Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Параклис св. Луке симферопољског и ВМА прославили славу   
    Светој литургији присуствовали су начелник Управе за војно здравство пуковник др сц. мед. Угљеша Јовичић и заступник начелника ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић са сарадницима, велики број великодостојника Српске православне цркве, запослених и пријатеља ВМА.   Извор: Радио Слово љубве
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Материнство као символ богоматеринства (подсећање на књигу Оливере Балабан "Мајке хришћанке")   
    У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера,  добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ. 
     
    Књига је изашла по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г Амфилохија, а у издању Ма­на­сти­ра све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла на Ми­хољ­ској Пре­вла­ци. Садржај књиге обилује бројним животописима светих мајки не само мајки светих угодника Божјих, већ се у њој казује и о животним подвизима и богоугодним делима, мајки неких од врлинских архипастира наше Свете Цркве и знаменитих личности из историје нашег народа, па и шире. И поред чињенице да је књига проистекла из истоимене емисије која је реализована на таласима васељенског радија Светигоре у току 2009. и 2010. лета Господњег, из садржаја јасно исијава да је књига настала из пера једне мајке хришћанке, мајке која не само својим речима, већ и делом поручује да је материнство велики благослов и дар Божји, дар који свака мајка богоугодним животом треба да негује вером, надом, љубављу и материнским подвигом. Основна нит која повезује све мајке о којима сестра Оливера пише у својој књизи јесте њихово потпуно предавање Христу Богу. Ове мајке својим животом и љубављу делатно су показале да је предавање васцелог нашег бића Христу Богу императив хришћанског етоса и постојања. 
    Све сабране животописе у овој књизи карактерише и једна благословена јединственост јер су све ове мајке своје материнство утемељиле угледајући се на Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. На пресветлом примеру Пресвете Бо­го­мајке видимо да би­ти мај­ка зна­чи би­ти ис­пу­њен љу­ба­вљу пре­ма жи­во­ту, љубављу за да­ва­ње жи­во­та и љубављу за ра­ђа­ње жи­во­та. Нај­ве­ћа љу­бав пре­ма жи­во­ту је у то­ме што не­ко же­ли да бу­де по­сред­ник у да­ва­њу жи­во­та, по­сред­ник ула­ска дру­гих би­ћа у жи­вот. То је центар благословене и свете улоге сваке мајке, да је она посредница и помоћница Божија приликом рађања новог човека. Пресветли и велики пример истинског материнства је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца, јер Она ни­је са­мо ро­ди­ла јед­ну лич­ност - пре­веч­ног Бо­га у те­лу, не­го је Она ту лич­ност ро­ди­ла несебично за све нас, да нас обожи и подари нам живот у вечној заједници са Богом. Не са­мо да би се Она ра­до­ва­ла Си­ну не­го да би свог Си­на по­да­ри­ла васцелој творевини. Не са­мо да је сво­ју љу­бав да­ла Ње­му ро­див­ши Га, не­го је сво­ју љу­бав по­ка­за­ла пре­ма све­у­куп­ном ро­ду људ­ском и све вре­ме је при­но­си­ла се­бе на жр­тву Ње­му. Стога слободно можемо рећи да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства. Ро­ђе­њем Хри­сто­вим ма­те­рин­ска утро­ба је по­ста­ла и оста­ла ра­ди­о­ни­ца не са­мо про­ла­зног жи­во­та, не­го и да­ро­дав­ка вјеч­но­га жи­во­та. За­то је пје­сник с пра­вом на­звао ср­це сва­ке мај­ке – ср­цем Бо­го­мај­ке.[1]

    Ако дубље проникнемо у садржај ове књиге уочићемо да аутор из приче у причу наглашава да је материнство не само благослов и дар Божји, већ и једно са-подвижничко дело, односно да би­ти мај­ка зна­чи би­ти под­ви­жник, али и да це­ло­ку­пан мај­чин­ски жи­вот зах­те­ва један озбиљан пут под­вига, љубави, смирења и жртве. Колико је само мајчинских молитвених вапаја са сузама произнела Света Анастасија – Ана (Јовановић), мајка Светог Василија острошког, мајка која је у свом сину Стојану усадила драгоцено еванђелско семе еванђелске љубави које се умножило у његовом маленом бићу. Њена молитва и њен подвиг изнедриле су великог и дивног међу светим угодницима Божјим, Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, васељенског светитеља који је својим нетљеним и целебним моштима постао савршени сведок наше крсто-васкрсне вере. Свештени историјски ход Цркве Христове нас на много светлих и светих примера подсећа да су мајчинске молитве и мајчински усрдни подвизи били од пресудног значаја да њихова деца себе предају и посвете Богу, како би у погодно време и Господ њих посветио даровавши им нетрулежни венац светитељства.
    Нека би Човекољубиви Господ дао, да ово јединствено дело наше сестре у Христу, мајке хришћанке, Оливере Балабан и даље остане путоказ и благословени пример свим мајкама, а особито будућим мајкама, да своје материнство утемеље на савршеном богоматеринству Пресвете Богомајке и да тако у овом савршеном састваралачком акту пренесу васцело своје биће Господу, испунивши тако благослов Божји о рађању и узрастању у меру раста висине Христове!
     
    катихета Бранислав Илић
      [1] Из предговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за књигу Мајке хришћанке.
     
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Београдски Богословски факултет издао, у светским размерама, јединствени Лексикон Библијске Егзегезе!   
    На изради ЛЕКСИКОНА учествовао је велики број домаћих и иностраних стручњака (види Аутори). 

    Лексикон библијске егзегезе (ЛБЕ) садржајно нема неки постојећи узор или образац из области лексикографије који прати и на који се ослања. Водећа идеја при изради ЛБЕ била је двострука.
    Прво, писању одредница није се приступало механички, у смислу да се само суво академски изложе садржаји одабраних појмова, него се у самим одредницама као и концепцији може увидети основна херменеутичка интенција.
    Друго, Лексикон је базично смештен у православни контекст, али не ‘православни’ у уско конфесионалном смислу, јер сами садржаји библијске поруке пружају жесток отпор таквом приступу. ЛБЕ је садржајно и концепцијски добио ‘православну арому’ тако што полази из теолошког и културолошког контекста особеног за источно-православно предање. Основна теза која је узидана у темеље Лексикона гласи: библијски текст је историјски текст, али с једне стране, то је текст који има своју историју, а с друге, то је текст који исписује нашу историју као појединаца и цркава. Схваћен на овај начин, од тренутка настанка и путујући кроз векове, библијски текст нам је данас вишеструко испосредован. Историја и теорија тих посредовања, уз уважавање „другости“ текста, тј. поштовање према библијском тексту у његовом сопственом историјском контексту, као и садашњи тренутак као моменат потенцијалне актуализације текста за савременог човека, чине окосницу Лексикона (види Предговор).
    Изабране одреднице: Еванђеље, Филмска интерпретација Библије, Ипонија, Историја облика, Контекстуални приступ, Нови историзам, Постколонијална херменеутика, Триод.  
    Лексикон се може купити у Библијском институту или користити у библиотеци Института.

     
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Родољуб Кубат: Перспективе и проблеми академске теологије [I]   
    Тражење историјског (првобитног) смисла текста – средишња преокупација историјско-критичке методе – окаменило је библијску поруку у удаљеној историјској тачки која се налази у свету далеком од нашег. Теолошка истраживања су добила наглашено археолошко-дескриптивну ноту. Раздробљени библијски текст као да је изгубио киригматску силу. Из тог разлога неретко личи на мртво слово које научници непрестано сецирају. Слично се дешава и са другим теолошко-научним дисциплинама. Упркос чињеници да се годишње публикују стотине студија и научних радова, сведоци смо тога да је Библија књига са малим утицајем на живот савременог човека, поготово на европским просторима. Силина библијске поруке, која је надахњивала теологе још од старосавезних времена, данас је бледа и спорадична, поготово у смислу осмишљавања нових теолошких исказа заснованих на библијском тексту и историји његовог тумачења. Аналогно томе, савремена академска теологија је у извесној кризи широм хришћанског света. 
    Те чињенице све више доводе под знак питања савремену теологију, њено значење и сврху у животу Цркве. Битно је нагласити да је савремена теологија у највећој мери академска теологија. Одавно се темељна теолошка промишљања дешавају у академским оквирима. Међутим, тешко је дати језгровиту и прецизну дефиницију академске теологије као такве; лакше је делом описати шта све она јесте. Академска теологија, пре свега, подразумева осмишљено конципирање теолошког исказа и његову мисаону коресподенцију и интеракцију са општим духом времена. Поврх тога, она је критичко промишљање засновано на одређеним епистемолошким поставкама. У нашем јелинско-европском контексту, академска теологија подразумева научне и философске моменте. То у основи подразумева шири спектар духовних и интелектуалних могућности мишљења. Поготово је савремена библијска теологија или библистика уопште изграђена на чврстим академским темељима. Да бисмо тај феномен боље појаснили, ваљало би се укратко осврнути на историјат теологије, с посебним нагласком на њен академски модел.
    Битно је нагласити да је од најранијег доба старосавезне историје постојала теологија као егзистенцијални одговор на тајну Божијег деловања у историји и откривања човеку. Она се развијала у различитим формама које су увелико биле условљене различитим животним околностима. На почетку је то било углавном усмено саопштавање и преношење. Међутим, временом је у Израилу све већу улогу почела да игра писана реч и то се одразило на саму теологију. Све више је тумачење светописамског текста давало оквир теологији. У старосавезним списима, најприсутније су наративна и поетска теологија које су одговарале духу Израилаца. Већ се у новосавезним списима експлицитније узимају у обзир и други народи – и ту се дешавају извесне промене теолошког исказа. Међутим, прве значајније промене у теолошком дискурсу појављују се од времена све интензивнијег сусрета библијско-јудеохришћанске мисли са јелинским светом. То су, заправо, почеци једног специфичног начина обликовања теолошких исказа који се може називати академском теологијом.
    Када је хришћанство озбиљније ступило на јелинско тло, пред богословима ране Цркве се све више наметала велика јелинска култура као нови „фактор споља“. Такав изазов је између осталог захтевао добро познавање како сопствене вере, тако и јелинске философије и културе уопште. Први хришћански теолог који је схватио значај изучавања јелинских текстова био је Јустин Мученик. Јустин је сматрао да је неопходно изучавати јелинске ауторе јер се божанска мудрост може наћи и код њих. То је у основи значило да поред читања Писма и других црквених текстова, треба изучавати и јелинску литературу јер се и у њој могу наћи „семени логоси“. Историјски пут Цркве и нови изазови указивали су на то да за преношење библијске киригме није више био довољан „језик рибара“, морала се језиком и методама тадашњег јелинског света сведочити Истина вере. Теолози ране Цркве су све више, поред црквених текстова, изучавали богату античку литературу. Уз то, теолози тога доба и сами су били Јелини. То је свакако подразумевало известан образовни модел. Хришћани су већ у 2. веку основали сопствену теолошку школу у Александрији, која је била организована по моделу јелинских философских школа. У школи се изучавало Свето Писмо, теологија, реторика, класична литература и философија. Сличан образовни систем био је касније заступљен у другим хришћанским школама. 
    Истакнути теолози патристичке епохе прошли су студијске програме хришћанских и паганских школа (Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти). Наравно, природа теолошког образовања се временом мењала. Опсег и форма општег и богословског образовања, као и њихова употребна вредност, није била истоветна кроз дугу историју хришћанства. У доба високе патристике, када се „фактор споља“ огледао у виду јелинизма, теологија је морала да буде промишљен одговор утемељен, с једне стране, на Истинама вере, а с друге, форма исказа одговарала је духу културе и језика тадашњег света. Теолошки исказ саображен је важећој и стандардизованој форми до те мере да је он у својој унутрашњој структури кодиран по принципима тадашњег ума који га је мисаоно саодређивао. Касније се испоставило да је то био пресудан моменат инкултурације Еванђеља у јелински свет.
    Хришћанско средњовековље је у много чему специфично у односу на златно доба патристике. У том дугом периоду није било значајнијих изазова, а теологија је своје становиште заснивала углавном на достигнућима ранијих векова. Крајем средњег века, пала је Византија, а средиште науке и образовања постала је Западна Европа. Међутим, и ту су се убрзо почеле дешавати значајне промене. Европски хуманизам и ренесанса, научна револуција и просветитељство стварају нову слику човека и нову слику света и уједно су том сликом и сами обликовани. Француска револуција и одвајање државе и Цркве, просветитељско глорификовање људског разума и одбацивање ранијих форми, у основи је значило нешто сасвим ново за теологију, нови „фактор споља“. Европски човек је престајао да се осећа подаником царске власти која је током средњег века била у присној спрези са Црквом. Средњовековно хијерархијско устројство распало се пред ударима нових идејних таласа. Наивне представе света су одумирале, а под наивним се пре свега мислило на ранију религијску слику света. Свет се кроз процес рационализације и модернизације, по визији Макса Вебера, ослободио зачараности (Entzauberung der Welt), што су неки теолози описали речима „свет је постао пунолетан (die mündige Welt)“.
    Европа није доживела само спољашње промене. Дошло је до озбиљних унутрашњих метаморфоза. Десили су се коперникански обрти, не само на пољу природних наука него и хуманистичких. Успон природних наука афирмисао је и нову методологију која се дубоко одразила на нови начин мишљења. Научна револуција је трансформисала концепт физичког свемира. Идеја сврховитости Богом установљеног света замењена је парадигмом науке која се није ослањала на ауторитет традиције и откривених истина, него на знање које происходи из посматрања, експериментисања и математичког размишљања. Разум је престајао да буде помоћно средство при спознаји откривене истине и афирмисан је као радикално аутономан и кадар да проникне у тајне природе. 
    Научна истраживања почињу масовно да се примењују у привреди и индустрији; њих додатно поспешују експанзивистички политички интереси. Нови век је доба процвата универзитета и научних института. Уопште, социјални и економски процеси створили су нову друштвену атмосферу битно различиту у односу на раније векове. Све је то савременог човека довело до нове самосвести. Истовремено, савремени човек је развио историјску и истраживачко-критичку свест. Почела је да га занима прошлост у већој мери него раније, и то на један специфичан начин. Занимање за прошлост, поготово за антички свет, покренуто је још у доба хуманизма и ренесансе. За разлику од ранијих интересовања, оно је добило наглашено научну форму. У суштини, највећи друштвени утицај имало је научно исраживање порекла човека и људског друштва. 
    Нови цивилизацијски талас вишеструко се одразио на живот Цркве, а самим тим и на теологију. Теологија је изгубила примат који је имала у средњем веку. У процесу раздвајања Цркве и државе, школе и универзитети су се све више удаљавали од Цркве, а то је и саму академску теологију одвајало од Цркве. Теологија се налазила пред изазовима процеса секуларизације – раздвајања Цркве и државе, науке и религије. Држава и наука бивале су све моћније и блискије, од црквеног универзитета дошло се до државног. У тим транзицијама академска теологија је пратила школу – удаљавајући се од Цркве. Нововековни рационализам подвргао је критици дотадашња теолошка схватања – на удару је нарочито било Свето Писмо. Библија је почела да се, широм европских универзитета, изучава као и свака профана књижевност. Наглашено дијахронијски приступ светописамском тексту је библијским студијама подигао академски ниво, али се егзистенцијални, синхронијски моменат губио у жару научних расправа. У новим духовним и научним процесима, теологија се позиционирала као једна од хуманистичких наука у оквиру нововековних универзитета. То је пред теологе поставило специфичне универзитетске стандарде који се битно одражавају на академско-научна теолошка истраживања. Ипак, учвршћивање академских позиција негативно се одразило на еклисијално-егзистенцијалну димензију теологије.
    Основни проблем који се појављује пред нововековном и савременом академском теологијом јесте њен однос са конкретним животом Цркве, то јест савременим верујућим људима. Све је приметније да живот Цркве већ одавно иде током који се не одражава довољно на академску теологију, нити академска теологија много утиче на њега. Такве околности су временом створиле растући јаз између академске теологије и конкретног живота Цркве. У ширим црквеним круговима стиче се утисак да је академска теологија мање-више самодовољна l’art pour l’art. Теолошке дискусије углавном остају у круговима стручно иницираних теолога-научника. Таква мишљења, иако нису сасвим тачна, у основи разоткривају базичну слабост и рањивост савремене академске теологије. С’ правом се поставља питање да ли Црква и академска теологија стоје у одговарајућем саодносу. Ако богословље није у служби Цркве, онда из еклисијално-егзистенцијалне перспективе такво богословље није смислено.
    С друге стране, академска теологија се сусреће са још једним проблемом. Наиме, савремени академски концепт подразумева суштинску везу између научних истраживања и конкретног живота. Савремени свет у великој мери почива на научном академизму. То посебно важи за природне и техничке науке. Резултати научних исраживања примењују се у различитим областима. Тако, на пример, стручњаци за агрономију у научним институтима стварају различите хибриде који одговарају одређеном климатском подручју, а они се потом примењују у широј пољопривредној производњи. Фармацеути изналазе нове врсте лекова који се касније примењују у медицинске сврхе. Технолошка истраживања врше се пре свега у научним лабораторијама, да би тек касније нашла примену у серијској призводњи (аутомобилска индустрија, рачунарска технологија итд). Научна истраживања се примењује не само у техничко-технолошким и природним наукама него и у неким друштвено-хуманистичким. Тако се право, економија и психологија заснивају такође на релевантним проучавањима. Сврха свих тих истраживања је достизање одређених увида који се касније примењују у различитим сферама друштвеног живота.
    Ако савремену академску теологију функционализујемо у неком општем образовно-културолошком смислу, онда се може говорити о њеној оправданости. Опште религијско истраживање може бити смислено из културолошке, социолошке, антрополошке или историјско-политичке перспективе. На европским просторима, посебну тежину има хришћанство. За разумевање многих феномена европске традиције и културе, потребно је извесно познавање хришћанства. Такве врсте истраживања, иако важне, за Цркву, то јест у конкретном животу верујућих ипак нису довољне. Ако се теолошка истраживања и промишљања не одражавају довољно на живот Цркве нити се реалне потребе Цркве у довољној мери рефлектују на академску теологију, то значи да гледано из угла научно-академске оправданости (изузимајући општеобразовни и културолошки аспект), академска теологија није довољно продуктивна. Резултати до којих долазе теолози немају одговарајућу примену у животу Цркве. Самим тим је доведена у питање њена еклисијална димензија.
    Управо из тих разлога, све се више намеће питање како теологију вратити на црквено-друштвену сцену, а да се притом очува њен академско-научни (критички) профил и она остане еклисијално утемељена. Ствар додатно отежава и то што у савременом богословском моделу образовања не постоји потребна интеракција са другим наукама. Друге науке су неко „нужно зло“. Као да се кроз њих не може осмишљавати теолошки исказ, то је само привилегија чисте теологије. Уопште, читав систем теолошког образовања је затворен и прегломазан. С друге стране, историјска утемељеност академске теологије и реалне потребе за њом, јасни су знаци да се она не може превазићи и одбацити. Академско и еклисијално су два основна момента савремене теологије. Међутим, то су и два различита аспекта саме теологије, од чије комплементарности зависи много тога. Пре свега, важно је направити разлику између теологије као науке и теологије као ангажованог теолошког исказа који се тиче заједнице верујућих и света уопште. Познавање библијске науке, патристичке, догматске и других, тек је један аспект теологије. Он се огледа у изучавању изворâ теологије, њене историје и њених могућности. Теологија као наука може се именовати као теолошка археологија, док се теологија као еклисијално-егзистенцијални исказ у датим животним ситуацијама може назвати примењена теологија или само теологија. Наредно питање, које се по следу унутрашње логике намеће, јесте однос теолошке археологије и примењене теологије, посебно с обзиром на академски моменат. Али о томе ће бити нешто више речи у наставку, који би убрзо требао да се појави на истој адреси.

  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Отворен научни скуп посвећен архијерејима Амфилохију и Атанасију (ВИДЕО)   
    Повод овогодишњег симпосиона је обиљежавање 80 година живота проф. др Амфилохија Радовића, Митрополита црногорско-приморског и проф. др Атанасија Јевтића, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и професора емеритуса.   Званичном отварању Научног скупа претходила је Света архијерејска Литургија коју је у параклису Светог Јована Богослова на Православном Богословском Факултету служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, новоизабраног Епископа франкфурстког и све немачке Григорија и новоизабраног Епископа захумско-херцеговачког Димитрија.   На самом отварању Научног скупа „Српска теологија данас“ у амфитеатру Богословског Факултета присутне су поздравили протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, декан Православног Богословског Факултета и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић, управник института за Теолошка истраживања Православног Богословског Факултета, који су истакли немерљив значај и допринос Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија у теолошкој науци, али и њихово изузетно прегалаштво као Архијереја Српске Православне Цркве.   У оквиру прве радне сесије која је такође одржана у Амфитеатру Православног Богословског Факултета присутнима су се обратили Преосвећена Господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и Епископ захумско-херцеговачки Григорије, новоизабрани Епископ франкфуртски и све Немачке, који су говорили о својим духовним оцима – Митрополиту Амфилохију и Владики Атанасију.     Извор: Српска Православна Црква
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, (ФОТО) Отац Сава Јањић са командантом Бондстила у испосници св. краља Стефана Дечанско   
    На форуму Живе Речи Утехе можете разговарати са о. Савом Јањићем
     
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији   
    Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. Наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој.   Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога Завета, конкретно доживљене у историјском искуству српског народа, као и свест српског народа о свом идентитету, духовним и етичким вредностима и историјском путу. Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности.   Српска Православна Црква понавља и потврђује свој вековни став о Косову и Метохији, истоветан од епохе светородне лозе Немањића и од Косовског боја до дана данашњег, а у наше дане од Меморандума наше Цркве о Косову и Метохији из 2003. године па наовамо. Она никада није напустила Косово и Метохију нити ће икада са њега одступити. У свим условима и недаћама остаће са својим древним светињама и са својим верним народом.   Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији, односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“. Ми се искрено надамо, уз молитву Господу да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Мир је неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији.   Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва.   Косовске албанске институције, од краја рата 1999. године, а посебно од проглашења такозване независности, 2008. године, показале су јасно и нескривено да желе да створе етнички чисту албанску државу на овом простору и да у њој нема места за Србе, па ни за остале не-Албанце. Очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве не улива наду да би се положај Цркве и народа могао побољшати на неком „независном Косову“, уз било чије и било какве гаранције, јер садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе. Најбољи пример кршења правâ нашег народа и Цркве јесу спречавање формирања функционалне Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда Косова о земљи манастира Високих Дечана, што признају и кључни међународни фактори на Косову и Метохији, блокада регулисања правног положаја Српске Православне Цркве и српске културне баштине. Недавна одлука такозване владе Косова да гради магистрални пут поред манастира Високих Дечана директно је кршење елементарних правних норми. Иако су канцеларије ЕУ и ОЕБС-а, као водеће западне мисије на Косову и Метохији, јасно указале на то да је овакав пут противзаконит, косовска „влада“ не одустаје од пута који би дугорочно угрозио манастир Дечане, најзначајнији споменик УНЕСКО-а у Метохији. Ово су само иницијални наговештаји како би се „независна држава Косово“ понашала према нашој Цркви и њеном верном народу.   Сабор посебно захтева неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији. Та права и слободе неодељиво су повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе... Србија чини све, – а и у будућности ће чинити, – за заштиту, обнову, рестаурацију и очување тих светиња и споменика сакралне и културне баштине и у томе има неподељену подршку релевантних међународних установа, пре свега УНЕСКО-а. За бригу о њима непрекидно и неуморно се залажу и највиши представници наше Цркве јер то није дневнополитичко питање него суштинска историјска стварност и идентитетска вредност српског народа. Ми не можемо да пасивно ћутимо пред чињеницом да је значајан део тог црквено-духовног и културног наслеђа већ уништен, и то наочиглед читавом свету, а да преосталом наслеђу прети иста судбина. У вези са тим, питамо се и питамо: како ће они који су своју побуну почели паљењем конакâ Пећке Патријаршије (1981) њу и остале српске светиње и споменике културе штитити у будућности?   Подсећамо све на то да међународи правни поредак, успостављен у свету после Другог светског рата, у потпуности оправдава став Српске Православне Цркве, државе Србије и српског народа по овом болном питању. То важи и за јавно мњење у већини држава на свету, од којих многе, међу њима и највеће земље, укључујући и неке европске земље, па и земље чланице Европске уније, не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену „независност“. Не признају је ни најрелевантније међународне институције (Уједињене нације и Организација за европску безбедност и сарадњу пре свега).   Без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ова ситуација не може бити насилно промењена и поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не прознају „независно“ Косово. После вишедеценијског прогона и дискриминације нашег народа и уништавања сто педесет наших светиња – нажалост, у присуству међународних снага – признавање незаконито проглашене независности наше јужне Покрајине, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу и представљало би право „убијање сећања“ (memorycide) српског народа.            У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене „косовске државе“. Притом се, свесно или несвесно, пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био присиљен на егзодус.   Напомињемо да је тешка ситуација на Косову и Метохији последица систематског неиспуњавања и подривања Резолуције 1244 Савета безбедности, која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло. Упорни покушаји појединих земаља да се на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату довели су свет у ситуацију да Косово и Метохија под влашћу некадашњих вођа ОВК данас, више него икада, представља црну рупу Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе  и света. Оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима.   Мотив за ову нашу пастирску поруку и овај очински апел није само напор да се заштите витални верски, национални и државни интереси српског народа већ и јеванђелска љубав према свима и свакоме, укључујући и косовско- -метохијске Албанце, и молитвена жеља да Бог, Једини Чевекољубац, Који жели да се сви људи спасу (IТим. 2, 4), просвети све нас и све људе светлошћу богољубља и братољубља. Амин, Боже дај!   Извор: Српска Православна Црква
  8. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, СПЦ ДРЖАВНИЦИМА: НЕ ПРИХВАТАЈТЕ ОТУЂЕЊЕ НИ ПОДЕЛУ КОСОВА, УПРКОС ПРИТИСЦИМА   
    ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СПЦ
    Црква против поделе Косова
    В. Н. | 10. мај 2018. 13:50 Апел државницима да не дају сагласност на отуђење КиМ, упркос политичким притисцима   Илустрација
     
    ИЗАБРАО НОВЕ ВЛАДИКЕ: Оде Григорије у Немачку
      АПЕЛУЈЕМО на наше државнике да не смеју никда да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије јер оно што се силом узме то се и врати, оно пак што се поклони некоме то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити. Искрено се надамо да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном Албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајне, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права.     Ово је у најкраћем, порука Светог Архијерејског Сабора СПЦ о нашој јужној покрајни, у коју су "Новости" имале увид. Црквено тело које завршава своје заседање сагледало је и косовску трауму и недвосмислено осудило опцију поделе територије:
    - У јавности се и даље сусреће идеја о подели КиМ између Србије и самопроглашене "косовске државе". Птитом се, свесно или несвесно пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавања "независне државе Косово" и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела КиМ аутоматски био остављен на милост и немилост режиму тзв. државе Косово и погрому сличном оном из марта 2004. или би, под притиском и тихим терором био присиљен на егзодус - наводи се у тексту, који су владике назвале "очинским апелом".
    У поруци Сабора пише и да се без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ситуација на КиМ не може бити насилно промењена и "поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не признају "независно Косово".
    - Признавање незаконито проглашене независности Косова, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. То би представљало "убијање" сећања српског народа - упозоравају у СПЦ.
    У поруци се подсећа и да питање КиМ представља српско црквено, национално и државно питање првог реда.
    - Наша Црква као духовна мати нашег народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Ким и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајне у границама Србије и за будућност српског народа у њој.
    Цркевени великодостојници у својој поруци подсећају да је КиМ са 1.500 српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви средишњи део Србије. Они тврде и да КиМ, није питање ни националне идеологије или митологије, нити па, шта више, само територије већ представља саму срж нашег црквеног-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације.
    - Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији опнога што представља камен темељац њеног интегритета, њене историје и државности. Очување КиМ као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 УН, не значи конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на КиМ не гради друштво људи једнаких права и слобода, него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва.
    Као најбољи пример кршења права нашег народа и цркве на КиМ, Сабор наводи спречавање формирања Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда о земљи манастира Високи Дечани, блокада регулисања правног положаја СПЦ и српске културне баштине...
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Видин: У школама и вртићима предаје се "Религија и православље"   
    Иницијативу да се изучава "Религија и Православље" у школама дао је митрополит видински Данило.   На састанку са директорима школа и вртића објаснио је потребу да деца изучавају овај предмет у школи, као и неопходноста подизања свести код родитеља у новој школској години.   „Искуство нам је показало да, упркос томе да постоји правни основ за наставу на тему „Религија и Православља“ у школама, као и да постоје уџбеници, од кључног значаја за почетак овог процеса јесте подршка локалне самоуправе и Регионалног  ујправе за образовање,“ рекао је митрополит Данило.   У неким општинама предмет „Религија и Православље“ изучава се у школама и вртићима уз подршку саме општине. То су градови Ћустендил, Петрич, Русе, Бургас, Пловдив, Софија и Варна, рекла је Ивелина Николова.   Од почетка нове школске године одржаваће се родитељски састанци у школама и вртићима, кад ће се објаснити формат, садржина и представљени предметни наставници у школама, реклаје Веселка Асен.   Извор: Српска Православна Црква
  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Ђурђевдан на Косову и Метохији   
    Празник Светог Великомученика Георгија свечано је прослављен и на Косову и Метохији. Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Георгија у Призрену служио је Епископ рашко-призренски Г. Теодосије. У Горњем Селу надомак Призрена прослављена је сеоска слава, а Литургију у старој цркви Светог Георгија служио је јереј Ђорђе Стефановић, старешина Цркве Богородице Љевишке у Призрену.
       
  11. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава: Прва слава Генералштаба Војске Србије   
    Кум славе је први пут начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић. Богослужењу ће присуствовати чланови колегијума ове кровне установе Војске Србије, њени припадници и званице, саслуживаће војни свештеници уз појање хора Мојсије Петровић.   Главни војни свештеник мајор Слађан Влајић је подсетио да је у мају 2017. године Министарство одбране донело одлуку о прослављању слава војних установа. Војска Србије данас у касарнама има 52 команде које прослављају славу. Главни војни свештеник се осврнуо и на недавно освећење параклиса Светог Георгија у Гарди Војске Србије и подсетио да је верска служба у Војсци Србије постојала од 1839. године до Другог светског рата, да је враћена 2013. године у Војску Србије, да имамо 17 војних свештеника и да је "велика радост да смо након деценијског протеривања Бога из наше Војске поново почели да хрлимо Господу и да духовно обнављамо нашу Војску".   Извор: Српска Православна Црква
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У Александровцу нови виноград Манастира Студенице (ФОТО)   
    Тако ће, после више од 140 година, најзначјнијих светиња у Србији, поново имати своје винограде у престоници српског виногорја – Жупи. Ради се о површини од близу 7 хектара. Овом великом догађају присуствовао је и Раде Јевтовић, генерални директор Вино Жупе, која је уз општину Александровац помогла у реализацији овог значајног догађаја.  

      Извор: Епархија жичка
  13. Волим
  14. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење за јавност из Патријаршијске управне канцеларије   
    Наведеног дана у средствима јавног информисања појавиле су се изјаве појединих представника Општине Вождовац које нису у корелацији са реалним чињеничним стањем, а које по нама могу изазвати конфузију у ставовима и размишљањима огромне већине станара у насељу „Степа Степановић“, на чији захтев и уз чију помоћ је Српска Православна Црква обавила све припреме за изградњу цркве посвећеној Преподобној Мати Ангелини.   Како је овде свима добронамернима све довољно јасно, с обзиром на то да припреме за изградњу храма трају неколико година уназад, овим путем обраћамо се свеукупној јавности, представницима Општине Вождовац, али и представницима поменутог удружења који из њима знаних разлога оспоравају законска права Српској Православној Цркви незаконитим методама и вербалним иступима, покушавајући да из не права створе право, у овом случају за своје удружење.   У вези са наведеним, обавештавамо Вас о следећем:   1. Српска Православна Црква – Патријаршија српска искључиви је власник грађевинског земљишта које се налази на кат. парц. бр. 7764/56, површине 21 а 92 м2, КО Вождовац. Наведено право цркве уписане у лист непокретности бр. 7365 КО Вождовац.   2. Српска Православна Црква је, поступајући по десетинама захтева станара насеља „Степа Степановић“, прибавила све потребне дозволе за изградњу цркве посвећеној Преподобној Мати Ангелини.   3. Издавање свих дозвола у складу са Законом о планирању и изградњи и другим подзаконским актима, спада у надлежност Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове Градске управе Града Београда.   4. По захтеву Српске Православне Цркве, а на основу прибављених услова за пројектовање и прикључење објеката у поступку спровођења обједињене процедуре, прибављене су сагласности од ЕПС Дистрибуција Београд, ЈКП „Београдски водовод и канализација – водовод“, ЈКП „Београдски водовод и канализација – канализација“, Управе за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије,  Секретаријата за саобраћај Града Београда, Телекома Србија а.д. Београд, ЈКП „Зеленило Београд“ и ЈКП „Градска чистоћа“.   5. По испуњености свих услова, у складу са Законом о планирању и изградњи, Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове издао је локацијске услове бр. IX-20-350-1546/2017, дана 6.10.2107. године, за изградњу православног храма Преподобне Мати Ангелине – прве фазе, на кат. парцели бр. 7764/56 КО Вождовац, у стамбено-пословном комплексу „Степа Степановић“ у Београду, укупно изграђене БРГП прве фазе која износи 195м2, од чега је БРГП објекта храма 170 м2.   6. У складу са Законом о планирању и изградњи, а по испуњености свих правила грађења и услова прикључења на комуналну инфраструктуру из локацијских услова, Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове инвеститору Патријаршији Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, ул. Краља Петра 5, издао је грађевинску дозволу бр. IX-20-351-82/2018 од 13.04.2018. године, којом се Патријаршији одобрава изградња православног храма Преподобне Мати Ангелине, у свему према подацима ближе описаним у изреци наведене дозволе.   7. Представници Цркве, задужени за реализацију поменутог посла, већ неколико година на иницијативу самих становника насеља „Степа Степановић“, веома успешно воде интензивне разговоре о поменутом послу. Ово сведочи о томе да су нетачни наводи појединаца да представници цркве не разговарају са грађанима. Није нам познато из историје цркве да се негде храм градио на основу изјашњавања грађана, путем референдума, већ на основу броја и воље верника на одређеном подручју. За прописивање услова за одржавање и спровођење референдума, надлежна је Република Србија.   8. Српска Православна Црква поштује Студију израђену од стручних компетентних људи и надлежних власти, а која је утврдила план о потреби градње храмова и других верских обејеката за све вероисповести и конфесије на територији Београда. Ако неко сматра да треба да организује реферндум по овом питању, нека то у складу са законом ове државе то и учини. Колика је подршка градњи храма у насељу „Степа Степановић“, најбоље сведочи присуство житеља поменутог насеља у другим храмовима, стотине крштених становника од којих су већином углавном деца и далеко већи број освештаних станова и домова који примају свештенике.   9. Патријаршија Српске Православне Цркве је уз велику финансијску помоћ људи добре воље, али и знатног броја верника из насеља „Степа Степановић“, прикупила средства за изградњу цркве брвнаре, која ће несумњиво оплеменити простор у овом новом насељу Општине Вождовац. Напомињемо да је одавно, захваљујући ктитору, храм већ приспео у Београд и да се налази у одговарајућем простору, чекајући на монтажу.   10. Патријаршија Српске Православне Цркве ни на који начин не може да учествује у дијалогу који се води између представника Општине Вождовац и поменутог удружења, а по питању наводног нереализовања одређених уговорних обавеза, којима се уређују односи између надлежних државних органа као продаваца станова у овом комплексу и незадовољних појединаца – станара који припадају наведеном удружењу.   11. Српска Православна Црква се никада није противила изградњи објеката за друге намене у поменутом насељу. Све оно што је становницима потребно, црква ће и подржати. Више црквене власти су донеле одлуку да на територији Општине Вождовац финансирају изградњу објекта предшколске установе, на локацији коју надлежни определе.   12. Патријаршија Српске Православне Цркве, као што се неспорно може утврдити из свега напред наведеног, прибавила је све законом прописане дозволе, издате од стране надлежних органа Републике Србије и Града Београда, тако да ће у складу са постављеним роковима, као и на основу одлука надлежних црквених тела, приступити изградњи поменуте светиње.   Надамо се да смо дали допринос појашњењу свих правно-релевантних чињеница од значаја за изградњу светиње у насељу „Степа Степановић“, које су из нама непознатих разлога, у протеклом периоду биле занемариване, вероватно водећи се жељама неколицине појединаца, да црква на наведеном потесу не буде изграђена, насупрот жељама и реалној потреби огромне већине верника која живи у овом насељу.   Из Патријаршијске управне канцеларије  Српске Православне Цркве   Извор: Српска Православна Црква
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Приказана књига архиепископа Анастасија на пријему у част Сверуског Патријарха   
    Презентацији су присуствовали чланови делегације који прате патријарха Кирила током посете Албанској Цркви, као и и архијереји Албанске Православне Цркве, великодостојници верских заједница у Албанији, као и многобројни грђани и гости града.   Обраћајући се скупу, архиепископ Анастасије је рекао: -60-тих година прошлога века, када смо почели да се позивамо на често заборављану заповест Васкрслог Христа: Идите, дакле, и и научите све народе (Мт 28, 19-20), док смо као православна омладина почели да мисионаримо широм света, многи су сматрали да је то неосновани ентузијазам; други су покушали да ограниче наше подухвате тврдећи да то чинимо под утицајем западних Цркава. И онда смо одлучили да се укључимо у систематско теолошко и историјско истраживање мисионарског рада Источне Цркве. Почели смо са изучавањем византијских мисионарских подухвата које је крунисао Свети равноапостолни Кирил, чије име Ви, наш возљубљени и свети брат, имате част да носите.   -Тада смо прешли на проучавање рада руских мисионара који су наставили да проносе Јеванђеље народима којима раније оно није било познато. С дубоким одушевљењем први пут сам проучавао и објавио грчку и енглеску верзију студија посвећених раду великих мисионара, као што су Свети Инокентије (Венијаминов) на Аљасци (потоњег Митрополита московског), Свети Николај (Касаткин) у Јапану и многи други. Сви ови текстови су сабрани у књизи „Чак до краја Земље“, чију руску верзију представљамо данас. Уз захвалнсот свима онима који су учествовали у превођењу и објављивању ове књиге, осећам и потребу да Вам свесрдно захвалим, свети брате, на Вашем, љубазном предлогу да је представимо вечерас у Албанији, поручиоје Архиепископ.   Његова Светост Кирил је, између осталог, казао: -Руски православни народ са посебним поштовањем држи мученичку Албанску Цркву. Када људи говоре о њој, у првом реду се сећају страшног прогона којем је она била подвргнута у 20. веку и који се може упоредити само са прогонима који су у последњем веку погађали Руску Православну Цркву. Опит мученичког исповедања вере спаја наше Цркве. Суделујемо и схватамо страдања и радовања једни других. У наше доба верници Московске Патријаршије доводе у везу Ваше Блаженство са обновом и васкрсом Православне Албанске Цркве. Ви сте неколико пута посетили Московску Патријаршију у којој сте добро познати и поштовани. Из тог разлога је за нас тако важно што је објављен руски превод Ваше књиге „Чак до краја Земље“. Ова књига пружа руском читаоцу прилику да изучава историју православног мисионарског рада како га је  изложио архијереј који је посветио значајан део свог живота мисионарском раду и делао у тој области на различитим континентима и у различитим, понекад врло тешким ситуацијама. Сабрани под једним насловом, ови чланци излажу историју православне мисионарске делатности а, објављивани су од 1962. до 1972. године и сад публиковани у једној књизи.   -Ову књигу представљам са посебним осећајем. Значајан део књиге посвећен је историјском раду руских мисионара који су наставили дело  светих равноапостолних Кирила и Методија, проповедајући православну веру у земљама далеко од своје отаџбине. Њиховим залагањима Православље је донето на амерички континент, док су на Далеком истоку настале аутономне Кинеска и Јапанска Црква. Веома ми је драго што се сада и руски читаоци могу упознати са јасним и дубоким промишљањима  Предстојатеља Албанске Православне Цркве о циљевима и задацима православног мисионарског рада, његове прошлости и садашњости, поручио је патријарх Кирил.   Након овог излагања уследио је концерт Московског синодалног хора заједно са албанским хором, псалмистистима византијске музичке школе Јан Кукузељ у Тирани, као и дечјим хорским и фолклорним групама.   Извор: Српска Православна Црква
  16. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење Светог Архијерејског Сабора СПЦ поводом актуелног стања на Косову и Метохији (ВИДЕО)   
    Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са почетка редовног мајског заседања поводом актуелног стања на Косову и Метохији   Из свог историјског седишта, манастира Пећке Патријаршије, које са својим верним народом пролази крсно-васкрсни пут страдања и обнове, тридесет седам година од мучког подметања пожара у конак Пећке Патријаршије, двадесет једну годину од мученичке смрти јеромонаха Стефана, служитеља ове свете обитељи, Свети Архијерејски Сабор којим председава Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, после посете нашим светињама – Пећкој Патријаршији, Дечанима и Зочишту, после разговора са надлежним епископом, свештенством, монаштвом и верним народом у Пећи, Призрену и Великој Хочи, даје своје саопштење поводом актуелне ситуације на Косову и Метохији.   Српска Православна Црква, као чувар историјског, духовног и културног идентитета нашег народа, осећа се позваном да се на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора најозбиљније позабави тренутном ситуацијом на Косову и Метохији и пренесе изузетну забринутост свештенства, монаштва и верног народа поводом све чешћих званичних и незваничних изјава у вези са коначним статусом наше јужне покрајине. Сабор дели њихову забринутост поводом учесталих изјава моћних земаља Запада у којима се отворено говори о независности Косова и Метохије, као и због различитих спекулација о евентуалној подели јужне српске покрајине. Томе нарочито доприносе различити облици притиска од стране косовских институција, непоштовање закона и елементарних људских права, као и све учесталије узурпирање црквене и приватне имовине.   Имајући све ово у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве ће се темељно бавити овом темом на свом овогодишњем заседању и по његовом завршетку издаће званично саопштење.   Извор: Телевизија Храм
  17. Волим
  18. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Презвитер Вукашин Милићевић одбранио докторску дисертацију (ВИДЕО)   
    Презвитер Вукашин Милићевић који је и асистент групе за систематско богословље на Православном Богословском Факултету своју докторску дисертацију одбранио је пред комисијом коју су чинили презвитер др Александар Ђаковац, председник комисије проф. др Миланко Говедарица, вандредни професор на Филозофском Факултету и ментор кандидата преосвећени Епископ браничевски проф. др Игнатије.   Одбрана докторске дисертације презвитера Вукашина Милићевића изазвала је велику пажњу јавности. Међу присутнима су били и Преосвећени Епископ крушевачки проф. др Давид, велики број студената, асистената и професора Православног Богословског Факултета али и Београдског Универзитета као и велики број свештеника Архиепископије београдско-карловачке.   Извор: Телевизија Храм
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Међународна конференција о Јасеновцу у Јерусалиму   
    Повод радне посете Светом граду Јерусалиму била је међународна изложба и конференција о Јасеновцу. У склопу радног дела, делегацију на челу са владиком Јованом - а коју су чинили министар просвете г. Младен Шарчевић, генерални секретар Министарства спољних послова г. Вељко Одаловић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић - примио је и Његова Светост Патријарх јерусалимски г. Теофило.   Извор: Српска Православна Црква
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протојереј Владимир Замахајев: Молите се за децу! (звучни запис)   
    Звучни запис емисије
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Пупoвaц: Нeћeмo шутjeти дoк гoд сe нe прoмиjeни oднoс прeмa устaштву   
    У oргaнизaциjи Српскoг нaрoднoг виjeћa (СНВ) и Сaвeзa aнтифaшистичких бoрaцa и aнтифaшистa (СAБA РХ) нa пoдручjу Спoмeн-пoдручja Jaсeнoвaц oдржaнa je кoмeмoрaциja у знaк сjeћaњa нa жртвe тoг кoмплeксa устaшких лoгoрa, aли и нa учeсникe прoбoja кojи je извршeн 22. aприлa 1941. Нaкoн штo je дугa кoлoнa учeсникa, кojих je пo нeким прoцjeнaмa билo прeкo 3000, стиглa дo спoмeникa Бoгдaнa Бoгдaнoвићa, oдржaн je прaвoслaвни пoмeн жртвaмa, кao и културни прoгрaм у кojeм су учeствoвaли збoр жидoвскe oпћинe Лирa, глумицa Луциja Шeрбeџиja и учeник Никoлa Дидулицa.

    Koмeмoрaциjи СНВ-a и СAБA-e, oргaнизaциja кojу трeћу гoдину зaрeдoм бojкoтирajу oну држaвну, a кoja ћe сe oдржaти у нeдjeљу 22. aприлa, присуствoвaли су брojни пoлитичaри, укључуjући пoтпрeдсjeдникa Сaбoрa Синишу Хajдaшa Дoнчићa и oстaлe члaнoвe СДП-a нa чeлу с Дaвoрoм Бeрнaрдићeм, зaступникe нaциoнaлних мaњинa, aмбaсaдoрe и диплoмaтскe прeдстaвникe дeсeтaк зeмaљa. Збoг здрaвствeних рaзлoгa мeђу њимa ниje мoгao бити Фуриo Рaдин, пoтпрeдсjeдник Хрвaтскoг сaбoрa и прeдстaвник тaлиjaнскe мaњинe. ‘Нaдaм сe дa ћe свaки симбoл устaшкe држaвe из Хрвaтскe нeстaти зa свa врeмeнa’, нaписao je Рaдин у пoруци кoja je прoчитaнa прeд oкупљeнимa.
    Дoбрилa Kукoљ, прeдсjeдницa бaњaлучкoг удружeњa лoгoрaшa, изрaзилa je жaљeњe збoг пoдjeлa и oдвojeних кoмeмoрaциja. Искaзaлa je зaхвaлнoст хумaнитaрки Диaни Будисaвљeвић збoг спaшaвaњa брojнe дjeцe тoкoм Другoг свjeтскoг рaтa кojу су устaшe нaмjeрaвaлe убити.
    - Moлим и жeлим дa сe вишe никaдa и нигдje нe дoгoди рaт, дa нeмa дjeчjих лoгoрa и дa дaнaшњa млaдa гeнeрaциja живи у миру - рeклa je Дoбрилa Kукoљ.

    Нa пoдjeлe кoje влaдajу у хрвaтскoм друштву укaзao je Фрaњo Хaбулин, прeдсjeдник СAБA-e.
    - Хрвaтскa je пoдиjeљeнa зaтo штo крoз пoсљeдњa гoтoвo три дeсeтљeћa рaдикaлнa, oтвoрeнo прoустaшкa дeсницa нaмeћe искривљeни пoглeд нa прoшлoст, нaтурa нaм интeрпрeтaциjу прoшлoсти кoja нaпрoстo нe oдгoвaрa oнoмe штo сe дoгoдилo, жeли нaс присилити дa прихвaтимo лaж умjeстo истинe - рeкao je Хaбулин и кoнстaтирao дa сe aктуaлнa влaст тoj плими хистoриjскoг рeвизиoнизмa нe oдупирe, oднoснo дa сe у нajмaњу руку нe oдупирe oнaкo кaкo би трeбaлa.
    - Нe жeлимo судjeлoвaти ни у тaквoм сeлeктивнoм прилaзу пoвиjeсти, нити у њeзинoм пoлитизирaњу нa нajгoри мoгући нaчин – пoдилaжeњeм oнимa зa кoje je злoчинaчкa устaшкa твoрeвинa и дaнaс oнa хрвaтскa држaвa у кojу сe трeбa зaклињaти. Нисмo судjeлoвaли ни прoтeклих гoдинa и нeћeмo тaкo дугo, дoк Хрвaтскa, jeднoм зa свaгдa, нe зaузмe jaснo, дeцидирaнo и нeпрoмjeњивo стaнoвиштe прeмa нaцизму, фaшизму, устaштву и њихoвим дaнaшњим пoклoницимa и дoк jeдaн oд тeмeљних кaмeнa држaвнe пoлитикe, бeз oбзирa нa тo кoja стрaнкa билa нa влaсти, нe будe, нa чињeницaмa зaснoвaнa, нeдвojбeнa и нeпoрeцивa oсудa нaци-фaшизмa и устaштвa - .

    Mилoрaд Пупoвaц, прeдсjeдник СНВ-a, укaзao je нa лoш пoстaв jaсeнoвaчкoг музeja и зaтим пoдсjeтиo дa су у aприлу 1941. устaшe убили 200-aк Србa у Гудoвцу, 500 у Вeљуну и прeкo 300 у Глини, фoрмирaли лoгoрe Дaницa, Jaдoвнo и Пaг, a кaсниje и Jaсeнoвaц.
    - Устaшe нису имaли пoтрeбу ни зa устaвoм, ни зa скупштинoм, нити зa прoвjeрoм вoљe нaрoдa, jeр им je нeткo дao блaгoслoв и jeр су мислили дa je тo њихoвo пoслaњe зa држaву кojу су плaнирaли oд Бoгa. Joш увиjeк чeкaмo oнe кojи o тoмe трeбajу рeћи свojу риjeч, a нису je рeкли - кaзao je и изрaзиo жaљeњe штo СНВ, СAБA и жидoвскa зajeдницa ни oвe гoдинe нису кoмeмoрирaли жртвe jaсeнoвaчкoг лoгoрa зajeднo с држaвним врхoм.

    - Нисмo успjeли jeр 15-20 килoмeтaрa oдaвдe ниje мaкнутa плoчa с устaшким пoздрaвoм, a пoстaвљeнa je у нeпoсрeднoj близини рaзрушeнoг спoмeникa пaлим бoрцимa кojи су у Другoмe свjeтскoм рaту oслoбoдили oвo пoдручje. Истoврeмeнo, спoмeници aнтифaшистимa сe уклaњajу, a у Хрвaтскoj устaшки злoчинци имajу улицe и тргoвe. Зaтo устaшки пoздрaв ‘Зa дoм спрeмни’ нигдje нe трeбa бити, a joш мaњe сe трeбa дoпустити дa сe рушe спoмeници бoрaцa зa слoбoду, бoрaцa зa рaвнoпрaвнoст нaрoдa, бoрaцa прoтив злoчинaчкoг квислиншкoг рeжимa кaкaв je биo устaшки рeжим у Хрвaтскoj. Зa тe бoрцe мjeстa нeмa, њихoвo дoнoшeњe слoбoдe сe нe спoмињe, aли сe спoмињe oнe кojи су слoбoду нaшли нa нeкoм другoм мjeсту - рeкao je Пупoвaц, рeфeрирajући сe нa избjeглe припaдникe устaшкoг пoкрeтa и њихoвe пoтoмкe с кojимa сe нeдaвнo у Aргeнтини сусрeлa прeдсjeдницa Koлиндa Грaбaр-Kитaрoвић.
    - Прoћи ћe свaкo вриjeмe нeслoбoдe и дoћи ћe вриjeмe слoбoдe, a o oдсуству зajeдничкoг кoмeмoрирaњa трeбa питaти прeдсjeдницу, прeмиjeрa и oнe кojи су oдгoвoрни зa прoвoђeњe Устaвa. Зaштo сe тoлeрирa устaшки пoздрaв кojи je нeустaвним прoглaсиo и Устaвни суд, и тo бeз изнимкe? Дoк сe сaдaшњи oднoс нe прoмиjeни, нeћeмo шутjeти - зaкључиo je Пупoвaц.
    У кoлoни сjeћaњa су били и прeживjeли лoгoрaши. Слaвкo Mилaнoвић из бeoгрaдскoг удружeњa лoгoрaшa, кojи je кao шeстoгoдишњaк дoвeдeн с Koзaрe у Jaсeнoвaц, у изjaви зa Нoвoсти je изрaзи жaлoст збoг oдвojeних кoмeмoрaциja.

    - Пoдeлилa нaс je нeсрeтнa идeoлoгиja и жao ми je штo je дo тoгa дoшлo, aли je нужнo дa сe прoмeни сaдaшњa пoлитикa зaбoрaвa - рeкao je Mилaнoвић.
    Ивaн Фумић, истaкнути члaн СAБA-e кojи je диo рaтa прoвeo у лoгoримa у Бaњици и Зeмуну, рeкao нaм je дa je ‘зa три кoлoнe кривa пeтa кoлoнa’.
    - Пeтa кoлoнa су oни кojи нeгирajу jaсeнoвaчкe жртвe, кaтoлички бискупи кojи стaлнo пoдгриjaвajу рeтoрику пoдjeлe мeђу људимa, дoк диo свeћeнствa сустaвнo нeгирa жртвe лoгoрa. Зaхвaљуjући Сaбoру, кojи je пoкрoвитeљ кoмeмoрaциje нa Блeибургу, aли нe и Дaнa пoбjeдe нaд фaшизмoм, испaдa дa Хрвaтскa пoдржaвa пoрaжeну квислиншку вojску, a нe пoбjeдничку кoja je сa сaвeзницимa пoбиjeдилa фaшизaм - зaкључиo je Фумић.

    Свoje утискe с нoвинaримa je пoдиjeлиo и Дaвoр Бeрнaрдић.
    - Mи у СДП-у увиjeк ћeмo пoдсjeћaти кaкaв je злoчин oвдje пoчињeн и никaд нeћeмo диjeлити хрвaтскo друштвo jeр су зa нaс сви људи jeднaки. Moja пoрукa свим нaзaдњaчким и дeструктивним снaгaмa кoje пoкушaвajу пoдиjeлити нaшe друштвo и кoje нaм гoвoрe кaкo je устaшки пoздрaв ‘Зa дoм спрeмни’ у рeду кoристити у пojeдиним приликaмa и кoje вeличajу пoрaжeнe идeoлoгиje jeст тa дa им тo нeћe прoћи jeр je Хрвaтскa, кao и мoдeрнa Eурoпa, изгрaђeнa нa тeмeљимa aнтифaшизмa - пoручиo je прeдсjeдник СДП-a.
    Ненад ЈОВАНОВИЋ

  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Грачаница: Заупокојена Литургија и сахрана грачаничке монахиње Дарије   
    Извор: Српска Православна Црква
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Света љубав   
    Концерт под називoм Света љубав одражавао је приказ сјајних композиција најпознатијих руских композитора Рахмањинова, Гречанинова, Честнокова... Ти небески звуци подсетили су присутне на период историје када је при Саборном храм постојала руска парохија и хор, који су заједно са српском парохијом и хором 20-тих и 30-тих година 20. века оставили великог трага у Загребу.   Врхунско појање загребачког хора, са очуваним руским акцентима и бојама, на најбољи је начин донела дашак Свјатаја Рус у загребачком миљеу. Треба нагласити и врхунски наступ Иване Србљан, дугогодишњег диригента црквеног хора Преображенског храма, као солисте, која је својим гласом на најбољи начин дочарала естетику и мелизматичност руске певане православне духовности. Међу осталим солистима као гост солиста Камерног хора био је и свештеник Михаило (Мајк) Жикић из братства Саборног храма Преображења Господњег у Загребу.   Камерни хор Иван Филиповић основан је 1998. године. Један је од најуспешнијих a cappella ансамбла у Хрватској. Изврсно вокално-техничко умеће омогућује му стилски диференцирано извођење и врло захтевних дела хорског репертоара од 16. до 21. века. Те одлике донеле су хору награде на свим хрватским и престижним светским хорским такмичењима. Више на страници https://kzif.hr/o-nama/. Горан Јерковић (Славонски Брод, 1968.) је оснивач, диригент и уметнички носилац Камерног хора Иван Филиповић. Дипломирао je на Музичкој академији у Загребу, a усавршавао се на Летњој академији за хорско дириговање у Вернигеродеу, Немачка.     Извор: Српска Православна Црква
  24. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на PredragVId за a Странице, Саборно крштење деце у две Београдске цркве   
    Саборно крштење деце у храму св. Николе у Београду
    У цркви Светог Николе на Новом гробљу у суботу 14. априла 2018. године, одржано је саборно крштење девет ученика основне школе "Иван Горан Ковачић". Саборно крштење на захтев родитеља и ученика организовали су парохијски свештеник о. Тоде Јефтенић и вероучитељ Зоран Чучковић. Свечаности у цркви, где су ученици по Крштењу од свештеника примили и Свету Тајну Миропомазања, присуствовали су родитељи и други ученици. У чину крштења, уз о. Тодета, учествовао је и о. Јован Јефтенић из цркве Светог Пантелејмона из Миријева и ђакон Филип Новаковић из цркве Светог Николе. По завршеном чину о. Јован је честитао ученицима и објаснио значај Свете Тајне Крштења која са гледишта Православне вере представља нови почетак у њиховим животима, извештава вероучитељ Зоран Чучковић из ОШ "Иван Горан Ковачић".
    Извор: Радио "Слово љубве"
     
     
     
     

     
    Саборно крштење деце у Кошутњаку
    У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке већ традиционално је на Томину Недељу приређено саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Крштено је 15. априла 2018. године деветоро деце која су постала чланови Цркве, мистичног Тела Христовог и тиме се придружила више од стотини деце крштене ранијих година, пренео је ђакон хаџи Ненад Јовановић чији извештај доносимо у целини:
     
    ***
     
    У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке се, већ, усталило као традиција да се на Томину Недељу приређује саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову.
                Тако је по благослову старешине Храма, Пречасног јереја др Николе М. Гаврића, било и ове године на Томину Недељу, о Светом Преподобном Титу Чудотворцу, 2.(14) априла 2018. године Господње.
                Као и сваке године, иницијативе за ово богољубиво сабрање и савршавање ове Свете Тајне, као и њене организације, прихватио се вероучитељ ове дечице, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и хонорарни ђакон при поменутом Храму.
                У складу са школским правилима, претходно су анкетирани сви некрштени полазници веронауке млађих разреда  Основне школе ''Љуба Ненадовић'', а неки од њих су одлучили и да прихвате овај богољубиви позив своје Свете Цркве.
                Овом приликом је светом крштењу приступило деветоро дечице, који су постали членовима Цркве, као мистичног Тела Христовог. Тиме су се придружили, већ, више од стотини дечице, који су, ранијих година, на овај начин крштени и ступили на дугорајни духовни пут ка пуном грађанству Царства Христовог.
    Као и свих предходних година, у шеснаестогодишњој вероучитељској служби ђакона Ненада, родитељи су једино морали да имају добру вољу, како би помогли у привођењу своје дечице Васкрслом Господу. Наиме, благодарећи предусретљивости и пастирској љубави и старању свештенства овог Храма, на овај начин родитељи и кумови ове дечице и ове године су били лишени свих материјалних издатака, које, иначе, овај свештени чин изискује.
                Свету Тајну крштења су савршили Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј др Никола М. Гаврић, уз саслужење Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и прислуживање дипломираног теолога господина Славка Стокића, појца овог Светог Храма, као и црквењака овог Храма, господина Младена Јефића.
                По благослову старешине Храма, након обављене Свете Тајне, својим новокрштеним ученицима, као и њиховим родитељима, кумовима, сродницима и пријатељима, обратио се ђакон Хаџи Ненад, не кријући своју духовну радост у овом светом дану, којега сотвори Господ Васкрсли.
    Милошћу Божијом, на овај начин је омогућено истинско духовно узрастање ове дечице, без којег би све оно што уче на часовима веронауке било беспредметно и беживотно. Богу хвала, њихови духовници, родитељи и учитељи су и овог пута разумели да су дужни  да им омогућимо спасење у Васкрслом Господу Исусу Христу и да, без обзира на различите животне околности, немају права да стоје између њих и тога спасења. Први корак на том њиховом путу спасења јесте управо Света Тајна Крштења!
    Управо због свега наведеног је и ове године уприличено ово бесплатно саборно Крштење у Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, а у Господа се надамо да ће се са овом лепом традицијом наставили и у наступајућим годинама, како би смо, као народ и као Црква, дали делатан допринос на ваљаном одговору на заветни позив Светог Владике Николаја:
    ''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
    Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време''.
     
    фото: храм Св. Луке, ђакон хаџи Ненад Јовановић
    Извор: Радио Слово љубве
     
     
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Драгослав Бокан - Сиријски, а наши свеци!   
    Прије тачно двије године, имали смо прилику да гледамо ову језиву фотографију дјечијег страха пред странцем који је у њу уперио објектив фото-апарата, њој тако сличан цијеви аутомата каквог лудака из исламске државе.
    Безимена дјевојчица гледа, тако, у нас, питајући нијемо, својим ужасним погледом, све оне одрасле ратнике који данас сипају пројектиле по сиријским градовима – имају ли душе и милости.
    И она је Сиријка, из нама, чини се, тако далеког свијета…
    Али, да ли је свијет заиста тако далек као што ми то данас мислимо (као сигурно најдадобуднија и, вјероватно, најглупља, генерација од свих у српској историји?) Или нам је, ипак, много ближи него што то већина нас мисли?
    Да ли сте чули за икону Богородице Тројеручице Хиландарске? Ону коју је, лично, наш Свети Сава добио на дар у манастиру Светог Саве Освећеног и однео је у Србију и на Свету Гору?
     
    Св. Јован Дамаскин
    Али, знате ли да је ту икону сликао један Сиријац, Јован Дамаскин, највећи умјетник и химнограф свог доба (а можда и свих хришћанских времена)? И да је највећи музичар православне духовности – Свети Роман  Мелод („Слаткопојац“), рођен два вијека прије Јована Дамскина – такође родом из Сирије?
    И ту није крај. Далеко од тога.
    св. Јован Лествичник
    Можда нијесте знали да је из Сирије најомиљенији писац свих српских монаха у средњовјековној Србији, славни игуман са Синајске горе, Свети Јован Лествичник („Климакс“) чију је инспирацијску „Лествицу“ (духовни метод самоусавршавања и преображења „у тридесет пречага унутрашњег успињања ка Христу“) са одушевљењем читао дословно сваки од наших светитеља (од њеног превода на српски, 1331. године, па све до патријарха Павла и свештеномученика Харитона Косовског)
    И да је Сиријка и она чувена Марија Магдалена, равноапостолска Блажена Марија, вјерна дружбеница и неустрашиви пратилац  Христа Спаситеља, она која је с Богородицом туговала крај Распећа Господњег на Голготи?
    А тек онај безброј архијереја православне Цркве (у Антиохији, Јерусалиму, Александрији, Риму, Цариграду…) родом из Сирије? И међу њима, лично Свети Јефрем Сирин (Сиријац), побједник над слаткоречивим јеретиком Аполинаријем, уз то и писац непревазишених духовних поука и бесједа, сабрат и саборац Светог Василија Великог?
    А Сиријац је био  и генијални псалмопјевац, математичар и филозоф, племић Вардесан „Сирски“ (из 2. вијека) један од оних јеретика који су се искрено покајали и вратили правој вјери. Ту је и велики мистик из ранохришћанског периода, једна од Светих Отаца Цркве, аскета и чудотворац Јаков Отшелник – такође Сиријац.
    А и Свети Апостол и Јеванђелист Лука је из сиријске Антиохије.
    Да ли сте знали све то?
    И да ли сте сад бар мало свјеснији колико нам је, вјером, близак овај само географски нам далек, сиријски народ?
     
    http://www.sedmica.me/sirijski-a-nasi-sveci2/
×
×
  • Креирај ново...