Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас   
    На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних,  полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д.   Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање.   Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра.   Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“.   Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране  која би се поводом Јовановићевих речи могла написати.   Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи.   Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и  време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу.   Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“.   Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија,  интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“.   Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију.   Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“.   У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи.   Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом.   Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама.   протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић   Извор: Српска Православна Црква
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Саборно крштење на Велику Суботу у Бару   
    Видео Саборно крштење у Бару
    7. априла 2018. - 19:56
    Видео запис саборног крштења на Велику суботу у Храму Светог Јована Владимира у Бару :
     
  3. Волим
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Прослава Благовести у манастиру Ћелије   
    Ове године, празник Благовести православни хришћани прослављају заједно са Великом суботом па се 7. априла/25. марта Лета Господњег 2018. светкују две тајне Божје. Прва тајна јесте почетак нашег спасења, тајна благе вести Светог архангела Гаврила откривена Пресветој Дјеви Марији, да ће силом Духа Светог осењена зачети и родити Сина Божјег. Друга, пак, тајна јесте тајна Велике суботе, Христовог силаска у ад и проповедања свим праведницима, који су до Његовог распећа и васкрсења били у подземном свету.
    Овај дан, поучавао је у благовештењској проповеди архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић, обједињује два почетка. Први почетак је почетак историје рода  људског са оваплоћеним Господом Исусом Христом, а други почетак је почетак историје вечности отворених врата Царства небеског. Царства, које нам се не намеће силом, већ га по својој слободној вољи бирамо и прихватамо или одбацујемо. Прихватањем, постајемо Божји сарадници. Најбољи начин како се постаје Божји сарадник показала нам је Пресвете Дјева Марија, одговоривши послушношћу Господу на речи које јој Он саопштава преко Свог изасланика, архангела Гаврила.
    -Богородица је пројавила смирење и послушање. Видимо како су дивни и спасоносно-сладоносни плодови њеног послушања. Са друге стране, стоје првосаздани људи Адам и Ева, којима је Бог подарио читаву творевину и све што је створио подредио им, али само да испоштују једину заповест - да не једу са дрвета познања добра и зла. Не зато што је то дрво било отровно, већ да би се кроз ту заповест пројавио однос човека према Богу. Обманута змијом, Ева је прекршила заповест и пројавила непослушање. Плодови непослушања су грех и смрт. Зато је била потребна „нова Ева“ - Пресвета Богородица, да својим послушањем прими у своју утробу Господа Христа и постане Богородица, мајка Онога кроз Чију крсну смрт и васкрсење се ми спасавамо, истакао је протонамесник Филип Јаковљевић.
    -Тешко би нам било да Христос није дошао у грешни род људски. Узалуд би била вера и проповед наша да Христос није дошао и искупио нас од греха и смрти. Зато, закључује протонамесник Филип Јаковљевић, требало би да сатремо темеље и зидове непослушања у нашим душама и утврдимо темеље послушања, јер на њих долази Христос, а на темеље непослушања долази демон.
    По завршетку Литургије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин преломио је славски колач, честитавши празник ћелијској обитељи и свима који су дошли из разних крајева да Благовести литургијски прославе у овој светињи. Свечаност је, по обичају, завршена агапама, које су ћелијске сестре, предвођене мати игуманијом Гликеријом, приредиле за бројне госте.
     
    Извор: Српска Православна Црква
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Crkva.net - слободнија од Фејсбука, културнија од Твитера   
    Међутим, религија је присутна у сајбер простору од самог настанка интернета. Та чињеница заправо није никаква новина. Руски патријарх Кирил има свој Фејсбук профил. Папа римски је присутан на Твитеру. Па и поједини свештеници и високи клирици СПЦ су такође већ годинама уназад присутни на друштвеним мрежама.
     

    Лого Уредништво мреже Crkva.net делом чине свештеници, лаици и теолози који већ девет година воде један од најинтерактивнијих верских сајтова – Pouke.org. За њих, присуство и рад на друштвеним мрежама, није нешто ново, нити непознато.
    Оснивач ове друштвене мреже је свештеник Иван Цветковић, који је уједно и члан Мисионарског одељења СПЦ, са чијим благословом се реализују овакви и слични пројекти верског садржаја на интернету.
    Детаљније о пројекту Crkva.net разговарали смо са Миланом Ракићем и Владимиром Јовановићем, администраторима на овој црквеној друштвеној мрежи.
    РТВ: Зашто је медијима у Србији толико занимљива појава ваше друштвене мреже на интернету?
    Милан Ракић: Медији су увек у потрази за ексклузивом. Чак мислим да је и само помињање Цркве.нет у медијима увек бивало са неким, истина блажим подругљивим тоном. Хришћанство и хришћани су у данашњем свету некако егзотични, црква и верници су увек добра тема.
    Владимир Јовановић: Зато што постоји предрасуда да црква није отворена за нове технологије.
    РТВ: Да ли је истина да је забрањено ширење "јереси" на Crkva.net мрежи?
    Владимир Јовановић: Наравно да је забрањено. Могу да се воде дискусије и да се размењују мишљења али не може да се вређа црква или чланови сајта.
    Милан Ракић: Дијалог је слободан, наравно ако су чланови на то спремни, али разноразни скарадни садржаји у том смислу не могу да прођу.
    РТВ: Колико чланова тренутно има ваша друштвена мрежа и какав је темпо учлањивања нових?
    Владимир Јовановић: Тренутно смо близу броја од 8000. Гледамо да увек убацимо неке новине и самим тим придобијемо још више корисника. Повратне информације корисника су добро дошле. Ми ћемо гледати да испунимо њихова очекивања у складу са нашим могућностима.
    Милан Ракић: Темпо учлањивања нових корисника је некако у сразмери са медијским извештајима о нашем сајту.
    РТВ: Да ли су сви корисници Crkva.net верници? Да ли има атеиста, агностика или верника неких других религија сем православне цркве?
    Милан Ракић: Crkva.net је произашла практично са форума Поуке портала Живе Речи Утехе, који постоји већ девет година. Тај највећи верски портал на српском језику, а нарочито тај форумски део је од почетка неговао комуникацију и са инославнима те атеистима, на основама нормалне културе дијалога. Ту и тамо, као и у свакој дискусији, баш попут исте и у реалном животу, неминовно дође до несугласица па и сукоба. На нашим просторима обремењеним ратним сукобима је то негде и нормално. Но ипак, само ако се погледа у архиву сајта, може се видети на десетине и стотине тема, првенствено у комуникацији са атеистима, римокатолицима и муслиманима, а нешто мање са протестантима и осталима. Сам Форум има неколико сталних и морам да нагласим врло коректних чланова атеиста и римокатолика са којима се често комуницира првенствено о религијским темама. За сада такво нешто немамо на Crkva.net.
    РТВ: У чему је разлика између Crkva.net и Фејсбука, или других друштвених мрежа, сем што је сајт верски оријентисан?
    Владимир Јовановић: Нема велике разлике што се тиче изгледа и коришћења, једино је садржај другачији. На Фејсбуку се промовише све и свашта, а код нас је 99 одсто верски садржај.
    РТВ: Да ли је Crkva.net слободнија од Фејсбука? Знамо да Фејсбук има ограничења на кључне речи које сматра да нису коректне, колика је слобода говора на вашем сајту??
    Милан Ракић: Слобода говора је свакако велика, а санкционише се сваки садржај који је и генерално непримерен.
    РТВ: Да ли су подаци на Crkva.net заштићени од злоупотребе?
    Владимир Јовановић: Јесу. Наши програми су увек ажурирани, имамо SSL сертификат за заштиту интернет протокола, а сами подаци корисника су шифровани тако да ни ми сами не можемо да видимо њихову приватност.
    РТВ: Колико је овај црквени сајт поуздан као средство информисања о верским темама??
    Милан Ракић: С обзиром да је неколико црквених гласила однедавно повезано на једну платформу где се садржај ажурира неколико пута дневно, управо тај садржај неко од уредника дели и по Crkva.net тако да ту нема шта да буде непоуздано.
    РТВ: У случају спора у дискусијама на вашем сајту између верника различитих конфесија, уколико немате санкционисање по кључним речима, како ћете одлучивати ко је у праву?
    Милан Ракић: Пошто је сајт да кажем верски, тако су и теме тог карактера а међу уредницима имамо и теолога и лаика изузетно теолошки поткованих. Тако да, као што и на Форуму није било проблема, неће их бити ни овде.
    РТВ: У којој мери ће корисници ваше друштвене мреже, уколико нису верници, бити заштићени од верске индоктринације и да ли ће бити уопште?
    Милан Ракић: Немају шта да брину, нико их ни на шта не тера. Ипак за крај, онако генерално, све је то још увек у повоју и ипак мислим да је све то слабо. Тј. да се слабо користе потенцијали, чак и овако мали (с обзиром какви би могли бити).
     
    Радио Телевизија Војводине http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/crkva.net-slobodnija-od-fejsbuka-kulturnija-od-tvitera_905495.html
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ западноамерички Максим (Васиљевић): Да ли смо прешли из смрти у живот? (1 Јн 3, 14) - Страх од смрти у перспективи Велике недеље   
    Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia.    Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима.    Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18).   Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво).   Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава.   Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе.    Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу).   Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх?    Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје.    Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти.   Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру?   Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти.    Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године).   Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре.   Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам.   Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути.   Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности.   Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34).    За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха?    „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима.   Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења.   Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“.   Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“?   Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице.    Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија.    Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8).   У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу.    Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету.    – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт.    – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.).   – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.).   – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели.   – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности.    – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење.   – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле.   Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти.   Извор: Теологија.нет
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Иконографија Страсне седмице (фотогалерија)   
    Иконография Страстной Седмицы
    На Страстной седмице Церковь вспоминает последние дни земной жизни Спасителя: Его деяния и беседы с учениками, установление Таинства Евхаристии, предательство Иуды, заключение Господа под стражу, Его страдания и уничижение, распятие, смерть и погребение.  
      Великий Понедельник. Проклятие смоковницы. Печская патриархия. XIV в.
     
    Великий Понедельник. Проклятие смоковницы. Книжная миниатюра из арабского Евангелия XVII в.
     
    Великий Вторник. Притча о десяти девах. VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия
     
    Великий Вторник. Притча о десяти девах. Современная греческая фреска
     
    Великий Вторник. Притча о злых виноградарях. Книжная миниатюра XI в.
     
    Великая Среда. Предательство Иуды. Автор: Дуччо ди Буонисенья, XIII в.
     
    Великий Четверг. Умовение ног апостолов. Роспись церкви Панагии Асину в Никитари, Кипр. 1105 г.
     
    Великий Четверг. Умовение ног апостолов. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон
     
    Великий Четверг. Господь объясняет смысл умовения ног апостолов. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон
     
    Великий Четверг. Тайная Вечеря. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон
     
    Великий Четверг. Тайная Вечеря. Икона монастыря Ватопед, Афон
     
    Великий Четверг. Тайная Вечеря. Мозаика собора св. Марка, Венеция
     
    Великий Четверг. Причащение апостолов. Фреска монастыря Ставроникита, Афон
     
    Великий Четверг. Причащение апостолов. Фреска в соборе Сретения Владимирской иконы Божией Матери. Сретенский монастырь, Москва
     
    Великий Четверг. Причащение апостолов. VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия
     
    Великий Четверг. Причащение апостолов. Фреска в соборе Сретения Владимирской иконы Божией Матери. Сретенский монастырь, Москва
     
    Великий Четверг. Моление о Чаше. Мозаика собора св. Марка, Венеция
     
    Великая Пятница. Моление о Чаше. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон
     
    Великая Пятница. Иуда приводит стражников ко Христу. Армянская книжная миниатюра XIII в.
     
    Великая Пятница. Поцелуй Иуды. Византийская книжная миниатюра
     
    Великая Пятница. Поцелуй Иуды. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон
     
    Великая Пятница. Поцелуй Иуды. Пещерная церковь, Каппадокия. XI в.
     
    Великая Пятница. Христос на допросе у Анны. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.
     
    Великая Пятница. Христос на допросе у первосвященника Каиафы. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.
     
    Великая Пятница. Христос перед Пилатом. VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия
     
    Великая Пятница. Христос перед Пилатом. Фреска работы Феофана Критского, монастырь Ставроникита, Афон
     
    Великая Пятница. Христос перед Иродом. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.
     
    Великая Пятница. Иудеи требуют смерти Христу: «Да будет распят!». VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия
     
    Великая Пятница. Уничижение Христа. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.
     
    Великая Пятница. Смерть Иуды. Капитель церкви св. Лазаря, Франция. XII в.
     
    Великая Пятница. Крестный путь Спасителя. Слоновая кость. Британский музей. 420-430 гг.
     
    Великая Пятница. Симон Киринейский помогает Господу нести Крест. Кипрская фреска
     
    Великая Пятница. Господь шествует на страдания. Фреска монастыря Ставроникита, Афон
     
    Великая Пятница. Восхождение на Крест. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон
     
    Великая Пятница. Пригвождение ко Кресту. Фреска монастыря Дионисиат, Афон
     
    Великая Пятница. Распятие Христа и гибель Иуды. Слоновая кость. Британский музей. 420-430 гг.
     
    Великая Пятница. Распятие, VIII в, Синай
     
    Великая Пятница. Распятие. Пещерная церковь, Каппадокия. XI в.
     
    Великая Пятница. Распятие. Фреска церкви св.Николая в Прилепе, Македония. XII-XIII в.
     
    Великая Пятница. Распятие. Мозаика монастыря Осиас Лукас
     
    Великая Пятница. Смерть Христа. Фреска монастыря Высокие Дечаны, Сербия. XIV в.
     
    Великая Пятница. Снятие со Креста. Армянская книжная миниатюра XIII в.
     
    Великая Пятница. Снятие со Креста. Фреска монастыря Дионисиат, Афон. Сер. XVI в.
     
    Великая Пятница. Снятие со Креста. Книжная миниатюра
     
    Великая Пятница. Оплакивание Христа. Фреска монастыря Дионисиат, Афон. Сер. XVI в.
     
    Великая Пятница. Опла?
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак   
    Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ.
    По речима Светог Јована Златоустог ова седмица се назива „великомˮ, не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са Ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља.[1] Свети Епифаније кипарски поучава да су хришћани дане страдалне недеље проводили у нарочитој побожности са тоталним постом и појачаном молитвом. Кроз активно учествовање у богослужењима страдалне недеље, сваки хришћанин постаје учесник крсног и страдалног пута Христовог. Сâм тропар који појемо прва три дана подстиче у нама духовну будност како не бисмо заспали греховним сном. Тако већ на јутрењу Великог понедељка у првом сједалном појемо да Господ хита на вољно страдање:
    Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у својој руци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.
    Невидљиви Судијо, како си у телу виђен, и долазиш да будеш убијен од људи безаконих, Ти који осуду нашу осуђујеш страдањем Својим! Стога хвалу, величање и славу узносећи твојој власти, Речи, сагласно приносимо.
    Богослужбене особености прва три дана страдалне седмице огладају се у заједничком тропару и егзапостилару на јутрењу, као и у заједничком отпусту. На јутрењу после сједалних чита се тумачење Еванђеља, као и Светоотачко тумачење перикопе која се тога дана чита. Након ових чтенија на јутрењу се чита и Еванђеље. Битно је нагласити да на јутрењу не појемо Чесњејшују, већ припеве из трипеснеца који су праћени стихом „Слава теби Боже наш, слава Теби!ˮ
    Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас. (тропар)
    Ложницу твоју видим, Спасе мој, украшену, и одећу немам да бих ушао у исту. Просвети хаљину душе моје, Светлодавче, и спаси ме. (егзапостилар)
    Христос истинити Бог наш, који ради нашега спасења иде на добровољно страдање… (отпуст)
    Прва три дана страдалне недеље карактерише и служење Литургије Пређеосвећених дарова, на којој се мали вход врши са Еванђељем из разлога што се на њој и чита Еванђеље. Од Старозаветних читања на Пређеосвећеним Литургијама ових дана задржава се читање из Књиге постања, док се читање из прича Соломонових замењује читањем из Књиге о Јову. На Велики понедељак, уторак и среду препоручује се служење Литургије Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова брата Господњег, коју имамо на српском језику, чији превод је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), а издао је Епархијски Управни Одбор Епархије банатске, 1996. године. Једна од препознатљивих особености ових дана јесте читање Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу. У званичном типику за сваки дан у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, о овим Еванђелским читањима налазимо следећу напомену: У пракси се ово читање Светог Еванђеља искључиво у прва три дана страсне седмице показало као тешко оствариво. Иако постоји неколико модела одступања од важећег типика, блажене успомене професор А. А. Дмитријевски каже да је идеалу црквене праксе зацртаном у типику, најближе читање Еванђеља, шесте и седме, уместо само седме седмице поста.
    Распоред читања Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу:
    Понедељак:
    На трећем часу: Матеј 1-14. главе.
    На шестом часу: Матеј 15-28 главе.
    На деветом часу: Марко 1-8 главе.
    Уторак:
     На трећем часу: Марко 9-16 главе.
    На шестом часу: Лука 1-8 главе.
    На деветом часу: Лука 9-16 главе.
    Среда:
    На трећем часу: Лука 17-24 главе.
    На шестом часу: Јован 1-6 главе.
    На деветом часу: Јован 7-13,30 стих
    Богослужење Светог и Великог понедељка
    Јаков оплакиваше губитак Јосифа, а племенити сеђаше на колима, као цар поштован. Јер пошто не послужи тада Египћанки на задовољење сласти, би прослављен од Онога који познаје срца људи, и који шаље венац непропадљив. (кондак Великог понедељка)
    Кроз богослужење Светог и Великог понедељка сећамо се Светог праведног целомудреног Јосифа, кога још називамо и праобразом Христовим будући да је од своје браће продан за тридесет сребрника и утамничен, да би се на крају из тог страдања уз Божију помоћ јавио као победник. Кроз цео канон Великог понедељка славимо и величамо праведног Јосифа који је постао пример целомудрености. У овај први дан страдалне недеље сећамо се и оне од Господа проклете и сасушене смокве, која на символичан начин представља  јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши собом закон. Према неким тумачењима Господ кажњавајући ову смокву показује да има власт да суди јер је Син Човечији, али не желећи да казни човека Он кажњава бездушну и неосетљиву смокву. Свети Исидор Пелусиот нас пак подсећа да смоква представља и дрво непослушања са чијим листовима су Адам и Ева покрили своју греховну наготу. Кроз богослужбене песме овог првог дана страдалне недеље бивамо позвани да заједно са Господом идемо у Јерусалим, са очишћеним умом и умртвљеним страстима.
    Господ који иде на вољно страдање, апостолима говораше на путу: Ево узлазимо у Јерусалим, и предаће се Син Човечији, као што је писано за Њега. Ходите, дакле, и ми, очишћеним мислима, пратимо Га, и сараспнимо се са Њим, и умртвимо Њега ради животна уживања, да би и оживели са Њим, и чули Га како вапије: Нећу више ићи у земаљски Јерусалим да бих страдао, него усходим к Оцу моме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем, и узнећу вас са собом у горњи Јерусалим, у царство Небеско. (Прва стихира на Господи возвах Великог понедељка)
    Црквене песме Великог понедељка саставили су знаменити химнографи, Свети Андреј Критски, Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мајумски. Најстарија сведочанства о богослужењу Светог и Великог понедељка налазимо од седмог века у јерусалимском канонару, док каснија сведочанства налазимо од деветог века у типику Велике цариградске цркве и Еваргетидксом типику, како нам сведочи проф. Лазар Мирковићу својој „Хеортологијиˮ.
    Из химнографије Великог понедељка:
    Достигавши, верни, спасоносно страдање Христа Бога, неизрециво Његово дуготрпљење прославимо; да би милосрђем својим саваскрсао и нас, умртвљене грехом, као добар и човекољубив.
    (Друга стихира на хвалитне)
    Господе, који идеш на страдање, утврђујући своје ученике, говорио си, узевши их насамо: Како се не сећате мојих речи, које сам раније рекао вама, да ни један пророк не може, као што је писано, сем у Јерусалиму бити убијен. Сада је, дакле, време настало за које сам вам рекао: Јер ево предајем се у руке грешника да будем поруган, који ће ме и на крст приковати, и гробу предати, омрзнутог сматраће ме као мртва. Ипак, не бојте се! јер ћу тридневан васкрснути, на радост верних, и живот вечни.
    (Слава и сада на хвалитне)
    Господе, учећи своје ученике да размишљају о најсавршенијим стварима, говорио си им да не буду као незнабошци, у владању над најнижим стварима. Јер неће тако бити вама мојим ученицима, јер хотећи сиромах сам. Први, дакле, међу вама да буде свима слуга, а онај који влада као подчињени, и првоизабрани као последњи; јер и Сам дођох да Адаму осиромашеном послужим, и душу моју дадем за избављење многих који ми кличу: слава Теби.
    (Друга стихира на стиховњим)
     
    катихета Бранислав Илић
      [1] Свети Јован Златоуст, тридесета беседа на Књигу постања.
     
    ИЗВОР: Српска Православна Црква
  9. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Владимир Коларић: Седмица над седмицама   
    Свака седмица је у богослужбеном времену, истинском времену наших живота, годишњи богослужбени циклус у малом, а Страсна седмица је седмица над седмицама.
    Она као таква изражава највећу тајну времена и наших живота, јер сваки наш живот почиње ступањем у град земаљски, у ком нас чекају почасти, љубави, пријатељства, али и издаје, суђења и најзад, неизбежна – схватимо то – смрт.
    Краткоћа нашег живота и наша усамљеност у страдању никада не би могли бити осмишљени без оног седмог дана. Свако осмишљавање које се завршава Великим петком, даном наше неизбежне смрти и смрти света у нама, смрти целокупног космоса у сваком од нас, може бити само лаж, обмана, идеологија, умовање од овога света, радосно прихваћено поробљавање, издаја нашег истинског назначења у овом свету.
    А ми смо ту управо да оживљавамо тог уморног старца-космоса и преводимо га у лик вечног младића-Христа, који је победио свет и који га побеђује увек изнова – у нама и са нама.
    Садржај наше вере је уверење и доживљај реалности седмог дана и његовог непрестаног присуства у нашим животима, и труда да његова светлост – кроз нас – свакодневно обасјава тај створени и пали, дивни и ужасни свет, нашу робију и наш дар.
    Али тог седмог дана нема без свих претходних, без света, времена и смрти. А они нас неће победити само ако на време растопимо онај лед у нама, и ако за своју икону не узмемо старца-космоса, већ Сина Божијег и Човечијег, усвајајући га као једину истинску стварност наших живота.
    А то није могуће другачије него у светлости седмог дана, лудилу вере, у лудилу деце Христове.
  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Винâ манастира Буково у Бриселу (ФОТО)   
    Значајно да се и ван граница Србије промовише винарство и виноградарство јер су то велики потенцијали које Тимочка крајина има. Манастир Буково, као члан Удружења винара Неготинске Крајине, са осталим винаријама узео је учешћа у свему овоме и представио своја вина. Реакције људи биле су позитивне. Очигледно је присутнима било занимљиво да се сретну са неким новим укусима и мирисима који долазе из Србије, из Тимочке крајине. Већ има оних који су се јавили са жељом да у својим колекцијама имају и вина манастира Буково. Драго нам је због тога, то само потврђује квалитет вина које Неготин има. Уз благодарење Богу, желимо да захвалимо и госпођи Гордани Поповић, која је пореклом из Неготина и пријатељица наше свете обитељи, као и свима онима који су омогућили све ово.  
      Извор: Манастир Буково
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Обраћање српских епископа у САД   
    Заменику секретара Џону Џ. Саливену
    Стејт Департмент САД, Вашингтон                                                                       
    Поштовани Замениче секретара г. Саливен,
    Ми, Епископи српских православних епархија у Сједињеним Државама, пишемо како бисмо изразили озбиљну забринутост поводом јучерашњег напада косовске полиције на Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово и Метохију у српској Влади, као и на новинаре и ненаоружане грађане. Наша забринутост је утолико већа с обзиром на то да је овај брутални чин, изгледа, интегрални део оркестриране кампање против српског становништва на Косову, која се огледа у убиству Оливера Ивановића.У провокативној демонстрацији силе полицијске снаге су упале на састанак између грађана и Владиних функционера потпуно наоружане и са шок бомбама. Њих 34 људи је озбиљно повређено и хоспитализовано, док је Марко Ђурић незаконито ухапшен, претучен и вођен кроз Приштину пред гомилом која је звиждала.
    Јучерашњи догађаји још једном јасно показују да власти косовских Албанаца нису вољне да обезбеде минимум основих грађанских и људских права, међу којима и право на мирно окупљање, за српско становништво које живи на својој земљи. Штавише, ове акције показују безобзирно занемаривање обавеза које је сама Приштина преузела да би увела стандарде основних људских и грађанских права на основу Споразума о стабилизацији и придруживању Европској унији, уз додатно супротстављање слову и духу Бриселског дијалога.
    Апелујемо на Вас, господине Замениче секретара, да покажете да Сједињене Државе и надаље остају посвећене заштити најтемељнијих права и основног људског достојанства Срба на Косову, тако што ћете осудити јучерашњу полицијску бруталност у Косовској Митровици и тиме упозорити власти у Приштини да САД неће никад дозволити пребијања мирних грађана, новинара и државних и јавних личности .
    С поштовањем,
    Његово Преосвештенство Епископ западноамерички
    Максим

    Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњозападноамерички
    Лонгин

    Његово Преосвештенство Епископ источноамерички 
    Иринеј
    Епархијска саопштења   |  English
  12. Радостан
  13. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Црква – дом заједничке молитве   
    Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду.
    У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била
    Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити
    „Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма.
    Хтео бих да вам помогнем али – немам времена.
    Дете се игра – нема времена.
    Ђак учи – нема времена.
    Студент има предавање – нема времена.“
    И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже:
    „Болесник треба да се лечи – нема времена.
    Смртник – нема …
    Доцкан је – више заиста нема времена.
    Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво.
    Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно.
    Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао,
    Оно што очекујеш од мене.“
    (Православни мисионар, 2. 79.
    Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута.
    Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио
    ”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива.
    Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве.
    Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом.
    Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне
    Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег.
    Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић
    „Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.
    Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. 
     
    https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743
  14. Волим
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Отворимо врата свога срца   
    И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили.   Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас.   Архимандрит Емилијан   http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2018/03/blog-post.html
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Краљево: Од добротвора Миломира Главчића (91) и нови вртић   
    Краљево: Од добротвора Главчића и нови вртић
    Г. ЋИРОВИЋ | 15. март 2018. У Берановцу код Краљева одмиче изградња објекта на 810 квадрата. Савремени смештај за више од 100 малишана   Фото Г. Шљивић
     
    У КРАЉЕВАЧКОМ приградском насељу Берановац гради се нови вртић који ће од наредне школске године примити више од стотину малишана из овог, али и околних места. Савремени објекат на 810 квадрата ће радити у саставу овдашње предшколске установе "Олга Јовичић Рита", канадски добротвор српског порекла Миломир Главчић је Краљевчанима за изградњу донирао 200.000 евра, а локална самоуправа је из свог буџета истоветну суму уложила у уређење инфраструктуре, те спољашње уређење и опремање вртића.
        - Малишани из овог, али и околних насеља више неће морати да иду у удаљене вртиће, па смо веома захвални господину Главчићу на још једном чину хуманости и огромном разумевању за потребе људи из овог краја - каже градоначелник Краљева др Предраг Терзић.
    Подсетимо, Миломир Главчић (91) је 2013. - за изградњу новог моста преко Ибра - овом граду већ даровао милион евра, а две године касније је овдашњој Општој болници обезбедио 547.000 евра за куповину магнетне резонанце. Иначе, током минулих шест деценија доброчинстава у низу, процењује се да је наш земљак из Нијагара Фолса само свом родном крају подно Копаоника поклонио чак седам милиона евра - финансирајући изградњу вртића, цркве посвећене Светој Петки, библиотеке и сеоских путева... уз константну новчану помоћ мештанима.
      Незванично се сазнаје да са краљевачком локалном самоуправом Главчић управо преговара о још једној донацији - за још један капитални пројекат у граду на Ибру.
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Интернет презентација манастира Драганац   
    Манастир Драганац, посвећен Светим архангелима Гаврилу и Михаилу, мали је манастир на Косову и Метохији који је недавно лансирао вебсајт на енглеском о самом манастиру, локалној области, његовој историји и садашњем стању. Ово је једини такав сајт на енглеском о једном од настаријих манастира који сада опстаје под муслиманском влашћу на Косову.
    Сајт доноси презентацију младог братства, које је поново успостављено у древном и напуштеном манастиру 1990-тих захваљујући напорима манастира Високи Дечани. Игуман је архимандрит Иларион, а братство броји 12 монаха, и једна је од највећих монашких заједница тренутно на Косову, где је ситуација са православним хришћанима врло тешка. После насилних напада и последичних масовних протеривања српског православног становништва 1999. и 2004. године, православни хришћани који остају на Косову углавном су присиљени да живе у малим, сеоским, изолованим етничким гетоима, спречени да учествују у друштву, где има мало изгледа за запослење, а психолошки утицај на живот у продуженој изолацији може бити негаиван. Све више и више хришћана и даље се приморава да напуштају Косово, а са сваким који напусти ситуација бива све тежа за оне који остају.
    Братство манастира Драганац, поред одржавања пуног круга црквених служби и честог служења Свеноћног бденија светогорског стила, вредно ради на томе да се одржи, и да одржи и охрабри опстанак православног хришћанства на Косову и Метохији. Монаси сами праве тамјан, дрвене крстове, преводе православне текстове на енглески, имају керамичке производе, справљају сир, и одржавају велике баште ради производње своје хране, док је манастир извор и духовног освежења и материјалне помоћи за српске православне хришћане који живе у разбацаним изолованим селима у региону.
    Међутим, упркос тешког рада братства, манастиру је потребна помоћ хришћана из иностранства како би могао наставити да функционише. И поред тога што много тога праве и производе, у друштву којем доминирају муслимани, локални хришћани често су у великој потреби будући да су усамљени, тако да има мало прилика да монаси продају оно што произведу.
    Стога су покренули сајт како би обавестили јавност у иностранству о ситуацији на Косову и Метгохији, као и онлајн продавницу, надајући се да ће милосрђе побудити хришћане у иностранству да помогну монасима и купују њихову робу. Све што је производено,  сами монаси су израдили и има највиши квалитет.
    Сајт манастира Драганац може се пронаћи на www.draganacmonastery.com.
    Извор: Православие.ру/ Манастир Драганац
    Косово и Метохија   |  English
  18. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Текст и тумачење великопосне молитве Светог Јефрема Сирина   
    Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године,  једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин.     Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек.   Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“.   Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот.   Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености,  смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.   Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу.   Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.  То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Уснула у Господу мати Евпраксија, игуманија манастира Никоље   
    Среда, 7. март 2018. (22. фебруар 2018.) Овога јутра у раним јутарњим часовима, у својој келији се упокојила у Господу мати Евпраксија, игуманија манастира Никоље у Овчарско-кабларској клисури, која је осам деценија живота провела као искушеница, монахиња, игуманија, манастира Јовање и Никоље. Како је Радију „Слово љубве“ потврдила настојатељица манастира Никоље, монахиња Јелисавета, у петак 09. марта 2018. године биће служена света Литургија пређеосвећених дарова са почетком у 9 часова, након службе и опело, а мати Евпраксија биће сахрањена на манастирском гробљу. Преносимо вам текст из новина „Пресс“ од 10. децембра 2007. године, посвећен животу почивше, игуманије Евпраксије.
     
     
    У манастире Овчарско-кабларске клисуре дошла је као Надежда Белић из малог места Бангула, код Ердевика, у Срему, како каже, двадесетак километара удаљеном од Саве и Дунава. Била је најмлађа, рођена 1919. године као 12. дете Станимира и Марије. Због породичне трагедије у којој је већина деце умирала врло мала, нека и од туберкулозе, кум јој је дао име Нада, како би бар она преживела и избегла тужну судбину своје браће и сестара. Остала само с мајком, јер је у међувремену преминуо и отац Станимир. Вођена неком чудном, божанском силом и снагом, 1938. године, као деветнаестогодишња девојка, по први пут је дошла у Србију. На Богомољачки сабор у манастир Жичу, сећа се, било је то на Крстовдан, онај јесењи - и остала ... Била је ученица св. Владике Николаја.
    - Тако је морало да буде. Мајка ме је и учила да будем побожна, да идем у хришћанску заједницу. Послушала сам је, али је она платила високу цену - остала је сама. Тако је ипак морало да буде - сећа се данас мати Евпраксија, 20 година игуманија манастира Никоље.
    Њен нови дом, након оног рођеног кућног, сремског, био је манастир Јовање. Замонашила се тек 1949. године, пуних 11 година после уласка у манастирске одаје Овчарско-кабларске клисуре и исто толико година искушеничког живота. Чекала је, каже, тако дуго, само зато да би је замонашио свети Владика Николај, који је и највише утицао на њено духовно освећење и поткрепљење. У Јовању је остала 16 година, а када је због изградње хидроцентрале дошло до урушавања манастирских одаја, преселили су их у Никоље, у коме и данас броји своје монашке дане.
    За који дан биће то и пуних седам деценија у манастирима Овчарско-кабларске клисуре, двадесет година као игуманија манастира Никоље, након мати Ефросиније. Седам деценија, за обичне смртнике, готово невероватног живота. Јер, није лако објаснити и разумети каква то животна енергија и снага носе наизглед крхко људско биће да свако јутро устаје у четири сата, проведе више сати на богослужењу, преко дана обавља и најтеже физичке послове, присуствује вечерњем ... И тако из дана у дан. Већ готово седамдесет година.
    - За разлику од ранијих година сестринство је сада знатно мање, двадесетак сестара, углавном старих и болесних. Млађих је све мање. Долазе, рекла бих више натрче случајно, па кад схвате где су дошле, врло брзо и одлазе у свет. Јер овде је много посла за све, мора се добро запети и радити, сваки дан, практично од јутра до мрака - каже мати Евпраксија.
    Манастир Никоље по подели припада средњим споменицима културе, а по некадашњим прописима и Аграрној реформи припало му је 15 хектара земље и исто толико шуме. Ту је и на далеко чувена манастирска воденица. За мати Евпраксију и сестринство манастира много посла и свакодневних обавеза. Немају послужитеља, али део најтежих послова обавља им један житељ Пријевора који живи у оближњој железничкој станици. Некада је брата и њега манастир прихватио као своје, хранио их и пружао уточиште, данас о манастиру брину као о својој кући.
    Тешко је у једном даху сетити се свега. И савета владике Николаја да не иде у Јовање јер се тамо умире од глади. И деце о којој је требало бринути. И дана када је приликом бежања преко Мораве погинула мати Катарина. И глади и немоћи да се преживи. А земља дата у закуп. Али...
    Нешто што се не заборавља су дани градње куће. Али... Још јаче и још дуже од тога памти године враћања зајма.
    - Кућу смо правили углавном од зајма, уз новац који смо добили од хидроцентрале чијом је изградњом дошло до урушавања Јовања, тадашњих 830.000 динара. Чим смо се уселили и мало скућили почели смо да враћамо дугове. Али није било лако. Неком смо враћали у новцу, неком у животним намирницама, неком сечом шуме. Остаће записано да су једино Раде Тодоровић и Милановачка црква опростили свој део - наглашава мати Евпраксија.
    С посебном пажњом мати Евпраксија говори о Радмили Милентијевић, великој добротворки, захваљујући чијој помоћи је знатно обновљена манастирска кућа, препокривена воденица. И још много тога. На реновираној кући сестринство је једну собу у поткровљу наменило њој. У тој соби Радмила је и ове године преноћила две ноћи.
    Пред игуманијом Евпраксијом и њеним сестринством је још много тога. Свакодневних обавеза, бриге и пажње за манастир и старе и болесне сестре. Али и да се обнови и кнежева кућа, чува и пази чувена ризница. Сачува чувено Каранско јеванђеље о коме мати Евпраксија говори с посебном пажњом. Јер, реч о светињи непроцењиве вредности, најстаријем оригиналном јевандељу код нас, писаном далеке 1604. године.
    Међутим ... На прагу десете деценије живота, за њу нема дилеме и како каже никад је није ни било.
    - Да сам сада на почетку и да бирам, опет бих изабрала исти пут...
    Извор: Пресс (10. децембар 2007.) - П. К.
    Извор: Радио "Слово љубве"
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Научи мја, Господи, оправданијем Твојим   
    На бденију се поје: Научи мја, Господи, оправданијем Твојим. За шта молимо Господа овим речима?
    - То су речи из 17. катизме, из 118. такозваног великог псалма. Псалам је посвећен пространом учењу о закону Божијем, о заповестима. Заповест је наредба Господња. И оправданије такође значи заповест. Оправдање је синоним за заповест. Оправдања су у суштини заповести – то су синоними за вољу Божију о човеку.
    За родитеље Јована Крститеља, Захарију и Јелисавету је речено да су били непорочни, да су ходили у свим заветима, законима и оправдањима Господњим. Оправдања су поетско опевање заповести Божијих. Научи мја, Господи, оправданијем Твојим значи: научи ме да поступам тако да се оправдам пред лицем Твојим. На пример, Господ каже: „Немој презирати сироче, не вређај удовицу, не смеј се сакатом, помажи потребитом, у пружену руку стави новчић, не заборављај суботу.“ Ради то и оправдаћеш се пред Господом. Оправдање су заповести Господње и кад их испуњава човек се оправдава пред Господом. Научи ме шта треба да учиним да бих добио Твоје оправдање – да опростим непријатељу, да се молим, да сакрушавам своје срце, да оплакујем своје грехове, да се помирим с непријатељима, и Господ ће ми показати шта да учиним за оправдање.
    Оваква питања су врло корисна. Кад човек пита о Господу, о речима благодати, велику корист стичу и онај ко пита, и онај ко одговара и они који слушају. Ако је реч Господња међу нама, то значи да је Господ међу нама. Као што је у Јеванђељу речено: Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18, 20).
    Оправдање је откровење Божије о Његовој вољи, о томе шта човек треба да чини да би стекао милост у очима Господњим. Помагање сирочади, погребење туђиноватеља, давање милостиње, држање постова, читање Светог Писма, упражњавање страха Божијег, размишљање о Господу, сећање на Господа ујутру и увече – све то заједно јесте оправдање Господње.
     
    Успут ћу напоменути да је 17. катизма написана на специфичан начин. Јеврејски језик има двадесет два слова и катизма је написана тако да се састоји од двадесет два дела, и у сваком од њих има по осам стихова. Дакле, сваки од осам стихова почиње једним словом алфабета – осам стихова на слово „алеф“, осам стихова на слово „бет“, осам стихова на слово „гимел“ и тако даље, двадесет два пута по осам стихова. Добијамо сто седамдесет шест стихова. То није просто надахнута песма, то су вешто изабране поуке из речи Божије. Јеврејима је заповеђено да 17. катизму науче напамет како би на путу до Јерусалима (а закон је предвидео да сваки мушкарац три пута годишње иде у Јерусалим) не брбљају, већ да читају 118. псалам. Ова песма од сто седамедесет шест стихова је велика химна заповестима Господњим. Читајте ову катизму, учите је напамет.
    Протојереј Андреј Ткачов
    О Богу и човеку у питањима и одговорима
    Бернар, Београд, 2016

    извор
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, ТВ Храм: Света тајна покајања и исповести   
  22. Волим
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Извор лажне религије је неспособност да се радујемо...   
    Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“  Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?
      Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и  да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
       Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
       „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“


       Протојереј Александар Шмеман   http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман
  24. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Пост - смисао и пракса   
    Пост – смисао и пракса
    Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.
    Патријарх Павле
    Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.
    Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“
    О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.
    Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:
    „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“
    Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:
    „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“
    Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.
    Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.
    Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.
    Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“
    Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.
    У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“
    Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.
     Наставиће се...
    Александар МИЛОЈКОВ                                                    
    [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије: Црногорски властодршци са злочинцима преговарају о границама Црне Горе   
    „Колико их још овдје има који су, исто као и он, тако пострадали за правду Божју и истину Божју прије Другог свјетскога рата и у том свјетском поклању, све до наших времена. Крст носити нама је суђено, а воскрсења не бива без смрти. У часу смрти се провјерава човјек и начин на који је умро и како умире. То свједочи и наш Оливер. Бог нека упокоји и његове претке, ђеда и бабу Пера и Милену и родитеље његове Богдана и Олгу. Он је изданак племена Куча, изданак је овога града и овога светога мјеста“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
    Рекао је да је Оливер Ивановић у наше дане наставио свето дјело Теодора Тирона.
    „Онај у вријеме Јулијана Отпадника, паганина и многобошца, богоубице, а овај у наше вријеме нових Јулијана Апостата, без обзира како се они звали, били они Шиптари или наши отпадници од Бога. Нема ту разлике међу отпадницима од Христа Бога“, казао је Владика.
    Додао је да следбеници Јулијана Отпадника данас запућују Црну Гору путевима којима она никада није ишла.
    „Замислите ви Црну Гору која се одриче Косова и Метохије, која тиме пљује на краља и господара Николу, на мученичку крв проливену за ослобођење Косова и Метохије. То проливање није завршено. Ево сад Оливер Ивановић, он је одавде, Црногорац. А поред њега и многи који су тамо побијени у ово вријеме, уз помоћ тих међународних фактора јулијаноотпадничких. Тамо је направљен покољ нашега народа. Ја сам десетине њих сахрањивао. Милеву Вујошевић, из Куча, нашао сам заклану иза врата њеног дома. Исто тако Марицу Мирић, од четворице учековаца силовану и заклану, сахранили смо иза олтара Пећке Патријаршије. И замислите ви сада, послије свих тих незапамћених злочина предсједник и премијер ове државе иду злочинцима који су те злочине извршили да им се клањају и да са њима одређују границе Црне Горе. Није то Црна Гора“, поручио је Митрополит Амфилохије.
    Он је рекао да правој Црној Гори припадају и Пећ и Дечани и Ђаковица.
    „Треба све то имати у виду и знати зашто је пострадао Оливер Ивановић. Он је издат. Издат је од Црне Горе, да не помињемо и ове тамо друге издајнике. Издат је од Црне Горе, као што је издата и читава Метохија. Мученици, силовани и побијени, они су издати. Данас праве демаркације граница, границе диктирају злочинци који су највећа срамота шиптарског албанског народа. То је срамота Европе. То су злочинци. И са њима треба да се преговара и да се разговара, Срамота“, закључио је Митрополит Амфилохије.
    Он је на крају рекао да се нада да ће Бог дати да се Црна Гора врати себи, својој памети, краљу Николи и Оливеру Ивановићу и осталим мученицима и страдалницима.
    Рајо Војиновић
    Фото: Јован Радовић
    Извор: http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-crnogorski-vlastodrsci-sa-zlocincima-pregovaraju-o-granicama-crne-gore/
×
×
  • Креирај ново...