Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Срби из Грачанице: Нашу српску земљу нећемo напустити никада   
    Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир.
     
    – Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада.
    Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“.
     
    Извор: Новости
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Др Батрић Бабовић: Не(милосрдни) анђео   
    Историјска ризница нашег простора има у свом именику велики број датума од општег значаја и посебности за укупну свјетску културу. Један од њих јесте 24.март 1999.године, дан кад је НАТО као најјачи војни савез повео рат против Савезне Републике Југославије кршећи међународно право и Резолуцију Савјета безбједности Уједињених Нација.
     
    Акција под кодним именом “ Милосрдни анђео „имала је за циљ да сломи отпор Савезне Републике Југославије и инсталира на простору Косова и Метохије етнички чисту државу косовских Албанаца. Дубински смисао ове акције само је партикула НАТО пута на Исток која је започела много раније, тачније почетком деведесетих година прошлог вијека. Први сукоби територијалне одбране Словеније са регуларним снагама ЈНА, етничко чишћење Републике Хрватске од српског народа ( операције Олуја и Бљесак ) само су појединачне и најзначајније војне акције о којима ће садржајно и сазнајно говорити архиви западних држава на челу са Сједињеним Америчким Државама када се са истих уклони ознака тајност и учини доступност војним и историјским истраживачима. Кад све то буде практично спроведено у дјело постаће не(закулисно) јасна улога НАТО стратега у редизајнирању етничке структуре западних земаља бивше СФРЈ и неутралисања српског народа са вјековних простора гдје је имао демографско, етничко и религијско присуство. Наставак агоније пресељен је у Босну и Херцеговину 1995.године када су авиони ове војне алијансе бомбардовали положаје Војске Републике Српске. Ток једносмјерног политичког колосјека након војних акција искристалисао је дејтонску Босну и Херцеговину. Државна творевина средишње југословенске републике постала је мутант по узору на лошу историјску реплику обучену у правни оквир глобалистицко-калајевске сфере правног провизоријума, најсличнији оном из доба владавине Аустроугарске Монархије. Овакво правно “ чудовиште “ постало је оквир за неконзистентан и крајње нефункционалан живот три народа који је стациониран у два ентитета несвакидашње федерације. Плашећи се да тема не изгуби ток и смисао подсјетићу да је агресија на Србију и Црну Гору трајала 78 дана, да је изручено 15 тона осиромашеног уранијума чије полувријеме распада траје 4500 година, да је непознато уранијумско дејство на људско здравље а након бомбардовања регистрован је пораст броја малигнитета код дјеце и одраслих. Анализом Института Батут број дјеце узраста од 0 до 5 година износи 335 на годишњем нивоу а иста обољења у државама ЕУ не прелазе број од 165 обољелих на годишњем нивоу. Нејасна су сазнања о дјеловању уранијума на екосистем ( ваздух, вода,храна, ланац исхране) и не постоје докази о чиниоцима омасовљења малигних болести на бомбардовањем захваћеном подручју. Мендељејев периодни систем нашао је плодно тло за биолошко – хемијске експерименте у току 78 дана бомбардовања СРЈ. Косово и Метохија носиоци су листе овог ратног покуса. Рат је завршен потписаним Кумановским Споразумом којим је потписана војна предаја Косова и Метохије, а народ остављен на милост и немилост албанским екстремистима. У Србији власт 2000.године преузима демократска власт, док бивши предсједник СРЈ Слободан Милошевић бива изручен Хашком Трибуналу. Суђење које је карактерисала Милошевићева надмоћ покрила је сјенка природне смрти оптуженог ( ако је природна). Први предсједник демократске Владе Србије Зоран Ђинђиц убијен је 12.марта 2003 године у Београду. Зоран Ђинђиц жртва је косовско-метохијске драме и одбране свете косовско-метохијске земље. Интервјуи, изјаве и диломатски контакти иду у прилог ове тезе. Кристална Ноћ на Косову и Метохији догађа се 17.марта 2004.године. Иза ње остају убијени, прогнани, спаљене куће и домови, спаљене и порушене цркве, манастири и гробља. На 15.годишњицу косовско-метохијског погрома датум који је симболичан јубилеј пада у Недјељу Православља. Запад са свим “ европским политичким чиниоцима “ државне заједнице Србија и Црна Гора улаже последње атоме снаге да из политичког живота елиминишу Демократску Странку Србије и Војислава Коштуницу. Референдум о државно- правном статусу Црне Горе, стварање суверених држава Србија и Црна Гора “ Милосрдни анђео“ наставља свој тихи ток. Устав Србије остаје једина и последња брана отимачима свете српске земље. Немогуће је избацити Косово и Метохију из Устава Србије и највиши правни акт разградити у самој Србији. Приступило се свођењу Резолуције СБ 1244 на минимализован европски правни оквир познат под називом Бриселски Споразум. Билатералним преговорима ( боље рећи слабошћу, незнањем, недостатком дипломатске вјештине ) Србија тј.њена дис(континуирана) власт на овом “ специјалном задатку “ укидала је постепено Устав и законе Србије на територији Косова и Метохије. С обзиром да преамбула о Косову и Метохији није укинута у самој Србији ( Устав Србије) ових дана врх лажне државе Косово Београду нуди “ Платформу “ о будућим односима. Текст има лондонско – вашингтонски тон и политичко – правне аршине ова два “ пријатељска“ центра. Пет држава ЕУ заједно са Ватиканом нијесу признали лажну државу Косово. Ватикан је признао Словенију и Хрватску и јавно позивао остатак свијета да учине исто то. Званичне Црна Гора и Сјеверна Македонија учиниле су признање лажне државе Косово. Званична Црна Гора се одрекла Косовског Завјета и издала саму себе. Народ Црне Горе чува и брани Косовски Завјет. У Србији су се мијењале владе и политике. У Црној Гори је само једна власт промијенила и у државничку праксу примијенила све политике. Идеолог “ Милосрдног анђела“ Тони Блер постао је савјетник предсједника Србије Александра Вучића. Не ( милосрдни анђео ) и Косовски бој још трају. Гордијев чвор српског народа и укупног хришћанског бића није размршен. Косово је пшеница и хљеб, Метохија је грожђе и вино. Обоје су Крв и Тијело Господа Исуса Христа. Светионик свих свјетова, живота и тачка хришћанског екуменског постојања. Власти Црне Горе и Сјеверне Македоније одрекле су се Христа Спаса. Ватикан то није учинио. Паметноме доста !!!
     
    Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Димитрије се придружио члановима „Вучјег зуба“ у чишћењу пута до Страча   
    Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије придружио се члановима Планинарског друштва „Вучји зуб“ из Требиња у акцији чишћења пута до тврђаве Страч.

     
    У акцији учествује око 30 чланова „Вучјег зуба“, а до сада је прикупљено више десетина кеса смећа.

    Владика и чланови „Вучјег зуба“ одазвали су се на позив градоначелника Требиња Мирка Ћурића упућеног свим грађанима и колективима да учествују у прољећној акцији уређења града.


    У акцији учествује више стотина људи, који чисте све мјесне заједнице у овом граду.
    http://topportal.info/vladika-dimitrije-se-pridruzio-clanovima-vucjeg-zuba-u-ciscenju-puta-do-straca/?fbclid=IwAR2foWYg327eP9AMvDXV-LhJqGdoXSiJMx8t7TryG2M6FrO1CsglfGjmpf4
  4. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Саопштење поводом клевета објављених од стране ТВ МОСТ против Епископа Теодосија   
    ТВ Мост из Митровице јуче 21. марта објавио је очигледно политички наручену вест под називом „Владика СПЦ у тајности примио команданта приштинских специјалаца“ (http://www.tvmost.info/post/vladika-spc-u-tajnosti-primio-komandanta-pristinskih-specijalaca ) у којој је најгрубљим клеветама нападнута личност Епископа Рашко-призренског Теодосија и углед СПЦ.   Чињеница је да није реч о никаквом „тајном састанку“ већ о разговору који је са министром унутрашњих послова из Приштине одржан у присуству мисије ОЕБС у гостопримци манастира Грачаница 1. марта ове године, а поводом недавних претњи депортацијом појединим клирицима Епархије Рашко-призренске. Будући да српски представници, који иначе и даље учествују у раду институција у Приштини, нису до сада показали ни минимум бриге за ове претње о којима је већ обавештавана јавност, Епископ Теодосије је ради заштите свог монаштва и свештенства затражио директан састанак са приштинским министром уз посредовање мисије ОЕБС-а. Циљ овог састанка је био да се омогући нормално издавање дозвола за боравак оним клирицима Епархије рашко-призренске који немају косовска документа и да се клирици поштеде застрашивања депортацијом од стране припадника косовског МУП-а. На састанку су добијене гаранције да се овакви догађаји убудуће неће понављати.   Неспоразуми око издавања дозвола за боравак кулминирали су почетком ове године када је монаху Антонију (Михајлу Сурлану) из манастира Зочиште уместо рутинског продужетка дозволе за боравак, у канцеларији МУП-а у Приштини саопштено да ће ускоро бити депортован са Косова и Метохије јер је поседовао српски пасош Координационе управе за КиМ. Овим случајем су се одмах позабавили и међународни представници, посебно из мисије ОЕБС-а, која је и предложила организовање овог састанка.   Нажалост, сведоци смо да се напори Епископа Теодосија у борби за опстанак свештенства, монаштва и верног народа наше Цркве на Косову и Метохији и даље користе као политичка мета оних који, уместо да представљају свој народ, раде за уске политичке и личне интересе. Већ месецима по наруџбама истих налогодаваца у медијима се блати Епархија Рашко-призренска због свог гласног противљења политици поделе и признања Косова и Метохије и сведочи јасан став свих Епископа СПЦ изражен у Саборским саопштењима СПЦ и у мају и у новембру прошле године.   Сведоци смо такође у жалосне чињенице да ТВ Мост, који се иначе директно финансира из Канцеларије за Косово и Метохију, и који би требало да објективно информише народ и ради у интересу његовог опстанака, бива коришћен за јефтине политичке обрачуне, стварање подела у народу и подривање угледа СПЦ. Ова таблоидска вест ТВ Моста о фамозном „тајном састанку“, нажалост је, без икакве провере са представницима Епархије по политичком налогу одмах објављена и од стране појединих других медија у Србији, који су на тај начин показали тужно и забрињавајуће одсуство елементарне новинарске етике и професионалности. Зато остајемо у нади да ће објективности и поштења ради одговорни медији пренети исправну вест о овом састанку и напорима Епископа Теодосија, његовог свештенства и монаштва да очувају опстанак Цркве и њеног верног народа на Косову и Метохији.   Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске петак 22. март 2019. год.     -------------- Вест ТВ Моста објавио је на још малициознији начин и Пинк http://www.pink.rs/politika/121897/suruje-sa-albancima-sumnjiva-posla-vladike-teodosija-tajno-ugostio-haradinajevog-ministra-u-manastiru-gracanica   епархија рашко призренска    
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Милана Ивковић: Исихазам у ери одбацивања личне и тајанствене дубине живота (Разговор са проф. Зораном Јелисавчићем)   
    Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.
     
    Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?
    Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.
    У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?
    Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
    Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.
    Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?
    Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
    О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.
    Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?
    Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.
     
    Извор: Теологија.нет
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Арно Гујон гост Просвјете у Бечу и Линцу   
    Поводом подсећања на 15 година од трагичног погрома над Србима на Космету,  у организацији одбора „Просвјете“ у Бечу у храму Васкрсења Христовог, хуманитарац француског порекла г. Арно Гујон представио је 16. марта 2019. године своју књигу „Сви моји путеви воде ка Србији“. Циљ његовог доласка био је да у сарадњи са Просвјетом у Аустрији започне заједничку акцију прикупљања помоћи за српске породице са Косова и Метохије.
     
    У препуном храму г. Гујон је објаснио да је повод да помогне српском народу био погром од 17. марта 2004. године, који је био велика трагедија. -Вишевековно француско-српско пријатељство постоји и даље у неким француским породицама, које осећају пријатељство и савезништво са српским народом. Као дете сам много од оца чуо о Србима и Србији, рекао је г. Гујон је додао да се НАТО бомбардовање догодило када је имао 13 година и да су француски медији тада приказивали црно-белу слику, уз мноштво изговорених неистина о српском народу. Револтирани погромом 2004. године, брат и он су одлучили да помогну, јер су паљење цркава осећали као своју личну бол, тугу и неверицу да се тако нешто дозвољава усред Европе.
    Гост је рекао да је одлучио да учи српски језик пошто је у једном селу у енклави срео дечака Пају који је говорио течно француски, научен од француских Кфороваца. -Помислио сам тада да ако је Пајо успео у малом метохијском селу да научи француски, ваљда ја могу да научим српски. Учење језика било ми је битно да разумем још боље муке српског народа, а важно ми је да могу да сведочим о њиховом положају, рекао је г. Гујон који је пренео да је у претходних 15 година његова организација организовала 44 конвоја помоћи, покренула десетине пројеката, реновирала 33 школе, подигла шест фарми, отворила млекару и много тога другог што је потребно српском народу да преживи на Косову и Метохији. Истакао је да су Срби са Косова и Метохије вредни и паметни, али да немају могућности да се развијају и имају достојанствен живот. Укупна вредност хуманитарне помоћи коју је доставио српском народу на Косову и Метохији превазишла је пет милиона евра.
    Свештеник Јован Алимпић, као представник Цркве, са великим задовољством је поздравио присутне и драгог госта и захвалио Просвјети на пројекту и успешној сарадњи. Потпредседник „Просвјете“ у Аустрији г. Марко Сарић, представљајући госта, позвао је присутне да помогну акцију и да донирају помоћ, али и да се укључе у рад те организације која се бори да Срби у Бечу добију бољи статус, да деца уче српски језик, за отварање српске школе и културног центра. Председник „Просвјете“ г. Срђан Мијалковић обавестио је присутне да вече има и хуманитарни карактер и да је то почетак заједничке акције, са организацијом „Солидарност за Косово“, прикупљања средстава за куповину пластеника за више српских породица на Космету. Само током ове вечери прикупљена је значајна сума од 4.452 евра.
    У програму је учествовао и Мали хор Просвјете који је извео песме са Косова и Метохије под диригентском палицом Вере Симић.
    Председник Црквене општине г. Радослав Митровић истакао је да је веома важно да се и у Бечу чује о стању на Косову и Метохији. Он је пренео да Црква из Беча шаље месечно 2.100 евра – свака црква по 700 евра – за Народне кухиње на Косову и Метохији, и то већ скоро деценију.
    Иначе, пре доласка у цркву, г. Гујон је посетио познати бечко-српски кафе „Вино Лагуна“, где се сусрео са младим Просвјетарима, студентима и члановима Клуба младих Просвјете, који су га одушевљено поздравили.
    Сутрадан, Просвјета је организовала гостовање г. Гујона у Линцу, у сарадњи са повереником Просвјете за Линц г. Жељком Малешевићем и протом Драганом Мићићем. Дочек у цркви Светог Василија Острошког био је изузетан. Посебно је важно да је г. Гујон обишао и разред Просвјетине школе у Линцу, разговарао са дечицом и указао на важност и потребу учења српског језика у дијаспори. Срби из Линца су осветлали образ, прикупљен је додатни прилог за куповину пластеника за још четири српске породице на Косову и Метохији, а акција прикупљања прилога за организацију „Солидарност за Косово“ наставиће се до маја.
     
    Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епархија шабачка и град младима на дар   
    У предграђу Шапца, у Kасарским ливадама, гради се духовно спортско-рекреативни комплекс намењен, пре свега, младима.
     
    Епархија шабачка поклонила је своје земљиште за градњу овог комплекса, а према урбанистичком пројекту, на пет хектара земљишта приводи се крају градња верских садржаја, спортских објекта и атлетске стазе, садржаја за образовање младих, а предвиђена је и градња базена и балон сале.
    Град Шабац је дао средства за изградњу дечјег игралишта. Црква ће бити посвећена Светом Сави, јер је жеља да будући комплекс буде пре свега место на којем ће се млади скупљати због образовања. Имање је у власништву епархије од 1840. године када га је владика Максим откупио од Турака, који су напуштали Шабац.
    Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић посетио је градилиште и у разговору са владиком Лаврентијем прецизирана је динамика даљих радова. Иначе, владика Лаврентије на чело Шабачке епархије дошао је пре три деценије и за то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Значајан део својих активности владика Лаврентије посветио је младима, а од 2.000. године организује се „Моба“ где се окупља омладина из дијаспоре.
     
    Извор: Данас
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Разговор са Његовим блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом   
    Благодарећи Телевизији Храм доносимо разговор са Његовим блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Разговор водио Никола Станковић.

    Извор: Телевизија Храм
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер др Оливер Суботић: Пост као информациона апстиненција   
    Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема у мањој или већој мери устаљену навику праћења потпуно бескорисних медијских садржаја. У неким случајевима, временски доследно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје у Србији 90-их година прошлог века: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују Интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за својеврсним информационо-медијским причешћивањем. Нажалост, под налетом секуларизма на ово нису имуни ни православни хришћани.
     Суштински смисао Великог поста
    Општа информациона инфлација и њен утицај на медијске конзументе су међу веома важним проблематичним духовним питањима данашњице. Са свих страна, човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица музичког уређаја, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајње изолације и искључивости са једне, и неконтролисаног примања информација и информационе лавине са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. А ако је у питању верујући човек и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је време Великог поста.
    Како то примећује отац Александар Шмеман, у једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени четрдесетодневни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га после Страсне седмице овенчао Пасхом и учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше Земље обећане – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изражава о. Шмеман.
    Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али зато раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са лошим навикама или, пак, кренути у постепено „освајање“? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија.
     
    Почетак у категоријама негације

    Поменути о. Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу-програмом на телевизији. У контексту наше теме, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? И да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију, осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара?
    У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика коју о. Шмеман наводи као „илустрацију стварности“ која непрекидно иде у позадини или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану на телевизијским каналима попут CNN-а. Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је макар бити пробирљив у погледу њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве – у Старечнику и Добротољубљу редовно налазимо савете да се клонимо рада који расејава мисли, колико до нас то стоји.
    Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија (попут оне којом западне силе данас просто „утерују“ срећу и демократију по свету). Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног…) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике). Пред чулима се упоредо одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови… Таква динамика улазних информација напросто меље сазнајно-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна. То је заправо онај „дух празности“ на почетку поменуте молитве Јефрема Сирина.
    Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвену, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико преко рачунара или мобилног телефона пратите вести са Интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову и Метохији, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања или серију рекламног материјала (ово са рекламним банерима који стално искачу је постао и проблем интернета последњих година), што опет води до поменутог проблема релативизације.

    На крају, изузетно је важно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација у сваком периоду током године.
     
    Дијахронично време

    Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч јер заглушујућој буци информација са свих страна супротставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастро-философијом, посни став је увек био лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса овенчаног недељом и годишњег круга празника и постова са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве.
    Време које Црква доживљава карактеришемо као дијахронично јер не познаје овосветску разлику између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон (Будући век), који је Истина према чувеној мисли преподобног Максима Исповедника. Велики Петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требало да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа или да по цео дан куцкамо SMS поруке?
     
    Антиномични закључак

    Заиста је противречна ситуација да информатичар говори о потреби за информационим уздржањем. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма (у смислу спољашњег непоклапања неких делова текста која су таква само на први поглед с обзиром на унутрашње поклапање смисла) и који је проживео феномен „радосне туге“ (који је јединствен за православни етос) разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалне изолације од сваког медијског садржаја, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница.
    Уздржањем од преобилних информација открићете и двојну природу Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју веру и наду.
     
    Из: Човек и информационе технологије (2013)
    *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 913 (2005).
     
    Извор: Човек и технологија
  10. Тужан
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Годишњица Мартовског погрома на Косову и Метохији   
    Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска Погром на Косову и Метохији Распето Косово - преглед вести  #NoKosovoUnesco ОЕБС: Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године, децембар 2005. године:
     http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стању: http://www.osce.org/kosovo/84453 Материјали о Мартовском погрому са сајта Владе Републике Србије:
    ТЕРОР НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: aрхива вести о погрому на Косову и Метохији у пролеће 2004. године Овде можете преузети и поглавља књиге Мартовски погром на Косову и Метохији коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем):
    Судбина културне баштине на Косову и Метохији (pdf, 864KB) Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (pdf, 3,48MB) Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (pdf, 3,41MB) Угрожена културна добра на Косову и Метохији (pdf, 4,63MB) Библиографија (pdf, 536KB) Навршава се 15 година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове.
    У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену.
    Tаj храм, jедан од наjрепрезентативниjих споменика средњовековне Србиjе, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио jе у време Kраља Mилутина (1282-1321), мада jе и раниjе био архиjереjско средиште призренског епископа српске цркве. Црква jе унеколико обновљена, прва литургиjа у њоj служена jе шест година касниjе, али трагови девастациjе и пожара нису отклоњени. Tо здање jе 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНEСKO-а.
    Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.
    Mартовске догађаjе на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Eвропска униjа, а Парламентарна скупштина Савета Eвропе jе 29. априла 2004. донела резолуциjу.

    Извор: Српска Православна Црква
  11. Тужан
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује скрнављење споменика киднапованим и убијеним Србима у Великој Хочи   
    7. Март 2019 - ј Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује ноћашњи вандалски акт у Великој Хочи у коме је разбијен крст на споменику убијеним и киднапованим Србима са простора овог села. Овај најновији напад показује да је ситуација на Косову и Метохији вишеструко погоршана, понајвише због напора да се обнове сукоби и протера српско становништво јужно од Ибра кроз сценарио поделе Косова и Метохије.
    Споменик Србима које су албански екстремисти побили или киднаповали симбол је молитвеног сећања на нашу браћу и сестре који су пострадали на свом кућном прагу, али и симбол решености нашег народа да опстане у овом историјском селу које се спомиње још у раном средњем веку као метох манастира Хиландара, а потом средиште више манастирских метоха-винарија, међу којима је још увек активна Дечанска виница.
    "Овај најновији вандалски напад неће нас застрашити, поручио је Владика Теодосије. Напротив, крст ћемо поново поставити на споменик подно манастира Св. Јована, мотоха манастира Дечани, и тиме показати да нас са наших огњишта неће успети да протерају они који би да стварају етнички чисто албанско Косово, али ни они својим дефетизмом смућују свој народ. Као и увек, српски православни народ на Косову и Метохији гледа у своју Цркву која је са њим била и остала у најтежим тренуцима и која ће остати да сабира децу Светог Саве и даље. Данашња наша пастирска посланица уочи Часног поста још једном нас све подсећа и позива да је једини пут нашег опстанка вера у Бога, пост и молитва, који су нас вековима одржали у још тежим временима", закључио је Владика Теодосије
    На представницима косовских власти и међународној заједници остаје да пронађу починиоце и више учине како би заштитили Србе од свих оних који би да сеју страх и смутњу ради својих бешчасних политичких циљева.
    Дато у Канцеларији Епархије Рашко-призренске
    Грачаница-Призрен, 7. март 2019. год.
    Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/eparhija-rasko-prizrenska-najostrije-osudjuje-skrnavljenje-spomenika-kidnapovanim-i-ubijenim-s
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на АлександраВ за a Странице, Великопосна посланица Епископа Рашко-призренског Теодосија - О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице   
    Мир вам од Бога и благослов Господњи!   У овим данима духовне припреме за почетак Свете Четрдесетнице, обраћамо Вам се, браћо и сестре, децо духовна, благодарећи пре свега Господу Спаситељу који нас држи и чува у овом тешком времену, као што је и сачувао наш верни народ вековима кроз сва његова страдања и невоље. Обраћамо вам се са пастирским позивом да у благословеним данима предстојећег подвига Великог поста, молитвом, љубављу, праштањем и уздржањем од свега онога што нас одваја од Бога и ближњих, заједнички упутимо свој вапај Господу, како би нас у овом времену, неизвесности и невоља, поштедео и сачувао. Више него икада, потребно нам је Божје силе и снаге, да на све тешкоће и искушења одговоримо благодарношћу, трпљењем, надом и чврстом вером, да у животу ништа не бива без Божије воље и премудрости. Бог, који је изволео да у Христу Исусу сједини и васпостави своју расејану децу као једно тело – Цркву Божију и уведе у вечност, вековима води и наш народ српски и светосавски, на овим просторима, ка тихом пристаништу своје љубави и радости Новога Јерусалима. Али, како је и сам Христос Спаситељ показао, васкрсења нема без крста, нити рођења новог човека без умирања старог, са свим његовим заблудама и лутањима. Отуда је пут ка вечном животу једино пут покајања, то јест промене нашег начина живота, нашег ума и срца. А такве промене, нема без Божије помоћи, коју Бог изобилно излива свима онима, који сопственим трудом своје срце молитвом отварају за Његову несебичну љубав, и своје тело, са његовим себичним прохтевима, разапињу благословеним постом.    Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства“ (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом“ (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Постили су и пророци Мојсије и  Илија, и други древни старозаветни пророци, када год је требало умолити Бога, јер Бог, иако зна наше потребе, жели наше свецело обраћење. Човек, будући да је и душа и тело, мора првенствено да изрази своју љубав према Богу, не само речима, већ жртвујући своје себичне телесне прохтеве, да би тако отворио пут просвећујућој благодати Божијој, која мења поредак природе, и оно што је немогуће тада чини могућим.    Немојмо, децо духовна, никада заборавити да нема молитве без поста, без подвига у коме учествује и наше тело, не зато што је Богу потребна наша телесна оскудица, већ зато што нема искрене љубави без жртве, без напора, без истинске промене наших старих и себичних навика којима служимо себи као идолу. Зато, још говори Господ преко светог пророка Јоила: ,,Обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем… Између тријема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу својему, и не дај нашљедства својега под срамоту, да њим овладају (незнабожни) народи; зашто да реку у народима: где им је Бог? И Господ ће ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој. И Господ ће одговорити и рећи ће своме народу: ево, ја ћу вам послати жита и вина и уља, и бићете га сити, и нећу вас више дати под срамоту међу народима.“ (Јоил 2, 12-19)   Из историје Божијег народа у Старом завету на много места можемо видети да Бог позива народ на покајање и повратак дому Очевом, јер спасење долази једино од Бога. Велики проповедник љубави Божије, Свети пророк Јеремија вапије: „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јер. 17, 5)“   Данас живимо у времену када као да смо заборавили речи псалмопевца Давида који говори: „Једни се хвале колима, и други коњима, а ми ћемо се величати именом Господа Бога нашега.“ (Пс. 19.8). Неће нас спасити никаква сила овога света ако се не вратимо Богу и сво своје поуздање положимо на њега. Али за то је потребна вера, вера да су истините речи Господа који нас еванђелски подсећа да  нам je и „коса на глави сва избројанa“ (Мт. 10.30) и да се не бринемо за сутрашњи дан (уп. Мт 6,34). Уздајмо се, зато, и радијмо у Богу, јер ако се Бог брине за птице и пољско цвеће, сигурно ће се бринути и за своје верне слуге (уп. Мт 6, 25-30). Тамо где је потпуна преданост Богу, нема и не може бити страха и неизвесности.    Видимо, браћо и сестре, да би моћници овога света да кроје и прекрајају оно што је молитвом саткано као хитон Господњи, нашу свету косовско-метохијску земљу, на којој као бисери сијају наше светиње, манастири и храмови. Залудни су њихови планови и покушаји, јер долазе од срца необрезаног вером, неокађеног љубављу, себичног и похлепног за силом овога света, која ће им се пре или касније измаћи из руку. Зато, драга наша децо духовна, искористимо ово време Свете Четрдесетнице, да умножимо своје молитве и држимо свети пост, како би Господ све те њихове бешчасне намере, да протерају и раселе наш верни народ, развејао у прах и пепео.    Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази. За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено са онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео.    Сви они, који хоће да будућност свог народа граде на трагедији другог, на неправди и отмици, превари и насиљу, већ су изабрали пут са онима који су кроз историју на тренутак изгледали као победници, али им је, касније, у тренутку сва сила и моћ нестала са лица земље. Погледајмо рушевине древног Вавилона, Ниниве, Рима, и познајмо где нестаје сила и моћ овога света. А светлост која је засијала из Витлејемске пећине, живи и живеће и поред свих прогона и страдања, укрепљивана крстом Господњим као знаком истинске победе.   И тако, ходећи са вером, надом и љубављу према радости празника Васкрсења Господњег, намажимо лица своја уљем, не будимо тмурни него весели. Угледајмо се на смерност онога цариника из еванђелске приче, а не на гордог фарисеја.  Угледајмо се и на покајаног блудног сина који хита дому Очевом и добија знаке синовског достојанства, а не на непокајане гордељивце, који не знајући шта чине, срљају из безумља у безумље.    Нека би нам Господ Спаситељ подарио мирне дане Великог поста, укрепио нас у вери и нади, благословио нас истинским покајањем и смирењем, који отварају пут свемоћи Божијој, да би победили сваку неправду, свако зло и достигли ка свом коначном циљу - Царству Небеском. Нека би Свемоћни Господ сачувао и наше свето Косово и Метохију, наше светиње и верни народ, како би и будућа поколења могла да славе Њега распетог, али и васкрслог.   Благослов Господњи нека дође на све вас, Његовом благодаћу, и  човекољубљем,  свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин!   Ваш молитвеник у Господу Епископ Рашко-призренски Теодосије У Призрену, уочи Великог поста 2019. године     ПОСЛАНИЦА У ПДФ ФОРМАТУ   ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
  13. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Векови - Дечански путокази   
    За емисију "Векови" говори Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић).       Извор: Телевизија Храм              
  14. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Циљ, циљеви и промашивање циља   
    Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“.

    Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца.
    Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко.
    Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе.

    Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине.
    Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено.

    Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.
    Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено.
    Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара.
    Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти.
    Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање.
    Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно.
                                                       
    Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
    Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
    Издательство Сретенского монастыря
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Света Антуса: Посланица о правом пријатељству   
    Уобичејено је међу људима да се хвале својим пријатељима чак и да се са другима такмиче ко их има више. Склони смо да и површне везе сматрамо пријатељским, не залазећи дубље у тему истинског и правог пријатељства.     Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.   Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму.   Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство.   Ако ико има пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе.   Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јецали, сећајући се дана када смо били заједно.   Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости.   Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.   Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу.   Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да незнабошци буду незнабошци.   Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу.   Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо он наш дужник.   Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера.     Али о којој врсти задовољства желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Сладост пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути сладост меда, сем што се медом може постати презасићен, а пријатељем никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним.   Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво.    Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом.   Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер не брине само он о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана.   Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде.   Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав на једног, или двојицу?   Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)).   Каквим начином живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега.   А ствари које није у стању да сам да, може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима.   Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељ верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло.   Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре.   Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „занемаривање заједничких сусрета“ (Јев. 10:25).     Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва, и приступа другима.   Шта онда с монасима, неко би могао упитати, а и с онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност послова води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу.   Скептик би могао рећи: „Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље?“ Ја бих заиста желела, када би било могуће, да сви буду способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које чини пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства.   Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за непосвећене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору.   Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство.        Света Антуса  (писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Архимандрит Михајло (Тошић): Господ о свему одлучује!   
    Сретење је молитвено, литургијски, као и увек, прослављено и у манастиру Светих Архангела код Призрена, бележи Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. Свету Литургију служио је игуман архимандрит Михајло (Тошић) у капели Светог владике Николаја, где се са монашким братством окупила неколицина верујућих из Ораховца и Београда. "Господ је диван и чудесан и вера хришћанска је често необјашњива, али ако човек живи као истинским хришћанским животом, онда има шансу и да разуме" рекао је у беседи о. Михајло.    Звучни запис беседе   Отац је поучио да увек и свагда треба да се ослонимо на Господа, да помогнемо једни другима да лакше носимо наше крстове, не судимо и не умујемо много. "Не држимо предавања другима, то ће нас скупо коштати" рекао је о. Михајло и подсетио да је "Господ тај који о свему одлучује". "Треба да да будемо истинска браћа и сестре у Христу и истинске слуге Господње" рекао је Игуман у беседи и подвукао да и поред тешких времена у којима нечастиви све више господари светом - ми смо мањина која побеђује, али само "кротошћу и љубављу, смирењем и покајањем, праштањем и молитвом".     Извор: Радио Слово љубве
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свештеник за кога не постоје изгубљене душе: Ако се и један затвореник врати на прави пут, наша мисија је успела   
    Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике.
    А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам.
    - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц".
    Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи.
    - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник.
    Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе.
    - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан.
    А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене.
    - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић.
    Граде цркву у затвору
    Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави.
     
    Извор: Блиц
  18. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Предавање у Гостопримници   
    У Духовно мисионарском центру Гостопримница одржано је предавање на тему „Нова искушења и изазови у одрастању – дизајнерске дроге“, о проблему који све више заокупља пажњу младих и родитеља, али и окружења у којем живимо.
     
    Предавач је била др Санела Радисављевић специјализант ургентне медицине, које је говорила о новим и опасним дрогама, које су изузетно штетне и могу да доведу до фаталних последица код корисника.
    Она је информисала присутне о превенцији и сузбијању њихове примене. Подаци су забрињавајући и статистика показује да све више младих постају корисници ових дрога, које имају токсичан ефекат на цео организам и представљају велику опасност јер су лако доступне.
    Прву помоћ у хитним случајевима управо указују лекари ургентне медицине и хитне помоћи, зато је важан висок степен информисаности.
    Потреба за оваквим предавањима, истакла је др Санела је велика, а све ради едукације деце, родитеља и целог друштва, и о томе могу да говоре психијатри, психолози, социолози и стручњаци који се баве лечењем болести зависности. Зато би у јавности о овој теми требало више посветити пажње.
     
    Извор: Епархија тимочка
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, НАЈАВА: Предавање Архиепископа охридског Јована на Богословском факултету у Београду   
    ПБФ објављује да ће у среду, 13. фебруара у 12.00 часова у Великом амфитеатру Гост предавач на часу Патрологије 2 бити Његово блаженство Г Јован Архиепископ охридски

    СПЦ
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Христос је наш пријатељ   
    Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14).      Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.   Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.   Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.   Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности.   Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту.   Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души.     Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005.     Извор: Српска Православна Црква
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава: Теологија у јавној сфери – Требиње, 7-10. фебруар 2019.   
    Од 7. до 10. фебруара 2019. године, у Културном центру у Требињу одржаће се шести по реду годишњи скуп Теологија у јавној сфери, у организацији Центра за философију и теологију из Требиња. Манифестација представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире.   Плакат и најава у ПДФ формату     Од 7. до 10. фебруара ове године, у Културном центру у Требињу одржаће се шести по реду годишњи скуп Теологија у јавној сфери, у организацији Центра за философију и теологију из Требиња. Манифестација представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире.   Након свечаног отварања које је планирано за четвртак, 7. фебруара у 10.30 часова, одржаће се прва панел-дискусија на тему Црква и просветитељство: шта (ни)смо научили од Доситеја. Разговор, у коме учествују проф. др Никола Грдинић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду), проф. др Ненад Ристовић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду) и проф. др Владимир Симић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду) има за циљ да размотри идеју водиљу Доситејевог просветитељског дјеловања и начин на који је она прихваћена у Цркви, тада и данас.   Истог дана, од 17.30 часова, одржаће се друга расправа на тему Теологија – истина – помирење: појам мира у светим списима у којој учествују декани теолошких факултета у БиХ: проф. др Дарко Томашевић (Католички богословни факултет, Универзитет у Сарајеву), проф. др Владислав Топаловић (Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“, Универзитет у Источном Сарајеву) и проф. др Зухдија Хасановић (Факултет исламских наука, Универзитет у Сарајеву).   У петак, 8. фебруара, од 11 часова, биће одржана три кратка предавања. Прво, на тему Утицај информационих технологија на процес образовања омладине и научног стваралаштва одржаће професор Електротехничког факултета у Београду, др Жељко Ђуровић. Професор Филозофског факултета и угледни економиста, др Миодраг Зец, говориће на тему Држава – могући концепти, док ће Благоје Пантелић, уредник портала Теологија.нет говорити о овом порталу и његовом утицају као и о стању црквених медија уопште.   Истог дана, од 17.30 часова, на тему Мит, нација, црква, држава говориће доц. др Душан Крцуновић (Филозофски факултет, Универзитет Црне Горе), проф. др Богољуб Шијаковић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) и Срђан Шљукић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду). Расправљајући о концепту мита и улози митолошког мишљења у процесу креирања идентитета нације и цркве, саговорници ће се осврнути и на злоупотребу мита у дневно-политичке сврхе.   Дискусија на тему Богатство и сиромаштву у свијету екстремних неједнакости биће одржана у суботу од 11 часова. О томе који су узроци нарастајућег јаза између екстремно богатих и екстремно сиромашних, о томе на који начин се ове друштвене класе доживљавају у различитим дијеловима планете, као и шта библијска теологија може да нам каже о овим проблемима говориће доц. др Ненад Божовић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду), доц. др Владан Ивановић (Економски факултет, Универзитет у Крагујевцу) и мср Зоран Ћирјаковић (Факултет за медије и комуникације, Универзитет Сингидунум).   Главно предавање, као и ранијих година, одржаће један од водећих православних теолога данашњице. Овог пута, гост скупа је професор Универзитета Конкордија у Монтреалу (Канада), др Лучијан Турческу. Он ће у суботу у 17.30 часова говорити на тему Религија и Европа након пада Гвоздене завјесе.   У оквиру скупа, у галерији Културног центра, биће отворена изложба „Лично“ – портрети жртава рата Велије Хасанбеговића. Презентација идејног рјешења пројекта спомен села у Мркоњићима биће одржана у суботу од 13 часова у Културном Центру.   У оквиру скупа биће одржана три разговора о књизи са њиховим ауторима. Ријеч је о књизи Небески Јерусалим и секуларно царство: Огледи о Цркви и секуларизму доц. др Александра Ђаковца (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) о којој ће се говорити у амфитеатру Факултета за производњу и менаџмент у четвртак, 7. фебруара, од 16.15 часова. На истом мјесту и у исто вријеме наредног дана говориће се о књизи проф. др Предрага Драгутиновића (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) Interpretation of Scripture in the Orthodox Church: Engaging Contextual Hermeneutics in Orthodox Biblical Studies (Тумачење Писма у Православној Цркви: Значај контекстуалне херменеутике за православне библијске студије). У суботу, од 16.15 часова, у Музеју Херцеговине тема разговора са њеним аутором биће књига Динамика хришћанског идентитета доц. др Растка Јовића (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду).   Детаљан програм ове манифестације можете наћи у документу у прилогу.     Извор: Српска Православна Црква
  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Велики јубилеј Епархије захумско-херцеговачке   
    Епархија захумско-херцеговачка издала златник поводом јубилеја 800 година од свог оснивања (1219-2019)
    Епархија захумско-херцеговачка и приморска у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала је златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове 2019.године славимо 800 година аутокефалности наше Цркве, а уједно и јубилеј установљења наше епархије од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Пре 800 година, 1219. године основана је Епархија хумска са седиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион.
    Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38mm и тежине 34,55 gr, а мањи је пречника 27 mm и тежине 17,28 gr. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата. Уметничко решења златника урадио је парох дубровачки Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219.-2019.“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873-1992“.  Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник поседује сертификат и књижицу са текстом који можете прочитати на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке.
     
    Извор: Српска Православна Црква
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У јужној Косовској Митровици живи само једна српска породица: Свештенику Ненаду децу чува албанска полиција и ретко кад излазе из дворишта   
    Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић.     Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце.   Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба.   Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости.   – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић.   Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце.   – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић.   Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице.   – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић.   Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују.   – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема.   Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења.   Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује.   – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј.   Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник.   „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“.   Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике.   – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ.   Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела.   – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године.   За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице.   – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Јоаникије: Смирење је безгранично повјерење у Божју милост!   
    Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Преподобног Максима Исповједника, у недјељу 3. фебруара 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.   Звучни запис беседе   Сабранима се обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о прочитаном зачалу из данашњег Светог Јеванђеља, које се односи на жену Хананејку, која је са великом вјером и трпљењем молила Господа да излијечи њену болесну кћер.   „Људи су најосјетљивији када имају тежак породични проблем, када им треба лично помоћ, када су у биједи, тјескоби, болести. Хананајци су у то вријеме били одвојени од Јевреја и углавном су били незнабошци, пагани, припадали су другој вјери. Међутим, ова жена се обраћа Господу ријечима: Помилуј ме Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Има ли веће потребе него кад родитељ моли за своје болесно дијете? То је посебно осјећање, јединствено“, казао је Владика.   Господ не одговара, не зато што је неосјетљив на људску патњу, него хоће, наглашава Епископ Јоаникије, да се покаже њена вјера, трпљење и смирење.   „Она наставља и, већ, почиње досађивати, па апостоли кажу Господу да је отпусти, јер их много узнемирава. А Он говори: Ја сам послан само изгубљним овцама дома Израиљева. Тиме јој даје до знања да није послат да Хананејцима помаже, него само Јеврејима. На неки начин, Господ чини уступак народу из кога Он потиче. То је, ипак, само споља, унутра Он, већ, гаји велико саосјећање према јадној жени и њеној патњи“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки.   Хананејка је и даље упорна, а Он, опет, каже нешто што је било „угодно“ за уши Његовог народа: Није добро узети хљеб од дјеце, па бацити псима, јер су Јевреји тог времена мислили, а и данас то, понекад, можемо чути, да су сви други народи пси, а они изабрани, рекао је Преосвећени Епископ, додајући:   „Та жена се толико смирава, па каже: Господе, али и пси купе мрве са трпезе господара њихових. У том моменту долази до изражаја њена вјера, њено смирење, трпљење и Господ је услишава. Она је могла да у сваком моменту нађе разлог да оступи: онда када се чини да Господ није чуо, други пут кад каже да је послат само Јеврејима и трећи пут кад каже да није добро да се узме хљеб од дјеце и баца псима. Али, она све те привидне препреке превазилази“.   „Ослонила се на безгранично Божје човјекољубље. Она је то срцем осјетила, а то што ће бити тешкоћа у дијалогу примила је на себе. И само је ишла напријед, показујући све већу вјеру, све веће стрпљење и смирење“, указао је Његово Преосвештенство. Додао је да је примјер ове жене јединствен, јер се у њему сагледава велико смирење.   „Смирење је безгранично повјерење у Божју милост, то је лице и наличје и она је осјетила унапријед безобалну љубав Божју, а све остало је схватила као искушења која пролазе, била услишена и, како каже Свети јеванђелист: Кћер њена оздрави тог часа“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије.   По Владикиним ријечима Господ је, много пута, код других народа, незнабожаца налазио примјере који су показали већу вјеру, него они који су се називали вјерним.     „Бог љуби свакога и све нас воли као милу дјецу, све нас призива и свима нам треба покајање, а примјер ове жене Хананејке, која је до тада третирана као незнабошкиња, је примјер за све вјерујуће како треба да се молимо Богу и како ћемо бити услишени“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  25. Тужан
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Трагедија на Скадарском језеру: Четворо вјерника се утопило по повратку са Литургије у манастиру Врањина   
    Трочлана породица Кумбуровић из Зете и Подгоричанин Дарко Вујошевић утопили су се јуче на Скадарском језеру, након што се због невремена преврнуо чамац у којем су били. Бродић на којем је било девет особа у неколико тура враћао је вјернике који су јуче ујутро били на литургији у Манастиру Врањина.     У два наврата чамац је пребацио путнике, а када је превозио трећу групу захватио их је налет олујног вјетра са кишом, а путници су се из преврнутог пловила нашли у узбурканом рукавцу Мораче. Према свједочењу преживјелих путника, погинули су супружници Јана и Ратко Кумбуровић и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, као и Дарко Вујошевић из Куча, који је покушао да спаси породицу. Тијело Јане Кумбуровић је пронађено, док се за осталима трага.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...