Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
ТЕОЛОГ

Vladan :::.

Члан
  • Број садржаја

    7823
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    54

Репутација активности

  1. Волим
    Vladan :::. got a reaction from АлександраВ for a Странице, Најава: Освећење иконе и поклоњење моштима Светог Нектарија Егинског у јагодинском Саборном храму   
    У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.
     
     
     
  2. Волим
    Vladan :::. got a reaction from александар живаљев for a Странице, Најава: Освећење иконе и поклоњење моштима Светог Нектарија Егинског у јагодинском Саборном храму   
    У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.
     
     
     
  3. Волим
    Vladan :::. got a reaction from Предраг М for a Странице, Најава: Освећење иконе и поклоњење моштима Светог Нектарија Егинског у јагодинском Саборном храму   
    У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.
     
     
     
  4. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Коментар на Беговићев текст, који дневни лист Данас није хтео да објави!   
    Коментар на Беговићев текст, који дневни лист Данас није хтео да објави!
     
    Племенити професоре Беговићу,
    Како сте лепо рекли да је у Србистану све могуће (опростите на нелитералном цитирању), тако је и мене зачудила непријатно политика листа у коме сте објавили свој чланак Engleski džentlmen u Sinodu SPC (
    Engleski džentlmen u Sinodu SPC
    WWW.DANAS.RS Povodom pokušaja Sinoda SPC da sa Bogoslovskog fakulteta izbaci dva nastavnika (od kojih je jedan... Ја живим на Западу, у Риму, и нисам навикао на такав третман који спроводе ваши пријатељи (изаберите, ако желите, неки други назив, који вам је по укусу). Овде сам доживео да одговор нисам имао само од једног епископа (весково, на ит.) из Палестрине, и то кад сам чак се заузео за једног католичког свештеника. Видео сам на ТВ и један интервју са тим епископом, и онда ми је све било јасно, јер је човек талибан – ја тако називам хришћанске фундаменталисте.
    Ови за које сте писали су се показали талибанима. Србистанцима. А на ту појаву се жалите. Дакле, поред свих покушаја, мој коментар на ваш текст није објављен.
    Како вас добро познајем (не мислим на вас лично, него на Србистан), знам и како сте добијали дипломе, научна знања и сл. и како сте окупирали катедре. Мали, Тома Диплома, Стефановић итд., ме не чуде. И не чуди ме што за мене нема места у Србистану. И ви сте се сада сврстали на ту страну. – Да ме не схватите погрешно, ја знам само да сте и у пројекту Јадовно, а ја сам радио ствари за СПЦ које су биле за садашњег папу Франциска. Зато мислим да сте ово урадили на основу лимитираних информација, док за Данас не гојим никакве двојбе, јер они пишу по наруџбини. И зато ми није јасна ваша улога у целој причи. Направили су вас човеком са неспособношћу да управља својом интелигенцијом. Објаснићу вам зашто.

    Зоран Ђуровић 
    Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог, односно на материји која објашњава како се формирала догма и шта је било мишљење Цркве кроз векове. Та материја се зове патристика или патрологија. Неко ће правити филолошку разлику, али је то иста ствар. Докторирао сам на првом папском универзитету, а завршио сам богословски док је овај био ван Универзитета. Ево шта сте ви, по мом мишљењу, бранили или приговарали  у овом тексту:
    а) Да се ствари обављају испод руке. Ту сте у праву. Али пренебрегавате да је управо ова екипа та која ради испод жита и да нема никакве транспарентности или демократичности. Негативна селекција је златно правило код њих, и ствари се клански третирају. Када је Атанасије Јевтић (духовни отац Максима Васиљевића) напао писано мене и Дејана Мачковића, дипломату при БиХ, иначе одличног теолога, наше одговоре нису хтели да објаве у „Видослову“, у коме нас је Атанасије напао. По другом поводу сам доживео напад од Амфилохија Радовића, и када је мој одговор објављен у „Православљу“, он је тражио моју, као и главу уредника. Нису му изашли у сусрет. Дакле, симптоматично је кругу – коме свесно или несвесно – гравитирате, да не постоји идеја о поштовању мисли или права на одговор.
    б) Идеја да су они млади или напредни је сасвим маркетиншка, јер они не знају ништа о дарвинизму. Игром случаја, ја сам се бавио науком као млад и прилично сам обавештен, а чак имам и неке изуме у хемији (сликарска технологија). Овом клану та слика служи да се представе модернима за разлику од „затуцаних“ владика, и она служи за задобијање власти у СПЦ.
    в) Оно што ме је узнемирило у вашем излагању је подметање, односно лагање. Наиме, у природи мог посла је да испитујем и зарезе. Из сасвим лоших намера сте избегли да наведете текст из Статута БУ, а самог Иринеја Буловића сте черечили као злонамерног. Да је он нешто тамо лагао... Пишете: „Примера ради, то Образложење (које И. Буловић чува од очију 'нестручне' јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану... утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута универзитета. Какав племенит чин!...“
    У крешенду: „Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон)“.
    Због моје наредне критике, Данас ме блокира и не преноси је, јер вас изобличавам ван икакве разумске сумње: „Аутор овог текста је некоректан, јер се ствара утисак да Статут БУ одобрава блок наставу. Тачно је да је она легитимна, али само у ИЗУЗЕТНИМ ситуацијама, а не као правило. Аутор намерно не доноси текст члана 105, да се не би приметила његова махинација. Тамо пак читамо: „Изузетно, настава се може организовати и у другим временским целинама (семестри, триместри, блокови и сл.), чије се појединачно трајање утврђује студијским програмом факултета, при чему њено укупно годишње трајање износи 30 наставних недеља и 12 недеља за консултације, припрему испита и испите“. – Дакле, БУ не дозвољава блок наставу као редовни начин, а код Максима је то редовна пракса која траје годинама. Такође, Максим је редовни професор, па је то у колизији и са његовим звањем“. Максим није блок професор, него редовни. Блок професура се има када неки велики трактор из света долази и ванредно држи предавања на неком факултету. Ја сам то имао, а не знам, да ли сте то ви, Беговићу, имали? Мени је тако на докторским предавао само Хубертус Дробнер, али су та предавања вредела.
    г) Аргумент, који сте сасвим „случајно“ пренебрегли, је да Дробнер је редовни професор и да му је то професија, а да је Максим еписоп (владика). Како сте ви модеран човек, питам вас: Како неко може да врши два посла? Да ли знате да на Западу ниједан владика/бискуп не може да буде професор на факултету? Да ли ви знате шта је замор материјала? Или Максима замишљате Суперменом? Седните ви у авион и идите за Србију и као момчић одржите предавање. Ја сам из Рима долази и распадао сам се на комаде, а Рим је пред носом.
    Мислим да је бесмислено ово што вам износим, али морам због других. Да се не бисмо правили будалама. Ја, као свештеник, сам пребукиран свакодневним обавезама, а замислите једног владику! Или мислите да је то посао за спрдњу?
    Даље, ако су некада у СПЦ постојали владике као предавачи, то је било условљено ситуацијом. Некада сам БФ није био на БУ. И не треба то да се постави као регула. Ако смо се помагали помоћу штапа и канапа, не значи да сада не користимо компјутере и програме. Аргумент да данас неки од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. Не иде. Тако није исто владика који треба да путује из Калифорније и онај из Загреба. Разлика је драматична и физичка.
    д) Оно што нисте знали а тиче се „одлива мозгова“, се десило управо у мом случају када сам хтео да се вратим у Сербистан. Не верујем да ће вас изненадити. Конкурисао сам тамо, и они су примили човека без школе. И то је Максим, кога сте бранили, потписао. Ствар је кафкијанска и пренео сам је у тексту Херцеговачки клан.[1] Можда ће вам мотивација мог одбијања на БФ бити јаснија ако узмете у обзир чињеницу да је Максим без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, док ја јесам. То је као када бисте лекара опште праксе поставили за начелника хируршког! Можда је то вама и «напредном» Максиму нормално, мени није. На крају, евентуални аргумент: Како све ово и пре није сметало?, не стоји, јер једном кад се примети грешка, ваља је исправити.
    Не знам зашто, ви сте ми изгледали симпатична особа, али ови ваши упорно неће да публикују мој одговор, тако да ћу овај текст, ако се не предомисле, другде објавити, а ви питајте њих о мотивима. Интересују ме, мада су ми јасни... Ако мислите да један римски доктор не завређује дијалога са вама, сасвим сте слободни. Ја никога не присиљавам.
    Свештеник др Зоран Ђуровић
      [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/
  5. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Емануил није знао са ким служи Литургију   
    Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве".

     
    У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име.

    ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве".
    Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“.
     
    За Поуке.орг
    Младен Алексић, теолог и новинар
  6. Љут
    Vladan :::. је реаговао/ла на Иван Недић за a Странице, ПЦУ и фанарски јерарси саслуживали са црногорским расколницима   
    У богослужењу ПЦУ, одржаном 26. маја 2019. године, у саборној цркви Свето-Михајловског Златооверхог манастира поводом 19-годишњице његове обнове, учествовао је и архимандрит из тзв. Црногорске цркве, Бојан Бојовић. Информацију о томе Савез православних журналиста је добио од Црногорско-приморске митрополије Српске православне Цркве. Бојовић је препознат на фотографији објављеној на сајту ПЦУ.
    Бојовић на фотографији целива руку митрополиту галском Емануилу Адамакису (Константинопољски патријархат)
    Притом се у званичном саопштењу о литургији на којој су са поглаваром ПЦУ, Епифанијем Думенком, саслуживали представници Фанара, не спомињу црногорски расколници.
    И пре формирања ПЦУ, представници расколничке Црногорске цркве су одржавали контакт са Украјинском православном црквом Кијевског патријархата, а судећи по свему, односи између неканонских структура се настављају.
    Бојовић на Литургији ПЦУ (скроз десно)
    Подсетићемо да је тзв. Црногорска православна црква основана 1993. године и да је до данас непризната.
    Као што смо недавно писали, председник Црне Горе, Мило Ђукановић, изјавио је да ће „марљиво радити“ на добијању аутокефалије за непризнату Црногорску цркву по украјинском сценарију.
    Извор: https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami
    Вест на сајту Православне цркве Украјине: https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/19-littya-vidnovlennya-myhajlivskogo-zolotoverhogo-soboru/
    За Поуке са Руског
    Иван С. Недић, Јелена Недић
     
  7. Љут
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Скандал Митрополита галског Г. Емануила из Цариградске Патријаршије   
    Клирик секте анатемисаног распопа Мираша Дедеића, тзв. архимандрит Борис Бојовић, саслуживао је 25. маја 2019. године на Литургији у Кијеву у Златоверхом Манастиру са Митрополитом Француске Емануилом (Адамакисом), из Цариградске Патријаршије.
    Овај небивали скандал десио се дан после имендана расколничког тзв. Митрополита Кијевског Епифанија (Думенка) а на 19. годишњицу обнове Михајловског Златоверхог Манастира. Тако се догодило да клирик Цариградске Патријаршије саслужује са анатемисаним следбеником секте ЦПЦ тзв. архимандритом Борисом Бојовићем, који се налази под анатемом исте те Цариградске Патријаршије. За Бориса Бојовића се зна да је чак и вршилац дужности заменика анатемисаног распопа Мираша Дедеића, којег је као распопа и лажног црногорског митрополита 1997. године управо Цариградска Патријаршија лишила чина и анатемисала. Како самог Мираша тако и све оне који му следе, што у преводу значи и самог тзв. архимандрита Бориса Бојовића. Наравно, треба прво проверити да ли је Митрополит Галски Емануил уопште и знао са ким литургијски општи. Уколико то није знао па је направио груби превид, треба уследити јавно извињење од Цариградске Патријаршије нашој помесној СПЦ.
    Уколико до тог извињења од стране Константинопољске Патријаршије не дође, највероватније је да ће Синод СПЦ морати што пре да реагује, и донесе одлуку, да ли ће СПЦ убудуће уопште више саслуживати са Цариградском Патријаршијом. Свакако, онда би се очекивала одлука о престанку евхаристијског заједничарења са Цариградом, јер је немогуће служити са неким ко саслужује са анатемисаним секташима и не каје се због тога. Остаје да се види како ће у наредним данима реаговати Цариградска Патријаршија, посебно у призми долазећих догађаја у Црној Гори, чија је канонска Црква СПЦ, најдиректније угрожена деловањем режима Мила Ђукановића и секте распопа Мираша Дедеића. Нарочито све добија на оштрини ако се има у виду да ће расколник и анатемисани распоп Мираш Дедеић у недељу на Духовдан, можда баш са представницима тзв. Православне цркве Украјине, "хиротонисати" анатемисаног и тзв. архимандрита Бориса Бојовића у чин тзв. епископа секте ЦПЦ.
    За поуке орг. Игуман Петар (Драгојловић)
    Извори:
    https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami?fbclid=IwAR1jBBVqNuFu4LzXYtfGB5s3FPueCTY6Oh4T93oyAuwWaa1ou2TmhqgeSQc
    https://portalanalitika.me/clanak/337035/cpc-dobija-cetvrtog-episkopa


  8. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Митрополит Иларион посетио кипарског архиепископа Хризостома II: разговор о кризи у Православљу   
    Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом.
    За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један").
    Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.
  9. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Предстојатељи Кипарске и Јеладске цркве размотрили "украјинско питање"   
    Данас у Атини посредник за решавање проблема насталих у Православљу давањем Томоса украјинским расколницима, кипарски архиепископ Хризостом II састао се са поглаваром Атинске архиепископије Јеронимом II.
    Састанак иза затворених врата, како преноси Ромфеа, трајао је пуна два сата.
    Након састанка архиепископ кипарски Хризостом нагласио је да су предстојатељи дужни да пажљиво размотре питање очувања црквеног јединства, јер је грех против њега, грех против Бога. Интереси Цркве увек треба да буду на првом месту.
    Са тим се сагласио атински архиепископ Јероним, подвлачећи да као људи правимо грешке, али их по милости Божијој и превладавамо.
    Очекује се да ће кипарски архиепископ г. Хризостом у најскорије време план за решавање украјинске црквене кризе да изложи патријарху московском и све Руси г. Кирилу.
  10. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Кипарски архиепископ Хризостом упознаће патријарха Кирила са планом за решење украјинске црквене кризе   
    Како пишу грчки медији, кипарски архиепископ Хризостом Други посетиће у најскорије време Српску, Бугарску и Јелинску цркву, како би разговарао о могућностима превазилажења црквене кризе у Украјини и у целом Православљу.
    Као што смо раније пренели, на састанку одржаном у Никозији уочи Васкрса са патријарсима александријским Теодором, антиохијским Јованом и јерусалимским Теодором, кипарски архиепископ се прихватио улоге посредника у превазилажењу раскола Цариграда и Москве. Архиепископ Хризостом је и у сталном контакту са албанским архиепископом Атанасијем, који се телефон чуо и са тројицом предстољатеља древних патријаршија.
    Сада се објављује да Кипарски архиепископ планира и посету московском патријарху Кирилу коме ће изнети предлоге за решење кризе: одржавање Свеправославног сабора и, од стране Москве, додељивање пуне самосталности Украјинској православној цркви коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије.
    Грчки медији процењују да овај план није лако прихватљив ни за Цариград, ни за Москву, али да би промена политичке ситуације у Украјини, могла да допринесе одступању од првобитних ставова, пре свега Цариграда.
    Није јасно шта се подразумева под додељивањем пуне самосталности УПЦ од стране Москве; она и сада има пуну унутрашњу самосталност, а њени верници нису склони прекидању контакта са московским патријархом.
    Иначе васељенски патријарх Вартоломеј ће о истој теми, из другог угла, разговарати са атинским архиепископом Јернимом, иза затворених врата 22. маја у Атини.
  11. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Срби за Србе помажу породицу Филимоновић из Грабовца, Поуке и парох организују крштење деце на Васкрс   
    У посети породици Филимоновић из Грабовца
        Представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су средином марта породицу Филимоновићиз Грабовца код Обреновца. Филимоновићи су били жртве породичног насиља које је оставило психофизичке последице на њихово здравље. Сада породицу чине самохрана мајка Ивана и деца Александар (11 година), Марина (10) и Ђорђе (9).Мајка отежано говори и нерадо се присећа тог периода с обзиром да онда изнова проживљава те ситуације, а Ђорђе има астму. Филимоновићи живе у старој оронулој кући у коју не вреди улагати. Поред куће имају бунар, али вода није за пиће. Немају ни купатило, па се купају у кориту и користе пољски тоалет. Живе од дечијег додатка (11.000 динара), помоћи цркве и добрих људи и првенствено уз помоћ Иванине три сестре.Такође, обрађују мању башту. Ипак, иако су многи обилазили породицу Филимоновић до дана данашњег није решен њихов горући проблем, а то је кућа.У дворишту се налази и штала која је новије градње и која би могла да се преуреди како би постала стамбени објекат што је већ и започето. У том смеру би и наша организација покушала да помогне у наредном периоду. Породици је потребна и нова веш машина, замрзивач, бојлер, а жеља им је и да имају пластеник.Позивамо све Обреновчане и добре људе широм Србије и света да се укључе у акцију помоћи за породицу Филимоновић да би за ову намучену мајку и ову дивну децу дошли неки лепши дани. https://www.srbizasrbe.org/u-poseti-porodici-filimonovic-iz-grabovca/
  12. Збуњен
    Vladan :::. је реаговао/ла на Логос за a Странице, Хиландарски игуман на слави Манастира Ватопеда   
    Хиландарски игуман Методије, по древном обичају, на празник Благовести, преузео је на један дан игумански трон у братском Манастиру Ватопед. То се збива сваке године, када за славу Манастира Ватопеда – Благовести, хиландарски игуман симболично преузима игуманску част, а такође и ватопедски игуман то чини за славу Хиландара на празник Ваведења.
     
     
    Уз византијско торжество и благољепије, служено је празнично свеноћно бдење којим је началствовао Његово Висопреосвештенство Митрополит Неа Криније и Каламрије Г. Јустин уз саслужење игумана Ватопеда, геронде Јефрема и Хиландара, геронде Методија, као и великог броја других свештенослужитеља. Служба је почела у суботу служењем мале вечерње у 17 часова. Након тога је служено свеноћно бдење које почело у 19.30, на чијем крају је служена Света Литургија која је завршена сутрадан око 11 часова. За десном певницом су појали монаси из Скита Свете Ане, предвођени јеромонахом Јованом, док је за левом појала ватопедска братија. Саборну цркву Манастира Ватопеда, посвећену Благовестима, испунило је преко 650 гостију који су пристигли са свих страна, из Грчке, Италије, Немачке, Русије, Румуније, Србије, Бугарске, Грузије, са Кипра, итд. Током Литургије у ђаконски чин је хиротонисан ватопедски монах Филотеј.

    Извор: Манастир Хиландар
  13. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на Логос за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор проф. др Радомир Поповић: Ангажована теологија Цариградске патријаршије   
    У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. 

    – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења.
    Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом.
    Искушења дијаспоре
    Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо.
    На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго).
    Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе.
    У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље).
    Одговори и недоумице
    У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет.
    Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још.
    Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. 
    Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка.
    Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла.
    Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано.
    Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179).
    Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије).
    Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији.
    Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве.
    Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће.
     
    Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Албански архиепископ Атанасије опет упозорава Васељенског патријарха на нецрквеност "превазилажења украјинског раскола"   
    У писму Васељенском патријарху упућеном 30. априла, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве.
    Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања.
    Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски".
    Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година.
  15. Радостан
    Vladan :::. је реаговао/ла на Dominika за a Странице, Православље у Либану   
    Либан је јединствена арапска земља, у којој број хришћана чини скоро половину свих становника. Може се рећи, да су овде, прво хришћанство  проповедали не апостоли, него сам Христос; Либан је више пута поменут у Светом Писму, тако да су либански хришћани потомци првих хришћана. Либан је мала земља, броји око 5 милиона становника, који су јако подељени у вези религије, не само између ислама и хришћанства, него такође постоје унутрашње поделе у овим религијама код Либанаца. Православни хришћани чине негде 8-10% становника Либана, сви они припадају Антиохијској Патријаршији. 

    Мапа Либана - жута боја означава места, у којим већина становника је православна
    Хришћани су присутни у свим великим и средњим градовима, а такође постоји регион, у којем су већина људи  православни, зове се Ал-Кура. У њој живи око 70 хиљада људи, броји 52 села и градића. Такође једна од најчувенијих и најбогатијих области либанске престонице, Бејрута, је већином православна, зове се Ашрафијја.

    Саборна црква св. Ђорђа у Бејруту 
    Не може да се заборави, да већина Либанаца и особа либанског порекла живи изван Либана, пре свега у Северној и Јужној Америци; то је негде од до 14 (!) милиона људи, од којих не мали број је православан.
    Због ових демографских компликација, политички сyстем Либана такође је компликован, на пример: председник мора да буде хришћанин маронита, премијер муслиман суннита, вицепремијер православни хришћанин ,председник парламента муслиман шиита, подпредседник парламента православни хришћанин. Такође се то тиче и парламентариста: 128 места је равно подељено између хришћана и муслимана. У хришћанском делу 14 места је дедикована православним.

    Центар Бејрута, на једној слици, починајући са леве стране: црква маронитска, сунитска џамија, православна црква, римокатоличка црква, гркокатоличка црква. 
    Штавише, због ових религиозних подела, у Либану доста велики број дана сматра се као нерадни дани или као државни празници. Свака субота и недеља су нерадни дани, осим тога, што се тиче православних празника, слободни су: 1 јануар (Обрезање Господње), 6 јануар (Богојављење), 25 март (Благовести), православни Велики Петак, 15 август (Успење Богородице – Велика Госпојина), 25 децембар (Божић). Цела Антиохијска Патријаршија користи новојулијански календар.
    Православни Либанци су увек играли  важну улогу у култури свог народа, између њих су: митрополит Џурџ Кходр (философ, писац, „арапски златоусти“); Фаируз (Fairouz) позната такође као Нур Хаддад (најчувенија савремена певачица арапске музике); Антун Саадех (политичар, оснивач Сиријске нацијоналне партије); Џорџ Антониус (политичар, философ, једна од најпознатих личности арапског национализма); Илијас Хури (писац), Асси Рахбани (музичар, композитор); Зијад Рахбани (композитор, музичар, писац); Џибран Туини (новинар); Гхассан Туини (политичар, новинар); Најла Туини (новинарка, политичар).
    Такође најпопуларнија либанска газета, Ан-Нахар (An-Nahar, буквално „Дан“) је у православним рукама, исто као и један од најгледанијих тв канала, МТВ (MTV; Мурр ТВ - Murr TV). Због тога у газети Ан-Нахар редовно су публковане проповеди чувених либанских теолога. МТВ емитује за неке недеље и празнике православне службе из различитих места, исто као и концерте црквене музике.
    У регији Ал-Кура ради једнах од највећих и поштованијих универзитета у Либану и целом Леванту, то је Универзитет Баламанд. Власник овог универзитета је Антиохисјка Патријаршија, и његова историја почиње од јако старог манастира Успења Пресвете Богородице, у којем радила је богословија. 30 година уназад, док је трајао рат у Либану, патријарх Игнатије Четврти (Хазим Хабиб) је проширио Баламанд, основао је више факултета да не би била само богословија. У богословији на самом нивоу лиценцијата (бакелора) учи се око 60 семинариста из Либана, Сирије и Турске.

    Манастир Баламанд 
     
    У Либану постоје 6 православних митрополија (епархија) Антиохисјке Патријаршије:
    Митрополија Бејрута (17 парохија у Бејруту и околини)
    Митрополија Захле и Баалбек
    Митрополија Библос и Батрун позната такође као Митрополија Горе Либан (99 парохија)
    Митрополија Триполиса и Ал-Куре
    Митрополија Тира и Сидона
    Митрополија Аккара (око 67 хиљада верника).

    Црква св. Ђорђа у Ал-Мина

    У свакој митрополији постоје неколико мушких и женских манастира, између њхих доста је древних, на пример манастир Хаматура.

    Чудотворна икона "Сајјидат ал-Бахр" (Владичица Мора) у Батрун
     
    Извор слика: wikipedia, своја
  16. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на АлександраВ за a Странице, Епископ Сергије: Криви смо што јесмо!   
    Дубоко погружен у душу нашег националног бића, не могу а да не признам: Криви смо што јесмо!
    Криви смо када нас протјерују, када са завежљајем напустимо своја огњишта, када нас „ослободиоци“ „ослободе“ од нас самих, заузимајући наше њиве и ливаде, наше куће и окућнице, скрнавећи наша гробља и наше храмове.
    Криви смо и кад нас прогоне, али смо криви и онда када останемо на свом огњишту, не тражећи милост од немилосних. Због такве кривице убијани смо и у једном и у другом случају, и у Првом и у Другом рату, небројено пута у посљедњих пет вијекова, али и неколико пута у задње три деценије. Нашу су кривицу наши душебрижници покушали опрати нашом крвљу, која је лила захваљујући џихадистичкој емпатији, НАТО бомбама, осиромашеном уранијуму, неоусташком милосрђу…
    Ипак, наша кривица је остала, јер смо остали ми, па макар и у траговима, да свједочимо собом кривицу која нам се изнова приписује.
    Криви смо када проговоримо, када се усудимо тражити мрвицу правде за себе, али смо криви и онда када ћутимо, вјерујући да ће нас зло мимоићи. И тада смо криви, јер ми другачије, изгледа, не умијемо. Тако нам кажу, нудећи нам вјечну улогу кривца за све.
    Криви смо што пишемо ћирилицу, па нам, ваљда, зато лупају табле са ћириличним натписима.
    Криви смо што смо остали православни, па нам зато руше и скрнаве цркве и манастире.
    Криви смо што говоримо српским језиком, па нам зато нуде туђе језике, увјеравајући нас да је сваки бољи, кориснији и љепши него наш.
    Криви смо што се сматрамо Србима и што нисмо послушали Бењамина Калаја када нам је, ономад, великодушно понудио босански национални идентитет, измишљајући га само због нас.
    Криви смо јер нисмо заборавили наше претке, а требали смо се одрећи и себе и њих, не да бисмо били невини, већ да бисмо постали мање криви.
    У томе је наша кривица – не одустајемо од себе, од свог имена, вјере, језика, писма, историје, предака…
    Већ више од пет вијекова, обиљежени кривицом као крстом, распети лутамо кроз историју тражећи мјесто и вријеме за наш национални смирај. Не налазимо га ни данас, као што га нисмо налазили никада у историји.
    Гоњени и прогоњени, остајемо своји, немајући у свијету ни брата ни пријатеља, већ само налазећи утјеху у Христу Распетом и Васкрслом, Који је, много прије нас, Распет јер је од оновремених судова оптужен да је крив.
    Ако Господ није роптао, нећемо роптати ни ми, док чекамо наставак нашег националног распећа, пјевајући заједно са Светим Ђаконом Авакумом, гласно и радосно:
    „Што нас прије разапнете, прије ћемо васкрснути!”
     
    Извор: ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА
  17. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Албанска Православна Црква не прихвата каноничност "ПЦУ" и тражи сазивање Синаксиса Помесних Цркава   
    У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови.
    Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај.
    Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква.
    Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
  18. Тужан
  19. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Руска Црква спремна да гаји децу сиромашних родитеља   
    Током своје посете једном добротворном центру за помоћ женама у кризним ситуацијама лицем на Божић, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је да је Руска Црква спремна да преузме децу чији родитељи нису у стању да их гаје. „Ако се нека жена налази у ситуацији да не жели абортус, али не може да финансијски издржава дете, потребно је да се таква деца уступе нама, а да се притом та мајка не лишава материнства. Уз то је навео да се такав систем не може поредити са сиротиштем, јер „мајка сваког тренутка може доћи и узети своје дете“.
     
    Са своје стране је епископ Пантелејмон орехово-зујевски, председник Синодског одбора за доброчинство, навео је да неколико манастира већ имају такве породичне центре где деца живе, а чији родитељи нису у могућности да их узгајају.
    Добротворни центар за трудне жене, лица у невољи и велике породице отвара служба „Православно милосрђе“, где породице могу добити одела за жене, дечја оделца, пелене, хигијенске артикле, играчке, колица...  У Русији данас постоји  26 таквих центара, а очекује се да ће се до краја 2018. отворити  још.
    Његова Светост Кирил је истог дана посетио центар за бескућнике „Хангар спасења“, који такође води Служба милосрђа. Апеловао је на развијање такве друштвене помоћи при свакој цркви и обећао да неће оставити људе у невољи. Овај хангар, који је отворен 2014, јесте једини комплекс у Москви у коме се бескућници могу огрејати, јести, примити прву помоћ, купати се, подшишати се и добити топлу одећу.
    Патријарх је обећао да Црква неће оставити људе у невољи. „Има веома сиромашног света, али сам уверен да ће пастирска служба при парохијама пружити руку помоћи и њима“. „Хангар спасења“ помаже око 100 бескућника свакога дана. Ово је један од 10-так таквих центара који издржава Служба милосрђа.
    Извор. Православие.ру
    Вести из сестринских цркава  
  20. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Руског космонаута у свемиру чувао Свети Серафим Саровски   
    Рижиков, који се недавно вратио са мисије, рекао је руским новинарима да ће реликвију Светог Серафима Саровског, коју је добио од манастира у родном граду, дати православној цркви у Звезданом граду код Москве где се налази центар за обуку космонаута.
    Космонаути обично носе са собом на мисије мале предмете попут играчака своје деце или ЦД-ова да их подсећају на кућу.
    Серафим Саровски је један од најпоштованијих руских светаца, познат по испосничком животу, а умро је почетком 19. века.
    Рижиков се са још два члана посаде свемирске станице вратио на Земљу у понедељак, а реликвију ће цркви предати у четвртак.

    Свемирска истраживања у време Совјетског Савеза су често представљана као доказ непостојања бога, док у данашње време свемирске бродове „сојуз“ благосиљају православни свештеници, а космонаути остављају иконе на космичкој станици.

    Слетање капсуле „сојуз МС-02“ са члановима 50. експедиције на МКС, међу којима је био и Рижиков, у Казахстану
    Русија је јуче прославила Дан свемира, на 56. годишњицу лета Јурија Гагарина у свемир.
    БЕТА
  21. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Масовни прилив ходочасника је проблем за Свету Гору   
    „Други начин на који свет данас задире у животу манастира је масовни прилив ходочасника, који у великој мери утичу на живот монаха … Данас је проток ходочасника највећи проблем за манастире Свете Горе“ наводи игуман у извештају за 25. годишња Рождествена образовна чтенија, преносе РИА новости.
    Игуман, наравно, препознаје да је гостопримство врлина која је традиционална одлика православног монаштва, а да су монаси увек спремни и ради да угосте ходочаснике, „спроводећи тако заповест о љубави према ближњем,“ међутим, „настојали су да не измене основни принцип монаштва, и да се не заборави да су се они одрекли света … у наше време ситуација се променила“,  тврди он. Игуман и његово братство су били присиљени раније да напусте свој дом у Метеорима и преселе се на Атос због поплаве православних туриста.
    Он долази до запажања да постоји опасност да то гостопримство, схваћено у искривљеном смислу, прети да манастире претвори у мирјанске парохије, присиљавајући свештенике у њима да сву своју енергију посвете само пастирском раду. Иако је „утешно видети на Светој Гори толико људи из различитих сфера живота,“ ипак главна сврха монашког живота је „да објављује Царство Божје, непрестано боравећи у подвигу и тишини.“Тешко је бавити се и једним и другим и ретко је када успешно, примећује отац Јелисеј.
    „Најбољи допринос монаха људима је одрицање од света, изражено у тихој молитви и чежњи срца за Богом. Морамо схватити да лаици  у манастиру не желе да виде оне монахе које свако зна, који су у току са најновијим догађајима и који су спремни да понуде решења за различите политичке и друштвене проблеме … Они долазе у манастир да се одвоје од свакодневног живота и додирну вечност, али тамо налазе само ону исту земаљску, свакодневну реалност као у свету „, закључује игуман Јелисеј.
    преузето са: Хиландар.орг
    http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_0.html
  22. Волим
    Vladan :::. је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Муслимански хор ушетао у цркву да прослави Божић са комшијама   
    Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…
    Више погледајте у приложеном видеу:
    Извор
  23. Тужан
    Vladan :::. је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Трагикомично расколничко скрнављење на Ивановим Коритима   
    Društvo   Objavila M.L.B
    MIHAILO PORUČIO 19. 08. 2017. 16:56   >>  08:25 23
    "Nećemo još dugo pod vedrim nebom"
    Sveštenstvu Crnogorske pravoslavne crkve ni ove godine policija nije dozvolila da, povodom praznika Preobraženja, služi liturgiju u crkvi Preobraženja gospodnjeg na Ivanovim koritima. Mitropolit Mihailo liturgiju je služio na guvnu u neposrednoj blizini crkve, a tom prilikom je poručio da pripadnici CPC neće još dugo biti pod vedrim nebom.
    Crkvi Preobraženja gospodnjeg na Ivanovim koritima “Danas nijesmo služili svetu arhijerejsku liturgiju jer nemamo đe. Stalno smo pod vedrim nebom, ali će doći vrijeme, ja vam obećavam, da će i ovome doći kraj, ili neće ni jednoga Crnogorca biti u Crnoj Gori”, poručio je mitropolit CPC.
    Mihailo je poručio da neće dozvoliti da srpski popovi, koji su za njega kako kaže, Sedmi bataljon, prave nered po Crnoj Gori.
    On je sveštrenike SPC optužio da nose iz Crne Gore mošti svetitelja.
    “Tako je SPC od moštiju Svetog Vasilija Ostroškog napravila crkvu na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Pitanje je, kad su nosili Svetog Vasilija Ostroškog, kroz Nikšic i kroz Hercegovinu da vidimo da li je Sveti Vasilije u Ostrogu”, kazao Mihailo i poručio da će od Vlade tražiti da tome stane na put.
    Ni prethodnih godina, sveštenstvu i vjernicima CPC nije bilo dozvoljeno da služe liturgiju u crkvi Preobraženja gospodnjeg na Ivanovim koritima.
       

  24. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на Страле за a Странице, Епископ Сава (Вуковић): ЗААМВОНЕ МОЛИТВЕ   
    У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7)
    У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto).
    Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10)
    Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“
    Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила.
    Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом.
    Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих.
    Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија.
    Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава.
    Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16)
    Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18)
    У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху:
    „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму.
    Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој!
    И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“
    Возглас:
    „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“
    Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20)
    Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23)
    Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24).
    Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25)
     
    НАПОМЕНЕ
    1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729.
    2 Књига о судијама, 18, 6.
    3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67.
    4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38.
    5 Missal Ambrosianum, 1912, 183.
    6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122.
    7 Исто.
    8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237.
    9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947.
    10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59.
    11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13.
    12 Т. II, ib., 1901.
    13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335.
    14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67
    15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894.
    16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83.
    17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7.
    18 Исто, 8.
    19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији.
    Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“
    20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286.
    21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730.
    22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398.
    23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344.
    24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335.
    25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321.
    Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66
    Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi 
  25. Свиђа ми се
    Vladan :::. је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Саопштење за јавност СПЦ   
    Извор: Званични сајт СПЦ
×
×
  • Креирај ново...