Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Драгана Антић

Члан
  • Број садржаја

    6
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Драгана Антић

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 07/19/1978

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Блаце

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Ове наше древне богомоље чувају у својој унутрашњости многа духовна блага. Између осталог, у њима се налазе бројни саркофази од мермера, кивоти са светим и чудотворним моштима Светих Срба, пећких архиепископа и патријарха. Свеци чији се саркофази налазе у централној, саборној цркви Светих Апостола, тема су овог чланка. Црква Светих Апостола, многима знана и као црква Светог Вазнесења, црква Светог Спаса или црква Светог Арсенија, по њеном задужбинару, саграђена је у првој половини XIII века. фото: wikimedia.org/Vanjagenije Саркофаг њеног ктитора, Светог Арсенија I, налази се у овој цркви. Свети Арсеније био је други српски архиепископ и велики јерарх Српске цркве. У народу је знан и као Арсеније Сремац, пошто је родом из Срема. Још у раној младости он се посветио монашком животу. Слушајући приче о Светом Сави и његовој посвећености Хришћанству, монах Арсеније врло брзо одлучи се да оде у Жичу, где постаде сабрат овог манастира. Због својих човечанских и монашких врлина Арсеније постаде веома цењен, те га Свети Сава постави за игумана жичког. Недуго затим, српске земље нађоше се пред најездом Мађара, а тако и манастир Жича дође у опасност. Зато се на наговор Светог Саве, Арсеније упути према југу у потрази за неким мање упадљивим местом, где би архиепископија била скрвенија и безбеднија. То место Арсеније и пронађе, у метоху жичком, на вратима Руговске клисуре, у штиту Проклетија. Баш ту, под ктиторством Арсенијевим ниче црква Светих Апостола. Након што су 1253. године Бугари и Кумани похарали Жичу, Пећка патријаршија и дефинитивно постаде архиепископско и касније патријаршко седиште, што је, уз повремене краће прекиде, и остала све до 1766. године. Крајем 1233. године, непосредно пред свој други пут у Јерусалим, сазва Сава све свештенство своје, епископе, јереје и ђаконе да у њиховом присуству свечано преда архиепископско место ученику своме Арсенију Сремцу. Цркву је оставио у сигурним рукама, јер Арсеније I био је мудар управитељ Српске цркве пуних 30 година, све до 1263. године, када га је болест одвојила од архиепископске столице. Убрзо затим, 1266. године Арсеније се упокоји и сахранише га у његовој цркви Светих Апостола, у каменој раци коју је за живота сам израдио. фото: wikimedia.org/public domain Кроз каснију историју, његове су мошти много пута преношене на разна места, да би коначно 1920. године нашле свој мир у Црној Гори, у манастиру Ждребаоник, близу Даниловграда и недалеко од манастира Острог. Део његових светих моштију је архиепископ Нестор 1933. године однео у североисточну Азију, њену историјску покрајину Манџурију. Светог Арсенија Сремац данас Срби славе 28. октобра по јулијанском, односно 10. новембра по грегоријанском календару. Други саркофаг у цркви Светих Апостола, сачињен од разнобојног мермера, чува мошти Светог Саве II, наследника Светог Арсенија и трећег српског архиепископа. Сава II, у световном животу Предислав Немањић, био је син Стефана Првовенчаног. Образовање је стекао у краљевском дому својих родитеља и на Светој Гори Атоској, где се рано и замонашио у манастиру Хиландар. Био је епископ Хумске епархије са седиштем на приморју, у месту Стону крај Дубровника, а од 1263. године па све до свог упокојења 1271. године био је архиепископ српски. Православни Хришћани славе га на дан његове смрти, 8., односно 21. фебруара. У трећем саркофагу саборне патријаршијске цркве почивају мошти Светог Јоаникија II, дванаестог српског архиепископа и првог патријарха Српске цркве. По пореклу властелин, васпитаван и образован у духу православља, Јоаникије је био паметан државник, саветник и сарадник цара Душана Силног. На монашкој хијерархијској лествици брзо је напредовао, те је 1337. године проглашен за архиепископа и то звање је носио до 1346. године, када средњевековна Србија постаје царевина, Србска црква добија статус патријаршије, а сам Јоаникије постаје први Српски патријарх и то звање носи све до своје смрти 1354. године. Напустио је овоземаљски живот у Полумиру, селу на реци Ибар, а његово тело је одатле пренето у патријаршију и положено у гробницу коју је сам сачинио у цркви Светих Апостола. За живота је подигао две цркве у Светој Земљи – цркву Светог Илије на Кармелској гори и цркву Светог Николе на Таворској гори, на месту Преображења Христовог. Прва црква сачувана је донекле и чека на своју реконструкцију, док су од цркве Светог Илије остали само фрагменти темеља. фото: wikimedia.org/Vladimir Vukotic Четврти кивот у црвки Светих Апостола је онај у коме се чувају мошти Никодима I, десетог архиепископа пећког. Пре него што је постао архиепископ (од 1316. до 1324.) био је игуман на Светој Гори, у Хиландару (1311. - 1316.). Уживао је велико поштовање на краљевском двору и обавио је свечани чин крунисања Краља Милутина. После Светог Саве, Никодим се сматра најобразованијим, најмудријим и најугледнијим српским архиепископом. Бавио се писањем и превођењем књига. Пергамент са његовим српским преводом Јерусалимског типика Светог Саве чуван је у Народној библиотеци у Београду, где је, нажалост, као и многе друге вредне књиге и списи, изгорео током немачког бомбардовања 1941. године. Никодим I подигао је другу, северну цркву Пећке патријаршије, посвећену Светом Димитрију. Српска православна црква слави га истог дана када и Свете Кирила и Методија, 11. маја по Јулијанском, односно 24. маја по Грегоријанском календару. извор насловне фотографије: wikimedia.org/Vladimir Vukotic

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...