Jump to content

MiguelAngel94

Члан
  • Број садржаја

    27
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Љут
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Драгана Милошевић у Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu   
    Spomen ploči Alojziju Stepincu nije mesto nigde u svetu, a kamoli u Jerusalimu i učiniću sve što mogu da ona što pre bude uklonjena, izjavio je šef jerusalimskog centra "Simon Vizental" Efraim Zurof.
      On je to rekao za današnji "Kurir", a povodom postavljanja memorijalne ploče zagrebačkom nadbiskupu u vreme NDH u centru Jerusalima.
    Zurof je izjavio da je tek u četvrtak saznao da je memorijalna ploča postavljena i to na Putu suza kojim je, prema predanju, poslednji put prošao Isus Hrist na putu do Golgote, gde je razapet na krst.
       To je odvratno. Pod jedan, ne znam ko je to uradio i nemam nikakvu ideju ko bi to mogao da uradi. Mnogo sam tužan zbog toga jer memorijalnoj ploči Alojziju Stepincu nema mesta nigde u svetu, a kamoli u Jerusalimu. Ne mogu da uzmem čekić i razbijem ploču, ali ću ove nedelje učiniti sve što je u mojoj moći da ona što pre bude skinuta - rekao je Zurof.
      FOTO: RAS SRBIJA
      Stepinac je bio zagrebački nadbiskup za vreme NDH, koji nije učinio ništa da spreči usrtaške zločine i masovna mučenja i ubistva Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu i drugim logorima u Hrvatskoj, navodi list.
    Memorijalna ploča Stepincu postavljena je još 27. aprila ove godine na inicijativu Hrvatske magistralne delegacije (HMD), čiji je zaštitnik bio Stepinac, a povod za postavljanje je bilo prvo hodočašće u Svetu zemlju od 23. do 30. aprila.
    izvor
  2. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на obi-wan у Podneta krivična prijava protiv Miroljuba Petrovića   
    Ljudi, pricate o hulitelju i rugacu svetinje. Kao kad biste rekli da nije lose poslusati neki govor od nekog sektasa, jer ima sta "pametno" da kaze. Zar uopste mozete da ista uzmete za ozbiljno od coveka koji pljuje po Bogorodici i poklonjenje svetim mostima naziva poklonjenjem demonima? Raspitajte se malo pre nego sto nesto decidirano zakljucite o bilo kome.
    "Ne moze jedan izvor da toci i otrovnu i zdravu vodu", tako Oci vele o ovakvim stvarima.
    Okanite se "zastite" ovakvih likova, vec Crkva ima premnogo problema i bez toga.
  3. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Iulianus у Podneta krivična prijava protiv Miroljuba Petrovića   
    Devojko, ja se zaista iskreno nadam da ne misliš ovako kao što si napisala (negde još neka lampica nije pregorela).  Jer inače, neka ti je bog u kojeg veruješ u pomoći (i meni/nama zajedno s tobom). 
    Najnerazumniji ste vi koji govorite, "ma, on lupeta, ali ponešto i dobro veli".  Ovaj drugi deo rečenice doći će nam glave, doslovno. Ovo govorim/pišem sasvim ozbiljno, ne preterujem. 
  4. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Жељко у Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције   
    Они верници који прихвате фајт на нивоу идеологије су заправо срозали своју веру на ниво  идеологије и бојим се да је то Србима пријемчив ниво у посткомунистичком периоду.
    На истим овим идеолошким принципима су поникле многе квази ревнитељске удруге код нас и на крају показале своје право лице.
    Но ни леви, ни десни, ни средњи ни предњи, ни плави ни жути православци нису оперисани од овог приступа црвености и вери.
    Борити се са агресивним прозелитским атеизмом који злоупотребљава научне теорије у својој антирелигијској борби спуштајући се на њихов ниво је заправо пристајање да се вера третира управо онако како то ти борбени атеисти и желе, тј као још један идеологија.
    Црква овде треба да остане изнад, јер ако пристане да учествује у тој борби онда пристаје да је некаква идеологија.
    А онда брате може и на изборе за три године...
     
     
  5. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Лапис Лазули у Јованка Орлеанка   
    Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (фр. Jeanne d`Arc, енгл. Joan of Arc) је рођена у малом шампањском селу Домремију (данас Домреми ла Писел) 4. јануара 1412, а умрла (спаљена) у Руану 30. маја 1431. године.
    Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима.
    Потицала је из врло сиромашне породице. Мајка Изабел Роме је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила када су Енглези освојили Домреми. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.
    Као млада девојка била је пастирка и свакога дана је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда. Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали су говорили да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме.
    Било јој је 13. година када је чула прве небеске гласове који су је поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће отада почети њена божја мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био поверен њој.
    Већ 1428, како ће то касније на суђењу изјавити добила је божји позив да помогне француском заповеднику Роберту Бадрикуру и француском дофену (регенту) Шарлу VII Победнику у бици код Вакулера. То је мало месташце које се свега неколико километара налазило од њеног села. Орлеанка је полетела право у срж битке, одевена у бедну пастирску ношњу, а заповедник ју је одмах вратио натраг.
    У међувремену, ситуација за дофена Шарла и његове феудалце се драстично погоршавала. Енглези су заузели Орлеан 12. октобра 1428, приближавајући се Шинону, где се налазило средиште дофенове резиденције.
    Орлеанка поново напушта своје село 1429. и поново одлази у Вакулеру. Француски заповедник је поново покушао да је удаљи. Орлеанка је изјавила да је Бог њу послао да помоге Французима да отерају Енглезе, да се Шарл VII Победнику стави краљевска круна и да се затим она повлачи. Она је Бадрикуру рекла:
    "Ја не знам да јашем. Не знам ни да се борим. Бог је онај који ће ме водити и помоћи ми."
    И поред тога што су је Французи исмевали, Јованка је остала у Орлеану. Затим је почела да тражи престолонаследника јер му је по божјим заповестима она морала помоћи у рату против Енглеза.
    Кућа у којој је рођена Јованка Орлеанка у Домреми ла Писелу
    Поручила је да ће доћи да разговара са престолонаследником Карлом. Нашла га је у Шинону. Када је дофен чуо за њен долазак, ставио ју је на пробу. Преобукао се у бедног грађанина, а поставио свог најбољег сарадника да буде престолонаследник. Орлеанка га је одмах нашла и поклонила му се до земље.
    Стање у Стогодишњем рату на почетку авантура Јованке Орлеанке. Париз је представљен као тачка на територији коју су контролисали Енглези и Бургундци. Ремс је североисточно.
    На ноћној вечери у замку феудалца Тремоја, сви су негативно мислили о дофеновој заштитници. Сматрали су да је енглески шпијун, да је вештица и чаробница. Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успела је да тог слабашног регента натера на акцију за истеривање Енглеза из француске. Да би француска аристократија била сигурно да је Орлеанка девица, како се у писмима представљала, послала ју је у Поатје где су је прегледали већи број француских лекара и опатица не би ли установили да ли је девица или не. Када је утврђено да је заиста девица, враћа се у Шинону и припрема се за рат.
    Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истеривање Енглеза додатни подстрек Француској војсци.
    Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којим је стално понављала молитву упућеној Девици Марији. Прва њена акција је било ослобађање Орлеана.
    Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану 22. априла 1429. да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истерати. 30. априла узјахала коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. истерали Енглезе из града.
    После опоравка, као ритерка је поново узјахала и кренула са француском војском према Патају. Поставља се велико питање да ли је Орлеанка у борбама учествовала као ритер или само као вођа. Она је на суђењу изјавила да није убила ни једног противничког војника, већ да је само спроводила божје наредбе и да је духовно водила своју војску.
    Град Патај је пао 18. јуна 1429, чиме је отворен пут за Ремс.
    У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ремсу где је 17. јула 1429. Карло VII Победник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га је отпусти из војне службе јер је њена мисија завршена.
    Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на победу.
    Популарност Јованке Орлеанке нису нимало лепо прихватили горњи слојеви француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба.
    Нарочито је било интересантно занимање краља Карла за њу. После крунисања, он је једино новчано помагао њене најближе и ништа више.
    Дана 24. маја 1430. учествовала је у одбрани Компињеа од Бургунда. Главни заповедник одбране града Гијом де Флази је направио велику грешку када је пред француским војницима, који су се повлачили према тврђави наредио да се затворе врата. Испред затворених врата нашла се и Орлеанка са својим ритерима. Бургунди су је оборили с коња и везали, а остале војнике побили.
    Торањ у ком је била затворена Јованка Орлеанка
    Док је трајала опсада Компињеа покушавала је неколико пута да побегне из тамнице и да помогне браниоцима града. Веровала је да ће је спасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп.
    Међутим, уместо откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који ју је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрику VI.
    Краљ Карло VII Победник није ништа учинио да би је ослободио.
    Енглези су против ње организовали црквено суђење у граду Руану, који се тада налазио под протекторатом Бургундије. За главног судију је изабран еписком Бувеа Пјер Кошон (фра. Caushon - Свиња).
    Орлеанка је била заточена у старом замку у Руану. Тражила је да буде премештена у црквену тамницу и да јој се обезбеди свештеник да би се исповедала.
    Споменик Јованке Орлеанке у Паризу
    Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. године. Оптужена је као лажни пророк, чаробњак, вештица и јеретик. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала зверства. 29. маја судско веће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног верника.
    Пресуда је донесена 30. маја 1431. по којој је осуђена на ломачу.
    Пре самог чина спаљивања, у тамници су је посетили свих 37 судија и рекли јој да се њима може слободно исповедити. Тада је Орлеанка изјавила да више не чује божје гласове.
    Спаљена је тачно у подне 30. маја 1431. на градском тргу пред масом људи. Била је обучена у посебну ношњу на којој су били ушивени црвени ђаволи, пошто је ту блузу носио сваки јеретик који је осуђен на ломачу. За време спаљивања, око ње су кружили црквењаци са књигама и читали молитве за спас људских душа од оваквих јеретика.
    Њени остаци су затим бачени у Сену.
    Четврт века касније, 1456, покренут је нови поступак за њену рехабилитацију у Паризу уз сагласност Свете столице. После испитивања неких сведока и прегледа целокупног материјала, пресуда Кошона је била поништена и Орлеанка је била рехабилитована, али не и беатификована. То се догодило 1909, а канонизована је 1920. у време понтификата папе Бенедикта XV. Данас се сматра за једног од најпопуларнијих светаца у Римокатоличкој цркви.
    Преузето са Википедије.
  6. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Ромејац у Saint Ahmet (24 December), an Ottoman Saint   
    a) In every age, the Church has been adorned with saints. This means that our long-suffering and merciful God, the Consubstantial Trinity, and our Most Holy Lady do not leave the world without consolation. And so prophets, apostles, evangelists, martyrs, hierarchs, saints, hieromartyrs and new martyrs, activating the gifts of the Holy Spirit, have become members of the body of Christ (see I Cor. 12, 27). 
     

     
    b) Saints are manifested in accordance with the social and historical conditions of their time. Thus, we had the martyrs in the period of the persecutions, whereas in the time of the freedom of the faith and the flowering of education and letters, scholars and important hymnographers made their appearance. The new martyrs arose in the time of Turkish rule, as resistance fighters for Modern Greece and Hellenism, as models of faith and patience. As the apostle says, the testing of faith produces perseverance, which must endure to the end (see James 1, 4).
    c) In the New Martyrology, Saint Nikodimos the Athonite states that it pleased God to manifest the New Martyrs for five reasons: because they contributed to the renewal of the Orthodox faith; they will render those of other faiths speechless on the day of judgement; they are the glory and boast of the Eastern Church and the shame of the heterodox; they are an example of patience and a model for Christians to imitate.
    d) Among the Lives of the New Martyrs, there is also the brief account of Ahmet the Apprentice, who was a Muslim who became a Christian in a miraculous way and was martyred in 1682. We honour his memory on 24 December and 3 May. The New Martyrology has this to say: “He had a Russian slave woman with whom he co-habited, but allowed to go the Church of the Christians on official days. When she came back from the Church he would sense an ineffable aroma on her breath and he asked what she had been eating to smell like that.
    e) She told him that she had eaten antidoro and drunk holy water. When he heard this, he invited a priest from the Great Church [of Constantinople] and told him to prepare a place for him to go when the Patriarch was serving the liturgy. When this happened, what a miracle! When the Patriarch blessed the people, rays of light flashed from the three candles and from his fingers and touched the heads of all the Christians but left Ahmet’s alone.
    f) When he saw this wonder, he called to the priest and was baptized, and was a secret Christian for quite a long time. But at some gathering there was a disagreement between the great and good who were present as to who was the greatest. When he was asked, he proclaimed loudly that the greatest of all was the faith of the Christians. He confessed that he himself was a Christian and preached with boldness the whole of the mystery of the dispensation of Christ’s incarnation. He then suffered the blessed death of martyrdom”.
    g) Ahmet was a man of good intentions, which is why he allowed his Russian companion to go to church. It appears that she was under penance and did not take communion, but instead ate antidoro and drank holy water. But her faith sanctified Ahmet. This is where Saint Paul’s word apply:  “And if a woman has a husband who is not a believer and he is willing to live with her, let her not leave him. For the unbelieving husband has been sanctified through his wife, and the unbelieving wife has been sanctified through her husband” (I Cor. 7, 13-14). The question arises, however, as to how someone from another religion can, during the Divine Liturgy, see the uncreated light shooting from the hands of the Patriarch and pouring out onto the Christians. There is no easy answer. It would seem that there are instances known only to God when, by divine dispensation, people from other religions are also able to have a taste of spiritual experiences. This strange fact highlights the enormous responsibility Christian bear concerning the manner of their participation in the sacraments of the Church. And not only that.
     
    http://pemptousia.com/2013/12/saint-ahmet-24-december-an-ottoman-saint/
  7. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на RYLAH у Zasto Crkva smatra da sex nije fizioloska potreba?   
    Слажем се са овим. У праву си за већину старијих и за неке млађе, који су, на жалост, најгласнији, да не кажем да су букачи.
    Али млађе генерације и свештеника и монаха углавном схватају ове заблуде и ствари се полако мењају. Посебно они са теолошким факултетима. На жалост, кључна реч је ПОЛАКО. Што негде и није ни необично, јер је Црква таква институција у којој функције увек држе најстарији.
  8. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Juanito у Zasto Crkva smatra da sex nije fizioloska potreba?   
    У теорији свакако. У пракси духовници секс и све што има везе са истим сматрају отприлике најтежим грехом који с може учинити. И док су читава држава и црква у тешком моралном распаду, црква буквално о свему ћути, гура под тепих или и сама саучествује у моралном посрнућу и једино набија патолошки осећај кривице 1) младима који се трпају и мастурбирају; 2) “себичним женама” које неће да рађају. Можеш да будеш одговоран за патњу, можда и животе многих људи, да будеш бараба која вара, лаже и краде... добићеш орден. Али ако имаш 16 година и дружиш се са десанком - е бајо мој, тад си га угасио. Натакнуће ти трауме за цео живот и нико од душебрижника који су те у то увалили никад више неће бити ту да ти помогну. Они су своју свету дужност одрадили и душу спасили, остало је на теби. То ти је црква у пракси, част малобројним изузецима међ поповима и монаштвом. Остало су све наше жеље и жељице. 
  9. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Danijela у Православни Исланд   
    Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?
    Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу.   Свети Брендан-морепловац То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима. Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.   Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду. Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази. Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.   Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.   Св. Колумба Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби. Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.   Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.   Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду. Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на oстрвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтхинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља.   То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи. Ипак, данас, на почетку трећег миленијума, Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда - ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити.   Свети Колумба и Серафиме, молите Бога за исландски народ! Протојереј Ендрју Филипс
      Извор: http://www.orthodox.is/2005/10/orthodox-iceland.html Превод: Иван Петровић (Идентитет)  
    http://smrt-svetu.blogspot.rs/2017/09/blog-post.html
  10. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Juanito у Све што сте хтели да знате о феминизму...   
    Мени интелигенција уопште није занимљива осим у техничком смислу (како се остварује у мозгу и слично). Из искуства знам да свако ко није заостао у развоју може да научи било шта, ако се заинтересује и ради на томе. 
    Много ми је занимљивије баш то питање интересовања. Зашто неки људи горе од страсти за, рецимо, науком или математиком, а другима је одбојна и слично? Зашто је мени фудбал потпуно непривлачан, а одрастао сам у окружењу где је света ствар у питању? Можемо ли да заинтересујемо незаинтересоване људе и како?
    Још једно занимљиво питање зашто код неких људи ту страст можеш да осетиш, а код неких теже, иако су подједнако генијални у томе што раде. Е ово потоње дефинитивно зависи од културе, што је лепо приметио легендарни Зоран Радмиловић: 
    "Кад гледаш Американце на филму - они то раде перфектно, али су глуму учили од Руса - од Станиславског. И онда гледаш Русе, и видиш да они то раде исто тако перфектно, али само још боље, још увек раде мало боље, само за ту једну искру, за ту искру која се појави негде у оку, у носу, у обрви. Ето, само то имају мало више него Американци. То је то.”
  11. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Trifke у Slike iz mog manastira!   
  12. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Trifke у Slike iz mog manastira!   
  13. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Trifke у Slike iz mog manastira!   
    Inace ovde magle pocinju sa prvim kisama u Oktobru i traju cele zime. Imamo cak i tu privilegiju da pada kisa ili sneg i da imamo maglu u isto vreme.   
     

     
     
     
  14. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Trifke у Slike iz mog manastira!   
    Evo postavljam neke slicice koje sam napravio ,pomocu mog telefona, u mom manastiru. Primeticete da nisu profesionalne ali sta je tu je. 
     

     
     
     
     
  15. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на NinaSavic у Mati Efimija za “Novosti”: Ljubav prema Bogu ponela sam iz porodice partizana   
    Slikarka i monahinja, o svom životu, studijama, iskušeništvu, ikonopisanju: Nisam želela karijeru umetnika u kandžama novca .Detinjstvo sam provela na teniskim terenima u Humskoj
     
    MALO je onih koji znaju da najpoznatija slikarka među monahinjama i najpoznatiji monah među slikarima, igumanija Efimija Topolski, potiče iz partizanske porodice. Ceo njen život liči na film: umesto za poslediplomske studije u Parizu, odlučuje se za Srbiju, a vrlo brzo posle magisterija odlazi u manastir. Pored ikona, slika i svetovne slike, postaje član najstarijeg likovnog udruženja kod nas - "Lada", oslikava ikonostase po hramovima u Francuskoj, a u pedesetoj polaže vozački ispit...
     
    Danas živi blizu Išona, južno od Pariza. U Beogradu je bila kratko, tokom svoje samostalne izložbe "Mislim, tražim, čekam", u Galeriji 73.
     
    Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja.
     
    - Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat.Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku.
     
    Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču.
     
    - Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga.
     
    Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala.
     
    - Uvek se setim filma "Velika riba", u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: "Postao sam pilot u Banjičkom logoru." Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži.
     
    U logoru su streljanje mogli da izbegnu samo oni koji znaju nešto da rade. Vladan se dobrovoljno javio kada su pitali da li neko zna da pilotira. I vrlo brzo je naučio. Kada je pobegao iz Nemačke u Srbiju, otišao je u partizane.
     
    - Otac mi je pružio veliku ljubav. Dolazio je pred moju školu i donosio drugaricama i meni užinu iz pekare, bombone, žvake... Zbog njega sam bila "glavna". Slao me je u Englesku na letnje kurseve jezika, želeo da studiram prava na Itonu.
     
    Detinjstvo joj je prošlo na teniskim terenima, na Partizanovom stadionu, u Humskoj. Otac ju je podržavao i u tome sve dok nisu krenuli turniri. A onda je preminuo iste godine kada je upisala dizajnersku školu.
     
    - Mislim da bi mi aminovao da budem umetnica. A monahinja? Ne verujem - kaže naša sagovornica, i dodaje da veruje kako joj je Bog preko njega dao mnogo ljubavi, da je više nikada ne bi tražila od ljudi.
     
    - Ljudi koji u detinjstvu ne dobiju ljubav, uvek je traže. Ako dobiješ obilje ljubavi kao dete, uvek je imaš dovoljno da je deliš sa drugima. To je veliki dar od Boga. Otac je imao dovoljno para da operiše bolesno srce u Švajcarskoj, ali nije želeo. Odlučio se za operaciju u Beogradu, da bi meni ostavio ušteđevinu, i preminuo. Zahvaljujući njegovoj ušteđevini mogla sam bezbrižno da studiram.
     
    Očev novac pomogao joj je i kada je došla u Beograd, posle četvrt veka provedenih u manastiru Gradac, a pre nego što je otišla u Francusku.
     
    Otkad zna za sebe, od najranijeg detinjstva, crtala je i pisala pesme. Bilo je jasno da je okrenuta umetnosti, a u tome ju je podržavala majka. Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili su joj druga kuća. Upisala je grafički smer u Dizajnerskoj školi. Nisu joj išli precizni radovi, ali bila je najbolja iz slikanja i zato je upisala Likovnu akademiju.
     
    - Još u petom razredu naišla sam na reportažu o manastiru Crna reka. Bila sam zadivljena načinom na koji žive iguman i dva iskušenika. Rešila sam, čim se završi školska godina - odoh ja tamo. Naravno da je sve bila dečja maštarija, ali to pokazuje moju sklonost ka monaštvu veoma rano. Mada mi je sve išlo lepo i lako u svetu slikarstva, nisam sebe tu videla - kokteli, otvaranja izložbi, druženja...
     
    Čuveni slikar Vlada Veličković predlagao joj je da "samo malo nauči francuski" i upiše poslediplomske studije u Parizu, odakle bi joj sva vrata bila otvorena. Mislila je: "Ako svet ne može da prepozna moju umetnost bez francuskog, onda neću da me ovde vole ni sa francuskim."
     
    - Nije mi se dopalo to što sam videla - da je umetnost u kandžama novca, da on diktira šta će se izlagati, ko će biti gore, a ko dole. Dosta je toga što danas zovemo umetnošću, a u stvari je konfekcijska umetnost. Ako galerija izlaže geometrijsku apstrakciju, oni vaš rad neće gledati ako se ne kreće u tim okvirima, makar doneli i remek-delo.
     
    U to vreme družila se sa grupom mladih, zanesenih ljudi, koji su živeli asketski, studirali teologiju ili filozofiju. Preneli su na nju svoj entuzijazam i jedan za drugim su počeli da odlaze u monaški život.
     
    - U manastirima u Srbiji nema pustinjskog života, tu su gostoljublje i druženje. Tokom celog svog iskušeničkog perioda bila sam na krilima vetra, sve sam mogla da postignem. Sve mi je bilo lepo - želela sam da čuvam i krave i svinje, skupljam jaja, molim se Bogu, čitam psaltir... Nije mi palo na pamet da slikam. Mesecima sam plakala suzama radosnicama kad sam stigla u manastir Gradac.
     
    Tu je provela četvrt veka i stvorila pravu malu monašku umetničku koloniju. Godinu dana pre pedesetog rođendana, počela je da priča kako će joj se nešto krupno desiti baš na jubilej. I zaista, dobili su novog vladiku i ona je odlučila da nastavi da se usavršava na drugom mestu.
     
    Sada živi u Manastiru Uspenja Presvete Bogorice, poznatom kao Išon, u Francuskoj. Nekadašnji motel, jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se, pretvorio je u manastir. Kada je napustio ovaj svet, otac Luka je ostavio svojoj "naslednici" mnoštvo slikarskog materijala, pigmenata, četki, papira...
     
    Nedaleko je budistički centar, pa joj često, osim turista, svraćaju i komšije, budisti. Glavno "društvo" su joj ovce, mačke, puževi golaći, jedan jež. I svi se hrane na njenom "kazanu". Tu je naučila da vozi, sada uči francuski, oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu, a čeka je i oslikavanje velikog krsta za jednu katoličku crkvu u Parizu.
     
    U KONAKU UZ GITARU
     
    KADA slikam ikone po narudžbini, striktno se sa ljudima dogovorim o tome šta žele, ali uvek ostane prostora za kreativnost. Želim da ljudima ikona bude radost i da im otvori vrata molitve. A ovo drugo... Pa, to je kao da sam bila na liturgiji, pevala, pa posle svi došli u konak, za trpezu, i neko uzeo gitaru, pa pevamo nešto drugo... Čovek je širi od kosmosa. Jedna ličnost u sebe može da smesti i ikonopis i slikarstvo koje zovemo umetničkim - kaže mati Efemija.
     
    MUKE Sa IKONOPISOM
     
    SVI su očekivali od mene, kao akademskog slikara, da će mi ikonopis biti "mačji kašalj". Ali, silno sam se namučila. Vratila sam se u vreme dizajnerske škole, kada se zahtevala velika preciznost. Morala sam da naučim pravila jer sam shvatila da, dok ih ne naučim, neću imati slobodu da iz njih izađem. Duhovnik mi je iskreno rekao: "Ne znam šta ću s tobom. Nisi baš nadarena za ikonopis, nisi nadarena ni za pojanje, idi bar nauči domaćinstvo i poljoprivredu!" Mučila sam se jer nisam htela da preslikavam, već da savladam veštinu srednjovekovnih slikara - priča monahinja.
     
    Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
     
     
     
  16. Свиђа ми се
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Ayla у Muskarci i zene prijatelji?   
    Ne....kada si single, svi pokažu svoje afinitete. Prijatelj ostaje prijatelj i tada, a oni ostali kreću u napad, koji se lako prozre. 
  17. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Juanito у Muskarci i zene prijatelji?   
    Кад причају у авиону да прво себи ставиш маску у случају пада пристиска, а тек после детету или особи којој треба помоћ, то делује чудно на први поглед, али је јако логично. Ако се угушиш, не можеш помоћи никоме. Е тако је некако и у браку. ”Мораш да будеш мало себичан.”, рече ми једном Хуанита.
  18. Свиђа ми се
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Juanito у Muskarci i zene prijatelji?   
    Не можеш се одрећи пријатељстава зато што си сексуална особа по природи. Изоловање од спољашњег света је скоро сигуран пут или за развод брака или за јако несрећан брак у коме се две изоловане јединке гризу до бола, па онда разне депресије и гомилу других зала које сам виђао. Готово увек такав живот у касним четрдесетим доведе до носталгије за оним што ”нисам могао/могла због њега/ње” и онда буде баш катастрофа. Ако стварно не можеш да се не сексаш с добрим пријатељима супротног пола, онда је по мом мишљењу боље не улазити уопште у брак него улазити у такав пакао од живота.
  19. Хахаха
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Ayla у Muskarci i zene prijatelji?   
    Sve vrijeme preispitujem sebe, dok čitam postove na ovoj temi, i sjetih se jednog interesantnog momenta. Dok smo tako, moj Brale i ja gledali film...bješe nekakava zima, i ušuškali smo se debelom dekom, u jednom trenu poče da me gleda...nikada neću zaboraviti njegov komentar: "Studena li su ti stopala, sestro mila, kosa se petlja sa svake strane, grokćeš dok se smiješ, i bodeš tim noktima kako me đe dofatiš...e čime si onoga čoeka uhvatila, viđelo te čudo. E ja te nikad pogledao ne bih."
    Odgovorila sam mu kratko - Ćuti konju!
    To smo brale i ja. 
  20. Свиђа ми се
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Juanito у Muskarci i zene prijatelji?   
    Има треће. Гледаш је И као жену И као пријатеља (сестру) и живиш сасвим нормално с тим. То што у некој особи приметиш лепу жену, не значи да с том ообом мораш да имаш сексуалну или романтичну везу. Сексуална привлачност је инстиктивна и аутоматска и немогуће ју је искључити на дугме, а пријатељство је одлука и процес. 
  21. Свиђа ми се
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Paradoksologija у Muskarci i zene prijatelji?   
    Ja sam čula. Ali mi i jedno i drugo ima veze sa stereotipima (žene koje kažu "Više volim da se družim s muškarcima jer su žene zlobne i/ili dosadne" ili muškarci koji kažu "Više volim da se družim sa ženama jer su muškarci grubi i neće da me slušaju kad pričam o problemima, vezama, itd.")
    Imam prijatelje oba pola i ta prijateljstva su nastala prosto na osnovu sličnosti karaktera, stavova i interesovanja.
  22. Волим
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Danijela у Bog nas nikada neće prisliti na bilo šta, pa ni da rađamo   
    Svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi, jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. A Crkva je nešto mnogo dublje od onoga što na prvi pogled vidimo.
     
    Foto: V. Lalić / RAS Srbija Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena.
      „Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi?
    - Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe.
    Foto: V. Lalić / RAS Srbija Gde su naša najveća iskušenja?
    - Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali.
    Foto: V. Lalić / RAS Srbija Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“.
    - Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda.
    Foto: V. Lalić / RAS Srbija A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo.
    - Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo.
    Da li žene moraju da rađaju?
    Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju.
    - Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo.
     
    http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpska-monahinja-ima-otreznjujucu-poruku-bog-nas-nikada-nece-prisliti-na-bilo-sta-pa/qpmj5jp
  23. Волим
  24. Волим
    MiguelAngel94 got a reaction from Млађони in Традиционална Источна (а и Северна и Јужна) дегенеративна и културно инфериорна уметност   
    Postoji slično i u Sahari, samo što su ovi stariji, mislim čak i iz praistorije

  25. Свиђа ми се
    MiguelAngel94 је реаговао/ла на Lady Godiva у Традиционална Источна (а и Северна и Јужна) дегенеративна и културно инфериорна уметност   
    Генијални Магрит 

    "Славна лула. Како су ме људи само прекоравали због ње! А опет, да ли бисте могли да напуните моју лулу? Не, она је само илустрација, зар не? Тако да, да сам написао на мојој слици "Ово је лула", лагао бих!"
    https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Obmana_slika

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...