Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ana B.

Члан
  • Број садржаја

    2769
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Ana B. је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Разредни старешина за пример другима   
    На друштвеним мрежама протекле недеље експлодирала је објава једне професорке која је многима одржала животну лекцију. Драгана Можек, разредни старешина III 1 у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин“, на свом профилу на Фејсбуку објавила је необичан позив.
     
    rs.sputniknews.comДрагана Можек - разредни старешина и професор немачког језика Њени ученици понудили су да раде различите послове како би зарадили за матурску екскурзију другара чији родитељи тај пут не могу да плате. Достава хране, селидбе, чување деце или помоћ при учењу основцима, само су неке од услуга које племенити гимназијалци нуде по симболичним ценама.
    rs.sputniknews.comИва Маринковић, Хана Ећо и Јелица Левајац раде попис личне библиотеке госпођи Разредна-змај, како је деца зову, још одговара на 2.700 пропуштених позива оних који желе услуге гимназијалаца. Предаје немачки језик, а ради и као преводилац за Туристичку организацију Немачке у Београду.
    Иако је веома млада, већ има девет година искуства у раду у просвети, а вредни трећаци су јој друга генерација коју води као разредни старешина. На питање како је дошла на идеју да се деца ангажују и радом плате екскурзију одговара кратко — зато што другог начина нема, не само сада, већ и касније у животу. 
    „Шта год да буду желели себи да приуште, ако излази из оквира онога што им је доступно, морају само јаче да се потруде. Они уче, али то није њихов једини задатак, вероватно морају да помажу и у кући, да нешто раде. А мислим да је згодно да и мало свог слободног времена жртвују како би помогли једни другима, сами себи или олакшали родитељима који имају издатке за њих“, каже Можекова.
    rs.sputniknews.comАндрија Рацић - нема поделе на мушке и женске послове. Пошто ће очигледно посла бити преко главе, па и вишка новца, све што преостане ићи ће у хуманитарне сврхе. То неће бити први пут, јер у овој школи постоји неколико акција којима се помажу деца која немају. Негује се, истиче наша саговорница, култура помагања другима.
    „Није се догодило ништа необично, само су нам деца презаштићена“, објашњава она.
    „Изненађена сам колико се наша акција доживљава као сензација. Већина њих је већ била ангажована током лета, радили су, паковали лекове, имали смо једног шанкера, бармене, конобарице, радили су на промоцијама. Флоскуле су да данашња деца ништа не раде. Све реченице које почињу са ’данашња омладина‘ углавном потичу од људи који немају баш много додирних тачака са данашњом омладином. Они су вредни, зато сам зачуђена количином одушевљења у друштву нечим што је заправо природно и нормално“, каже разредна за Спутњик. 
    Она додаје да се материјално у њеном одељењу не ставља у први план, ни на једном детету се не види у каквом су материјалном статусу његови родитељи. Деца не знају ни чији родитељи не могу да плате екскурзију. На питање да ли мисли да су њене године пресудне за то што има сјајну комуникацију са децом, одговара одречно.
    rs.sputniknews.comЕмилија Анђелковић и Ања Јанковић - чувају децу, месе кифлице „Овај посао до неког нивоа одржава људе младима целог живота, једино је битно да не буду ригидни, него да им се приближе, колики год да је генерацијски отклон. Неки људи који су млађи понекад не могу да их разумеју, а нађе се и неко од 60 или више година ко уме са децом. Једино је важно да будемо отвореног ума и приступимо деци на начин који им је близак. Ово је време друштвених мрежа, телефона, ја их не зовем, имамо воцап групу, ту се дописујемо и шалимо. Мислим да је кључ у приступу, јер они су савршена глина која се лепо обликује“, објашњава Можекова.
    Наслове који кажу да је њено одељење вратило веру у људе назива непримереним, јер мисли да је то стављање у први план нечега што је потпуно нормално. У свим развијеним земљама тинејџери раде, а радиле су и генерације у нашој земљи.
    „Нису разносили новине и пице, али су радили летње послове“, подсећа она.
    „Само код нас испада да деца треба да седе у кући и уче док не заврше факултет. Многи људи и заврше студије, почну да раде, на крају имају и довољно новца да се одселе, али свеједно, опет остану код маме, јер не науче ни да среде кућу, оперу себи веш, скувају нешто. У децу треба улагати да буду оспособљена за живот, не само за учење, да воде рачуна о себи“, каже ’разредна-змај‘ у разговору за Спутњик.
    rs.sputniknews.com Она додаје да су њена два ђака из претходне генерације који су били најгори по учењу и владању, други је чак и бежао од куће, доказала да је овакво улагање у децу најбоље. Један је данас најбољи студент Економског факултета, а други успешан предузетник.
    http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/865/razredni-staresina-primer-drugima
  2. Волим
  3. Волим
    Ana B. је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Свештеник Ненад Илић: О зависти (Јеванђеље о исцељењу згрчене жене)   
    Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се.
    И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто.
     

    Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега?
    Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја.
    Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа.
    Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти.
    Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише!
    Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист.
    Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати.
    Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом.
    Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти!
  4. Свиђа ми се
    Ana B. је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Десанка Максимовић: МОНАХИЊА   
    Слатко је ћутати.
    Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
    да сам у земљи скривено зрно жита.
    Не тиче ме се шта се у свету збива,
    ни ко за чим у животу хита.

    Не знам пролазе ли векови или минути.
    Нити ми се шта пита, нити саопштава.
    Добро ми је као стени што у мраку ћути,
    као коме ко под травом спава.

    Сада ми сасвим друкчије изгледа
    све што је међу људима било,
    и нечије речи и нечија рука бледа,
    и сто за којим се смејало и пило.

    Самилосно сад гледам, као из раја,
    кроз ћелијска мутна стакла,
    људске жудње и грехе без краја
    и све чега сам се некад срцем такла.

    И ништа више немам да кажем коме,
    и што бих чути могла, за мене није.
    Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
    да сам њива изнад које ветар вије.
  5. Свиђа ми се
    Ana B. је реаговао/ла на goranger за a Странице, Радионица љубави или бојно поље   
    Радионица љубави или бојно поље          
×
×
  • Create New...