Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Батовен

Члан
  • Број садржаја

    5
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Батовен

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 03/04/1987

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. За владике Јована и Георгија не знам зашто су смењени, али Филарет није био смењен због бесмислица. 1. Дубоко верујем да не постоји ниједан једини човек који је поверовао у Христа и пришао Цркви јер га је на то подстакао владика Филарет. 2. Једино што људи из Милешевске епархије знају добро да кажу о њему јесте да је градио цркве и био симбол национализма у односу према муслиманима. Ово "добро" је добро из њихове перспективе. Филарет је био познат као неко ко на разне начине, и лепе и ружне начине (уценама и клетвама) долази до новца. Филаретов национализам је национализам најпримитивније врсте. 3. Филарет је у манастир Светог Николе на Прибојској Бањи довео и сконцентрисао мужеложнике, од којих се сећам двојице по имену: игуман Макарије и монах Герман. Био је ту и један монах Кипријан, који се на Бањи замонашио пре Филаретовог доласка и који није био мужеложник, и који је дуго био прогањан од Филарета. У манастир Свете Тројице у Пљевљима је такође за игумана поставио мужеложника Илариона, који је због педофилских преступа током 90-их на Фрушкој Гори, био на јавној потерници у Србији. Када сам свога вероучитеља, који нас је водио на екскурзију по Милешевској еарихији, питао о Илариону, који нас је дочекао у свом манастиру, он, вероучитељ, замолио ме је да ћутим. Као дечак од 15-16 година то не бих ни знао о Илариону, али је мало пре тога био Утисак недеље, чији је главни утисак био то да ево већ не знам колико година од прве тужбе против њега, нема ништа од суда. Последице до којих је такво поступање Филаретово довело биле су и и даље су страшне. Тек када је био притиснут пред страхом од умировљења, Филарет је решио да Макарија, Германа и остале склони са Бање и претвори га у женски манастир. 4. Један гоњени свештеник ми је, на питање како је могуће да Филарета Црква одржава као епископа, одговорио да Филарет прети Цркви да ће се припојити Артемију и да Црква гледа да се на што опрезнији начин избори са њим. Филарет је био све време у јако блиским односима са Дачићем и знао је да га Црква не може физички уклонити из Пријепоља. Оно што је мени у томе чудно јесте то што је Филарета активно подржавао Иринеј Бачки. Али, Филарет је и у прошлогодишњој изјави поводом напада на Атанасија Ракиту сам између редова инсинуирао на то да није потпуно затворен за приклањање Артемију. 5. Лично сам присуствовао служби у храму пре Васкршњу литију, на којој је Филарет бесно корио народ што је на претходним изборима слабо гласао за Вељу Илића и прибојског председника општине Рвовића. Те године су избори били мало након Васкрса и Филарет је тражио да на парламентарним изборима сви верници гласају за Вељу Илића, а на локалним за Рвовића (СНС данас, а тада не сећам се да ли СРС или СНС). 6 Филарет је два дана након хапшења Ратка Младића направио фешту у Милешеви и доделио Орден Белог анђела Ивици Дачићу, што је све забележио РТС и што је било договорено прање Дачића. 7. Филарет је у нашој епархијској шали био познат као владика чији је највећи узор, по духовности, стилу и таленту за новац, Василије Качавенда. Филарет није тема, али чисто да Ава буде информисан и са овим подацима. Јер, Ава и Филарет немају баш ниједну заједничку тачку. А чујем да је могуће да Филарета 'рехабилитују' на овом Сабору...
  2. И професор Пено и професор Јефтић греше, али не у својим мишљењима која износе – треба слободно да мисле и дискутују, него греше у својим сујетним ставовима један према другом. Да ли ће иједном срцу бити топло када прочита ове њихове текстове? Користе језик на начин карактеристичан за оне који апостолску реч нису примили: уживају у реторичким досеткама и стилским фигурама, исмевају један другог, пишу као непријатељи а не као браћа. Сваком реченицом сведоче своју гордост. Као да мисле да је теологија интелектуалистичко питање, па се њихова полемика по личној сујети и интелектуалном престижу не разликује од полемика које воде социолози, историчари, политичари и остали. Треба обојица да се уче дијалогу од Митрополита Порфирија, на пример, и сваку своју реченицу коју са написали да промере неком његовом.
  3. 1. Сви извори о Кубертену на српском доступни су само у Дуцијевим преводима, који се фрагментарно налазе у његовим књигама. Зашто? Зато што су Кубертенови текстови о разлозима и идејама оснивања Олимпијских игара толико отворено расистички и протонацистички да би њихово превођење би било веома демистификујуће за спорт, па се никад нико није усудио да преведе неку Кубертенеову књигу. То није случај само са српским, него и са осталим језицима. Кубертен је написао хиљаде и хиљаде страница и све је, као своје целокупно дело, посветио Адолфу Хитлеру. На Кубертенов предлог Берлин је 1936. године добио организацију ОИ, а на његов предлог је Међународни олимпијски комитет одлучио са се све будуће ОИ одржавају Берлину. Ако ме питаш, одакле ми извор за ово, одговор је исти: Дуцијеве књиге - докторска дисертација, одбрањена на Филозофском факултету у Београду, под називом "Филозофски аспекти модерног олимпизма", затим књиге "Олимпијска подвала", "Спорт, капитализам, деструкција". Кубертен се залагао за то да на ОИ учествују само мушкарци, што је било поштовано на прве две ОИ, а затим је због популаризације, а против Кубертенове воље, дозвољено и женама да учествују. Затим се залагао да учесници буду потпуно голи, као што су били у Грчкој, но то му није услишено. Када је Хитлер дошао на власт, Кубертен му је у писму писао да је он остварење онога што је он, Кубертен, желео, и да су нацистички расни закони, закони о еутаназији итд. оно за шта се и он сам залаже. Кубертен је, иначе, завршио језуитску школу и био француски аристоакрата, барон. Држао је званичан говор у француској скупштини пред Први светски рат и покушавао да убеди француску власт да је спорт као уништење националних кулутура најбоље средство империјализације над малим народима, као и за држање нижих класа сопственог француског народа у покорности. Цео тај говор, колико се сећам, Дуци је превео и навео у некој од књига. Сам Дуци је те Кубертенове књиге и писма читао у библиотекама у Немачкој и Норвешкој, о чему сам говори у интервјуима. Дакле, све изворе заинтересовани читалац може да нађе у наведеним књигама. 2. Питање ми је крајње нејасно. Свако ко је мало пратио спорт могао је и преко телевизије да види телесне повреде, и то теже, које су играчи један другом наносили. А бокс је по природи своје бруталности немогућ и незамислив без тешких повреда. Да ли је Тајсон имао суђење и био кривично осуђен када је Холифилду одгризао део увета? Не. Био је само спортски санкционисан. У затвор је ишао када закон кршио ван ринга. Када фудбалер некоме у клизећем старту поломи зглоб, не одговара кривично због тога. Може да добије неку спортску казну, и то је то. Суштина тог мог навода јесте у томе да оне друштвене и људске норме које владају у друштву не владају у спорту, на некој утакмици. Спортски меч има правни ексклузивитет, а то није неко моје виђење, него правна чињеница. Колико је само стравичних судара и страдања било у тркама формула и аутомобила. Да ли неко намерно нешто хоће или не, то није питање. Суштина је у томе да саобраћајни удеси на спортским тркама не подлежу кривичном закону. А одакле уопште та агресија у спорту? Одатле што спорт симболизује рат и ратне односе. У античкој Грчкој Олимпијске игре нису представљале мир него примирје, оне су представљале духовну припрему за наставак рата. То је оно што се Хитлеру јако допадало и зато је направио највећи стадион на свету. То да ми хришћани, чији су толики светитељи страдали на стадионима - Свети Игњатије Антиохијски, Свети Поликарп Смирнски и... - данас афирмативно гледамо на ту препорођену римску стадионску (амфитеатарску, колосеумску) културу представља само једну нашу неосвешћеност. Некад су лавови пуштани на људе, некада су гладијатори међусобно борили до смрти (што је веома слично данашњем боксу), а данас се људи боре једни против других шутајући лопту, али у потпуно истој хедонистчкој навијачкој атмосфери као у античком Риму. Грци нису имали стадионе. Откако је Црква утицала на забрану одржавања Олимпијских игара у петом веку, до 1896. године, нових друштвених прилика и Кубертена, није било таквих римских манифестација. Невероватно је и јако поразно за нас хришћане то да смо могли тако слепо и без основног људског хришћанског осећаја да тај римски дух прихватимо као нешто наше.
  4. Писати о овој теми у Србији, а не узети у обзир научни рад Дуција Симоновића, човека који је ту и чији су текстови толико приступачни, стварно зачуђује и није схватљиво. То је велика замерка аутору, а навешћу неколико битних недостатака који суштински дисквалификују овај текст, а којих сигурно не би било да је аутор консултовао научне студије Дуција Симоновића. 1. Спорт није постојао у древним временима. Спорт је француска реч, изведена од речи desporter, која значи "забављати се, задовољавати се". У олимпијском култу античке Грчке постојао је агон, а та реч на грчком значи "борба, надметање за наклоност богова". Наш највећи хелениста Милош Н. Ђурић никад није бркао та два појма и увек је, пишући о грчком олимпијском култу, користио реч агон. Све ово није битно тек онако, као пука терминолошка исправка, него је за разумевање спорта од суштинске важности знати да не постоји никакав континуитет модерног олимпизма са античким култом, као и то да спорт као друштвена појава нема културно утемељење, те да је једино што доводи спорт у везу са старим Грцима фалсификаторско коришћење појма "олимпијски" и неколико атлетских дисциплина које су, у битно другачијем облику, постојале и у старој Грчкој. 2. "са Богом или боговима" - Ово је, такође, потпуно неистинита формулација и синтеза. Незнабожачки, пагански Грци су били они који су веровали у олимпијске богове, а крштени Грци никакве везе нису имали са олимпијским култом и агонима. Грчки богови су људске пројекције природних сила и аутопројекције сопствених осећања; они су, у складу са природом, често груби, пуни зависти, мржње, сујете, и као људске вредности славе физичку снагу, сналажљивост и сл. Када један Грк победи у рвању некога, он се сматра да има управо те божанске атрибуте. Из хришћанске перспективе јасно је да то није никаква заједница, а ако и јесте, она у сваком случају нема ама баш ништа слично са хришћанском заједницом, заснованом на љубавном односу личности. Оваква синтеза је потпуно недопустива, јер подразумева не само историјску неистину да је грчка паганска ритуална борба била "носилац заједнице и регулатор односа човека са Богом", дакле, хришћанина или Јеврејина, јер једино су они веровали у Бога, него подразумева и то да је тако нешто могуће у хришћанској вери. 3. "уздигну ка небу" - Небо је за хришћане васкрсни живот у заједници са Богом. За Грке је уздизање до божанског било уздизање свог егоистичког ја, ја које пролази и које је, избором богова, добило привилегију да, на рачун других, буде нека сила и слава овде на земљи, док ће након смрти сви свакако бити у страшном царству сенки. Олимпијски победник у агону је, за Грке, био неко ко је остварио лично сујетно задовољство да буде неко бар на овом свету, док су остали ништавни и у овом свету и после смрти. Никакве заједничке тачке немају хришћанско и паганско религиозно уздизање. Најпрецизније би било рећи: одвраћање од живота у љубави. "није грешан сам по себи" - Грешност је српски превод библијске грчке речи хамартиа, што значи "промашен циљ". Циљ је жива љубавна заједница са Богом и грешно је све што нема тај циљ. А каве везе са љубављу има надтрчавање са неким, или трчање ради обарања рекорда, или бацање лопте у кош, или пребацивање лоптице преко мреже, или ударање другога у главу, или скакање са ски скакаоница, или вожња формула, или прескакање вијача, или бацање копља удаљ, какве све то везе има са Христом, са љубављу (агапе) коју нам проповеда Апостол Павле? Овде стварно већ треба навести неки извор: који су то "хришћански одговори последња два века" који посматрају спорт као средство изградње морала и врлина? 1. Какав је то спортски морал? То је морал заснован на паганским вредностима - култу физичке снаге и физичке спретности. Спортско гесло, а заправо античко, гласи: у здравом телу здрав дух. То подразумева паганско-материјалистичку антропологију и значи да су они који имају телесне недостатке не могу имати здрав дух. У Спарти су децу са недостацима убијали по рођењу, а за исто се залагао и Пјер де Кубертен. Спортски морал је најкраће изражен у следећој Кубертеновој формули: "Брже, даље, снажније." Спортски морал је слика свега онога супротног хришћанској љубави и етици. 2. Спортски морал подразумева човеково право да: а) током меча наноси телесне повреде противнику (фудбал, бокс...), или чак да га убије (бокс, трке формула), а да не одговара кривично за то; б) да као тренер угрожава телесни развој детета и манипулише њиме ради постизања резултата (атлетика, гимнастика, кошарка...) и да не одговара за то. 3. Оно што у основи разликује спорт од игре јесте то што у спорту мора да постоји такмац који је противник. Бавити се спортом значи у пракси играти против некога, такмичити се против некога. Тај неко може да буде човек, а може да буде и резултат. Спорт губи смисао чим нема такмаца. Тек ако нема такмаца, игра може да буде вежба, но било да је та вежба опасна или не, у питању тада није спорт, бар не институцинализовани. Ако нема такмичења, спортска игра губи спортски смисао. Рецимо, ако кошарку узму да играју заједно и мушкарци и жене, и стари и млади, и здрави и болесни, на шта би личила та утакмица? У њој би био одстрањен такмичарски нагон због телесног принципа и утакмица не би имала смисла. Тада би то могла да буде нека игра, али таква игра такмичарски настројене људе не занима. Литургија је, дакле, потпуна супротност спортској пракси. 4. Није ли врлина у хришћанској вери само она врлина која је у вези са светим тајнама? Природне карактеристике неког човека јесу његове врлине само у паганском и егоистичком погледу на свет. Спорт не може да развија хришћанске врлине. Хришћанске врлине љубави, благости, кроткости, целомудрености... неспојиве су са спортом. Није ли основно хришћанско осећање света да не осећамо самодовољност? А није ли сам појам такмичења израз самодовољне тежње? Било да је у питању појединачни, било екипни спорт. Хришћанин реч победа користи само када мисли на победу против зла, а не када победи другог човека. Свештеник Војислава Билбија се бавио неком јапанском борилачком вештином. Када је постао хришћанин, отишао је на Свету Гору и питао једног оца да ли да се и даље бави том вештином, да вежба и да је развија. Духовник му је одговорио: само ако си сто посто сигуран да сутра када би те неко ударио једном, па опет, па стотину пута, па бескрајно да те удара, ти не би узвратио ни пожелео да искористиш ту своју вештину, ти онда слободно вежбај. А колико ова хришћанска духовност има везе са спортом? И који је смисао те вештине ако баш никад неће бити употребљена? Могло би за сваки пасус да се напише по два-три пасуса примедби, али за то треба још два-три сата писања. Ја сам се овде држао само неких аспеката, не помињући многе друге - друштвено-политичке, медицинске, националне, расистичке... За све то је најбоље погледати студије Дуција Симоновића, који је, иако није хришћански верник, написао изузетне научне студије о антихришћанским принципима спорта и рекао о томе више него било који теолог код нас, бар колико је мени познато. Предавање "Хришћанство и спорт" држао је на ПБФ, по позиву професора Кубата. Наш отац Рафаило из Подмаина такође веома бритко критикује спорт као нешто што никакве везе са литургијским животом и вером у Христа нема. Са поштовањем, Радослав
  5. Одличан текст, веома јасан и добронамеран. У лепом духу владике Атанасија Јевтића. Треба Павле негде да се појавиш на телевезији, па да људи могу да те чују на Јутјубу исто као и Мирољуба што слушају. Мирољуб је некада раније имао мрачњачки стил и онда, да би постао популаран, увео две новине: хи-хи-ха-ха причу и обавезну апологију Вучића. Индикативно је то што он гостује на националним фреквенцијама а да нико из толиких невладиних организација не реагује на његову шовинистичку причу. Једно је то што је упућенијима његова прича крајње банална, а друго је то што многи који њега слушају нису никад чули неког озбиљног теолога и лако падају у замку да препознају или упознају хришћанску веру кроз његов егоманијачки дух и опште фалсификовање Светог Писма и Православља. Потребно је зато да неко из православног угла лепо објасни људима о чему се ради и да то буде доступно и у видео форми. Давно, пре двадесетак година, у мом градићу је проповедао извесни Бајо Јечменица, проповедник пентакосталне цркве. Делио Нови завет по улици, а гостовао на радију и телевизији, тако што је добро платио свој термин. Људи нису били нимало упућени у то ко је и шта је, па ни ти са телевизије који су га пустили. Реч секта или јерес није постојала у активном фонду речи. Мој отац и ја смо, након добијеног Новог завета, са интересовањем слушали једно његово гостовање на радију. У једном тренутку у емисију се јавља један гимназијски професор и пита Јечменицу: "Да ли Ви за ово што радите и проповедате имате благослов патријарха Павла?" На то је Јечменица почео да прича нешто лево, да говори да је тај професор провокатор и злонамеран итд. Мој отац је тада рекао: "А, нешто је сумњив. Чим он нема Патријархов благослов значи да није добар и да је преварант." Поздрав!
×
×
  • Create New...