Jump to content

goranger

Члан
  • Број садржаја

    1894
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Не свиђа ми се
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свештеник др Живко Ј. Илић: Атак на Цркву због свештенства или атак на свештенство због Цркве   
    Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете.     Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ!   Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник.   Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли.   Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове.   Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија.   Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности?   Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка!   Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе.   Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох!   Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе.   Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама.   свештеник др Живко Ј. Илић     Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Свиђа ми се
    goranger је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Откривен споменик Патријарху Павлу   
    Поводом годишњице смрти патријарха Павла, откривен споменик на платоу испред цркве Светог Марка у Београду, а на иницијативу Града Београда и уз благослов српског патријарха Иринеја. Споменик је дело вајара Зорана Малеша.
    Испред Цркве Светог Марка црквени, али и градски званичници су подсетили на лик, дело и учење патријарха Павла.
    Након откривања споменика, генерални секретар председника Никола Селаковић рекао је да је партријарх Павле у тешком времену искушења био путоказ исправног живота и размишљања.
    Подсетио је да је патријарха Павла новинарка Студија Б једном питала „када ће нама Србима бити боље“, на шта је он одговорио „када ми будемо бољи“.
    „Данас је дан када покушавамо макар мало да будемо бољи, одужујући се људима који су у животу града Београда и Србије, али и у животу готово свакога од нас, учинили нешто значајно и добро са циљем да будемо макар мало бољи. Ово је споменик човеку који се у тешком времену трудио да својим чињењем све нас учини макар мало бољим“, истакао је Селаковић.
    Откривању споменика присуствовали су и представници црквеног кора, предвођени епископом ремезијанским Стефаном, заменик градоначелника Горан Весић, помоћник градоначелника Андреја Младеновић, главни урбаниста Милутин Фолић, вајар Зоран Малеша.
    На данашњи дан, пре девет година, преминуо је патријарх Павле. У Пећкој патријаршији устоличен је 1994. године.
    Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски. На сахрани патријарха Павла било је више од 600.000људи.
    Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке.
    По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле“ у Раковици.
    Извор: РТС

     
    извор
         
  3. Свиђа ми се
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Четврта недеља Великог поста - Преподобног Јована Лествчника   
    У четврту недељу свете Четрдесетнице савршавамо спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Подсетимо се на кратко претходних недеља свете Четрдесетнице. Прве недеље свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством, а друге недеље Светог Григорија Паламу, великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења.
    Рајсака лествица Преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.
    У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божји и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога.
    Своје место међу недељама Великог поста спомен на Преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике Цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару 1331. године. У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.
    Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење.  
    (тропар)
    Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:
    Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. 
    Сваки хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи Преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.
    Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. 
    (заамвона молитва четврте недеље Великог поста)
     
    катихета Бранислав Илић
  4. Свиђа ми се
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Представљен пројекат „Будућност Срба у Хрватској" (ФОТО)   
    Председника Вучића и председницу Грабар Китановић дочекали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и професор Дејан Јовић. Скупу су присуствовали млади Срби, полазници Академије, који су срдачно поздравили председника Вучића и сликали се са њим и митрополитом Порфиријем.   Митрополит Порфирије је на почетку разговора г. Вучићу и гђи Грабар Kитаровић поручио да је одушевљен речима које су упутили током дана, речима одговорности и бриге за нормалне односе између две земље. Председнику Вучићу је рекао да његова посета представља охрабрење за српски народ у Хрватској. -Велика радост је за нас Србе што вас имамо у овом граду и под овим кровом, гледајући сва збивања данас, рекао је Митрополит. Према његовим речима, Србија и Хрватска су одувек упућене једна на друге, али су на жалост времена била таква „да смо се удаљили".     Kако је рекао, искорак Kолинде Грабар Kитаровић да позове Вучића у посету и Вучићев храбар и одговоран корак да дође представља позив на мир. -Председниче, хвала што сте дошли, посета је охрабрење за наш народ овде, рекао је митрополит Порфирије и истакао да је основни утисак - а то, како је рекао, зна из личног искуства - да је српски народ уплашен и да живи у некој врсти апатије и одустајања од самог себе. -Ваш долазак је охрабрење, закључио је митрополит Порфирије.   Професор Јовић, модератор разговора, објаснио је председницима Србије и Хрватске да ће имати прилику да разговарају са групом од 15 полазника Академије, који су се у својим есејима бавили плановима подухвата у наредних 10 година. Вучићу и Грабар Kитаровић представљен је и извештај о њиховима радовима.     Извор: Српска Православна Црква
  5. Волим
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Интервју епископа Григорија за „Блиц“   
    Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповиједање. Шта је за Вас значај приче и приповиједања?   -Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича прије свега васпитног карактера. Нама су наше баке и дједови причали приче о старим јунацима, некада су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сјећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, и Старом и Новом завјету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успије да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увијек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумјети и прихватити. У том смислу је приповиједање тешко и ризично.   Писац Миљенко Јерговић на додјели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали.   -Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човјечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да ли су људи зли или добри, оно у шта вјерујем јесте да су они потенцијално зли или потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од ријечи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У прилогу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је ријеч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани, као нечија ружна ријеч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага ријеч.   Јунак Ваше приче „Море“ сједи по лијепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповиједач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама?   -Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човјека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те љепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту љепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема - он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процјепу између добра тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увијек ту да се наметне као замјена. Зашто прибјегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра.Зато људи некад бјеже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и љепоте која је око нас.   Када сте позвали госте послије додјеле награде, рекли сте: Изволите да се почастимо и дружимо али да се не посвађамо.   -Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један лијеп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овдје, наравно, циљ да дајем неку паушалну процјену народа, али ово што рекох неријетко и буде.   Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу?   -Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је и то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није само важан онај који прича већ и који слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увијек прво све негира, чак и ако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу, почињемо са „не,није тако, већ је овако како ћу ја рећи“.   Тако је и код просјечног вјерника. Рећи ће понекад „боље ја осјећам Бога од попа“.   -Мислим да смо још у том погледу непросвијећен народ и да можемо да се сјетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвјета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. вијека. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период када је могло да се ради на просвећивању, али у вријеме комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. вијека. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просвјетом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора прије свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, имаш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи-то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са вјенчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада, до данас ми, међутим, нисмо свједоци таквог стања ствари.   Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе?   -Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камо ли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар примјер. Сваки добар примјер је важан. Прпблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свијету, али синтеза између њих је немогућа“. Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче.   Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човјека битно да вјежба око за детаљ?   -То је озбиљно питање. И то је ствар вјежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човјека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим гдје нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је ријеч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човјек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи ријеку, а онај који хоће да је пошто-пото што прије прескочи, врло лако може да упадне у ријеку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевности једна ријеч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ.   Извор: Српска Православна Црква
  6. Волим
    goranger got a reaction from Лапис Лазули for a Странице, Радионица љубави или бојно поље   
    Радионица љубави или бојно поље          
  7. Свиђа ми се
    goranger got a reaction from Ana B. for a Странице, Радионица љубави или бојно поље   
    Радионица љубави или бојно поље          
  8. Волим
    goranger је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Обновљен и конзервиран споменик проте Милана Ђурића   
    Уз највише државне почасти, посмртни остаци проте Милана Ђурића, пренети су у породичну гробницу у Ужицу, девет година након што је 1917. преминуо у Риму, где је стигао тешко болестан повлачећи се са српском војском преко Албаније.
    Припремили: Наталија Видић и Горан Марјановић
    Обелиск од белог мермера из Венчаца, висок три и по метра, радио је чувени руски архитекта Николај Краснов, аутор између осталог и спомен костурница и на острву Виду и Зејтинлику у Грчкој.
    "Споменик је претио да падне на једну страну зато што је бетонски постамент био готово уништен, због тога су урадјени радови, грађевински радови у том делу, урађену су фуге како не би дошло до пропадања и проласка воде и не би долазило до даљег пропадања овог споменика", каже Славица Стефановић, Народни музеј Ужице.
    Проту блиског сарадника Николе Пашића, народ је 21 пут бирао за посланика, читав свој живот, дуг 72 године, посветио је како националном уједињењу, тако и политичком, културном и привредном развоју ужичког краја. Захваљујући његовој иницијативи проширена је мрежа основних школа у ужичком округу и Ужице је добило потпуну Гимназију.
    "Све је то утицало на њега да се он залаже у том смислу да оснује овде и окружну библиотеку са читаоницом, а поред тога он је заслужан и за долазак првог воза у Ужице 1912. године, па знамо.. у народном сећању је тај први воз остао упамћен као Протин воз", каже Славица Стефановић, Народни музеј у Ужицу.
    За постигнуте резултате у посланичкој и свештеничкој одежди, прота је одликован бројним домаћим и страним, ратним и мирнодопским одликовањима.
    Осим споменика на Доварју, који му је подигла захвална отаџбина, сећање на омиљеног проту чува и његово име овде на спомен плочи на ужичкој цркви светог Ђорђа где је највише службовао, као и на цркви у Рачи, спомен чесми у Сињевцу и спомен капели у родним Заовинама.
    Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године.
    Видео прилог РТС
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2873998/konzervacija-spomenika-prote-milana-djurica.html
  9. Свиђа ми се
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, (АУДИО) Др Зоран Крстић одржао у Загребу предавање на тему "Црква и друштво"   
    Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-zoran-krstic-otvorio-ciklus-predavanja-na-temu-crkva-i-drustvo/?script=cir
  10. Волим
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Пост у част Пресвете Богородице   
    Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.
    О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.
    Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]
    Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  Пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.
    Бранислав Илић,
    студент Православног богословског факултета Унивезитета у Београду.
     
    [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.
     
  11. Волим
    goranger је реаговао/ла на Bogdan011 за a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
  12. Волим
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Додавање при јектенијама "Пресвета Богородице, спаси нас"- да ли је исправно?   
    Ово питање има два огранка. Први се односи на исправност додавања «Пресвета Богородице, спаси нас» јектенији, а други на догматску тачност тог произношења. Почећемо од другог дела, који, као што следи, представља предуслов за одговор на први део питања.
    1). Многи богословствујући појци и свештеници то «Пресвета Богородице, спаси нас» - које се, као што је познато, поје не само у јектенијама, него и уместо стиха (из Библије) пре тропара Богородичиних канона, као и у неколицини других случајева сматрају догматски нетачним и стога и нечим што треба избацити. Неки га исправљају у «Пресвета Богородице, моли се за нас». У том виду се оно може чути у одређеним храмовима, а некада и у преносима радио-станица, особито за време служења Акатиста у току Велике Четрдестнице. Аргумент за то је познат: човеку спасење долази само од Бога и ни од кога другога. То Он сам изричито говори устима пророка Исаије: „Нема праведног и спаситеља до мене" (45,22). Христос је Спаситељ, једини спаситељ човеков. По речима Апостола Петра: «Јер нема другог Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (ДАп. 5, 12). Али, у самом Светом Писму се глагол „спасити" и реч „спасење" упоредо и у истом смислу, дакле не у смислу спасења од неке опасности или нужде, како и данас обично употребљавамо ту реч, него у посебном смислу вечног спасења човекове душе, не користе само када се ради ο Богу, или још прецизније ο Исусу Христу, него и када се ради ο људима, Апостолима или верницима, који сво- јим молитвама или поучавањем доприносе спасењу човека. Тако верујућа жена или верујући муж спасавају своје неверујуће брачне другове (1. Кор. 7,16), Апостол Павле спасава оне који верују у његову проповед (Рим. 11,14 и 1. Кор. 9, 22), Тимотеј ће својим примером и учењем спасити и себе самог и «оне који га слушају» (1. Тим. 4, 16), «онај који обрати грешника са пута заблуде његове ће спасити душу од смрти» (Јак. 5,20) и верни ће спасити остале људе «отимајући из огња» (Јуда 22-23). Наведени делови Светог Писма се не противе првим наводима. Опет се подразумева да спасење даје само Бог и да се верни спасавају само путем избавитељног дела Исуса Христа. Људи су оруђе Божије и сарадници Његови у делу спасења. Они својим речима, делима и својим животом у Христу изграђују Светитеље и чине их часним удовима тајинског тела Христовог, а Христос је глава и «спаситељ тела» (Еф. 5,23), дакле Цркве. По познатом отачком учењу, ван те Цркве, дакле ван тајинског Тела Христовог, не постоји могућност за спасење. Верни пак као чланови Тела и причасници његових благодатних енергија, и са- ми делају као «христоносни» и «богоносни» и спасавају у Христу, градећи и усавршавајући један другог. Пошто се пак та заједница тајинског Тела не разрушава смрћу, него сви у Христу живе, и претходно упокојени и у Христу скончали верни нас и даље спасавају, опет речју својом, која је записана у светим књигама, примером својим који се пружа као пример за подражавање, и пре свега својим молитвама и „делатним" молбама Богу. Стога и Црква, не само да вернима чита свештена учења Светите- ља, и њихову веру и дела наводи као пример за подражавање, него и непрестано призива у помоћ њихове молитве и прозбе. Ако ово важи за Светитеље, онда тим више важи и за Пресвету Богородицу, која се једина удостојила да буде Мајка Божија и да на тај јединствени начин непосредније учествује у спасавању света. Управо у том смислу се обраћамо њој, која се увек живо и неуморно
    моли за све нас, и призивајући помоћ њену појемо «Пресвета Богородице, спаси нас», што је, као што смо видели, сагласно и са Светим Писмом и са догматским учењем Цркве.
    До потпуно истих закључака долази и о. Епифаније Теодоропулос у једном свом чланку под насловом «Треба ли избацити «Пресвета Богородице, спаси нас»?» који је објављен у часопису «Ενορία» («Парохија») бр.13(1958), стр.121-122: «„Пресвета Богородице, спаси нас" уопште није нешто што треба избацити, јер певајући то и појући уснама и срцем својим, од пречисте Дјеве не тражимо да нас спасе својом силом и влашћу и природним правом, као што неки погрешно подразумевају, него да, користе- ћи своју безграничну, мајчинску смелост пред Богом Ло- госом, којем је од свог тела и посудила, својим молитвама допринесе да на крају стекнемо у Христу спасење и Бе- смртним се ослободимо смрти. Сходно томе... ово се не односи ни на шта друго до на њене топле молитве, којима она може допринети добром напретку опет нашег у Христу спасења.» Као сличне упореди и посебне књиге професора Јована Калогироса, «Μαρία η αειπάρθενος Θεοτόκος κατά την Ορθόδοξον πίστιν», Θεσσαλονίκη 1957 и Мегаса Фарантуа, «Η θέσις και η σημασία της Θεοτόκου εις την πίστιν και εις τηνζωήν», «Θεολογία», св. 44 (1973), стр. 136-156.
    Али, да ови наши закључци не би били сматрани произвољним, биће потребно да се због поткрепљивања истих, вративши се уназад, обратимо литургијским тек- стовима наше Цркве. Почнимо од новијих Типика. «Типик Велике Цркве Христове» (Г. Виолакис) у свом «Предговору», ставка 24., предвиђа појање «Пресвета Богоро- дице, спаси нас» уместо стиха библијских песама код богородичиних тропара у канонима. Исто важи и за богородичине каноне ο Богородичиним празницима (8./21. септембар) и за Октоих. На основу ове уредбе је у Часослову у издању Αποστολική Διακονία (Атина, 1963, 1967) и испред тропара акатиста, као и самим молебним канонома, додато «Пресвета Богородице, спаси нас». И манастири Свете Горе се држе истог поретка. Α сви знамо колико су монаси увек били осетљиви на догматска питања.
    Али, нека нико не мисли да је до увођења овог стиха дошло у вековима религијског незнања. У 2062. Атинском кодексу, л. 95, из 14. века, то сусрећемо као стих који се пева испред 9. песме канона Воздвижења Часног Крста («Тајни си Богородице...»). Ја бар не знам да у старијем литургијском предању имамо сведочанство ο кориштењу овог стиха у горе наведеним случајевима. Али, то није битно. У многим тропарима налазимо исту реченицу, са истим или сличним речима. Изабраћемо неке од њих: у тропарима алфабетског акростиха малог Водоосвећења, које већ у рукописима из 12. века сусрећемо у облику у којем их налазимо и у данашњим штампаним издањима, или пак у разним другим верзијама, наилазимо и на призивање Пресвете Богородице: «Дјево, која си примила од Анђела: „Радуј се!"... спасавај оне који те ве- личају», «Оживи ме... спаси молитвама твојим»,«... зачела Творца свих... молитвама твојим спаси душе наше», «По дугу... да се спасемо молитвама твојим», «Пресвета Богородице... спаси слуге своје...», «Дјево Богородице, спаси молитвама твојим све... », «Дјево... спасавај оне који те величају», «Отвори нам... јер си ти спасење рода хришћанскога». Сличан је, али можда и много старији, бого- родичин тропар 5. антифона јутарње службе ο Великом Петку: «...неизрециво... Дјево спасавај оне који те величају». Међу најдревније тропаре се убрајају и тропари Окто- иха, који садрже сличне изразе - навешћемо неке од тих израза: а) глас 1. «Обузети... вапијемо благодарно: спаси нас...», «Обнови се свет... верних спасење...» (стихире мале суботње вечерње службе, 3. и 4. тропар), «Марија, часно... јер си ти спасење грешних и помоћ... и спасаваш слуге твоје» (недељна јутарња служба, 2. катизма, 3), «Небесних сила радовање... пречиста Дјево, спаси нас» (недељна ве-
    черња служба, богородичина стихира), «Најсветија од све- тих... владичице света, спаси нас...» (стиховне стихире ο јутрењу понедељка). б) глас 2.: «У часу судњем... девојко, вапијем ти... и спаси ме» (стихира вечерње службе понедељка) в) глас 4. «Одговори на молбе... и спасење душа наших» (стиховне стихире недељне вечерње службе) г) глас 7. «Под покров твој Владичице... и спаси душе наше» (стиховне стихире на суботњој вечерњој служби), «Надишла си редове... похитај, спаси ме» (стиховне стихире не- дељне вечерње службе). д) глас 8. «На пучини олује... Богородице, ти ме спаси милосрђем својим» (уторак, 2. катизма, 3). И неколицина тропара ο Богородичиним пра- зницима: «По рођењу Твоме... спаси род наш» (стихире вечерње службе 21. новембра), «Кад си изишла... спаси душе наше» (стиховне стихире 15. августа), «Прими од нас... и душама спасење подај» (15. август, Канон Св. Јо- вана Дамаскина, 9. песма, тропар 3.). «Радуј се, теби благо- вести Архангел Гаврил..» (24. март, 7. песма канона, тропар 2.).
    И на крају веома познати тропар «Отвори нам двери милосрђа... јер си ти спасење рода хришћанскога».
    Међутим, обично се против химнографије наше Цркве наводи аргумент да химне садрже догматски неи- справне изразе јер се ради ο поетским делима која се не пишу да би изразила догмате, него да би уз «поетску сло- боду» и у високој, дворској поезији уобичајена преувели- чавања величала свештене личности. Али то је једно пи: тање ο којем би се могло разговарати: 'свети химнографи су истовремено били и богослови и поседовали свест ο тачности догме и строго литургијском карактеру своје поезије. Црква, појући Богу и величајући Светитеље своје, православно богословствује и својим богослужењем изражава догме те свој народ учи правој вери. Али, ако бисмо тај став чак и на тренутак сматрали исправним, и «Пресвета Богородице, спаси нас» би као химна, као и упоредни изрази химни које смо изабрали, могло да се мери истом мером. Дакле, будући да би у другим химнама израз «спаси нас» за Пресвету Богородицу био прихватљив, онда би из истог разлога, бар као претеривање или као обраћање до којег такође долази по «песничкој слободи», био прихватљив и у «Пресвета Богородице, спаси нас».
    Али, из сличних израза у другим, непоетским Отачким делима можемо да видимо да се ради ο чисто право- славном изражавању. Ево неких од тих израза: «Спасења нашега радионица...» (Св. Јован Дамаскин, Похвала ο препоштованом Успењу Богоматере 3, 5), «Радуј се... за- једничко спасење свих крајева земље уједно» (Св. Јован Дамаскин, Беседа на Благовести), «Њом (Богородицом) смо првом и једином спасени» (Симеон Солунски, «Ερμη¬νεία», 50), «Јер се њом осветљује све, и из ње прве се ми светињама спасавамо, јер смо се њоме и сјединили са Богом... она је заједничко спасење целом свету... њоме се надамо спасењу... јер нас она више од свих осталих може спасити» (Симеон Солунски, «Διάλογος» гл. 94, 99 и 359).
    Мислим да је из свега горе наведеног постало апсолутно јасно и да више нема места ни за какву сумњу или противљење томе да је «Пресвета Богородице, спаси нас» исправно у свом догматском изразу, као и да га је у светом богослужењу исправно говорити тамо где је предвиђено.
    2) Први део питања се односи на убацивање «Пресвета Богородице, спаси нас» у јектеније које говори ђакон, или у његовом одсуству свештеник, када се и име Пресвете Богородице наводи заједно са украсним придевима који га прате. Овај додатак не сусрећемо ни у једном рукопису или штампаном издању. То показује да се ради ο једној скоријој навици коју наше литургијско предање не потврђује. Зашто се то говори? То је лако објаснити. У нашем народу је поштовање према Пресветој Богородици било и јесте веома велико, и то са правом. Верни су чим чују њено име чинили знак крста и у себи изговара- ли у другим литургијским случајевима уобичајени призив Пресвете Богородице. Тако је и у Светој Литургији после освећења светих Дарова, на почетку читања диптиха, почело да се додаје њено величаније, које је напослетку и преовладало. Исто имамо и са «Спаси, Господе, народ свој...» на јутрењу, где многи појци додају и одговарајуће призивање Богородице и других Светитеља. То обраћање ни у овом случају, ни у завршецима јектенија није исправ- но. Бар га предање и правилан литургијски поредак не потврђују. Оно осим тога једним непотребним додатком прекида реченицу ђаконовог обраћања народу, засењујући тако њен целокупан смисао и преносећи њено тежи- ште са Христа и предавања нашег живота Њему на молитве Пресвете Богородице.
    Ј.Ф.

  13. Волим
    goranger је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Митрополит Порфирије и епископ Иринеј: Истина је да СПЦ није признала Степинца за мученика   
    Неславно пропадање славних новина
    16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина
    или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви
    Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.
    Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.
    Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.
    Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а  не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.
    Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него...
    На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.
    Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.
    Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
    председник српског дела Мешовите комисије
    за дијалог о Степинцу, и
    епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије
  14. Волим
    goranger је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Преподобни Јустин Нови Ћелијски   
    Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.
    Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.
    Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.
    У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.
    Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.
    На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.
    Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.
    Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.
    У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.
    По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.
    Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.
    Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.
    Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.
    На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.
    Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.
    Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.
    Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.
    По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).
    У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.
    Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.
    Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.
    Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.
    У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.
    Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.
    Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.
    У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).
    Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.
    По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.
    По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).
    Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.
    Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).
    Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.
    На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.
    Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).
    Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.
    Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.
    Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.
    Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.
    Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.
    „Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.
    Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.
    Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“
    Манастир Ћелије
    Тонски прилог Радија Светигора
    http://www.mitropolija.com/prepodobni-justin-novi-celijski/
  15. Волим
    goranger је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ Иринеј патријарху Вартоломеју: "Ако подржите Дионисенка изазваћете нови раскол"   
    Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov)
    у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао:
    "Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством."
    Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем.
    Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки.
    Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј.
    ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html
  16. Волим
    goranger је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Поново осуђујућа пресуда Архиепископу Јовану и још двојици људи   
    После првоосуђујуће пресуде за ово кривично дело, да се подсетимо, која је представљала трогодишњу казну Архиепископу Јовану, а коју је он издржао седам месеци, превремено је био ослобођен залагањем Патријарха московског и целе Русије г.г. Кирила.
    Изрицање пресуде је било заказано за 28. март, међутим судија Ивица Стефановски исту није изрекао на начин на који се изриче пресуда, читајући диспозитив пресуде, већ као да је на пијаци, присутнима из Православне Охридске Архиепископије, који су били оптужени у овом процесу, рекао је изругивајући се, да је за све оптужене донео ослобађајућу пресуду, осим за Архиепископа Јована, као и за лица Исајла Поповског и Васила Трајковског, и да је конфисковао једну њиву у скопском селу Нерези. Архиепископу Јовану је изрекао казну истог временског рока колико је он већ одлежао у затвору, а Исајлу Поповском и Василу Трајковском је изрекао условне затворске казне , али није рекао на колико времена. Конфисковано је грађевинско земљиште у вредности од 140000 евра.
    Нико из Православне Охридске Архиепископије још увек није добио пресуду, али из онога што је било као на пијаци изречено на суду јасно је то да суд није поштовао препоруке Врховног суда, које су биле јасне и недвосмислене: “са сигурношћу да се утврди да ли је новац због ког су окривљени били оптужени да су га прали, потичу из конкретног кривичног дела које је претходно извршио првоосуђени Јован Вранишкоски”. Из свих доказа који су били изнесени на судској расправи јасно је да не постоји новац који је могао да буде предмет прања, али је са друге стране судија морао да поштује и наређење власти која је на одласку, по сваку цену да осуди Архиепископа Јована. Како нису могли да осуде само Архиепископа Јована, због тога што он није био осуђен да је сам прао новац, као колатерална штета били су осуђени и Исајло Поповски и Васил Трајковски. Добро у свему овом лошем је јединствено то што су бар остали окривљени ослобођени, а удружењу “Анастасија” биће враћени 80000 евра.
    Илустрација, да је суд под председништвом горепоменутог судије пијац, а не судница, представља следећи детаљ: Предмет оптужбе у судском спору који је започео још 2012. г. била је горепоменута њива у Нерезима у вредности од 140000 евра, новац удружења “Анастасија” у вредности од 80000 евра, и њива у Штипу у вредности од 14900 евра. Одмах на првом суђењу, тужилац је одустао од њиве у Штипу, као на пијаци, уз образложење да за тај новац није било доказа, иако је и за тај новац имало исто толико доказа, односно није имало доказа исто као и за остали новац из оптужнице. Сада, после обновљеног суђења, а по изреченој пресуди, суд ће требати да врати и 80000 евра, који су били конфисковани са рачуна удружења “Анастасија”.
    Предмет ове оптужнице је био новац целокупна четири годишња буџета, који је Архиепископ Јован, према мишљењу суда у Велесу, ненаменски потрошио још док је био у МПЦ. Ипак, због тога је био осуђен на две године и шест месеци затворске казне, и ту казну је у целости издржао. Питање које је поставио Врховни суд, а које су поставили и сви оптужени у току првог и другог суђења за прање новца је: како могу једном потрошени новац поново да се пусте у промет и да се он пере?
    Из тог разлога, нико од оптужених, а сада ослобођених оптужнице, припадника Православне Охридске Архиепископије не осећа потребу да изрази благодарност због тога што су добили ослобађајућу пресуду. Не само због многобројних малтретирања, која су претрпели у последњих година судским гоњењима, на правди и истини, и не само због тога што су многи од њих изгубили здравље, него нарочито због тога што корумпирани судија, који је познат да је и у другим процесима судио по наређењу власти која је на одласку, није смогао снаге да суди праведно. Надамо се да ће нова власт смоћи снаге да преразгледа овај случај, који представља школски пример корупције у судству.
    Православна Охридска Архиепископија на челу са њеним предстојатељем, Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г.г. Јованом неће ометати процес преговора о статусу МПЦ која још увек није призната ни од једне православне Цркве, а који до сада није могао да се оствари управо због режимских судских гоњења чланова Православне Охридске Архиепископије. Ипак, упорно ће се борити, заједно са новим властима, који су то најављивали, против покварених судија, који стоје на путу развоја демократије у нашој отаџбини.
    Извор: Охридска Архиепископија
  17. Волим
    goranger је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, О. АНДРЕЈ ОВЧИНИКОВ: САВЈЕТИ ИЗ „ЛЕСТВИЦЕ“ САВРЕМЕНОМ ХРИШЋАНИНУ   
    У четвртој недјељи поста Црква Христова слави успомјену на Светог Јована Лествичника, писца, широм хришћанског свијета, познате књиге "Лествица". Мишљење Цркве о овом дјелу јесте изузетно високо. "Лествица"  се по духовној висини приближава ријечима Писма, та књига јесте ремек дјело патристичке мисли и духовног искуства. Према древним статуту у потпуности је треба прочитати током посне литургије. "Лествица" представља и уџбеник из монашког живота. Монаштво је одувек било и остаће "свјетлост мирјанима", сабрање највјернијих присталица Христа Спаситеља.
    Духовни подвиг, исправан и законит, јесте Свјетлост Христова која обасјава ум и срце човјека. Због тога се толико монаха налази међу познаваоцима Светог писма и аутентичним духовним ауторима. Благодат Божија открива тајне монасима, љубитељима духовног живота. Та душеспаситељна знања Божији угодници са правом хришћанском љубављу дијеле са свима који желе Божију милост и спасење ...
    А шта је са мирајнима? Да ли је њима могуће, будући да "имају жене и дјецу", приближити се благодатном огњу - извору духовне мудрости? Можемо ли да се одвојимо од свакодневне вреве, расијаности и заузетости тешкоћама породичног живота и да додирнемо монашко искуство у дјелатном прослављању Светог Јована Лествичника? Или ми само треба да на дан великог испосника  слушамо кратке проповједи о његовом животу? А, можда, је опасно нама лаицима, да се укључимо у "висине духовног живота", од којих је само један корак  до прелести и штетних самоузвисивања.
    Наши побожни преци вољели су да поново ишчитавају "Лествицу", нарочито током поста. Као и Писмо, "Лествица" се сваки пут чита и разумије на нов начин, као да Дух свети постаје ближи нама. Жеља да се учи из искуства и традиције Православне цркве, откривања смисла светоотачких изрека, одбацивање претходног погрјешног разумијевања – све су то добри знаци да се крећемо у правом смјеру, а да је наш духовни живот изграђен исправно.
    Хајде да не губимо наду, ако читајући "Лествицу" имамо потешкоћа да је разумијемо у цјелини, или ако не схватамо поједине дијелове. Господ не захтјева висок интелект, већ кротка и понизна срца. Ово је најважније правило аскетизма и хришћанске теологије.
    Аутор "Лествице" је Препобни Јован, игуман на Синају, назван од Цркве Лествичник. Он је провео као монах око 60 година; примио је од Бога изобилне дарове милости,  те је Преподобни до краја свог овоземаљског живота постао мудар ментор Источног монаштва.
    Као што знате, монаси се боје да напишу књигу, због покајања и борбе против страсти. И само дужност љубави инспирише их да постану наставници. Јована Лествичника је та дужност љубави натјерала да напусти тиховање, молитвено подвизавање и контемплацију, да би пером пренио непроцјењиво искуство братства, које је стекао деценијама строгог монашког живота.
    Хајде да отворите "Лествицу" и на почетку пажљиво прочитате стихове 25. и 26. у првој фази, на тему одрицања. Одрекни се свијета и подучавај браћу, као што су Ава Доротеј и Преподобни Исак Сирин почињали са истом темом.
    Одрицање од свијета - није само брига манастирских зидова и усвајање монашког завјета. Свијет јесте концепт колективитета. Свијет који је пао далеко од Бога; као комбинација свих страсти, „лежи у покварености“ (Јн.5,19), живи гријехољубиво, у њему влада „пожуда тијела, пожуда очију и понос живота“ (Јн 2,16. ). То је овај наш свијет од кога позива да се одрекнемо Преп. Јован Лествичник.
    Дакле, у "Лествици" стих 25 позива сваког хришћанина да рјеши важан духовни проблем - изабре пут спасења према осјећањима своје душе. У ову сврху, према Преп. Јовану Лествичнику, потребно је да се уложи "напор, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Као плод таквог труда хришћанину ће временом Божја воља, да укаже на одговарајуће "мјесто и начин живота", као и "пут учења", умјетност одрицања од свијета. Упознати Божију вољу према себи  јесте најважнији задатак, свакога који одлучи да се спасе. Кренути на пут Живота, од Бога дат, представља кључ успјешног духовног рада и самопоуздања у исправност почињених дјела. Хришћански испосници су увијек тежили томе да буду Богоугодни,  да сопствено усавршавање ускладе са Божјом вољом. Сви Свети оци сматрали су самовољу извором пада и искушења.
    Важно је примити слободу човјека као велики дар Божији. Избор на путу спасења одвија се потпуно бесплатно, без икаквог насиља и принуде. Сама воља Божија не спрјечава особу да учини лични избор, слобода одговара духу Јеванђеља. Бог је благословио све што је добро и чисто. /.../
    Међу многим духовним инструкцијама Преп. Јована Лествичника, изаберћемо једну, по нашем мишљењу, веома важну. Сумирајући искуства древних Светих Отаца, Преподобни охрабрује сваког који се спасава да "иде царрским путем." Другим ријечима, тај пут се назива "средњим", и, у складу са "Лествицом", он "многима приличи." У вези са монашким животом говори о "трпељивом боравку у општежитију." Сама "Лествица" је написана првенствено за општежитијне манастире и позива углавном на праксу врлине послушност. У том смислу, мирјани могу извући из ове књиге много душеспасоносних упутстава. Послушност, за разлику од непоседовања или дјевствености, јесте врлина "универзална" и јавно доступна. Друга ствар је да свака врлина има своју висину, а мирјани треба скромно да одржавају ону која им доликује. Са послушноћу увијек је био проблем у свим манастирима, и мирјани могу из тог искуства много да науче. Знајући за подобну ситуацију у свијету не можемо стајати мирно, или се предати унинију. Морамо да живимо садашњи дан и чинимо све што је у нашој моћи.
    Како пронаћи овај "царски" средњи пут? Какви су његови путокази? Који су добри плодови на том путу и искушења која чекају оне који се њим спасавају? Слична питања од интереса су за многе од нас. Одговори је дјелимично садржан у стиху 25, "Лествице", који се односи на личну "марљивости, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Све ово ће помоћи у избору "златног пута."
    Поред тога, треба додати важну функцију у одабиру пута. Ради се о избјегавању крајности и разних "ексцеса." Тамо гдје је све исправно - постоји и "царски пут". Исправност не значи стагнацију и мировање. /.../
    Наш пут ка спасењу је тежак.  Када идемо њим, морамо остати "у стабилном стању", усавршавајући своју "духовну издржљивост." Другим ријечима,  хришћански труд мора да одговара нашој снази. Исправни рад јесте онај који одржава подвижника "у духовном тонусу," пружајући му радост и задовољство, помажући да се превазиђу неактивност, нерад,  све што доводи до унинија.
    Суочени смо са важним задатком - да се избјегну крајности, тј. прекомјеран рад и пагубну лењост. "Духовно је састрадавати", односно имати врлину стрпљења, то је неопходно сваком хришћанину. Није чудно што је та врлина од светих отаца названа "кућом душе", а у Јеванђељу се каже да само "онај ко претрпи до краја, биће спасен" (Мат. 24,13).

    Све ово показује знаке "царског начина" спасења, која је речено у "Лествици". Понављамо да "свако треба да размотри на који начин то одговара његовим особинама и способностима."
    Духовни живот јесте динамичан процес, то је већ "наука о науци" и "умјетност умјетности." Но шаблони и упутства не могу да се примјењују овдје. Чак је и духовни отац само један поглед - то је само добар и мудар савјет да изврши или не изврши нешто, који је бесплатан за човјека. Кретање за Христом може да буде само слободно и добровољно. Бог жели да човјек само благовољенијем, приноси свом Небеском Оцу најчистију вјеру, послушност и љубав.

     
×
×
  • Креирај ново...