Jump to content

Бојан Илић

Члан
  • Број садржаја

    39
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Човек није апсолутно слободно биће. Ми не можемо да изаберемо када ћемо се и где родити, колико ћемо живети. Наша Богом дана слобода постоји једино како се односимо према ономе што нам је дато, да ли ћемо оно са чим се суочавамо примити са трпљењем и благодарношћу или са нетрпељивошћу и роптањем. Веома је важно да знате да мисли које вас испуњавају нису део ваше личности. Као људи по слабости поистовећујемо се са нашим помислима и осећањима и заправо сами понајвише утичемо на стање у коме се налазимо. Наше пало "ја" тумачи свет у коме живимо искључиво на основу тих мисли које, с друге стране опет хране наше самољубље које се изражава неретко као самосажаљење или самопрезир. Дакле, прво што је најважније јесте да заиста поверујете да ове мисли нисте ви и да нађете духовног руководитеља који ће вам помоћи како да промените свој живот, како да промените свој начин размишљања и о себи и о другима. Промена начина мишљења, функционисања нашег ума назива се МЕТАНОЈА (μετάνοια) преумљење или како се код нас преводи ПОКАЈАЊЕ. Покајање, дакле, није само кајање због неких грешака које смо урадили и ако га тако разумемо потпуно ћемо изгубити прави смисао преумљења. Преумљење је једна радикална промена комплетног начина размишљања, одбацивање мисли и смиривање ума кроз молитву, хришћанске врлине и активни светотајински живот. С временом наш ум ће почети да оздрављује и многи људи који су прошли тај пут сведоци су како и најтеже ситуације у којима живе више уопште нису тако тешке и неиздржљиве и како човек када оздрави умом све гледа на другачији начин и налази снаге да благодари Богу на свему.
    Оздрављење ума подразумева и оздрављење воље која је такође оболела јер је паралисана нашим мрачним мислима и емоцијама (тј. реакцијама тела на наше мисли). Човек који прихвата мрачне мисли и поистовети се са њима производи погрешне емоције, осећања, које још више распирују деловање страсти. Све се то одражава и на здравље тела и цео човек, и душом и телом тоне у мрак и очајање. Заправо проблеми које осећамо не долазе из околности у којима живимо, колико год нам то изгледало нелогично, већ из нашег реаговања према тим околностима. Ако се трудимо да све оно што нам долази прихватамо као израз љубави Божије иако не можемо све да разумемо, видећемо да и у најтежим моментима можемо да сачувамо мир. С друге стране постоје људи који живе у материјаном богатству и здрављу тела, али стално су у немиру што понајбоље потврђује да унутрашњи мир срца долази изнутра, а не споља. 
    Сетимо се еванђелских речи: "Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!" (Мт 6. 22-23)
    Важно је да се још за време овога живота покајемо тј. преумимо и да се оспособимо да видимо љубав и доброту Божију око нас. Онда ће и на Суду сусрет са Господом бити радост. У противном, ако човек из овога живота изађе у духовном мраку неће бити могућности да се промени после телесне смрти и љубав и благодат Божију доживљаваће као огањ који пали. Али опет и увек треба имати наде у Бога јер нас Он љуби више од нас самих и жели наше спасење и вечни живот.
    Зато треба бити оптимиста јер Господ је увек поред нас и када мислимо да је далеко. Царство небеско је у срцима нашим, само је важно да нашим трудом уз који увек иде и Божија благодат одагнамо мрачне облаке који заклањају светлост. Сетите се само када је време облачно и пада киша, сунце се не види, али знамо да оно сија изнад облака и свесни смо да ће оно опет засијати и да ће се облаци разићи. Тако и у овоме животу, у свакој ситуацији треба да покушамо да видимо оно што је добро, а ако га и не видимо да верујемо да Бог зна зашто је све оно што нас сналази добро за нас јер нама је и "коса на глави избројана".
    "Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца" (Мт. 10. 29-31)
  2. Волим
    Бојан Илић got a reaction from Trifke in Омиљени делови и цитати из старозаветних списа   
    А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву.  1 Мој:22:8
  3. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције   
    Тебра, сада треба да кренеш од другог аксиома: Писмо нема везе са научним теоријама. Тада ће ти бити лакше. Остави одар свој и ходи!  Веруј у Писмо. Наука је од данас до сутра. Ти треба да изградиш свој однос са Богом кроз Писмо, а не кроз науку. Зашто тражиш доказе кроз безначајне ствари? Отвори се ка Господу и он ће ући да обитава у теби. Инвестирај своју љубав у Христа. Када кренеш да живиш са њиме, односно Он са тобом, онда ће нестати тај страх и потреба за доказивањем. То су све трице и кучине, смешне ствари. Сједини се са Господом и он ће те ослободити. Постаћеш човек.  
  4. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Bokisd у Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције   
    Zasto ne bi postojao naucni kreacionizam ? Ako se zasniva na naucnom saznjanju o prirodi i prirodnim pojavama .
    Ako su mnogi naucnici posredstvom ( koji su zavrsili skole na svetskim univerzitetima ) naucnih metoda dosli do saznanja o postojanju uzvisene sile koja je po terminologiji Bog, a preko toga i do hriscanskog poimanja Boga, ...kako onda da ne priznamo jednu takvu jasnu stvar.
    Meni licno, deluje vrlo jednostavna ovakva postavka stvari.
     
  5. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Већина западних библиста се слаже да се у Петокњижју могу приметити различити нивои предања, али још постоји много неслагања како су се ти различити извори комбиновали. У том контексту западни библичари говоре о тзв. јахвистичкој или елохистичкој традицији. Православна Црква је увек имала другачији приступ Светом Писму. Свети оци се нису бавили текстуалном анализом библијског текста по човековом разуму, већ су се трудили да задобију Духа Светога како би духовно разумели старозаветне текстове у светлу новозаветног откровења. То је потпуно друга методологија. Текстуална анализа, проучавање старозаветне археологије и др. није само по себи лоше, али ако постане искључиви извор тумачења Старог завета губи се смисао Божије поруке.
    Што се тиче стварања света оба нивоа предања, ако већ говоримо о њима, јасно указују да је биљни свет прво створен (дакле и тзв. јахвистичко предање уп. 1Мој 2.5 и 2.9). У целом процесу стварања света видимо поступност јер је циљ стварања заправо човек, односно у пуном смислу Богочовек Христос, пошто је Бог од вечности благоволео да све што створи вечно сједини са собом кроз свог оваплоћеног Сина Логоса, Богочовека Христа. И биљни и животињски свет се као твар спашава у Христу и кроз Христа улази у вечно постојање и то можемо разумети тек из есхатолошке перспективе, фокусирајући се на циљ (skopos, telos) и смисао (logos) стварања, а не на његов процес. Да ли је све створено за 6 х 24 сата или за 6 милиона или 6 милијарди година суштински није релевантно. Библијски дан ЈОМ означава временски период и има вишеструко значење. Бог је свемоћан и у стању је да све створи не за шест дана од 24 часа , већ и за 6 секунди или све да створи и уобличи у једном тренутку. Али Он ствара као козмички уметник, прво сву материју уводи у постојање и у почетку она је неуобличена, а потом је обликује и ствара обиље живота, а на крају, као круну стварања и самог човека. Ово је за нас суштински важно и то је кључна порука првих глава књиге Постања. 
    Као и све што је записано у Светом Писму и стварање света откривено је као виђење и тако је ушло у предање и потом записано. Речи о постању света нису речи које је Бог диктирао (јер се и библијски текст мењао и обликовао кроз историју), већ представљају записано усмено предање, оно што су богонадахнути људи видели и исказали језиком свог времена и у границама свог искуства. Замислимо на пример како би човек пре неколико хиљада година описао један савремени аеродром, или козмички брод, атомску експлозију или подморницу. Користио би појмове који су њему разумљиви и тај опис никако не бисмо могли да поредимо са савременим језиком технологије. Отуда библијски текст не треба никада тумачити буквалистички и према нашем Светом Писму имати идолатријски однос, као што муслимани имају према свом Курану. За нас је Свето Писмо богонадахнуто јер не само да су они који су примили Божије објаве били надахнути Духом Светим, него је и за разумевање онога што су нам оставили и што је записано потребно Божије надахнуће. Речи Светог писма су знакови који пуни смисао добијају тек благодатним дејством Духа Светога. Када духовно "необрезана" ума приступамо Св. Писму или га тумачимо искључиво на основу текстуалне анализе и људске памети (што је карактеристично за неправославни запад, а све чешће данас и за неке православне богослове) долази се често до погрешних закључака. Зато, да бисмо разумели речи Св. Писма духовно треба да се ослонимо на богонадахнуте учитеље Цркве тј. црквено предање које не обухвата само текст Св. Писма Старог и Новог Завета, већ и целокупну богословску традицију Цркве. Нажалост, живимо у времену када се многи који немају духовног опита олако усуђују само својим разумом да тумаче Св. Писмо или да га под сваку цену прилагођавају савременим научним достигнућима и тиме неретко упадају у нове недоумице и нелогичне закључке. Истовремено, други пак држећи се сваког слова (букве) дословно тумаче све што је у Св. Писму написано не разумевајући алегоријски и дубљи смисао библијског текста, те сами упадају у конфликт не само са науком, већ и са црквеним предањем (што се види посебно код западних хришћанских фундаменталиста).
    Богопознање и разумевање божанских тајни света и вечности вишеструко надилази човеков рационални ум и може се задобити само целовитим опитом заједнице са живим Богом, а тога нема нити може да буде без очишћења ума од греха и страсти. То није, што би неки одмах окарактерисали, морализам, већ суштина православног предања. За данашњег човека знање подразумева објективизацију нашег искуства, концептуализацију стварности у одређене категорије, формуле, системе. Истинско по(знање) је опит заједничарења са живим Богом, боговиђење и не зависи од интелектуалних способности човека, његовог образовања и културе, већ колико смо отворили своје срце за Бога и смирили свој егоцентрични ум. Богословље није само реч о Богу већ пре и изнад свега реч од Бога. За те истинске делатнике боговиђења и богословља знање није скуп информација које се може обухватити у одређени логички систем, већ се пројављује као сила која просветљује и мења све око себе. Истински познаваоци Бога и света који је он створио, нису зато тек пасивни посматрачи, већ постају сарадници у Божијем плану спасења (тј. оцелотворења, довршења) света. Ова перспектива се разликује од оне у којој ми најчешће мучимо свој ум разним недоумицама као виђење орла који лети на висини и певца који живи у скученој стварности свог кокошињца.
  6. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Будући да се поново актуелизовала бескрајна дискусија између еволуционизма и креационизма, поново бих постирао два коментара на ову тему која сам ставио на форум у децембру 2016. године. Дискусија "еволуција, да или не" заправо приличи само научницима јер је методологија научних дисциплина у томе да се најпре постави одређена претпоставка, изведе теорија на основама те претпоставке, а потом да се она експериментално докаже и на основу тих доказа изводе нове претпоставке или се претходне обарају новим доказима. Развојем науке, посебно генетике, палео-антропологије и других дисциплина доћи ће се до још много занимљивих сазнања. Све ово не угрожава нашу веру у Бога као творца уколико се наука држи својих метода и не претвара у идеологију и уколико теологија не претендије да замени науку. Теологија се бави сасвим другим питањима - ко је створио свет, зашто и са којим циљем и какво је место човека у Божијем плану и кључ за разумевање ових питања јесте оно што је основа наше вере - да је предвечни Бог постао човек, да би човека и кроз њега васцелу твар увео у вечну заједницу са Богом. Управо сам то и нагласио у овим коментарима. Св. старац Силуан је говорио да човека боготражитеља не интересује толико како је настало сунце, већ Ко је ОНАЈ који га је створио. Теологија се створеним светом бави само у контескту личности Богочовека Христа као алфе и омеге. Бог је за нас хришћане и творац козмичког хардвера и софтвера, дакле васцеле материје (било оне која нам је доступна у овом времену и простору или оне која припада другим димензијама постојања) и свих закона по којима све што је створено функционише. Бог је створивши свет све ологосио и његови логоси, односно његове божанске воље кодиране су у свему што постоји. За разлику од научника који се баве рационалним проучавањем природе, православна традиција има лични приступ, човек остварује заједницу са Богом и Христом и у Христу разумева свет око себе (φυσική θεωρία). Човек духовно поима логосност и повезаност васцеле твари. Ово знање надилази само познање личног и живог Бога, које је неизрециво јер у том познању Бог није објекат који се познаје, већ човек сам постаје бог по благодати (θεωρία).
    Једно од кључних веровања наше Цркве јесте да је у човеку рекапитулирана васцела творевина и да човека не можемо разумети без суштинске везе са васцелом творевином, као ни ван чињенице да је створен по лику Божијем. Зато се васцела твар динамички оцрковљује и свој коначни начин постојања добиће тек као ново небо и земља у есхатону. Негирање ове динамике која је у току док пишем ове редове значи негирање вере да васцела творевина не само видљива, већ и невидљива иде ка свом коначном циљу (телосу). Колико је мени познато досадашња научна достигнућа експериментално не могу да докажу да је свет постао сам од себе, нити озбиљни научници претедују да се баве оваквим идејама. Отуда је злоупотреба науке за потребе атеистичке идеологије веома опасна, исто као што је опасно негирање науке и конкретних научних достигнућа од стране Цркве.
    КОМЕНТАРИ ИЗ ДЕЦЕМБРА 2016
    Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Радикални еволуционисти, који су већином и атеисти, виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране радикални креационисти већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 
    Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 
    Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 
    Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.
    Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 
    …..
    Већ у претходном коментару сам нагласио да ако се пође од чињенице и наше вере да је Бог све што је створено превео у постојање ни из чега, јасно је да су и тзв. природни процеси такође створени од Бога. Све што је створено је чудо по себи. Одређена поступност у стварању не значи да постоје неки природни процеси и закони мимо Бога који детерминишу његову слободу, јер онда би значило да је нешто постојало и пре него што је све створено или да Бог ограничава сопствену слободу, обе могућности су апсурдне. Бог ствара све у акту слободне воље и љубави и у том контексту сасвим је ирелевантно за коначни смисао постојања и циљ стварања на који начин Бог чини оно што чини. Све што чини он чини добро јер је сам Онај који је добар (савршен, целовит) по себи, јер је Једини Сушти (који постоји). Свуда у створеној природи видимо истовремено велику сложеност и једноставност истовремено. Научници који проучавају микро свет и атомске честице на чудесан начин сусрећу се са законима који истовремено владају у макро козмосу. Сваки атом носи тајне бескрајних сазвежђа. Квантна механика нас уводи у свет у коме оно што ми доживљавамо као постојеће заправо зависи од нас самих као посматрача. Улазимо у свет иза огледала и сами назиремо да смо створени да будемо Божији саучесници и сатрудници у чудесном обиликовању света који је Он створио да би га управо преко човека вечно сјединио са собом и учинио вечним. 
    Поступност (поредак) Божијег стварања, његов чудесни софтвер, својеврсни матрикс у коме живимо и крећемо се, уметничко је дело и зато се створени свет назива козмос, што на јелинском значи и свет и поредак. Древни Јелини су свет видели као потпуни склад и лепоту, али су веровали да је вечан. Ми хришћани верујемо да је свет створен вољом Божијом, и знамо да је вечан и савршен Онај који га је створио. Бог је зато творац, поета (ποιητής) и онај који уводи у постојање оно што ствара и онај који створено уобличава по својој чудесној премудрости. Недоумица која код неких постоји у погледу односа између чуда и природних закона је заправо последица наше ограничене логике и пале природе. И оно што видимо као чудо и оно што видимо као тзв. природан процес једнако су манифестације воље Божије, само што чуда не можемо да објаснимо својом логиком, а природне законе донекле рационално разумемо. Несавршеност коју видимо у свету заправо је последица губитка наше заједнице са Богом, а не одсуство поретка или савршености у Божијем стварању. 
    Они који верују виде чуда као пројаву Божије премудрости и љубави, а они који не верују посумњаће у свако чудо и увек ће наћи изговора да га протумаче неким ”природним законима”.  Зато узрастајући у љубави Божијој све више све оно што нас окружује видимо као чудо Божије љубави и благодаримо му. Нажалост, они који иду другим правцем погрешно користећи своју од Бога им дату слободу, све мање виде лепоту Божије творевине и на крају у крајњем помрачењу ума не верују ни да сам Бог постоји.
     
  7. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Што се тиче нас православних хришћана, наравно да нису у праву јер ми верујемо у Бога који нам се јавио као личност и живео међу нама као човек. Нажалост, многе религије потичу од страха од смрти и то су социолози религије исправно приметили. Човек природно тражи да надиђе смрт, али једино кроз Христа то можемо да остваримо.
    У болести се пре свега молимо Богу да нам да снаге да поднесемо у благодарности оно што нас сналази и ако је могуће да се исцелимо. Болест није воља Божија, јер Бог не жели ни смрт ни патњу човеку. Болест је последица наше пале природе коју сви делимо и немоћ природе надилазимо животом у Христу.
  8. Волим
    Бојан Илић got a reaction from Жика in Какву кафу пијете?   
    Част Експресу, али најбоља је она наша, како ја кажем: српско-турска.
  9. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Сигуран сам да ће о. Зоран из богате архиве писанија св. Августина наћи нешто што је писао о животињама. Толико је написао о свему и свачему и не верујем да му је промакла ова тема. Било би занимљиво да чујемо  Лепа идеја за још једну нову тему, ако већ о овоме није расправљано пре.
  10. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 
  11. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на МиодрагМ у Teroristicki napad u Sankt Peterburgu   
    Нажалост очигледно је одсуство солидарности и на овом форуму, а камоли у Европи и САД са руским народом... 
    Ваљда смо некако навикли да се живот у Русији не вреднује као живот у Француској, или у Британији. Кад терористи побију Французе сви смо Французи, али кад терористи побију Русе, то као да је нека друга прича...   
     
     
  12. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Bokisd у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Da ne ispadne da sam nepristojan, ali, hocu da da kazem, da je ovakav i moj stav povodom ovoga pitanja.
    Ne sudimo nikom, Bog neka sudi i gleda srca ljudska i namere, mi samo drzimo nase predanje za koje smatramo da je ispravno. Pozdrav.
     
  13. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    „Могу ли сватови постити док је женик с њима? Док је женик с њима не могупостити; али доћи ће дани, када ће се отети од њих женик и онда ће постити у те дане“ (Мк. 2;18-20). Господ је овде желео пре свега да нам каже да је циљ поста лична заједница са Богом, а где ће веће заједнице са Богом него када је са њима сам оваплоћени Син Божији. Циљ поста, молитве, милостиње и свих других врлина није да постанемо "морално добри" или да се оспособимо за неке натрпиродне могућности, већ да отворимо срце за Бога који је пред нама тако што ћемо и у сваком ближњем препознати лик Божији и свог савечног сабрата. То је смисао нашег евхаристијског живота у Цркви.
    Када пост и молитва постану сврха самим себи они губе сваки смисао. Молитва треба да врати наш ум у трезвену сабраност и тишину ума у којој доживљавамо присуство Божије у сваком тренутку и у сваком делу. А Пост има за циљ да умири пожуде тела које нас одвајају од двига према Богу и вуку нас ка земљи, материјалном и пропадљивом. И молитва и пост нас тако припремају за заједницу са Богом и једино са Богом можемо да победимо демоне. Без Бога смо пред њима немоћни и постајемо њихово средство против других људи и тужна играчка. Зато Господ каже да се тај род изгони "само постом и молитвом", не зато што су пост и молитва сами по себи чудотворни, већ зато што нас уводе у свештену заједницу са Богом, у нови начин постојања у Христу у коме живимо свесни своје неизмерне слабости и истовремено неизмерне силе Божије која нас чува и штити. 
    Апостоли су следовали Христу препознајући срцем у њему Сина Божијег и живели су у сталној личној заједници са Христом и зато им пост, посебно ритуална правила јудејска, нису била потребна јер је пред њима и са њима био сам Законодавац и Законоиспунитељ. 
  14. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава. Такође, волео бих да ми било ко изнесе потврду да је Црква неправославне заједнице тј. заједнице које су пале у јерес икада сматрала Црквом у светотајинском смислу (јер би онда постојало евхаристијско општење). Ако се називају црквама, што је јако ретко, мисли се на њих као заједнице, на њихово историјско име (што је уосталом и поменуто на Сабору на Криту). Нова размишљања у православном свету се јављају од 1920 године надаље и нису прихваћена ни од једног свеправославног Сабора, а ни од пуноће народа Божијег. Да ли се она могу назвати јересју. То је већ друго питање. Православни су и у време иконоборства осећали да је реч о једној комплексној јереси која фалсификује лик Христов и подрива веру у пуну реалности Христовог оваплоћења, али требало је да прођу десетине година да се погрешна учења иконобораца саборски осуде.  
    Проблем псевдо-зилотизма јесте друга крајност, коју сам већ поменуо - истиновање али без љубави. Православна Црква је увек одбацивала лажна учења јер фалсификују лик Христов у Цркви, али је била спремна на разговор са онима који су у заблуди све док та погрешна учења нису саборски осуђена као јерес. После тога није било никакве дискусије о вери, већ једино о могућности повратка тих заједница у Цркву. Озбиљан проблем данас јесте начин интерпретације фамозног 15. канона Двократног цариградског сабора из 9. века који неки псевдо-зилоти данас користе да прекину општење са својим архијерејима (видимо примере у Грчкој, Украјини, на Криту и др):
    "...Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења."
    Овај канон јасно указује да би ограђивање од заједнице са архијерејем допуштено само уколико он проповеда јерес која је већ од светих сабора или отаца осуђена, и то ако је јавно проповеда и учи о њој у Цркви. Ту је потребно зато велико расуђивање. Велики оци нашег времена као што су Св. Ава Јустин, о. Епифаније Теодоропулос и други указивали су на опасност савременог (синкретистичког) екуменизма кога отворено називају јерес. Св. Ава Јустин кога наша Црква али и васцело Православље прихвата као светитеља и истинског сведока православне истине врло јасно каже:
    "Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити ο неком уједињењу „цркава”, ο дијалогу љубави, ο intercommunio." (из његове књиге Екуменизам и Православна Црква, https://docs.google.com/viewer?url=http%3A%2F%2Fprijateljboziji.com%2Fupload%2Fdocument%2Fknjige%2Flat%2Fpravoslavna-crkva-i-ekumenizam-justin-popovic.pdf)
    Умировљени Еп. Атанасије Херцеговачки објавио је пре пар година још до тада необјављене записе о. Јустина у коме он пише о неком другом екуменизму у смислу сведочења вере православне. И то треба имати у виду да бисмо могли да разумемо дубину мисли Св. о. Јустина Новог. На јелинском језику постоји једна реч οικουμενισμός. У нашој српској пракси обично када мислимо на екуменизам у смислу релативизације православне истине ради постизања јединства са неправославним заједницама користимо појам "синкретистички екуменизам". Када говоримо о сведочењу православне вере каја чува пуноћу истине Христове и коју смо дужни да проповедамо свима и на сваком месту, говоримо о "православном икуменизму". Нажалост још постој терминолошка конфузија на другим језицима јер реч екуменизам генерално људе више асоцира на синкретизам него на сведочење наше вере, па лично мислим да ту реч треба избегавати јер је нажалост већ контаминирана погрешним значењем. Али једно је сведочити православну веру као Једна Света Католичанска и Апостолска Црква, а друго је говорити о екуменизму тако што сви треба да "нађемо пут ка јединственој Цркви" тако што ћемо прихватити једни друге са различитим интерпретацијама православља. Православље није идеологија, већ предање Цркве које са канонима Св. Сабора, учењима Св. отаца и непрекинутом литургијском традицијом Цркве чува пуноћу лика Христовог и свест да постоји само ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква и да у тој Цркви дишемо Духом Светим живећи и потврђујући своју заједницу у Христу евхаристијским животом. Православље није учење које се може мало прилагодити да би било прихватљиво и онима који верују у неким питањима сасвим другачије и Христа представљају на другачији начин. Зато је дијалог пре свега сведочење кроз стално урањање у светоотачку традицију и повратак свих духовним коренима Цркве, а нипошто нека врста "црквене дипломатије" у којој тражимо одређене формуле минималне сагласности. Зато говоримо о православном истиновању у љубави и отворености да своју браћу која немају пуноћу вере прихватимо у загрљај, али само као оне који ће се вратити православном предању својих предака.
    Зато бих закључио ово мало изглагање мишљу да се морамо трудити да сви радимо на очувању православне истине држећи се чврсто канонских граница Православне Цркве, на начин како је то радио и Св. ава Јустин, сведочећи истину целим својим животом. О том средњем путу сам писао и пре неколико година. Православној Цркви тек предстоји озбиљније саборско бављење овим темама и Критски сабор је само почетак који је отворио нека питања и размишљања која ће у врло кратком времену по свему судећи опет бити тема неког будућег Сабора. Отуда је антицрквено и псевдо-зилотско деловање против Цркве веома штетно јер није по разуму и повређује Цркву, као што је повређује и неразумно увођење неправославних учења и ставова који релативизују истину Православља и саблажњавају верни народ. Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.
  15. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на obi-wan у Зашто су праоци живели тако дуго?   
    I ovo da se kaze - ima medju tim biblistima likova koji su da te Bog sacuva.
  16. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Зашто су праоци живели тако дуго?   
    Можда се Земља брже окретала око Сунца па је наша једна година била њихових десет...?
  17. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Volim_Sina_Bozjeg у Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић   
    Da li bi neko bio ljubazan da nam postavi ovde odluku VASELJENSKOG SABORA o Hristu Isusu Božanskom Logosu koji se ovaploti i posta čovek i koji je jedan te isti Logos Sin Božji pre postanja sveta?
  18. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Светитељи Запада до шизме   
    Шалу он сајд, требало би још на томе да се ради. Има пуно светитеља на западу из доба пре шизме којих би требало да се сећамо. У то време, из разумљивих разлога - географија, политика итд., нису код нас били познати, али данас је сасвим друга ситуација. Нема разлога да се они не славе и њиховим житијама обогати предање Цркве.
  19. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Селективно праштање није праштање, јер је љубав у Христу безусловна. Господ безусловно љуби сваког човека и васцелу творевину. Нема тога да он једне више или мање воли. Када говоримо да "Бог кажњава" морамо да имамо у виду да ми пројектујемо сопствену палу природу на Бога. Условно то се може рећи у педагошком смислу, али се најчешће погрешно разуме. Не кажњава нас Бог, већ ми сами себе тако што затварамо своје срце пред Богом и пред ближњим. Колико отворимо себе за ближње, праштајући им и саосећајући са њима у њиховом посрнућу и паду, толико смо се отворили за деловање Божије у нашем срцу, толико смо заживели евхаристијски. Исто тако Бог прашта не на начин како ми људи праштамо. Ми најчешће ово разумемо тако што онај који нам је погрешио мора да принесе неку врсту жртве, извињења који ће умирити нашу љутњу или гнев. Неки западни богослови, као Анселмо Кентерберијски ову теорију су богохулно пренели и на Бога па говоре о греху као задовољењу увређеног Божијег достојанства, или о покајању као приношењу које треба да задовољи Божије милосрђе и правду. Ово су бесмислице и фалсификовање лика Божијег и зато читава духовност која почива на овим тезама нема ништа заједничко са аутентичном вером Цркве. Бог прашта као милосрдни отац у причи о блудном сину. Он не чека на трону да му син принесе покајање и прими "заслужену" казну, већ чим види у даљини свог заблуделог сина који је кренуо очинском дому, он му трчи у загрљај и даје знаке синовског достојанства. Покајање зато није приношење жртве којом умилостивљујемо Божију правду и заслужујемо његов опроштај, већ отварање нашег срца у дубоком покајању (преумљењу) тј. спознаји свога пада и жељи да се вратимо Богу свим умом, срцем и душом својом. Зато опроштај не зависи од Бога, чија је љубав безусловна, већ пре свега од нас тј. колико смо себе отворили да примимо Божију благодат у своје срце и заживимо евхаристијски са ближњим препознајући у њима лик Божији и нашу вечну сабраћу.
  20. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Ромејац у Шале...вицеви...   
    Иде Перица из школе и види како татин ауто улази у шуму. Мислећи да га тата није видио потрчи он за њим. У ауту угледа тату и комшиница Ружа како се праше. Перица кући и почне причати мами:
    - Знаш мама, идем је из школе и видим татин ауто како скреће у шуму. Потрчах ја за њим и кад сам дошао до аута, унутра видим тату како комшин-
    ици Ружи скида блузу, а она њему помаже скинути панталоне...
    Прекине њега мама и сва сретна му каже да ту причу исприча тати за ручком. Дошао тата кући, сели они за сто и каже мама:
    - Ајде Перице, испричај тати ону своју причу.
    - Тата, ја данас идем из школе и видим како твој ауто скреће у шуму. Ја дотрчим до аута и видим тебе и комшиница Ружа како се скидате и како она те-
    би откопчава панталоне.
    (тата се сав црвени док се мама слатко смеје) 
    Настави Перица:
    - Радили сте исто оно што раде мама и комшија ЛУЛЕ , док си ти на службеном путу.
    Поука: Кад ти неко нешто прича, а поготово твоје властито дете , пажљиво га саслушај до краја..

  21. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Благовесник у Однос према ближњима који нису спасени (у вечности)?   
    ,,Ako ne oprostite ljudima grehe (greske) njihove, ni Otac nebeski nece vama oprostiti." Na prvi pogled izgleda kao dil sa Bogom: ako ti volis druge i ja cu tebe. Medjutim, ne radi se o tome. Kakva je dusa i duhovno srce u onoga koji prasta tj. ispunjava zapovesti Hristove? A srce koje ne cini po zapovestima Bozjim, nije li  zatvoreno?  Gospod je dosao, dolazi i docice svetu rasirenih ruku. Takav je  pre Vaskrsa (na Krstu), takav i pri Vaznesenju (opisano je da blagosilja  rasirivsi ruke, dakle, na nacin kao na Krstu), a takav je i o Parusiji - Mt 24, 30 (citamo, pojavice se Njegov znak tj. opet dolazi u znaku Krsta, rasirenih ruku). Dakle, gledajuci na Raspece vidimo i Gospoda koji dolazi da sudi svetu. No, na Krstu Gospod je oprastio svima (bez razlike, cak i najgresnijim zlocincima!) i dao otkup jednom za svagda...  Dakle, ljubav je podarena svima jednako, kako kaze Sv. Isak (Ninevljanski),  medjutim, duhovno srce koje je ostalo zatvoreno, nece moci da primi u sebe Hristov dar, svetlost, ljubav  i oprostaj - Raj, istinski zivot i mir. Spasitelj ne uskracuje od toga ni jednoga coveka, ali od coveka zavisi da li ce taj dar da primi pod krov svoj tj. da li ce otvoriti dveri svoje duse... ,,Stojim na vratima i kucam: ako ko cuje glas moj i otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu s njim"...
  22. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Лидија Миленковић у Однос према ближњима који нису спасени (у вечности)?   
    Ако би се покајао, и Бог му опростио, онда да. И њему је Господ отац, као и нама. Опет кажем, узмимо Савла за пример, па покајаног разбојника, па Св. Мојсија етиопијског http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8626, и још многих других покајаних грешника.
  23. Волим
    Бојан Илић је реаговао/ла на Благовесник у Однос према ближњима који нису спасени (у вечности)?   
    Nisam potpuno uveren, ali Evandjelje daje prostora za verovanje da nece biti odnosa sa onima koji nisu spaseni (u vecnosti). Pogledajmo - Zaista vam kazem, govori Gospod, ne poznajem vas. A zasto je to tako i zasto nema odnosa, razlog je jednostavan - oni koji nisu spaseni za zivota su unistili taj odnos. Nepokajanim gresima, narocito teskim smrtnim gresima, pokidali su veze i komunikacije, napravili   provaliju izmedju sebe i Hrista tj. Naroda Bozjeg kao Tela Hristovog. 
  24. Волим
    Бојан Илић got a reaction from Лидија Миленковић in Однос према ближњима који нису спасени (у вечности)?   
    Право питање. Можда је и најважније за ову тему.
  25. Волим
    Бојан Илић got a reaction from kopitar in Однос према ближњима који нису спасени (у вечности)?   
    Право питање. Можда је и најважније за ову тему.
×
×
  • Креирај ново...