њеним интересима. Ми свакако не треба никоме да отежавамо било шта, да се не придружујемо овима што уводе санкције напросто јер смо све то осетили на својој кожи и није лепо другима да радимо оно што знамо да не бисмо волели поново да искусимо. И треба са радошћу да комуницирамо са руским народом јер нас везује сродно порекло и сродна култура, везује нас православна вера. Блискост између Срба и Руса није фабрикована, није нешто што може да се измисли тек тако, али се она не базира на значајним потезима руских главешина током историје, и крајње је време да то укапирамо и да не чекамо стално како ће Баћушка да намигне.
×
×
  • Креирај ново...