Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Драгана Антић

Члан
  • Број садржаја

    6
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Драгана Антић

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 07/19/1978

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Блаце

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Ове наше древне богомоље чувају у својој унутрашњости многа духовна блага. Између осталог, у њима се налазе бројни саркофази од мермера, кивоти са светим и чудотворним моштима Светих Срба, пећких архиепископа и патријарха. Свеци чији се саркофази налазе у централној, саборној цркви Светих Апостола, тема су овог чланка. Црква Светих Апостола, многима знана и као црква Светог Вазнесења, црква Светог Спаса или црква Светог Арсенија, по њеном задужбинару, саграђена је у првој половини XIII века. фото: wikimedia.org/Vanjagenije Саркофаг њеног ктитора, Светог Арсенија I, налази се у овој цркви. Свети Арсеније био је други српски архиепископ и велики јерарх Српске цркве. У народу је знан и као Арсеније Сремац, пошто је родом из Срема. Још у раној младости он се посветио монашком животу. Слушајући приче о Светом Сави и његовој посвећености Хришћанству, монах Арсеније врло брзо одлучи се да оде у Жичу, где постаде сабрат овог манастира. Због својих човечанских и монашких врлина Арсеније постаде веома цењен, те га Свети Сава постави за игумана жичког. Недуго затим, српске земље нађоше се пред најездом Мађара, а тако и манастир Жича дође у опасност. Зато се на наговор Светог Саве, Арсеније упути према југу у потрази за неким мање упадљивим местом, где би архиепископија била скрвенија и безбеднија. То место Арсеније и пронађе, у метоху жичком, на вратима Руговске клисуре, у штиту Проклетија. Баш ту, под ктиторством Арсенијевим ниче црква Светих Апостола. Након што су 1253. године Бугари и Кумани похарали Жичу, Пећка патријаршија и дефинитивно постаде архиепископско и касније патријаршко седиште, што је, уз повремене краће прекиде, и остала све до 1766. године. Крајем 1233. године, непосредно пред свој други пут у Јерусалим, сазва Сава све свештенство своје, епископе, јереје и ђаконе да у њиховом присуству свечано преда архиепископско место ученику своме Арсенију Сремцу. Цркву је оставио у сигурним рукама, јер Арсеније I био је мудар управитељ Српске цркве пуних 30 година, све до 1263. године, када га је болест одвојила од архиепископске столице. Убрзо затим, 1266. године Арсеније се упокоји и сахранише га у његовој цркви Светих Апостола, у каменој раци коју је за живота сам израдио. фото: wikimedia.org/public domain Кроз каснију историју, његове су мошти много пута преношене на разна места, да би коначно 1920. године нашле свој мир у Црној Гори, у манастиру Ждребаоник, близу Даниловграда и недалеко од манастира Острог. Део његових светих моштију је архиепископ Нестор 1933. године однео у североисточну Азију, њену историјску покрајину Манџурију. Светог Арсенија Сремац данас Срби славе 28. октобра по јулијанском, односно 10. новембра по грегоријанском календару. Други саркофаг у цркви Светих Апостола, сачињен од разнобојног мермера, чува мошти Светог Саве II, наследника Светог Арсенија и трећег српског архиепископа. Сава II, у световном животу Предислав Немањић, био је син Стефана Првовенчаног. Образовање је стекао у краљевском дому својих родитеља и на Светој Гори Атоској, где се рано и замонашио у манастиру Хиландар. Био је епископ Хумске епархије са седиштем на приморју, у месту Стону крај Дубровника, а од 1263. године па све до свог упокојења 1271. године био је архиепископ српски. Православни Хришћани славе га на дан његове смрти, 8., односно 21. фебруара. У трећем саркофагу саборне патријаршијске цркве почивају мошти Светог Јоаникија II, дванаестог српског архиепископа и првог патријарха Српске цркве. По пореклу властелин, васпитаван и образован у духу православља, Јоаникије је био паметан државник, саветник и сарадник цара Душана Силног. На монашкој хијерархијској лествици брзо је напредовао, те је 1337. године проглашен за архиепископа и то звање је носио до 1346. године, када средњевековна Србија постаје царевина, Србска црква добија статус патријаршије, а сам Јоаникије постаје први Српски патријарх и то звање носи све до своје смрти 1354. године. Напустио је овоземаљски живот у Полумиру, селу на реци Ибар, а његово тело је одатле пренето у патријаршију и положено у гробницу коју је сам сачинио у цркви Светих Апостола. За живота је подигао две цркве у Светој Земљи – цркву Светог Илије на Кармелској гори и цркву Светог Николе на Таворској гори, на месту Преображења Христовог. Прва црква сачувана је донекле и чека на своју реконструкцију, док су од цркве Светог Илије остали само фрагменти темеља. фото: wikimedia.org/Vladimir Vukotic Четврти кивот у црвки Светих Апостола је онај у коме се чувају мошти Никодима I, десетог архиепископа пећког. Пре него што је постао архиепископ (од 1316. до 1324.) био је игуман на Светој Гори, у Хиландару (1311. - 1316.). Уживао је велико поштовање на краљевском двору и обавио је свечани чин крунисања Краља Милутина. После Светог Саве, Никодим се сматра најобразованијим, најмудријим и најугледнијим српским архиепископом. Бавио се писањем и превођењем књига. Пергамент са његовим српским преводом Јерусалимског типика Светог Саве чуван је у Народној библиотеци у Београду, где је, нажалост, као и многе друге вредне књиге и списи, изгорео током немачког бомбардовања 1941. године. Никодим I подигао је другу, северну цркву Пећке патријаршије, посвећену Светом Димитрију. Српска православна црква слави га истог дана када и Свете Кирила и Методија, 11. маја по Јулијанском, односно 24. маја по Грегоријанском календару. извор насловне фотографије: wikimedia.org/Vladimir Vukotic
×
×
  • Креирај ново...