Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Преподобни Порфирије Кавсокаливит: О преображају човека   
    Извор: Епархија жичка
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Јубилеј Његовог блаженства Архиепископа Охридског и Митрополита скопског Јована   
    Послије читања Јеванђеља, Епископ Игнатије је исказао радост што је дио тог значајног догађаја и срдачно честитао владици Јовану 20-годишњи јубилеј . На крају Литургије, Епископ брегалнички Марко је поздравио Архиепископа Јована и даровао епископским инсигнијама у име Епископије, свештенства, монаштво и вјерног народа Православне Охридске Архиепископије.   Извор: Православна Охридска архиепископија
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на manastir stanjevici за a Странице, ВЕЛИКЕ ЖРТВЕ И ПОБЕДЕ СРПСКОГ НАРОДА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914-1918.   
    ПОУЧНО СЛОВО  О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер Слободан Лукић: Болест као Божанска педагогија   
    Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше).   У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3).   Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти.   Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом.  Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски.   Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски).   Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом.   презвитер Слободан Лукић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Порфирије: Вера у Бога чини човека боголиким!   
    У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја.   И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8)   Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio.   Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво.   Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера.   Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење.   Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“.   Извор: Српска Православна Црква
  6. Волим
  7. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Саопштење Епархије милешевске   
    Због збуњујућих текстова о лошим односима између Епископа милешевског Господина Атанасија и умировљеног Епископа Филарета, које су се претходних дана, из нама непознатих разлога, појавиле у неким медијима, а имају очигледно за циљ да обмањују јавност, трујући ум и повређујући душу читалаца, осећамо за потребно да широј јавности саопштимо следеће:
    Поменуте оптужбе су неосноване из простог разлога што они који тврде да су били присутни у манастиру Дубници у поподневним часовима 02. јула 2018. године ту заправо нису ни били, те због тога сматрамо да је излишно даље говорити на ову тему.
    Из канцеларије
    Епархије милешевске
    http://milesevskaeparhija.rs/saopstenje-eparhije-milesevske/
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Саопштење Црквене општине Улцињ   
    У старом граду Свачу поводом празника Рођења Светог Јована Крститеља, у недељу, 8. јула 2018. године, служена је архијерејска Литургија. Свету службу Божју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Амфилохије са свештенством и великим бројем вјерника.
    Литургија на овај празник и на овом мјесту се служи традиционално сваке године, већ неколико деценија. Никада није било проблема нити са државом која је власник овог локалитета и храма, нити са локалним мјештанима – Албанцима који су неријетко бивали и гости на славама. Митрополит је такође долазио и служио три пута. И ове године као и сваке друге, православни вјерници су организовали литургијску прославу празника храма на Свачу, не слутећи шта се спрема.
    Група од десетак Албанаца је блокирала прилаз Митрополиту, свештенству и вјерном народу и на кратко их спријечила да прођу до светиње. Представник те групе, одборник улцињске скупштине, Хаџија Сулејмани, члан странке Демократске партије Албанаца, покушао је да објасни свој срамни поступак изговором да цркве нису православне и да нам он као муслиман и представник општине Улцињ, не дозвољава приступ истој. На питање Митрополита да ли знају да је то престони град Светог Јована Владимира, којег славе и Албанци, да ли зна да цркве нису ни „наше“ ни “ваше“ већ Божје, да не отимамо никоме ништа, већ чувамо што смо већ имали и традиционално одржавали, аргументи нису помогли и одговор нисмо добијали на та питања.
    Забрињава чињеница да један муслиман даје себи за право, иако незнавен, да одређује чија је која црква и коме припада. Благословом Митрополита, свештенство и вјерни народ је прошао безбједно кроз барикаду. Због археолошких ископавања и конзервирања остатака храма, Литургија је служена испред храма. Полиција је од почетка прославе професионално и одговорно обавила свој посао омогућавајући Митрополиту, свештенству и вјерном народу да литургијски прослави овај празник, на чему смо им благодарни.
    Увјерени смо да овај срамни чин представља само изузетак и да неће нарушити добре односе међу муслиманима, римокатолицима и православним вјерницима који заједно живе и раде на овим просторима поштујући традиционалне, културне и вјерске разлике. Православни вјерници у Улцињу ће и даље те разлике доживљавати као богатсво, а не извор мржње, нетрпељивости и сукоба.
    Црквена општина Улцињ
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
    СПЦ
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Милош Тутуш: Србљак   
    „Србљак”[1] је богослужбена књига која садржи службе српским светитељима које прослављамо током читаве године. Темељ „Србљака”  је служба Светом Симеону написана од стране Светога Саве а потом Теодосијева служба Светоме Сави, па даље, преко средњовековних светитеља из светородне лозе Немањића, Светих Архиепископа,  преко аксета и преподобних до мученика Косовских, ондашњих и данашњих на челу са Светим Кнезом, и до мученика пребиловачких, Јасеновачких и новојављених Светих попут Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског. Књига писана осам векова сузама и знојем подвижника и крвљу мученика.
    „Србљак” се почео формирати као засебна књига у XV и XVI века. До тада су службе светим Србима  уписиване у Минеје а најстарије засебне књиге са таквим службама налазимо у  Пећкој Патријаршији (рукопис број 78) и Хиландару (рукопис 479). Но, у овоме тексту се нећемо опширно бавити историјом ове богослужбене књиге већ нашим односом ка овој књизи.
    За појницама наших храмова се најчешће сусрећемо са руским издањима Минеја. Ово је традиција која траје већ пар векова, од када смо изгубили наше књиге и као руску помоћ добили њихове, а у данашње време из финансијских разлога – руска издања су приступачна. Једна од карактеристика ових издања је да скоро свакодневно имају додатну службу неком руском светитељу или руској чудотворној икони. Ми ове службе, једноставно прескачемо. Оне, у крајњој линији и припадају локалној цркви, али исто тако и сведоче свест клира и пастве те Цркве о сопственом идентитету.  Исто тако не  убацујемо ни службе лoкалних светих других цркава, нити пак то они чине са нашим, осим када су у питању светитељи чије се поштовање раширило на читаву православну васељену.
    Међутим код нас, Срба, се јавио један јединствен феномен. Шта ми то радимо са „Србљаком”? „Србљак” обилује  службама светима свих ликова, и јерарсима, и благоверним владарима, и преподобним оцима и матерама и мноштвом мученика. Судбину ових задњих, у неку руку, доживљава и сам „Србљак”. А мучеништво ове књиге се састоји у њеном занемаривању. Није ни да је сваки храм поседује. Није често ни штампана. А они који је имају, не користе је са ревношћу. Све се сведе на пар црвених слова, и ако падне ,у  иначе Литургијски дан у парохији, да у календару пише и име у курзиву.[2] А остали? Молитва им се узнесе у манастирима са устаљеним богослужбеним поретком.
    И књиге могу да страдају. Не само физички, као када су их неке скупине спаљивале. Ова страда од нашег немара, лењости и заборавности. Све нама добро знане и својствене особине. Док други народи негују култ памћења код нас се изгледа негује култ заборава.  А најстрашније је када се то уочи у Цркви, која је памћење и сведок све твари – читаве људске историје страдања и присуства Божијег у њој.
    Тема за себе је време почетка те заборавности и њени узроци и последице. Мислим да није ни вредно трошења енергије бавити се тиме, а и сви начелно знамо када је заборав почео. Нећемо се сада бавити кривицом југословенства, комунизма, просвете. То нам у овом тренутку ништа не може помоћи.
    Посебно је тужно када на празник Сабора српских светитеља звона храмова наших градова тихују. То није етнофилетизам, морамо се тргнути и подсетити и себе и народ на наше Свете, да би смо ми оживљавајући њихов спомен доживели да они оживе нас. Сада само треба да почнемо да се присећамо. Вјечнаја памјат. Хришћани сведоче и негују памћење. То је једно од наших земаљских послања. А како ћемо боље повратити своје памћење од присећања на свете свога рода, и духом и крвљу, од повратка „Србљаку”, прославивши и њих и Онога из чијег нас наручја сетно гледају.
    Календар и „Србљак” у руке и у дом Господњи пођимо, да би нас преци на капији раја са песмом срели![3]
    Аутор је теолог
    [1]Засебне службе српским Светима штампане су посебно у штампарији Божидара Вуковића у Венецији, у два издања, састављене од стране Јеромонаха Мојсија из Дечана. Први опширнији рукопис Србљака је настао у манстиру Раковац у Срему 1714. Еписком арадски Синесије Живановић објавио је „Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј” прво у Румунији 1761. а затим у Венецији 1765. 1861. је Србљак изашао као засебан црквени Зборник и значајно проширен. 1970.г  је у Београду штампано двојезично издање Србљака I-III  са службама насталим од XIII до XVII века. Ово издање је приредио Димитрије Богдановић. Прва три тома су текстови служби а четврти том су научни прилози . Црквено издање од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, се поновило тек  1986. Последње двотомно допуњено издање је издала Митрополија Дабробосанска 2015.г.
    [2] Тако се у календару СПЦ означавају имена Светих Срба
    [3] Тропар Светим српским мученицима, 15. Јун ( по старом ) Вечерња служба, Србљак, 1986.  стр. 424.
    Извор:http://mitropolija.com/2018/06/29/srbljak/
  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Максим Исповедник: О борби за љубав према ближњима   
    То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима.   Извор: Српска Православна Црква
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Слава храма Светог Јована Шангајског у насељу Шангај, Батајница   
    У славу Господњу, а у част светитеља Јована Шангајског, савременика Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Јована Максимовића, познатог ученицима славне Битољске богословије, у којој је између ратова једно време предавао, појало се једним устима.
    Торжественом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство епископ сремски Василије. Саслуживали су игуман манастира Суково (Епархија нишка) јеромонах Серафим; протојереји-ставрофори Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски; Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, и Велизар Живановић; затим: Радоје Вукотић, старешина храма архангела Гаврила, и Споменко Грујић, старешина храма Рођења Пресвете Богородице, пароси батајнички, и протођакон сремскокарловачки Слободан Вујасиновић. Епископ сремски Василије је заблагодарио Господу и Светом Јовану Шангајском на данашњем Богом подареном светковању и дану у којем се сви радујемо због настајања храма у славу и част овог Божјег угодника.
    За кратко време од освећења темеља (2014.г.) до данас подигнут је величанствени храм у којем се већ изводе унутрашњи радови. Својим изванредним појањем чланови хорова, који редовно поју на богослужењима у цркви Свете Петке у Сурчину и Светог великомученика Георгија у Бежанији, уз свештенство, монаштво из манастира Сукова, професора мр Предрага Миодрага и богослова, увеличали су литургијско сабрање. Апостол је читао проф. појања у Карловачкој богословији Јован Стојановић. После свете Литургије, на којој је верни народ приступио Светотајинској Чаши - Причешћу, Преосвећени владика сремски Василије је пререзао славски колач.
    Цела црква је данас појала небозмени тропар Светом Јовану Шангајском. Славски колач и жито припремили су кумови Предраг Јефтић и Данијела и Сава. Честитајући храмовну славу и свим свечарима овај богоугодни дан, епископ сремски Василије је произнео кратко житије овог човека Божјег, за кога је његов савременик Свети владика Николај Охридски и Жички говорио да је и онда кад је Јован Шангајски био професор Битољске богословије, а Владика Николај епархијски битољски архијереј - па су се добро познавали - по свему био живи светитељ, велики подвижник и духовник, а затим велики мисионар у Шангају и тако пројавио речи Јеванђеља у Кини, а потом у Америци где данас пребива његово нетрулежно тело, у Сан Франциску.
    Владика је поклонио храму наруквицу Светог Јована Шангајског, док ће честица нетљених моштију бити уграђена у часну трапезу када храм буде освећиван. Чудотворни Јован Шангајски је светитељ којем се обраћају за помоћ и Руси и Срби и кога оба народа доживљавају као свога, јер је уточиште нашао у Србији и у Српској Православној Цркви после промена у Русији 1917. године. Владика Василије је подсетио и на значај Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Блажењејшег митрополита кијевског и галицког Антонија (Храповицког 1863-1936), који је Јована Шангајског увео у Цркву Христову као јерођакона, а потом као епископа Руске Заграничне Цркве у Шангају.
    За помоћ и свесрдну подршку храму уручене су грамате заслужној господи: Миодрагу Станишићу, Драгану Суботићу, Момчилу Граорану и Младену Томићу. За све верне је приређена трпеза љубави у парохијском дому при храму Светог архангела Гаврила у Батајници. Данашњем сабрању присуствовали су многи свештеници Епархије сремске и међу њима вредни неимар протојереј-ставрофор Милорад Нишкић, данашњи исповедници јереји Александар Чавка, старешина храма у Угриновцима, и Чедомир Грујић из Јаска, заменик градоначелника Новог Сада Срђан Кружевић, верни народ из неколико епархија наше Свете Цркве, представници Градске општине Земун са сарадницима, представници грађевинских фирми, приложници и ктитори, председник Одбора за дијаспору Миодраг Линта.
    Домаћини данашњег сабрања били су пароси при овоме храму: јереји Дарко Кончаревић и Драган Зорица. Велика им благодарност!
    * * *
    У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је владика Јован Шангајски Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја"). Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ Прибројан је збору светих (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне Цркве.
    Зорица Зец
     
    ИЗВОР: Српска Православна Црква
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Обновљено 70 посто објеката у Хиландару, следи Игуменарија   
    Седамдесет посто пожаром уништених објеката у манастиру Хиландар обновљено је, приводе се крају радови на Белом конаку, започети су на трпезарији, предстоји обнова Игуменарије и Дохије, како би све било завршено до 2021. године, али у плану је и измештање манастирске ризнице, као и обнова других објекта, који нису изгорели у пожару.
    Министар културе и информисања Владан Вукосављевић, који је пре две недеље боравио на Хиландару где је и одржана седница Комисије за Хиландар, на чијем је челу, рекао је Тањугу да је задовољан током обнове и да овако темељна реконструкција манастира до сада није рађена.
    „Због недостатка средстава углавном се само “дограђивало и крпило”, и да је сада прилика да се уради све оно што стручњаци процењују да је потребно.Реч је о осетљивим процесима реконструкције и рестаурације, јер је сваки сантиметар у Хиландару драгоцен и од историјског значаја, каже он.
    Архитекта-конзерватор проф. др Мирко Ковачевић, који је од 1983. задужен за радове у Хиландару, а од 2004. је главни архитекта обнове манастира, објашњава колико је важна обнова Белог конака. „Реч је о једаном од три најстарија аутентична конака из периода с почетка 16. века сачуваних на Светој гори.
    Он је у доње две етаже имао потпуно сачуване оригиналне келије из времена око 1600 године са вратима, прозорима, намештајем, све је то изгорело”, објашњава Ковачевић у разговору за Танјуг.
    Како каже изгорела су и четири параклиса (мале цркве) од 12 колико има Хиландар, од тога један потпуно у Белом конаку.
    “Параклис Светог Николе је остао, али је живопис изгубио боју, париклиси Светог Саве и Светог Димитрија су мало оштећени пожаром, али пошто приликом градње то није добро урађено, 2015. се већи део срушио, тако да од та два параклиса имамо само источне делове”, објашњава Ковачевић.
    Додаје да код објеката где су сачувани спољни зидови, није било проблема обновити их, али код Белог конака, који ће бити завршен за месец дана, морали су све да граде, а доњи делови који су остали, уклопљени су у здање.
    Трпезарија, која се тренутно обнавља, мало је страдала од пожара, али је она последњи пут конзерваторски третирана двадесетих година 17. века.
    “ Трпезарија датира од Светога Саве, али је велику обнову урадио краљ Милутин око 1300. године. Пошто од 17. века на њој ништа није рађено, део крова је иструлео и на ослонцима је понегде дошло до пропадања дрвених греда тако да ће морати да се направи додатна конструкција”, објашњава Ковачевић.
    У трпезарији су до 1926. постојали камени столови, што је случај само са прва четири у рангу манастира од 20 колико их има на Светој гори (Велика ларва, Ватопед, Ивирон и Хиландар). Сачувано је неколико оригиналних, укључујући игумански -једини који није изнет 1926. и по угледу на њих ће се направити нови.

    Што се тиче Игуменарије, односно игумнске келије и Дохије (подрума), Ковачевић наглашава да постоје два проблема – зид на западу се помера и: остаци зидина из 5.и 6. века откривени приликом рашчишћавања терена морају се сачувати приликом обнове.
    Како каже, приликом рашчишћавања рушевина у Дохији наишло се на остатке зида из периода ране Византије, као доказ постојања грађевина и пре него што је Георгије Хиландарис у 10. веку кренуо да гради Хиландар.
    Ризница и библиотека, објекат који је изгорео 1722. али је обновљен тек у 20. веку и најмлађи је на Хиландаром и данас има велики проблем са влагом, јер су песак и шљунак за изградњу донети са мора са великом количином соли.
    Ковачевић каже да су 2000. направили дупле зидове и систем за извлачење влаге, чиме су мало смањили влагу, али проблем није дефинитивно решен, због чега је неопходно измештање ризнице.
    “Постоје пројекти да се простор у доњим етажама Дохије искористи за излагање предмета из Ризнице, а за депое јос немамо решење. Имамо нешто у Јужној мали, у јужном делу манастира, где је библиотека са савременим књигама из последња два века и библиотека инкунабула, првоштампаних књига, и оне су сигурне, али иконе и рукописне књиге су проблем, јер су у Ризници”, објашњава Ковачевић.
    Подсећа да се у Ризници чува Типик Светог Саве из 1199, пуно повеља, од Немањића и Хребељановића, много рукописних књига, књига из 12. века, затим 13. и 14. века, ту је мозаичка икона Богородице са којом је у рукама, по предању, Стефан Немања издахнуо, као и руком сликане иконе из 13. и 14. века, па поклон руске царице Јелисавете – позлаћено јевенђеље дужине 70 сантиметара.
    Саговорник Танјуга наглашава да и други објекти, који нису изгорели, захтевају обновљање, јер дуго ништа није рађено, попут Пирге краља Милутина из 14. века и конака на југу у коме је болница.
    “Седамдесетих година је било 16 монаха у Хиландару, од тога половина немоћни старци, а манастир није имао ни средстава за одржавање објеката, тако су тек деведесетих година кренули озбиљнији радови, тада већ на обнови“.
    Промењен је кров на Пиргу Светог Ђорђа што је најстарија грађевина у манастиру, почетком осамдесетих година је на југу дрвена конструкција замењена бетонском, али болница захтева темељну обнову.
    Напомиње да Хиландар није само утврђена целина, да има преко 20 келија у Кареји, које такође треба одржавати и обнављати, а ту је и Црква светог Василија коју константно угрожава запљускивање мора и велика количина соли.
    У протеклих 10 година Србија је за обнову Хиландара издвојила 795 милиона динара, а само за ову годину опредељено је 80 милиона.
    До сада је обновљен Велики конак са близу 3.000 квадратних метара корисног простора, подигнут између 1816. и 1820. године, који је већ неколико година у функцији, 2007. је отворен Синодик из 1814. на самом улазу у манастир, први обновљени објекат након пожара, као и улазни део који се надовезује.

     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Растко Јовић: Ко није са нама, тај је…   
    Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. 
    Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет.
    „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40)
    У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ 
    Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. 
    Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. 
    Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања.
    „Без припадања“
    У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. 
    Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. 
    Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања…  

  14. Волим
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије у Грачаници: Косовска гробница је светионик свих европских народа! (ЗВУЧНИ ЗАПИС)   
    Звучни запис беседе
     
    У бесједи након Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао  да камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен васионе, неба и земље. Тај крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос. У знаку Његовог Распећа и Васкрсења је судбина свијета и људске историје и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано Христовим живоносним гробом и часним крстом, Његовим Распећем  и Васкрсењем.   “ Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса, Светог Великомученика Косовског Лазара. Његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је у знаку Христа распетог и васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота“, рекао је Митрополит Амфилохије .   Он је казао да Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, и као што је Христов гроб живоносни тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ него је та Гробница косовска светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у тим народима до данашњега дана.   Подсјећајући да Косово није никада било и није ни данас безнађе него је нада и да ће тако остати, Митрополит је да они који не знају шта је Косово хоће да га дијеле Косово.   „Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких  и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу.   Митрополит је казао да је тираније било кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио и стављао на референдум КиМ, своје биће, судбину,  звање пред Богом, људима и историјом.   „То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Претрпио је 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља. Он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији и док је Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су му вјерни и који граде своју личну, народну и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену на коме је Бог поставио да се гради људска  историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и да Васкрсења не бива без смрти“, истакао је владика Амфилохије и додао да нема будућности, ни овом ни било ком другом народу без грађења своје будућности на тој вјери, правди и истини Божијој, на вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно.   На крају Свете литургије владика Теодосије се захвалио присутним архијерејима на њиховој несебичној љубав коју показују кад год је Косово у питању,  спремности да заједно служе и Богу приносе љубав, труд и жртве и да опстану на овим просторима.   Након тога је Митрополит Амфилохије уручио српским мајкама ордење Југовића  које Епархија рашко-призренска додјељује мајкама које испуњавају Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу.   Епархија је уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије и ове године златни орден додијелила мајкама које су родиле петоро и више дјеце а живе на Косову и Метохији а сребрни орден мајке Југовића за оне који су родиле четворо дјеце. Канцеларија је обезбједила за свако дјете новчану помоћ од 100 евра као подршка рађању и опстанку на овим просторима.   Златни орден Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици  Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа.   Сребрни орден мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице,Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић.   Обраћајући се српским мајкама Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да су дјеца светиња и да су они једино благо на земљи и да зато насилници кроз векове од султана Мурата па све до ових савремених султана убијају децу. Он је казао да су Клинтон и његова дружина неправднији од султана Мурата и сви они који на том и таквом насиљу граде будућност свијета, посебно будућност Косова и Метохије.   „Веома сам растужен због мојих монтенегрина, нису то Црногорци, који су то муратовске насиље савремено признали и његове плодове потврдили. То су неки монтенегрини који на насиљу мисле да граде будућност. Онај који брине сама о својој дјеци у ово наше вријеме, штити своју дјецу а заборавља ову дјецу која се рађају овдје, тај није далеко од Мурата и његове дружине до Клинтона и савремених тирана који хоће да буду господари судбине свијета“, рекао је митрополит и додао да су ове мајке оне које ходе путем правим, истинским, мајке Југовића и да зато примају благослов Божији а Бог ће их наградити још више у Царству небескоме.     Весна Девић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Видовдански позив!   
    Ми, долепотписани, на најсветији српски празник, позивамо на јавно, организовано и одлучно супротстављање издајничким настојањима српских власти да – следећи налог западне политике – трајно и неповратно препусте Косово и Метохију албанским сецесионистима. Српске власти тиме отворено крше Устав Републике Србије и пренебрегавају:
    СТАВ изнесен у Поруци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији од 10. маја ове године,
    СТАВ убедљиве већине чланова САНУ и учесника разговора у Матици српској, који су се институционално изјаснили о косовском питању,
    СТАВ изразите већине учесника у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији који су покренуле саме српске власти,
    СТАВ, судећи по анкетама, премоћне, најмање двотрећинске већине грађана.
    Својом политиком, данашње српске власти самовољно и неовлашћено негирају:
    да је Косово и Метохија део Републике Србије,
    да се Косово и Метохија ни на који начин, ни из којега разлога и ни за шта не смеју отуђити, искључити из састава Србије и препустити било коме, нити подврћи било каквој размени територија са било киме и на било којој основи,
    реалну могућност налажење трајнога решења у спору између српске државе и захтева сецесиониста, ако не сада онда у другачијим околностима, када се испуне услови за преговоре уз поштовање домаћих и међународних норми и начела.
    Стога, још једном потврђујући став на Бадњи дан објављеног Апела за одбрану Косова и Метохије истакнутих и позваних људи српскога народа, као израза најмасовнијега отпора погубној косовској политици српских власти,
    ПОЗИВАМО
    –  власти Републике Србије да хитно одустану од споразума о „свеобухватној нормализацији односа“ са фантомском творевином „Косово“, од свих сличних, политички штетних, противзаконитих и морално неприхватљивих покушаја сарадње са НАТО и ЕУ у стварању Велике Албаније, од поделе Косова и Метохије и од „размене територија“ са „Косовом“.
    –  српски народ, српску јавност, све релевантне политичке организације и друштвене установе да подигну глас, предузму сваку демократску акцију и иницијативу, и најодлучније спрече покушај који би по срамотности надмашио све што памти досадашња српска историја – да српска рука потпише правни, економски, политички, демографски и морални губитак основне српске земље.
    У том смислу, позивамо српске власти да заувек одустану од предаје Косова и Метохије.
    Не сме се допустити велеиздаја Србије и српскога народа.
     
    Манастир Светог Архиђакона Стефана у Сланцима, о Видовдану 2018.
    Потписници:
    Проф др Смиља Аврамов
    архимандрит Андреј Јовичић, настојатељ манастира Светог Стефана у Сланцима
    Проф др Слободан Антонић
    Академик Данило Баста
    Академик Матија Бећковић
    Проф др Владимир Божовић
    Проф др Слободан Владушић
    Проф др Јован Душанић
    Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице
    Др Никола Жутић, научни саветник
    Др Марко Јакшић
    Проф др Александар Јовановић
    Проф др Милош Ковић
    Проф др Часлав Копривица
    Проф др Александар Липковски
    Проф др Мило Ломпар
    Никола Милованчев, правник и историчар
    Проф др Дејан Мировић
    Александар Павић, политиколог
    Бранко Павловић, адвокат
    Проф др Валентина Питулић
    Проф др Митра Рељић
    Доц др Слободан Рељић
    Славиша Ристић, народни посланик са Косова и Метохије
    Проф др Слободан Самарџић
    Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
    Доц др Срђа Трифковић
    Проф др Александар Ћорац
    Академик Коста Чавошки
    Проф др Срђан Шљукић
    Извор: http://mitropolija.com/2018/06/27/vidovdanski-poziv/
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У мисионарском центру Епархије тимочке "Гостопримница" одржано предавање на тему „Мисија Црквеˮ (ФОТО+ВИДЕО)   
    Предавање су у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Илариона, одржали пречасни презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, као и чланови уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила, катихета Владимир Пекић и катихета Бранислав Илић. Након надахнутог увода часног ђакона Уроша Памучара који је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице поздравио и представио предаваче, отац Оливер је у духу свог пастирског искуства поучио сабране о свештеном значају мисионарења у Цркви нагласивши да је темељ и крајњи циљ сваког мисионарског дела управо наше спасење. Сваки активни припадник Цркве Христове, како припадник клира, тако и припадник царског свештентва – верног народа Божјег, позван је да буде мисионар делом и богоугодним и моралним животом, пре свега својим делима и својим животом, а потом и речима, указао је отац Оливер.

    Ослањајући се на излагање презвитера др Оливера Суботића, београдски катихета Владимир Пекић, указао је на мисију Цркве Христове у 21. веку која собом носи и бројне тешкоће које су саображене са духом бурног времена у коме живимо и деламо.
    Истинска и једина права и благословена мисија Цркве извире из Свете Литургије и увире у њу, те мисионарење можемо дефинисати са једним са-литургијским делом. Видови овог свештеног мисионарења су свакако различити. Мисионарење може бити и писаном речју и усменом речју, али преподобни Порфирије кавсокаливит подсећа и указује да велику тежину има мисонарење делом, односно животом, указујући да хришћани као припадници богочовечанског организма, као припадници Цркве, својим врлинским и моралним животом јесу мисионари, јер су светлост овоме свету, подсетио је у свом излагању катихета Бранислав Илић најмлађи члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, који је и клирик Епархије тимочке. По благослову главног и одговорног уредника, катихета Бранислав је премијерно представио нову интернет страницу Православног мисионара која се налази на адреси misionar.spc.rs упознавши сабране са садржајем и рубрикама које се налазе на новој интернет страници која ће имати значајан допринос у мисији наше Свете Цркве.

    На крају, сабране је поздравио и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион који је заблагодарио предавачима на надахнутом, систематичном и поучном излагању. Владика је поучио сабране указавши да је Света Евхаристија темељ и крајњи циљ сваког мисионарења, као и да сваки мисионарски подухват који није прожет литургијским опитом не рађа дивне и благословене плодове.
    Након предавања уследила је дискусија у виду бројних питања сабраних, што указује да је предавање изазвало велику пажњу будући да је мисија Цркве свевремена тема.


     
    извор: Епархија тимочка
     
  18. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Владика Игнатије (Мидић) постављен за новог Декана Православног Богословског Факултета БУ   
    Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду.
    Школовање
    Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност…
    Постдипломске студије
    По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
    У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.
    Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
    Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.
    У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
    Монашење и рад на факултету
    После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.
    У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима.
    Епископ браничевски
    Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
    Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

    Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
    Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
    Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
    Библиографија
    „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
    „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
    „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
    „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
    „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
    „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
    „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
    „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
    „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
    „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
    „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
    „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
    „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
    „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
    „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
    „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
    „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
    „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
    „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
    „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
    „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
    „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
    „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
    „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
    „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
    „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
    „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
    „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
    „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
    „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
    „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
    „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
    „Светост у литургијском схватању“
    „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, О. Петар Драгојловић: О македонском црквеном питању и иницијативи Васељенске Патријаршије   
    Иницијатива Васељенске Патријаршије може имати успеха и може донети користи православним Македонцима, само ако се испоштује канонски ред и поредак, канонска јурусдикција ПОА, и целе СПЦ. Све остало донело би нове несреће и расколе у Републици Македонији и целом Православљу. Иницијатива Васељенске Патријаршије дакле може бити веома корисна, али само ако се поштује вековни Црквени поредак, и само ако МПЦ заиста жели да се одрекне горде самодовољности и остајања у расколу према СПЦ и осталом делу Православља.
    Решење је међутим тако близу. Само ако Васељенска Патријаршија буде деловала у духу свих међуправославних договора по питању давања аутономије и аутокефалије, из последњих 50 година. Зашто га не искористити, у духу свеправославне саборности и хришћанске љубави? Инаћење, политизирање, етнофилетизам и тврдоглавост, никоме добра не може донети.
    Наравно, сви ми, као и раније, чврсто верујемо да ће Васељенска Патријаршија и овде, као и много пута у историји, одиграти конструктивну улогу посредника у враћању МПЦ на статус пре 1967. године, тј. у канонски ред и поредак, уз потпуно поштовање свеправославне саборности и канонске јурисдикције СПЦ.
     
  20. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Александар Арсенин: Умрежено хришћанство   
    У рационалним бројевима изражено, СПЦ је остварила око један милион наслова информативног типа и преко десет милиона страница које обрађују хришћанске теме на најразличитије начине. Говоримо о ентитету који окупља проверене изворе СПЦ, врши јасну класификацију садржаја и аутора и на неки начин гарантује квалитет. Морамо изети у обзир да постоји и значајан број адреса које су у власништву вероучитеља, свештеника или црквених лаика које нису обухваћене системом Регистра СПЦ као и повећа количина страница на друштвеним мрежама, а упућене су на хришћанску тематику. Тиме се целокупан број увећава за скоро 10%.

    Колико у ствари Црква као институција има котролу над интернет мисијом и да ли је потребно да је уопште има? Не посматрамо дакле Цркву као репресивну институцију и цензора него као један систем који може да обрати пажњу н исправност ставова и одржи јединствени став хришћанске заједнице. У информатичком свету и на пољима обраде података који се заснива на ултимативним правилима и алгоритмима са “Буловом одлучношћу” (за разлику од елементарне алгебре, где променљиве за вредности имају бројеве, у Буловој алгебри вредности променљивих могу бити само тачно и нетачно – истина и лаж, што се обично означава са 1 и 0, где 1 представља тачно а 0 нетачно.), колико је могуће хуманистичком методом усмеравати (не управљати), мисије “приватног сектора”? Суштински, погрешан приступ би спровео одмазду и поставио нову врсту дигиталне диктатуре што би нанело несагледиву штету по хришћанску заједницу у целини. Практично, и када би постојала озбиљна намера, тако нешто није ни могуће спровести и прави цензор запрво јесте читалачка заједница која може и треба да зрелим критичким апаратом одбаци све претенциозне, екстремно радикалне и острашћене приступе. Али, управо поменут “зрели критички апарат” је проблем данашњег друштва, а тиме поље интернета може бити у служби медијума који су далеко од искрених хришћанских ставова али их радо употребљавају не би ли привукли пажњу на себе.
    О примерима увек вреди говорити нарочито уколико имају и адекватан статистички ресурс који пружа одговоре. Хришћанска заједница на порталу ПОУКЕ (pouke.org), жели неометано говорити о свакодневим темама. Узорак за статистичка па и социолошла посматрања је релевантан узимајући у обзир расположиве количине података које овај сајт пружа. Заједница форума окупља око 300.000 душа, а на дневном нивоу је укључено преко 20.000 корисника. Портал ПОУКЕ при томе има политику понашања која је у складу са хришћанским нормативом али нуди (демократску) толеранцију осим у случајевима повреде интегритета и достојанства православне Цркве али и других верских заједница.
    Овај узорак је валидан управо због сагледавања понашања велике заједнице која, осим у веома ретким ситуацијама није имала инцидентне испаде, а за све године постојања, није се догодило да се злонамерна објава отисне у медије и створи проблем. Говоримо дакле о “контроли” четвртине милиона корисника који су успоставили самодисциплину у складу са предложеним и постављеним нормативима. Умрежено хришћанство је ипак могуће са нагласком – и на корисно јер би у супротном, концепт сличних портала био бесмилен, а самим тим и њихово постојање безначајно. Овакве заједнице свакако носе једну врсту терета и искушења (ризик од празнословља, острашћеног приступа и сл), али том темом се треба бавити на микро нивоу, а потенцијални проблеми се могу избећи и решавати искуствима и примерима из праксе. Закључно мишљење је да су мреже хришћанских заједница дуже време неправедно запостављене управо због увреженог става да – нити је добро и корисно, а нити је могуће поставити одржив систем достојан постојања. Овакав однос се стекао првенствено недовољним сагледавањем потреба шире хришћанске заједнице али и непотпуним и површним посматрањем већ функсионалних примера из којих се могу извући многи потребни параметри који ће диктирати правила и одржати дисциплину.
    Портали од стотина хиљада корисника подлежу правилима “масе” и некој врсти социјалног инжењеринга који може веома добро употребити “ресурс” и оснажити га у корист свих. Такође, битне везе хришћанских ентитета треба сагледати са макро нивоа јер оне чина “острва” у целокупној мрежи интернета. “Острва” или дигитални ентитети јесу контекстуално повезана чворишта која нису условљена географским нити било којим другим везама осим тематском сродношћу и тиме чине једно (дигитално) тело, односно видљив скуп података. Таква структура оснажује мисију православне цркве. Задатак од приоритета за интернет заједницу јесте да се појединачне адресе што више приближе другим истоветним заједницама и да тиме остваре што већи број препорука тј. створе неку врсту “неуронске” мреже која одржава неку врсту сагласја заједнице. СПЦ је основала Централни регистар интернет адреса и он је на располагању свима док је уједно и гарант квалитета и исправности адреса и садржаја. Овим регистром се брани интегритет и идентитет СПЦ на итнернету, а уједно је створена умрежена целина која дејствује у јединству.
    Дакле, покренут је активан систем који делује на информатичким пољима користећи се циљним алгоритмима али са хуманистичким приступом. Корак даље јесте и оснивање .REL.RS подкласе националног домена која обухвата прецизно одређену религијску заједницу не реметећи резноликост појединачних приступа. Веома је важно искористити исправан метод који може оснажити заједницу, бити гарант квалитета, а који неће бити у служби цензора него може члановима заједнице пружити потпуну слободу избора у приступима.
    Српска Православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали објаве помоћу информација које нису из правог извора СПЦ него су преузете са псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ. Такође, искуства са преузимањем интернет адреса, показала су важност поштовања правилности током регистрације домена и нужност заштите над њиховим власништвом.
    Својевремено, преподобни Јустин Ћелијски је медије назвао “пијацом богова” што интернет данас и јесте ако узмемо у обзир “маштовите” приступе духовништвима и испразним квази-религијама, а обавеза хришћанске заједнице јесте да пружи квалитетну алтернативу и да при том буде заштићена и видљива у милијардама страница са другим понудама.
     
    Извор: Новине СПЦ "Православље"
     
    Преузмите текст у пдф формату  ОВДЕ
     
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Игуман Петар Драгојловић: 14 векова присуства Срба на тлу Македоније   
    Како разни фалсификатори историје говоре да су Срби у Македонију први пут дошли на то подручје са царем Душаном или да су Срби дођоши између два светска рата, износићемо разне доказе и документе које говоре о трајном присуству Срба у Македонији у последњих 14. векова.
    Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Сервиа“ на положају југозападно од Солуна. Овај град има своје име од својих српских оснивача (од раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.
    Сервија (грч. Σέρβια [Sérvia]) или Србица, и данас је насељено место градског типа на северозападу Грчке, у периферији Западна Македонија, односно у округу Кожани. Након 2011. део је општине Сервија-Велвендо чије је уједно и административно седиште (до тада је припадало истоменој засебној општини Сервија). Насеље се налази на западним обронцима планине Камбунице, односно уз десну обалу реке Бистрице (највеће реке у Грчкој). Према подацима са пописа становништва из 2011. у насељу је живело 3.540 становника.
    Према подацима из летописа De administrando imperio византијског цара Константина Порфирогенита, насеље Сервију, односно Србицу основала су српска племена у раном VII веку, која су се на то подручје доселила северно од Дунава, из области Бојке (Беле Србије). Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn
    НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: Садашњи град Сервија у близини Солуна
    ОСТАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ: НАСЛОВНА СТРАНА ДЕЛА И НОВАЦ КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА
    Наставиће се...


  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Концерт „У сусрет Видовдану - Отаџбини с љубављу“ [НАЈАВА]   
    Познати солисти, Жарко Данчуо, Оливер Њего, Екстра Нена, Викторија, Елеонора Баруџија, Мира Караниколић, Дејан Пешић, Драган Млађеновић, Жељко Трајковић и сестре Марија и Марина Гобовић извешће осамнаест  композиција у пратњи Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“, под диригентском  палицом  Павла Медаковића.
    Промотивно ће бити приказан  видео спот свечане песме „Балада о Хиландару", у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм ", аутора Станоја Јовановића и Радета Радивојевића, у режији Данила Пашквана, уз музичку пратњу  УА МО „Станислав Бинички“, Хора „Краљица Марија“ и Ансамбла „Ренесанс“.
    Концерт је организован уз подршку Министарства одбране - Управе за односе са јавношћу. Водитељ је Милица Гацин.

  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Бог или мамон   
    "Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати". (из читања Јеванђеља у Трећу недељу по Духовима)
    Да ли умемо да чујемо ове Христове речи? Да ли умемо да их разумемо? Можда пре тога - да ли желимо да их разумемо и прихватимо?
    Како да не бринемо, кад живимо у осиромашеној земљи, са малим и несигурним приходима? Шта би уопште то значило - да се само молим да дође Царство Божије па ће све бити у реду? А ко ће да плати рачуне, обуче и нахрани децу? Зар ово "не брините се" и "иштите најпре Царство Божије" није неодговорно и сентиментално, кад сви знамо законе живљења у овом свету? Поготово у овој земљи социјалне несигурности и непрекидног економског и сваког другог пада?
    А шта нам Господ каже? 
    Каже нам "не брините се" - јер чему служи брига, шта њом може да се постигне? Не каже нам да не треба да се старамо, да радимо, да служимо својој породици и ближњима. Каже нам да се не бринемо. Јер брига не служи ничему осим што трује душу. Од бриге се душа скврчи и почиње да се дави у стрепњи и страху. Не говори нам Христос да не треба да се како знамо и умемо потрудимо да обезбедимо храну и одело за себе и породицу - само нас упозорава да не треба то да нам буде најважније, па ни кад смо у оскудици и проблемима. Јер пре ћемо их решити ако смо отворени за Царство Божије као највишу вредност, него ако нам ти проблеми заклоне све остале видике.
    А наша сумња која ће рећи - е, да ли је баш тако, да ли ће ми породицу нахранити то што тражим Царство Божије? - учиниће да никад не сазнамо да ли ће заиста тако и бити. Јер то "иштете", тражите - не значи да смо предали молбу на некаквом Божијем шалтеру, па сад само чекамо резултат, него значи да тражимо и желимо активно радећи на томе да уселимо Царство Божије међу људе и на на територију на којој живимо. Христос нам говори као заједници, групи која треба да буде заражена вером у Царство и каже нам да ако сачувамо вредности Царства Божијег као највише вредности, ако се трудимо да Царство Божије учинимо присутним у овом свету - све остало што нам је потребно, додаће нам се.
    Проблем је наравно и у томе што нам се обраћа у множини, што пред нас као групу, Цркву, поставља то да треба заједнички да тражимо, да радимо на приближавању и света који у злу лежи Царству Божијем. А како ја могу сад више да одговарам и за самог себе, а камоли за некакво ми?
    Зар се није свако "ми" распало?
    Црква! А у Цркви одржање једновлашћа Божијег. По сваку цену. Не беспомоћним критикама, него учествовањем уз лични ризик повремено сукобних конатаката сваког од нас: 
    "Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону." 
    Нема места саблажњавању и млаким малограђанским критикама. Мамона треба изагнати из Цркве где год му осетимо присуство. Само пажљиво, мирно, у љубави и одговорности, да не бисмо гомилу других бесова унели и поставили на мамоново место. Да тукући мамона не бисмо повредили ближњег.
    Вера и поверење. Вера у Христа поверење у оне несавршене које налазимо у Цркви. Не слепо поверење, него поверење с љубављу и разумевањем слабости. Помоћ једних другима да савладамо наше слабости. Само не дистанцирање и супериорно критизерско суђење.
    Можда је ово тачка на којој се данас највише тога прелама. Вера и поверење. Савладавање страха и почетак озбиљне борбе за Царство Божије. Тек после тога почиње озбиљно сукобљавање са спољним проблемима и личним слабостима.
    Важно је, пре свега, недвосмислено и одлуно постављање система вредности у који истински верујемо и којим се руководимо уз помоћ Божију, колико можемо: "Царство Божије - а остало ће нам се додати". Свако мора да се запита да ли је ово за њега само некаква лепа идеалистичка фраза или савет који срцем прихвата.
    Не ствара економија веру, него вера стоји иза раста економије. И није критеријум „најбоља“ и „најуспешнија“ економија, него Богочовечанска равнотежа у свету заснована на Царству Божијем као циљу и смислу. 
    Довољно нас вуче земља да бисмо јој и преко тога давали да нас беспоговорно води. Било похлепом за њом, било страхом од ње.
    о. Ненад Илић
  24. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Монографија „Задужбине Косова и Метохије“ представљена у Линцу   
    Након уводног слова протојереја-ставрофора Драгана Мићића, старешине храма, о монографији је говорио Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије.   Промоцији су, поред верника из Линца и околине, присуствовали и протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, старешина Саборног храма Светог Саве из Беча, отац Никола Пантић из Гмундена и отац Далибор Брнзеј из Браунауа.   Монографија „Задужбине Косова и Метохије“ представља живо сведочанство о истрајном настојању Српске Православне Цркве да очува изузетну духовну и материјалну културу, своје вековне споменике и хришћанско наслеђе Косова и Метохије и садржи текстове историчара, теолога, публициста, уметника, као и историјска документа, повеље, разна саопштења и извештаје о хришћанском наслеђу Косова и Метохије.   Извор: Српска Православна Црква
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Међународни научни скуп: Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019) [НАЈАВА]   
    Пријављивање учешћа у раду скупа врши се слањем наслова и апстракта саопштења у понуђеним тематским оквирима најкасније до 15. јула текуће године на електронску адресу: [email protected] Званични језици скупа су: грчки, руски, енглески и српски.
    Теме
    I Историјски пут Српске Православне Цркве
    1. Црквене прилике у донемањићком периоду
    2. Историјски, канонски и правни аспекти самосталности Српске Православне Црквe
    3. Улога Светог Саве у добијању аутокефалности Српске Православне Цркве
    4. Српска Православна Црква за време династије Немањића и Мрњавчевића
    5. Српска Православна Црква за време династије Лазаревића
    6. Српска Православна Црква за време династије Бранковића
    7. Српска Православна Црква и Ромејско царство (Византија)
    8. Српска Православна Црква и Византијски комонвелт
    9. Српска Православна Црква и остале аутокефалне Православне Цркве
    10. Српска Православна Црква и Римокатоличка Црква
    11. Српска Православна Црква и остали западни хришћански свет
    12. Српска Православна Црква у доба туркократије
    13. Карловачка митрополија
    14. Српске покрајинске Цркве у 18. и 19. веку
    15. Српска Православна Црква у 20. и 21. веку
    16. Српска Православна Црква у дијаспори
    II Путеви српског богословља
    1. Богословље на српском етничком простору пре Светог Саве
    2. Богословље Светог Саве
    3. Српско богословље у средњем веку
    4. Богослужење у Српској Православној Цркви
    5. Византијски утицаји на српско богословље
    6. Западни утицаји на српско богословље
    7. Руски утицаји на српско богословље
    8. Богословље у Карловачкој митрополији
    9. Српско богословље у 19. и 20. веку
    10. Савремено српско богословље
    III Српска Православна Црква у српској и европској култури
    1. Српско средњовековно рукописно наслеђе
    2. Српска средњовековна књижевност
    3. Српска средњовековна уметност
    4. Српска барокна уметност
    5. Српска Црква и просветитељство
    6. Српска Црква и просвета
    7. Српска Црква и савремена књижевност
    8. Српска Црква и савремена уметност
    9. Српска Црква и савремена наука
    10. Српска Црква и савремено друштво
    11. Српска Црква у дијалогу са јудаизмом
    12. Српска Црква у дијалогу са исламом
    13. Српска Црква у дијалогу са савременом културом

×
×
  • Креирај ново...