Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Велика Хоча – српска Света гора   
    Насеље Велика Хоча једно је од ретких у Метохији надомак Призрена, где су Срби опстали и по доласку мисије Уједињених нација. Од некада 1.500 становника чији је број сада три пута мањи, опстају надомак средњовековних задужбина. О очувању културних добара брину српски баштинари.
    Насеље Велика Хоча, метох манастира Хиландара, помиње се давне 1198. године у даровном писму великог жупана Стефана Немање. Изузетном целином чини је знатан број очуваних заштићених верских здања и објеката традиционалног народног градитељства.
    Велику Хочу, српску енклаву у Метохији, због 12 средњовековних светиња, многи називају српском Светом гором. Црква Светог Николе подигнута је у доба Стефана Дечанског.
    -А ја ћу рећи да је био и манастир, који је два пута рушен, да је кров три пута замењен. Урађена је дренажа. Надамо се да ће и фреске очистити. Као што рече наш патријарх Павле, Косово и Метохија је наша колевка, наш почетак, наше извориште. Изворе морамо сачувати да би некоме то дали, као што су нама наши дали и оставили да и ми нешто оставимо, истиче протојереј-ставрофор Миленко Драгичевић.
    У центру Хоче свакодневно се служе литургије у Цркви Архиђакона Стефана, за коју кажу да је једина богомоља у рококо стилу. Подсећа на цркве у Италији, Шпанији и Јужној Француској.
    -Ми смо обновили Цркву Светог Стефана, Цркву Светог Јована, Цркву Светог Николе, планирамо такође да обновимо и Цркву Светог Луке. Дакле, Велика Хоча је наш приоритет. Поред тога, Министарство за културу и информисање Владе Републике Србије издвојило је средства за још два програма, који се пре свега односе за заштиту културних и верских објеката, кроз документацију, указао је архитекта Зоран Гарић, директор Завода за заштиту споменика у Лепосавићу.
    Старином и целовитошћу, насеље Велика Хоча је културно-историјски комплекс, који у новије време походе не само верујући, већ и историчари уметности, сликари књижевници и туристи.
     
    Извор: Српска Православна Црква  
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији, 7. новембар 2018. године   
    САОПШТЕЊЕ
    СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
    СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
    О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

    Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета.

    Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији.

    И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз  сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо.

    Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње  имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света.

    Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности.

    Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије  и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим  интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване  поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег  броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који  се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих  година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног   идентитета.

    Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да  изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства,  монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова,  у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале  неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и  са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи  дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава   „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио  заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је  постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања.

    Апелујемо на државне представнике Републике Србије да,  уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено  треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским   Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и   Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре  свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни  са другима у миру и међусобном поштовању.

    Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности  наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју.
     
    Извор: Српска Православна Црква
     
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нова књига: Блумова таксономија у Православној вјеронауци   
    Публикација Блумова таксономија у Православној вјеронауци представља измијењен и актуелизован мастер рад који је, под називом Примјена модела интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју у области Православне вјеронауке, одбрањен маја 2016. године на Педагошком факултету Независног универзитета Бањалука. Избор теме мастер рада представља израз личних теоријских интересовања јереја Игора Мијатовића за модел интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју, који је половином XX вијека креирао и публиковао Бенџамин С. Блум и практичне примјене овог модела интерактивне наставе у настави Православне вјеронауке.   Садржај /ПДФ/   Овај модел интерактивног учења, базиран на категоријама Блумове таксономије, има за циљ активност свих ученика, без обзира на степен развијености њиховог интелекта. Задаци су примјерени нивоу и начину интелектуалног функционисања  ученика, како би сваки постигао највише што може, и онај који је испод просјека, као и они који су посебно даровити. Категорије знања су формиране постављањем питања која одговарају учениковим могућностима,  подстичући га на даље напредовање ка вишим нивоима знања и оспособљавајући га за динамичнији, активнији, самосталнији и креативнији рад у васпитно – образовном процесу.   Дакле ова студија намијењена је, прије свих, православним вјероучитељима, али и учитељима и наставницима и свима који желе да направе искорак и да на креативнији и нов начин подстакну своје ученике да изађу из оквира традиционалне наставе, да укључе своје стваралачке потенцијале и на тај начин допринесу квалитетнијем остваривању наставног процеса. Улоге вјероучитеља и ученика примјеном овог модела интерактивног учења значајно се мијењају у односу на ранији традиционални приступ настави. Од суштинског значаја је да вјероучитељ посједује критички, флексибилан, иновативан и експерименталан приступ поучавању, јер он  више није само предавач, већ организатор наставе и активни учесник у процесу учења.  Основна намјера приликом израде ове студије била је да се вјероучитељима омогући лакше и квалитетније разумијевање одређених дидактичко-методичких појмова и проблема, с циљем да се оствари допринос професионалном припремању и оспособљавању вјероучитеља за квалитетно и одговорно обављање свог позива.   Извор: Српска Православна Црква
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Сви хришћани треба непрестано да се моле   
    Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.

    Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.

    Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.

    Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.

    Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.

    Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?

    Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.

    Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.

    Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.

    Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.

    Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.

    Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде.
    св Григорије Палама
    Добротољубље Том V
    https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Годишњица прослављења Свете Босиљке Пасјанске   
    Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске. 
    Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег.
    Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста.
    Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света.
    Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке.
    На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. 
    Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра.
    Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве
    СПЦ
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале   
    У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота.
           Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.
     
    Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење 
    После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.
     
    Пут моштију преподобне Параскеве
     Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.
    После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.
    Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.
    Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
     
    Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве
     
    Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар)
    Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен:
    Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју  ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених,  и заштито оних    у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост.
    (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)
    Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас.
     (Свјетилен)
    У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:
    Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше.
    (Слава на хвалитне)
    Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.
    (Кондак)
    Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.
      
    катихета Бранислав Илић
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нова интернет страница на интернет небу - АДМИНИСТРАЦИЈА СПЦ   
    Овај знаменити пројекат чију припрему и реализацију је руководио протопрезвитер Иван Цветковић, члан Мисионарског одељења Српске Православне Цркве, у великој мери ће помоћи вођење целокупне црквене администрације, уз могућност лаког и једноставног издавања извода из матичних књига крштених, венчаних, умрлих, као и бројних других могућности по свим црквено-административних питања. Пројекат сервис за управљање црквеном администрацијом Српске Православне Цркве www.spc-admin.rs нуди и следеће могућности:
    - Матична књига рођених и крштених (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика, 3 избора штампе крштенице)
    - Матична књига венчаних (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика)
    - Матична књига умрлих (унос, архивирање, штампа, претрага, статистика)
    - Деловодни протокол (унос, архивирање, претрага, статистика)
    - Црквена писанија (документи)
    - Магацинска књига (унос артикала, архивирање, претрага, годишњи извештај, стање артикала итд..)
    - Дневник благајне (ускоро)
    - Адресар (ускоро)
    Посетите интернет страницу и пријавите се, након пријаве и креирања налога користите сервис 3 месеца бесплатно! 
    За све информације контактирајте администрацију ове интернет странице ОВДЕ
     
    Менаџер пројекта: Протопрезвитер Иван Цветковић, члан мисионарског одељења СПЦ
    Дизајнер и администратор сервиса: Душан Лукић
    Графички дизајин: Фила принт

  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Додела диплома у Православном центру у Шамбезију   
    Додели диплома су, осим професора из православног центра у Шамбезију, професора Римокатоличког факултета у Фрибургу и професора Протестантског факултета у Женеви, присуствовали и бројни гости.
    С обзиром на то да у Шамбезију бораве редовно и српски студенти, свечаности је, као гост, присуствовао и надлежни парох женевски јереј Александар Ресимић. Српски студенти који су ове године одбранили своје радове и добили дипломе су ђакон Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима, г. Марко Палежевић (Епархија сремска) и г. Остоја Дикић (Епархија зворничко-тузланска).
     
    Извор: Српска Православна Црква
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Монахиња Текла и протиница Оливера Балабан: Васпитни значај савремене жене – хришћански аспекти   
    Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су  својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве.  
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Љут
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Код Истока каменована два аутобуса са верницима из Београда   
    „Радио Контакт плус“ наводи да је група Албанаца поставила препреке и сачекала да се верници врате после помена, који је на остацима храма служио парох Небојша из Истока. Како сазнаје тај радио, у нападу није било повређених, а аутобуси са верницима и посетиоцима довезени су испред станице косовске полиције у Истоку.
    РТС наводи да је на два аутобуса начињена материјална штета.
    Свештеник православне цркве у Истоку казао је јавном сервису да је до напада на аутобус дошло у кањону планинског дела Хвосна, на врло уском и кривудавом путу.
    Наводи се да су након пријављивања напада у станици полиције у Истоку, верници наставили пут ка централној Србији.
     
    Извор: Православие.ру
  11. Волим
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Призренски богословци: Осећај слободе је у нашим душама   
    Овим речима шеснаестогодишњи Матеја Ракић из Београда, ученик прве године чувене призренске Богословије, одговара на питање да ли се боји живота у Призрену иако се одлучио за школовање у овој најпознатијој богословској школи у земљи. О страху, каже, и не размишља све док га неко попут нас не упита о томе. Додаје да често када заврши са наставним и другим активностима и спрема се са осталим ученицима да заноћи у обновљеној згради Богословије, помисли како је срећан што му се остварио сан из детињства да похађа школу у којој је својевремено предавао патријарх Павле. – Од када знам за себе, нешто ме је привлачило духовности, а како сам одрастао све сам био сигурнији у одлуку да упишем баш ову школу. Срећом, мама и бака су ме подржале и, што је најбитније, не да се нисам покајао, него често захваљујем Богу што ми је дао могућност избора – прича Матеја, који засада ниже све петице.   И три године старији Бранко Дашић (19) из Брестовика код Пећи, ученик четврте године, док седи на дрвеној клупи у дворишту обновљеног здања Богословије, недалеко од спомен-бисте Симе Игуманова, задужбинара ове духовне установе, каже да није зажалио због одлуке да упише ову школу.   – На настави, али и током ваннаставних активности са другарима, време ми брзо прође. Али сам у ствари најпоноснији и најрадоснији када ми се током распуста укаже прилика да туристичким групама које обилазе Високе Дечане представим ову светињу у улози кустоса, јер сам упознат са свим њеним благодатима, односно пребогатом и славном историјом – прича овај ведар младић из повратничке породице у селу испод Проклетија, срећан што је у Богословији стекао бројне другаре, а једва чека и одласке кући када родитељима, двема млађим сестрама и брату, прича доживљаје из школе.   Како је бити не само ђак, већ и професор у школи у којој педесетак ученика представља готово целокупно српство у царском граду Призрену, прича нам Валентина Питулић, професорка српског језика и књижевности.   – Велика је обавеза али и част бити професор у овој школи, у чије је темеље свој живот уткао и блаженопочивши патријарх Павле. Бити професор овде представља и радост и наду да ћемо остати своји на своме. Јер осим обавезе да ђацима улијемо знање и љубав према књизи, треба да им улијемо наду и веру да ово што радимо није бесмислено и да је ово пелцер за нека будућа времена – поносно истиче професорка Питулић, која каже да обавеза професора у Богословији надмашује обавезе предавача и учитеља и да се граничи са родитељском бригом око сваког детета, јер су околности у овом граду у којем су, поред ђака и професора, две свештеничке породице и двадесетак повратника једини Срби, другачије него у осталим школама и срединама.   И док професорка са љубављу говори о ђацима, у двориште Богословије пристижу гости из новосадске Матице српске, који под окриљем овог здања одлучју о активностима свог косметског одбора.   – Одбор при Матици српској основан је да би се бавио не само науком и културом, већ и свим другим областима на КиМ. Заправо, задатак је да окупи све потенцијале на пољу науке, културе и духовности, односно очување материјалне и духовне културе на Космету – појашњава професорка Питулић суштину рада овог одбора који је своју другу седницу од оснивања одржао управо у Призрену, граду који је некада био седиште српског цара Душана и који и даље с правом називају царским градом.   Не само млади богослови и њихови професори већ и малобројни српски житељи овог града који је до 1999. године бројао близу 10.000 Срба, надају се повратку расељених. До тада се окупљају око Богословије и Цркве Светог Ђорђа у центру града, али и Богородице Љевишке која од доласка свештеника пре неколико година, али и делимичне обнове, више не „самује“.   ОСМА ГЕНЕРАЦИЈА   – ОВО је осма генерација обновљене призренске Богословије. Тренутно имамо 49 ученика у пет разреда – објашњава јеромонах Исидор, заменик ректора Богословије, да је од обнављања ове духовне школе, потпуно спаљене у мартовском погрому 2004. године, школа изнедрила седам генерација богослова. – Јасно је да у Призрену не може да нам буде лако, али ми смо научили да живимо једни са другима, и тако да функционишемо. У страху не може да се живи, тако да међу нама нема страха.   Отац Исидор појашњава да родитељи ученика долазе да их обиђу и да углавном сви понесу лепе успомене, како из града, тако и из школе.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Архимандрит Сава: Косово и Метохија је жива Црква!   
    Косово и Метохија нит је митологија, нит је територија, нит је питање политике. То је пре свега питање живе Цркве која је управо народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом. Заправо то је тај наш залог који нас држи и чува оним што јесмо и зато Косово толико много значи и за друге који не живе овде. Управо је тај Косовски завет кнеза Лазара и опредељење за Царство небеско оно што нас одржава у овом времену и у овој историји што нам даје идентитет, јер у противном можемо да нестанемо иако мислимо да смо и најслободнији и најпросперитетнији. Можемо да нестанемо управо у свом унутрашњем значењу.. у свом унутрашњим смислу.   Ето, зато си ми боримо за то као чувари ових светиња истовремено а пре свега са Светим краљем Стефаном Дечанским који, како рече дивно једном владика Амфилохије, заиста краљује овде на Косову и Метохији. Он је владар који овде седи а ми смо ту око њега да помажемо и да служимо. Ја тако и доживљавам Светог краља као игумана овог манастира. Ми смо ту само да будемо у овом времену у коме живимо они који ће ослушкивати вољу Божију и ослушкивати ту поруку која долази из кивота Светог краља и сведочити је свету.   Тако да читава наша порука не може бити сведена на један ниво, ни политике ни неких приземних интереса, личних интереса, себичних интереса… Далеко је то од тога ……   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Архимандрит Сава (Јањић): Режимска дипломатија поделе КиМ по етничко-територијалном плану   
    Наравно, сви они који упозоравају већ месецима на овај план историјске издаје већ су проглашени од стране обавештајно-медијске режимске машинерије, која контролише већину медија у Србији уз армију ботова, за издајнике српског народа, а они који нам спремају "бољу будућност" ампутацијом Косова (по рецепту Добрице Ћосића) за велике спасиоце Србије. СПЦ је рекла своје и у мају ове године на Архијерејском Сабору, а ми понављамо готово свакодневно и поред свих могућих притисака и са београдске и приштинске стране. У сваком случају, Бог ће нам као народу дати по нашем срцу! Много је примера у Старом завету да су древни Израиљци пролазили тешке трагедије и изгнанства због својих вођа који су се одметнули од Бога и правде Божије.
    Како год буде, нико неће моћи после да каже да је Црква ћутала и да смо се сагласили са предајом онога што чини душу нашег народа, наше културе и идентитета. Историја ће свакоме на крају наћи своје место, а Бог ће на Свом праведном суду свакоме дати по делима његовим.
    (фотографија историјског седишта СПЦ - Пећке Патријаршије - која би према постојећим плановима требало да се са нашим најважнијим светињама нађе званично ван територије Србије (или независном Косову или Албанији) и то на 800. годишњицу прославе Аутокефалије СПЦ. Приче о наводној заштити светиња су шарена лажа јер Београд никада о томе није ни тражио разговор, а Албанцима не пада на памет да то обезбеде јер не поштују ни садашње принципе заштите)
    извор
  15. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Критска беседа Његове Свесветости Васељенског Патријарха Вартоломеја   
    „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“.
          Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“.
     
    Јереси и канонска јурисдикција
     
          Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“.
          „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“.
     
    Раскол је за оне који немају аргумената
     
          Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо.
          У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност.
          Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“.
          Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“.
           У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту.
          Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин.
                                                                         игуман Петар (Драгојловић)
     
    Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја:
    https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Стеван Јовановић: О хришћанским веровањима и о веровањима хришћана   
    Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана.   О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић.   Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Мирољубива мисија патријарха Павла током грађанских ратова у Југославији   
    Већ десет година ђакон др Александар Прашчевић бави се изучавањем односа хришћана и муслимана. Тој теми, из различитих углова, у различитим историјским периодима, посвећени су његови стручни научни радови, постдипломски, докторски и постдокторски, које је бранио на теолошким факултетима и институтима у Москви, Канади, Женеви и Солуну, где тренутно ради на трећем постдокторату. Многи који у последњих годину дана различитим пословима, углавном званичним, долазе у београдску патријаршију упознали су ђакона Александра Прашчевића као шефа кабинета Његове светости патријарха српског Иринеја. Читаоци „Политике” имаће прилику да га ближе упознају као доктора теологије, будући да од сутра наш лист ексклузивно објављује фељтон „Патријарх Павле о исламу и муслиманима”, чији је он аутор. Овај научни рад написан је на основу до сада неистражених и необјављених архивских докумената у којима су сачувана сведочанства о мирољубивој мисији патријарха Павла током грађанских ратова и сукоба у Југославији од 1990. до 1997. године, објашњава за „Политику” ђакон Александар Прашчевић.
    – Од детињства је био окружен муслиманима, са којима је градио односе пуне разумевања и дубоког поштовања. У најкритичнијим тренуцима хришћанско-муслиманских односа патријарх Павле није пропустио ниједну прилику да изађе у сусрет молбама и потребама муслимана, док је осудио сваки напад на њих и њихове богомоље, позивао на мир и говорио о заједничким вредностима хришћанства и ислама – каже Прашчевић.
    Са њим разговарамо непосредно пошто је из Београда отишао други човек Руске православне цркве митрополит Иларион (Алфејев) и у завршници припрема за посету патријарха Иринеја Солуну, где ће бити обележена стогодишњица од пробоја Солунског фронта. Између те две и у организационом смислу велике посете, стао је овај разговор. А почели смо га питањем о томе колико хришћани познају ислам и које су њихове најчешће предрасуде о муслиманима.
    – Хришћанима је данас доступна литература о исламу као никада до сада, како у погледу превода и преписа, тако и по делима која су написали хришћански аутори, као што је приручник о исламу архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса. Искористио бих ову прилику не за набрајање већ познатих предрасуда, него за позив на суочавање са њима, као највећом претњом опстанку међуверског суживота. Често понављам потребу за стицањем позитивног међуверског искуства, као залога мира и стабилности. Народна мудрост нас учи да се добро добрим враћа – истиче наш саговорник.
    Ђакон др Александар Прашчевић у београдску патријаршију позван је из Канаде, где је отишао по завршетку постдипломских студија на Московској духовној академији. У седишту Епархије канадске у Милтону обављао је административне и црквене послове и две године радио као асистент на Шербрушком универзитету.
    – По окончању постдоктората у Женеви и Москви, у јесен 2015. године, уместо повратка на Шербрушки универзитет, почео сам да радим у Синодском одељењу за међуцрквене послове, где сам имао мало времена да се упознам са начином рада који сам постепено допунио корисним методама са истока и запада. Службеницима овог Одељења поверени су углавном оперативни и технички задаци на основу одлука Светог архијерејског синода. Највећи део посла је комуникација са представницима помесних православних цркава, дипломатским представништвима и међународним организацијама – објашњава ђакон Александар Прашчевић.
    Међутим, одлуком Светог архијерејског синода у мају прошле године додељено му је ново задужење: постао је шеф кабинета патријарха српског.
    – То је дужност која у овом тренутку покрива заиста широк обим послова којима руководи патријарх српски. Највећу улогу у мом раду имају оданост, преданост и способност да сваки задатак буде извршен искључиво према његовим упутствима. Његова светост у својих 88 година живота дневно обави по неколико пријема, решава предмете црквених и административних служби, служи у храмовима недељом и празницима, а сведоци сте и његових честих путовања у земљи и иностранству са врло испуњеним програмима, тако да и сам често радим од ујутру до увече, ношен управо енергијом нашег патријарха – каже Прашчевић.
    Признаје да у детињству није волео да учи стране језике, али данас због природе посла који обавља свакодневно користи руски, француски и енглески, а учи грчки језик. Научним радом бави се искључиво ноћу.
    – Тада су ми на располагању мир и тишина, а због одржавања самодисциплине, чак и када сам потпуно исцрпљен, неколико минута читам, а затим нешто и напишем – прича наш саговорник.
    Патријархов шеф кабинета завршио је Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У основну школу ишао је у Београду. Рођен је у Ђаковици. Има 31 годину.
    Политика.рс
  18. Волим
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Крст чувар васцеле васељене   
    Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]   У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст  Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)  „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)  Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2] На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.   Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Свети Јован Дамаскин  
    катихета Бранислав Илић  
    *Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године. ------------------- [1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119. [2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Отац Сава (Јањић): Идеја о "разграничењу" је допуштање коначног етничког чишћења Срба на КиМ   
    Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље?
     
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Хиротонија и устоличење Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (Рађеновића)   
    Овим ријечима благодарења нови Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Димитрије, из трона Светог Саве, Светог Данила, Василија Светог и Светог Петра, заблагодарио је Господу и свој пуноћи Цркве Његове, сабране на једном мјесту, која га је претходно хиротонисала и устоличила.
    Светом архијерејском Литургијом, у Недјељу седамнаесту по Духовима, са чином рукоположења и устоличења, у Преображењнком храму у Требињу, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабробосанског Хризостома, Епископа милешевског Атанасија, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, Епископа франкфуртског и све Њемачке Григорија, Епископа рашко-призренског Теодосија, Епископа западноамеричког Максима, Епископа славонског Јована, Епископа бихаћко-петровачког Сергија, Епископа тимочког Илариона, Епископа осјечко-пољског и барањског Херувима, Викарног епископа мохачког Исихија, Викарног епископа диоклијског Методија, Умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, уз саслужење свештештенства, ђакона, монаштва и вјерног народа Цркве широм васељене. Током Свете евхаристије, великом мноштву хришћанима сабраним у требињском храму али и око њега обратио се Патријарх Иринеј, упутивши честитке и благослове новом владики. Света Литургија завршена је приступном бесједом Епископа Димитрија, која је својом једноставношћу, а садржајношћу, усмјереношћу и свеобухватношћу, историчношћу, а истовремено надвременошћу, љубављу и благодарношћу, недвосмислено представила приступ Животу новоустоличеног архијереја.
    Храмовна Трпеза са које се раздјели Тијело и Крв Господа нашег Исуса Христа, прострла се затим дуж читаве порте храма, и шире требињским перивојима и улицама и даље по градовима и селима, брдима и долинама Херцеговачким и крајевима приморским, разносећи благослов и радост.
    Овом величанственом догађају присуствовали су и многи вјерски и великодостојници држава, међу којима и бискуп дубровачки, монсињор Мате Узинић, бискуп мостарско-дувањски, монсињор Ратко Перић, муфтија мостарски, Салем ефендија Деовић, предсједник и премијерка Републике Српске, представници Влада Републике Србије и Републике Српске, чланови дипломатских корова, градоначелници Мостара, Требиња, Будве, начелници и други представници градова, представници братства Паштровића.., који су, такође, били присутни и на свечаном ручку, приређеном овим поводом у требињском хотелу „Леотар”, а током којег су неки од наведених гостију, уз поздраве, новоизабраном владики Димитрију уручили и пригодне дарове.
    Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кпр. 14, 40), као што је и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кпр. 14, 33). 
     



















































     
     
    Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава: Дани Светих новомученика јасеновачких   
  23. Волим
  24. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Празник Успенија Пресвете Богородице – слава Манастира Тврдош   
    На сам дан Празника Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ ЗХиП Григорије. Светој литургији су саслуживали умировљени Епископ Атанасије, новоизабрани Епископ ЗХиП Димитрије и свештенство и монаштво наше епархије. Велики број вјерног народа, нарочито дјеце, узео је учешће у Светом Причешћу. Послије Св. Литургије услиједила је Литија, а затим се пред Храмом преломио славски колач. Након ломљења славског колача бесједио је Епископ Григорије. Добри домаћини приредили су трпезу љубави за све присутне.   Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Апел Епископа Теодосија: Поводом изјава појединих политичких званичника о подели Косова и Меотхије као решењу косовско-метохијског проблема   
    Као Епископ рашко-призренски и архипастир православних верника на просторима Косова, Метохије и Рашке области, са огромном пастирском и моралном одговорношћу, осећам потребу да изнесем најдубљу забринутост поводом низа политичких изјава о Косову и Метохији у последње време, које у наша срца уносе све већу неизвесност и зебњу. Већ пуних двадесет година наша Епархија уз подршку Патријарха и отачаствених архијереја, као и материјалну подршку владе Републике Србије и других добротвора, како  домаћих, тако и страних, улаже велике напоре да омогући нормалан живот наше Цркве, обнову наших порушених светиња и подстакне повратак наших прогнаних верника, као и останак оних који данас живе на овим просторима. Подстакнут том бригом, а поводом текућег дијалога Београда и Приштине у Бриселу, Св. Архијерејски Сабор СПЦ изнео је јасан, јединствен и недвосмислен став у својој поруци од 10. маја 2018. године.    http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji   Познато је јавности да је наша Епархија уз подршку целе СПЦ још и пре оружаног конфликта на Косову и Метохији чинила велике напоре да се избегне насилно решавање постојећих проблема. Учествовали смо у низу дијалога са међународним званичницима и представницима косовских Албанаца, и пре и након оружаног сукоба 1998-1999. године, а све у циљу да посведочимо еванђелски став Цркве да треба да будемо сведоци мира Христовог међу људима. У манастиру Дечани за време рата примали смо и штитили избеглице, како Србе, тако и Албанце, Роме и друге, подижући глас против насиља над невиним цивилима, без обзира на њихово етничко и верско порекло. Након оружаног сукоба, наша Епархија је била активни учесник у међуетничком дијалогу и у сарадњи са међународним представницима, и улагала је велике напоре да се заштите народ и светиње. Нажалост, и поред тога око 200.000 наших људи су протерани у времену „међународно гарантованог мира“, многа села и гробља су опустошена, а 150 цркава је порушено. Али и тада нисмо одустали од дијалога и под окриљем Савета Европе обновили смо од 2005. године више наших цркава и манастира, као и Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. На позив државе Србије, 2008. године смо учествовали у преговорима у Бечу где смо договорили важне принципе за заштиту и опстанак нашег народа и светиња на Косову и Метохији.   Са оваквим опредељењем за дијалог и мирно решавање свих спорова, подржали смо и почетак бриселског дијалога између Београда и Приштине о техничким питањима са надом да ће се постићи корисни договори који треба да олакшају живот свих народа на овом простору, заштите наше светиње, имовину, идентитет, људска права и слободе, посебно угроженог српског народа. Зато смо дубоко забринути због све чешћих политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о „коначном решењу“ у контексту „територијалне поделе“ и „разграничења Срба и Албанаца“. Овакве изјаве у нашем верном народу, а и шире у региону и свету изазивају забринутост и неспокојство. Да ли то значи да ћемо доћи у ситуацију да већина косовско-метохијских Срба који живе јужно од реке Ибра треба да се исели из својих домова и напусти своје најважније светиње – Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Призрен? Да ли то значи да се слобода и права људи, који нису могли да бирају у коме ће се народу и вери родити, могу решити само територијалним разграничењем и стварањем етнички компактних територија?  Очигледно је да овакав принцип, који је уосталом довео до страдања многих невиних људи током ратова у распаду бивше Југославије 90-тих година, представља континуирану претњу миру и стабилности, и то не само у региону Западног Балкана. Он би створио и додатни преседан за нове сепаратизме у Европи и широм света и довео до читаве ланчане реакције крвопролића, страдања и протеривања цивилног становништва, само зато што би се, након договора политичара, многи нашли на „погрешној страни“ линије разграничења.    Зато као Епископ, али пре свега као хришћанин и човек, који је највећи део свог живота са свештенством и монаштвом проживео на Косову и Метохији, апелујем на политичаре, како у Београду тако и у Приштини, али и на међународне посреднике у дијалогу и друге званичнике да се решавање свих питања на Косову и Метохији мора и сме тражити само у функцији очувања мира, сигурности свих грађана, посебно невећинских етничких и верских заједница, очувању њихове духовне и културне баштине, историјског идентитета, људских и верских слобода. Позивање на поделу као „најбољи модел“ занемарује читав низ суштински важних питања као што су: слобода повратка расељених, решавање питања несталих, заштита имовинских права, обезбеђивање адекватног здравства и школства, верских и људских права, која морају бити гарантована и на нивоу закона, али и сваког договора који буде постигнут.   Овакав став наше Цркве не значи позив на тзв. замрзнути конфликт, јер је наша Црква против сваког конфликта. Ово је позив пре свега на одговоран и транспарентан наставак дијалога, који треба да се врати у оквире који ће бити у функцији стабилности региона и европског континента и у складу са свим релевантним међународним повељама и стандардима, међу којима је посебно важна Резолуција 1244 СБУН. У противном, као и свака друга размена територија у историји и ова би довела до масовног исељавања цивилног становништва, страдања вековима старе духовне и културне баштине нашег народа и нанела би ненадокнадиву штету свима. Питамо се да ли нам је то потребно сада у 21. веку, и да ли постоје они који би имали историјске и моралне ,,храбрости’’ да доведу до егзодуса и несреће десетина хиљада невиних људи који су успели да опстану као своји на своме двадесет година након оружаног сукоба.   Готово свакодневне медијске изјаве са којима се сусрећемо уносе забринутост и неизвесност међу наш народ и не доприносе стабилности и мирној будућности. Управо захваљујући таквим изјавама све је више Срба који се у страху одлучују на продају своје имовине, уместо да се управо ти људи охрабре да опстану на својим огњиштима. Иако нам је данас тешко, првенствено треба са вером у Бога и његову помоћ да сачувамо све оно што су нам наши претходници оставили у наслеђе.   Посебно апелујем на међународне представнике на Косову и Метохији и широм света да јасно и недвосмислено заштите све оне који су опредељени да овде живе и да не дозволе таква решења која би довела до њиховог егзодуса, већ да више учине на заштити њихових права. Посебно бих поменуо случај упорног одбијања косовских институција да спроведу одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи и скандалозну одлуку владе у Приштини да један локални пут од 10 километара преправи у међународни транзитни пут, и то непосредно пред вратима најзначајнијег УНЕСКО споменика и манастира из 14. века, противно њиховим постојећем законима, али и стандардима УНЕСКО. Учестали напади на Србе, који по правилу остају без проналажења починилаца, готово свакодневне пљачке и други видови етничке дискриминације, нису пут који ће донети срећу никоме, па ни косовским Албанцима. Без владавине права и поштовања слобода свих грађана, без обзира на њихово етничко порекло, ниједно друштво неће имати боље будућности.    Нас на Косову и Метохији забрињава и све већа криминализација политичког живота којим владају племенски кланови под именом политичких партија и где се интереси појединаца постављају изнад интереса грађана. То није пут ка Европи за било које друштво на Западном Балкану, већ пут ка даљој изолацији, беди и одсуству перспективе за младе људе који заслужују бољи живот. Све учесталије коришћење националистичке реторике којoм се прикривају криминалне радње, тужно је и жалосно, што нарочито обесхрабрује младе људе.    Молећи се Богу, искрено верујемо да овај наш пастирски апел неће остати „глас вапијућег у пустињи“, већ да ће бити подстицај за проналажење праведног решења свима који су преузели тешку политичку одговорност за будућност Косова и Метохије и наше животе.   У манастиру Грачаница 12/25. јула 2018. год На празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
×
×
  • Креирај ново...