Jump to content

nikola121

Члан
  • Број садржаја

    0
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    nikola121 је реаговао/ла у Предавања епископа Атанасија Јевтића   
    УМИРОВЉЕНИ ЕПИСКОП ЗАХУМСКО+ХЕРЦЕГОВАЧКИ И ПРИМОРСКИ АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ)
    Бесједе Предавања
    Радови Излагања
    Библиографија Интервјуи  
    Име оца Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности, већ и целом хришћанском, нарочито православном свету.
    Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).
    За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.
    Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.
    За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.
    Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).
    Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин... Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.
    Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).
    Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2003.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја... По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом...
    Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.
    ·Епископ Максим (Васиљевић)
    Монах Игнатије (Марковић)
    --------------------------------------------------------------------------------
    · Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.
  2. Волим
    nikola121 је реаговао/ла на Човек Жоја у CANE PARTIBREJKERS: Mi smo kao izmaltretirano kuče koje te ugrize kad hoćeš da ga nahraniš   
    Živimo u vremenu u kom je izgubljena zahvalnost, princip žrtve, gde su sve stvari koje nas čine neponovljivim proglašene za slabost. Treba promisliti, čitati knjige, ali neće ljudi, nemaju vremena. Ljudi su se toliko odrekli sebe. U borbi za život čovek je zaboravio na suštinu života
    Cane Partibrejkers je jedan od onih malobrojnih sa kojima kad pričaš znaš sigurno da ćeš da čuješ nešto smisleno. Nešto što će da te pomeri. Da te natera da razmisliš. Nasmejan uprkos teškim temama o kojima smo razgovarali. Na neka pitanja odgovara i u stihu. Čovek sa sopstvenim stilom.
    – Uvek postoji nešto što podilazi rulji. Da li film u kom se radnička klasa predstavlja kao gomila nekih neopranih i neobrijanih pijandura koji jedva čekaju da dobiju platu i da odu u kafanu i sve to popiju dok njihove porodice kod kuće umiru od gladi. Ili novine koje, naročito sad u ovom vremenu, podilaze instinktima rulje ili muzika na isti način. Najviši vid manipulacije je kad podilaziš čoveku i miluješ njegove mane. Obeshrabruješ ga da on nešto može da promeni, da može da živi kao čovek. To je modifikacija čoveka preko manipulacije. Na kraju dobija se samo to – glasačko telo.
    – Pa jeste. To su ciljevi. To ti je kao u mladosti, kad si ti nekorumpiran, nemaš baš neku predstavu o svemu što te čeka u životu. To što ti roditelji pričaju to ti je daleka budućnost. A stav je u tome da hoćeš nešto, da si čak i nadobudan i da si toliko hrabar da si čak u sferama nepromišljenosti. Nešto te vodi, ne znaš sebi da objasniš ali onda hoćeš da budeš takav neponovljiv. Da provališ da nema ništa od utapanja u masu, samo gubiš, masa ne sluša pojedinca. Masa je krdo koje ide negde i uvek je u nekom stampedu i uvek ima neka svoja pravila. Ljudi koji hoće da razmišljaju o sebi, o svom položaju imaju mogućnost da razmišljaju o tome kuda vodi put i da li su u dobrom smeru jer obično dođeš u nekim kriznim trenucima do tih pitanja. Ali gomila ljudi se ne pita to, njima je teško da se pitaju.
    – Teško je biti izvan mase. I mi koji to govorimo u svom životu padamo i nekad ne dosegnemo taj ideal koji preporučujemo drugima. Život je takva stvar, život je težak rad, mi se stalno prljamo. Stvar je samo u tome da ne idemo samo pravolinijski pa kao stići ćemo. To ti je kao kad deci nešto pričaš ali dok ne osete na svojoj koži džaba. Nećeš da razmišljaš o sebi, ćao doviđenja, neće niko da razmišlja o tebi. Ali ne da si opsednut sobom, opsesija sobom vodi u ludilo. Kao što i ovo vreme vodi u neki ego trip. Svi su puni sebe, svi su u valorizaciji kao da će sutra apokalipsa, ona fizička.Ali apokalipsa traje svakog dana. Umiremo, rađamo se, borimo se za svoj život, borimo se za sledeći dan, da ovi ljudi oko nas ostanu sa nama, da nas prime ovakve kakvi jesmo. Živimo u vremenu u kom je izgubljena zahvalnost, princip žrtve, gde su sve stvari koje nas čine neponovljivim proglašene za slabost. Treba promisliti, čitati knjige, ali neće ljudi, nemaju vremena. Ljudi su se toliko odrekli sebe. U borbi za život čovek je zaboravio na suštinu života. To je to što sam hteo da kažem samo sam bio predug.
    – Boje se da se otvore, toliko izgubljenog poverenja u sebe imaju, toliko imaju u srcu stenja i onda se opredeljuju za usamljenost. Kao, u svoja četiri zida osećaće se kako oni hoće i neće morati nikome da polažu račune. Na kraju krajeva, ti zidovi će tražiti od njih da sami sebi polože račun. Zašto žive tako? Šta su mogli da urade? Čovek tokom života beži sebi sa oka, ali svakog možeš da prevariš osim sebe. Mada ima onih koji i to uspeju.
    – Pa jeste, ali svi mi živimo svoja patološka stanja. Mi smo ometeni u razvoju sa ovim školovanjima, krizama, onda ratovima. Znači, mi smo kao izmaltretirano kuče, pa i kad dođeš da ga nahraniš on te ugrize jer on pre dobrote pomisli da ćeš da mu naneseš zlo.
    – Pa da. Uslovni refleks da nekog prvi zajebeš jer očekuješ da će on da zajebe tebe. Hoćeš da se osiguraš u toj nekoj svojoj predrasudi.
    – Išlo se protiv identiteta čoveka. Kad vidiš te filmove posle ’73. godine ti ne možeš da veruješ koliko je para utrošeno ni na šta. Kad čitaš o izgradnji podzemnih skloništa za Tita, koliko je ta paranoja oduzela para, a nije radila na industrijalizaciji, na poboljšanju uslova života radnika i svemu tome. Mi stalno preživljavamo, kao što smo preživljavali 500 godina pod Turcima, pa kad su došli naši ostalo je to što smo naučili pod Turcima, da smo stalno u nekoj mimikriji, da stalno imamo neke slamarice.Ovde sve što je bilo privremeno ostalo je za stalno.
    – Život između dva zbega. Nismo bili pametni da imamo neku trajnu politiku koja će da bude zacrtana i u toj omeđenosti da bar znamo gde smo, šta smo, ko smo i da tako radimo.
    – Sve je kod nas na bazi vica i gega jer mi tako najlakše možemo da prihvatimo neku svoju stvarnost koja je jako teška. Znači, mi se sprdamo sa svim istinitim stvarima jer ne znamo drugačije i onda smo sami sebi do kraja života nepoznati. Mi u sebi maltene uvek imamo dve nepomirljive ličnosti, mi sami sa sobom ne možemo da se složimo, a kamoli da treba da se složimo sa komšijom ili međusobno.
    – Pitanje verovanja u Boga je isto ono pitanje koje stalno sebi postavljaš jer ne možeš da kažeš deklarativno: “E, ja verujem u Boga.” Ne, celog života se trudiš, to su neprolazni procesi. Ali u nekoj površnosti, šeretluku koji nas veoma košta, uvek imamo neke olake odgovore, uvek dajemo neki večni budž, budžimo stvari stalno. Nemamo stvari koje su ukorenjene.
    – Da, ali vidiš, kad su snimljeni “Nacionalna klasa” i “Ko to tamo peva”, to nisu bili filmovi koji su se gledali. S tom nekom kritičkom određenošću prema našim naravima, kao ogledalo našeg mentaliteta. Tek kasnije su prihvaćeni. Ali pre zbog toga jer su genijalno snimljeni, sa sjajnim glumcima i replikama. Jer mi radije pristajemo na laži. Verujemo u tu svoju gostoljubivost, na primer, ili da smo hrabar narod, a nije istina. Nama je teško da živimo, lakše nam je da umremo, o tome se radi. Jer teže je nešto sačuvati nego dobiti ili stvoriti. Mi nemamo istrajnost i neki plan.
    – To je to prilagođavanje koje nam odnese ozbiljnost našeg poduhvata. Znači, mi se stalno prilagođavamo, izmišljamo neke kvake da bismo nešto preko reda, a ispadne – preko preče, naokolo bliže.
    – Ne, ja nikom ništa ne zameram. Ako i imam nekog na pameti na početku teksta neke svoje pesme ja na kraju teksta vidim da sam se obratio sebi. Znaš, ja ne mislim za sebe da sam neki tip-top momak da bih mogao nekom da delim savete. Kad pišeš pesme samo si sprovodnik nečeg, koristiš mogućnost zdravog razuma u tom trenutku, te inspiracije, nadahnuća, da daš nešto što će da ostane, što će imati svoju istinu, što će imati svoje svedočenje u vremenu u kome je nastalo. Da nemaju tu iskrenost i transportovanje mog bića u stihove te pesme ne bi ništa vredele, one bi se potrošile kao pakla cigareta. Ja ne zameram nikome, a ako imam nekome da zamerim nešto, prvo bih sebi zamerio mnoge stvari. Svako misli da će u životu da prođe onako kako misli da će da prođe i onda mu je teško da se suoči s tim da je zaslužio to što dobija. Mi uvek idemo za jeftinim, a skupo to platimo. Takvi smo, uvek mislimo van koordinata koje postoje. Nama je teško da primimo neko zapadno uređenje. Mi volimo da živimo u svom divljaštvu koje je za nas naša sloboda. Znači, volimo da živimo onako kako bismo hteli. A sa odgovornostima koje takav život zahteva teško se mirimo. Uvek ćemo svoju grešku da pripišemo drugom. To je kao kad ne možeš da izađeš na kraj sa svojim detetom pa kažeš: “Neka si ti meni živa i zdrava.”
    – Mi mislimo da smo jako bitni ovako sitni, ali nismo. Mi smo samo jedan otisak vremena koji se dešava. Toliko trošimo snage da bismo se opravdali, da bismo opravdali greške koje stalno pravimo, a kad bismo tu snagu opravdanja preusmerili u snagu stvaranja… Najgore je kad je čovek pun sebe i neće da prizna svoju grešku. Mi na svačiji preobražaj gledamo kao “šta je sa ovim, šta ovaj sad priča o Bogu, a znaš šta je radio”. Pa ti navale na leđa ono što nisi ni rekao, a ono što si rekao niko nije hteo da čuje. Tone i tone straha su date ljudima na korišćenje, oduzeta im je sigurnost, sve je to manipulacija, zašto bi se neko plašio? Zato imamo svoje duplikate, pokazujemo se onakvim kakvi nismo.
    – Sloboda je poverenje u svoju hrabrost. To je sloboda. Sloboda drugačije ne postoji. Ali dosta je to ljudima. Ljudi su umorni. Znaš ono – pokvarila se masa, izgubila se klasa. Od svega toga mi smo svi jako umorni, razočarani, utučeni, spušteni u neku horizontalu, pristajemo na bilo šta samo da ne ispadnemo iz šeme koja je propisana. Ljudi u 90 odsto slučajeva hoće tako da žive. I imaš one koji ne pristaju organski na to, ne da bi bili buntovnici bez razloga nego ne mogu da pristanu na sve to. Kao i u školi, da li pristaješ da te neko muči, maltretira ili ćeš da mu pokažeš otpor, a svaki otpor je napor, da živiš onako kako osećaš. Ljudi se plaše onog što osećaju, ljudi se plaše da govore, oni i kad šapuću okreću se da vide da li ih je neko čuo, da li ih je čulo nevidljivo uvo.
    – Ljudi su u frci jer jako su bombardovani, bombardovani su negativnim primerima. Da bi došli u okrilje države koja kaže: “Dođite nama, mi ćemo da pazimo na vas puštajući strah među vama.” Umesto da država kaže: “E, znaš šta, mi smo službenici koji smo izabrani na vlast i naše je da se ne obrukamo i da pošteno radimo svoj posao.” A pravi se totalni haos. Oni te u stvari uče da ti ne poštuješ državu jer država zna da zbog svega njeni glasači imaju neplaćene račune, kradu struju, bacaju živu u septičke jame, unižavaju prirodu, imaju nelegalno izgrađene objekte i sve to. Znači, puštaju ih da žive u bezakonju i onda kažu: “Kako vi kad to sve radite zahtevate nešto bolje?” Čovek je zaboravio na blagu reč, na spušten ton, neće tome da veruje, neće da veruje čoveku koji mu se ljudski obraća. On samo veruje onome ko nosi bič i mač u ruci. To je tako nevaspitano. Nekulturni smo, pa smo siromašni. Teško nam je da sačuvamo nešto za drugog koji dolazi posle nas, sačuvaj ovu čašu pa ćeš imati dve, kao geometrijska progresija. Pogrešno smo učeni, pogrešno smo gajeni. I onda može da te zajebe neko kome ti veruješ i maltene skupiš mu biračko telo, pošto on ne može da skupi, a ima neku žvaku u koju ti veruješ. Naročito mislim na onu demokratsku vlast, mislim na njih jer kako su nam vratili mi to dobro znamo. Svakog jutra kad otvorimo oči, briga skoči na nas.
    – Ta obest i bahatost i arogancija koje se pojavljuju kod ljudi. Kad mi to neko izazove ja se gadim samom sebi. A ovi su bili nesposobni, pokazali su se kao govnari. Ovi na vlasti su provalili da su ovi pre bili smrde obične, znaš, uvek ima ta beogradska “dvojka”, najveći lažnjak koji Srbiju najviše kolje. Izmišljena ideja beogradske “dvojke” od nekih ljudi koje ja uopšte ne doživljavam kao građane nego kaomalograđanštinu, koja određuje drugom kako će da živi. Svojim primerom i svojim stavom unazađuju stvari. Oni neće da rade za sve, nego samo za neki mali broj ljudi, neka oralna kategorija, smuti pa prospi. Sve o čemu mi pričamo nije samo naša privatna stvar, to su stvari koje pripadaju svim ljudima, da žive dobro, da žive pošteno, da žive od svog rada, da ne moraju da se stide sebe. Svi mi koji počnemo da razmišljamo o sebi, što više ulazimo u sebe više đubreta nalazimo. Svaki čovek za sebe misli da je super dok se ne vidi u drugom izdanju, dok ga život ne pokaže onakvim kakav stvarno jeste. Mi možemo da mislimo svašta, ali dok se ne proverimo ništa od toga. Kapiraš? To su gipsani salonci. Znači, gipsani salonci su nas koštali toga da nam više nije ni do čega. A vidiš kako je danas lep dan, jeste, duva vetar i sve to, ali sedimo na obali naše Save, sedimo na najjačem mestu. Ali mnogi ljudi to ne primećuju. Kao što, recimo, ne primećuju pojam vertikale. Ne. Oni se samo bore za svoj opstanak, da ne moraju nešto da se pitaju, pa da imaju svojih 350 evrića da prežive do kraja meseca. Ok je to, ali takav život uvek nosi posledice.
    – Ne znamo da poštujemo vertikalu jer nismo tome naučeni. Znaš, bolji nam nisu po volji. Ne znamo to, mi smo aljkavi, manjkavi, zbog nedostatka tog obrazovanja i vaspitanja. Zamisli kakvi su sad ovi klinci kojima su roditelji dizelaši. Ali opet, ne mora to da bude presudno, čovek je sam za sebe. Imaš ljude koji idu po pravilima i ljude koji izbegavaju pravila, ljude koji čekaju u redu i ljude koji idu preko reda.
    – Ne znam ko je u pravu. Znaš šta, ja sam doživeo par puta da me kritikuju “ti ideš preko reda”. Ali to je to, negde dobijaš, negde izgubiš. U principu volim da budem po pravilima, da se ne okoristim nečim što sam skupo platio. Sve te pesme koje su napisane krv ih je pisala. Kad napišem tu pesmu, ona više ne pripada meni, ona pripada nekom životu tih mojih emocija, ja gubim pravo na nju jer ona doživljava identifikaciju u masama. Mi stalno mislimo da je neko lako došao do nečega a da je naš slučaj, jadni mi, tako težak. Ljudi bi trebalo svake nedelje da nose pakete po bolnicama, da odu da vide decu koja primaju hemoterapiju od svoje treće, četvrte godine, pa da se tako najlakše izlečimo svih svojih nepotrebnih budalaština koje nas sprečavaju da uradimo prave stvari. Znači, ego triperaja je puno. Ja kod sebe nekad primetim da me vreme fura u sebe da moram sebe nešto da branim, a da bih sebe “branio” moram sebe da ogradim.
    – Mene Srbija gotivi u nekom fazonu. Sad ja ne znam da li me stvarno gotive ili gotive sebe što mene gotive. Ali u principu, ko štrči taj se i muči. Ne radim ja ništa specijalno, uđem u autobus i ako smrdi u autobusu ja ću da otvorim prozor. A ima ljudi kojima ništa ne smeta, svaka im čast, tebe ko jebe kad ti smeta. Ili kad onaj odvrne muziku u autobusu, ja mu kažem: “E, druže, slušaj to kod kuće.” Ljudi su živeći u svom nepoštenju zaboravili na svoja prava, odrekli su se svojih prava da bi nepošteno živeli, da bi krali struju, da ne bi plaćali ovo, da ne bi plaćali ono.
    – Ima dobrih ljudi, ima ih više od loših, samo što se loši ljudi napinju iz sve snage da se predstave kao nužno zlo. Zlo vara. Zlo je stvar za svaku sezonu. Nova konfekcija zla, za zimu, zimu-proleće, nova konfekcija zla za letnje mesece, izgledajte privlačno i lepo, izgledajte bolje i lepše nego što jeste. Dobro nema potrebu za tim, znači dobro je uvek takvo kakvo jeste – dobro, i ono samo treba da se ponavlja, kao hipnoza. Raditi dobre stvari. Bog ima najbolje odgovore, ali đavo ima najbolje izgovore. Znači, za bilo šta daće ti neko opravdanje koje će ti samo za trenutak sanirati stanje, a onda će te to stanje večite sanacije uništiti jer u stvari se nisi borio nego si samo hranio svoju grižu savesti.
    – Ne radi ono što ne bi da ti drugi radi, lepo se ponašaj, ono – ko daje, taj traje; danas ti drugom, neko će tebi sutra. Stvar je samo u tome da jedno svedočenje spasava od večitog prokletstva. Ima jedna stvar, kvadratura raja je neograničena. A kvadratura pakla je veoma ograničena i ona ti se stalno smanjuje s koeficijentom grešaka koje unosiš u tu kvadraturu i zato je u paklu uvek gužva, svi se guraju, smrde, sede jedan drugom na glavama.
    – Pa može. Znaš šta, najlepša umetnost je ona koja ima božje nadahnuće, kad gledaš one ljude koji su patili za svoju umetnost, koji su stvarno razmišljali. Svaki svetac ima svoju prošlost, svaki grešnik ima pravo na svoju budućnost. Čim kreneš nešto da objašnjavaš, prolaziš kroz faze ali te nešto fura da ideš gore, a ti sad ako hoćeš da opravdavaš ono dole biće ti kratka umetnost, nećeš imati moć trajanja, imaćeš samo trenutak nekog negativnog primera, a nama serviraju te negativne primere zato što hoće da nas kolebaju zbog naše lične snage. Svaki čovek ima neki dar ali ljudi obično svoj dar zaborave, negde ga zapostave ili ne obrate pažnju na njega. Ako nas fura nešto demonsko, naša umetnost će biti kratkog daha, a i sam autor će biti kratkog života. Umetnost je vid slobode, to je dar da radiš ono što volis. Koliko puta polumrtav dođem do bine i onda kad treba da izađem i čujem taj vrisak, kad iskočim na binu sve rane su odnete. Da bi se ponovo posle vratile.
    – Kad sam imao hit “Hiljadu godina” prao sam izloge na prodavnici koja se zvala “Antena”. Pa onda onaj na radiju kaže: “A sad na prvom mestu ‘Partibrejkersi’ i ‘Hiljadu godina’, a meni ulazi u rukav pena sa sunđera i perem izloge. Prvi na top-listi pere izloge. Ko zna šta bih radio da sam bio drugi. Stvar je u tome, nas leči ta umetnost. Ne mora niko ni da pročita pesmu, ali to je kao vid terapije. Sto puta napišem super pesmu dok perem sudove, samo da ne zaboravim i da me niko ništa ne pita dok tresem penu s ruku. “Tas je naš” i onda ideš da zapišeš to jer sve je dobro što izlazi bez intervencije, autointervencije.
    – Najvažnije je da čovek ima humor, ostalo se sve da naučiti. A šaljiv čovek se rađa. Humor poseduju inteligentni ljudi. Čovek treba da se nasmeje sebi, glup neće da se na njegov račun vrati, da se pokaže kakav jeste ili kakav nije. Kao što znamo, kroz humor se sve najbolje prima i odašilje. Nije samo stvar da ti izvališ provalu, nego naći ljude koji će na tu provalu da se nastave. To je još veće nego šala. Moramo da se šalimo jer je ovaj naš život tužno postavljen, jer je previše ozbiljan, sve je tako smešno i ti ljudi koji su toliko namršteni, toliko su se trudili da srede te crte namrštenosti na svom licu i kao da nijedan trag osmeha ne sme to da naruši. A mi kad se smejemo, mi dajemo toplotu duše. I pored sve ove tehnologije i novog svetskog poretka sve više će da budu omiljeni ljudi koji znaju da pričaju, da se lepo izražavaju u vremenu sveopšte šturosti.
    – Bolje sve što mi se dešava da primim s osmehom na licu jer ovi drugi što nemaju osmeh na licu umiru od svoje ozbiljnosti koja nije čak prirodna nego je od njihovog ega. Uzimaju kiseonik ljudima okolo. Preozbiljni ljudi su trošači kiseonika običnih ljudi i preozbiljne ljude niko ne voli da ima u svojoj okolini. Svaki šaljivdžija i veseljak je dobrodošao ma gde bio i pošao. Čovek sebe ne može da se oslobodi na taj način na koji bi hteo, kad kupiš džip ti bi da imaš petnaest džipova, znači čovek stvara svoju prazninu tako što pokušava da je napuni, a praznina se ne da, postaje sve veća.
    – Meni je teško kad moram da se vratim u to “ja” da bih se odbranio, da bi me čuli i da me ne bi potcenjivali i sve to. Tad sam rezervisao kartu u onoj maloj kvadraturi o kojoj smo pričali. Stvar je u tome da ne uzimate sebe suviše ozbiljno. To je jedina stvar. Znaš ko je sujetan, onaj ko nije imao dara u detinjstvu, od tuđih jezika živi, tuđ jezik o njemu se stara. Kao kad neko hoće da bude kalif umesto kalifa, to ti je to. Da se istisne bolji od tebe, a bolji je onaj koji je darovitiji, koji ima lepšu ženu, koji ima veću kuću.
    – Mi možemo tamo da odemo da sviramo ali nam treba mnogo papira, što hrvatskim kolegama koji dolaze u Srbiju ne treba. I radne dozvole i gde ćemo da odsednemo i ko će da snosi troškove našeg puta u Hrvatsku i sve to.
    – To su naši kompleksi. Mi smo iskompleksiran narod. To su uzajamni kompleksi.
    – Naravno da nije tačna. Jer da je tačna mislim da ne bismo stigli do Kutine u povratku.
    – Ne, nije se desilo. Sigurno da nije. Ima još nekoliko sličnih izmišljenih priča. To liči na nas. To što smo iskompleksirani vuče to da mi u stvari i nemamo pametnija posla, jer kad hoćemo da nađemo pametnija posla mi odmah i odustanemo jer u tom pametnijem poslu mora mnogo da se radi. Tako da smo mi u varijanti da gledamo šta drugi rade, dobacujemo, ispravljamo.
    – Dve stvari upravljaju čovekom, simpatija za drugog i želja za osvetom. Nama okolina često ne da da budemo ljudi, otežava nam taj proces. Otežava jer traži nešto od nas, traži da nas fiokira a mi ne pristajemo na to, dobijamo neki svrab kao reakciju na sintetiku, na sintetički način razmišljanja, na nešto što je neprirodno. Volimo ljude s kojima možemo da sedimo i da ćutimo, volimo ljude na koje možemo da se oslonimo. To je samo stvar poverenja koje je izgubljeno, a mora da se stvara. Kao i prijateljstvo koje uvek mora da bude jedan stvaralački proces. U tome da ćemo ga unaprediti, da ćemo oprostiti, da će nam biti oprošteno, da će nas neko podržati. A ne što smo se upoznali pre sto godina pa žvaćemo nostalgične koske, a nostalgija je smrt za čoveka, tamo gde je izvršio sanaciju svoje prošlosti i stalno je trlja, a fleke su sve veće i veće.
    – Jesam. Glasao sam za ometače, za najodvratnije. Znači, nije važno ko je.
    – Pa moraš da se boris za svoju slobodu. Mislio sam u sebi, ti su ometači dovoljno grozni pa će moći da pariraju.
    – Dobija se to da uvek nisko obrazovani bezobrazluk pobedi. To ti je to, ne znam šta da kažem. Mi drugu zemlju nemamo i moramo da je volimo. Jeste ovo što sam sad rekao fraza i sve to, ali jedino ovde možeš da sediš slobodno, možda možeš i negde drugde, ali onda misliš o svojoj zemlji, kapiraš, a ovde kad si to je to, ja sam ovde hodao i kad sam imao 15 godina.
    – Da. Ali iluzije o slobodi i identitetu nisu. To mora da ostane jer ako ti i to ukradu, ćao, doviđenja. Ljude je lako kupiti jer ljudi vole da se lažu. I onda usadi ti se sumnja u srce za sve i ćao, propadaš misleći da si u pravu. Sumnja razara, može da ti pomogne, ali može i da te razori. Čitav ljudski život je pronaći meru svog postojanja, meru za sve.
    – Više od 30, 34 godine. Ne znam, ne mogu još to da radim. Možda su svi ti naši uspesi paravan za naše neuspehe, one prave, životne, ljudske. Ko zna. Nikad nisam hteo da dajem sebi zadatak jer ja kad sednem i dam sebi zadatak, to je kao da planiram svoje novo razočarenje time što to ne mogu da ispunim. Što se mene tiče, ja ne bih ništa da radim, ja bih voleo da budem kao neki filozofi, tako da idu za mnom, ja im pričam a oni da pišu. Ali ne može, nije Cane iz bureta.
    – Ne znam. Čitaš našeg Radoja Domanovića i čoveče, ne možeš da veruješ. Zašto Srbi više vole Kraljevića Marka nego Miloša Obilića? Zašto više vole Kraljevića Marka, koji nije ni došao na Kosovo? Zato što je teže biti Obilić. Znači, sva naša rešenja su olaka rešenja, koja u prvi mah pomažu a u drugi mah stvaraju još veću prepreku.
    SIN, JA I IGI POP
    – Pa to je muzičko srce grada. Sviramo 18. juna. A to “Taš je naš” je naslov iz jedne akcije pre 5, 6 godina kada je nekom maloumniku palo na pamet da na mesto Taša izgradi hipermarkete, šoping-molove i sve to. Ja sam bio u fazonu, kako bre, kako ti nešto tako suludo pada na pamet?! Znaš ti šta meni pada sve na pamet?! A zamisli da to provedeš u delo, to je ludilo. Meni je Taš ukomponovan u život. Tu sam svirao toliko puta i gledao najbolje koncerte. Bio na Igi Popu sa sinom, rekao sam mu: “Ej, Davide, ajde da ideš sa mnom da čuješ šta je tvoja baka morala da sluša” i onda sam ga odveo i on kao: “Ej, ćale, super”, a ono Igi Pop, ludilo. Svirao sam na približno istim lokacijama, ali je naš Taš najbolji jer ima tu snagu. Čak i s druge strane u parku je“Poslednja šansa”. Tu kad smo dolazili tu bi stvarno bila poslednja šansa. Onda ulice vode u Dadov, prvi koncerti, Bonafides, KST, gomila nekih klubova u kraju. Znači, Taš je naš.
     
    https://www.ekspres.net/scena/intervju-cane-partibrejkers-mi-smo-kao-izmaltretirano-kuce-koje-te-ugrize-kad-hoces-da-ga-nahranis
  3. Волим
    nikola121 је реаговао/ла на Снежана у Нешто лепо   
  4. Волим
    nikola121 је реаговао/ла на Иван Ивковић у dub music   
    Kanda, Kodža i Nebojša - Džo Stramere 

     
    album "Deveti život", 2008. (Zmex)
×
×
  • Креирај ново...