Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Теодосије: Најоштрије осуђујемо употребу силе на северу Косова и Метохије   
    САОПШТЕЊЕ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ
     
    Као Епископ Рашко-призренски, са својим свештенством, монаштвом и верним народом најоштрије осуђујемо данашњу претерану употребу силе од стране Косовске полиције на северу Косова и Метохије. Без обзира на стварне мотиве ове акције, упади у куће при којима су цивили, жене и деца застрашивани, ломљење намештаја и нескривена бруталност показују да је намера Приштине била пре свега да застраши наше становништво и демонстрира силу. Посебно осуђујемо и употребу силе против припадника УНМИК-а.
     
    Док истовремено Приштина игнорише гажење владавине права и институционални терор који општина Дечани примењује против манастира Високи Дечани, одбијајући извршење судске одлуке Уставног суда Косова, претећи манастиру блокирањем пута и протестима на сам празник Вазнесења (6. јуна), север Косова се дисциплинује бруталном употребном полицијске силе, под изговором завођења реда. Овакви поступци нимало не доприносе ни владавини права, нити изградњи међуетничког поверења, већ још више дестабилизују ионако тешку безбедносну ситуацију на Косову и Метохији и највише иду на руку онима који без икаквог стида упорно заговарају идеју територијалне поделе на етничкој основи.
     
    Као Црква остајемо чврсто уз свој верни народ, апелујемо на владавину права која треба да се примењује према свима једнако, а не по кључу етничке и верске дискриминације и очекујемо од КФОР-а и међународне заједнице да спрече понављање оваквих немилих догађаја.
     
     
    Грачаница-Призрен 28. мај 2019. год
     
    Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Новомученик Вукашин из Клепаца   
    Овај павославни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).
    Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.
     
    Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.
    Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.
    Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"
    Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.
    Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.
    Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком
    Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
    Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
    Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
    „Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
    Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.
    Др Жарко Видовић
    Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба
    Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.
    Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).
    Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).
    Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.
    У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.
    С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).
    Завера ћутања
    Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!
    Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).
    Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".
    Транспорт за Јасеновац
    Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
    Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!).
    Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.
    На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:
    С оне стране Јајца, гајтан трава расте
    По њој пасу овце, чувало их момче.
    Младо момче плаче, још тужније пјева
    Свака туђа земља, туга је голема!
    Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.
    Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!
    Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).
    А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!
    Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.
    Растанак у Јасеновцу
    Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.
    То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.
    Логорашки поглед на српску историју
    Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!
    То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!
    А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког.
    Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!   
    Предавање Митрополита  др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ЉУБАВ ПРЕМА ПРИЈАТЕЉИМА ЈЕ ЈЕДНАКА ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ, ОНА НИКАД НЕ ПОВРЕЂУЈЕ!   
    У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ!
    Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима!
     
    Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове:
     
    Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу!
    Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава!
    Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу!
    Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав
    Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!
    Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога!
    Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!
     
     
     
     
     
     
     
     
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Дани патријарха Павла у Шестој београдској гимназији   
    Поводом манифестације „Дани патријарха Павла”, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 21. маја 2019. године Шесту београдску гимназију коју је својевремено (од 1938. до 1942. године) похађао патријарх Павле.

    У свечаној сали Гимназије одржана је свечана академија на којој је поздравно слово упутио г. Раде Зејак, директор знамените школе основане 1933. године. Присутнима су се обратили Патријарх српски г. Иринеј и градоначеленк Београда др Зоран Радојичић.
    У духу дела и мисли блаженог спомена патријарха Павла, марљиви ђаци припремили су академију у којој су учествовали мешовити хор ученика Шесте београдске гимназије, вокални солиста Катарина Божић и ђакон Владимир Руменић, док су беседе у спомен патријарху Павлу произнели гимназијалци Ана Ћурчић и Иван Ђорђевић. У програму су учествовали и драмски уметници Ненад Ћирић и Снежана Савић.
    Награде за најбољи литерарни рад Милици Ђуришић уручио је директор гимназије у име Дома патријарха Павла. Другонаграђена је Бојана Стошић, док је треће место освојила Милица Јоксовић. Патријарх српски г. Иринеј уручио је том приликом награде за знање и благочешће, у виду комплета дела патријарха Павла Питања наше вере и статуе, ученицима Луки Цвијићу и Бојани Стошић и вeроучитељици Невенки Пјевач.
    Изложбом светлописца Информативне службе Српске Православне Цркве ђакона Драгана С. Танасијевића почела је манифестација Дани патријарха Павла: Светлост - љубав - живот чији је циљ да промовише лик и дело патријарха Павла и универзалне хуманистичке, етичке и моралне вредности за које се залагао блаженопочивши патријарх. На првом спрату Шесте београдске гимназије изложено је преко тридесетак портрета патријарха Павла, у црно белој техници, које је у разним причикама сачинио светлописац ђакон Драган С. Танасијевић, истакнути уметник фотографије чији су радови постали саставни део збирки у Србији и свету. Његове фотографије, поред тога што су драгоцени историјски документ о знаменитим личностима нашег времена, представљају и специфичан уметнички доживљај портретисаних личности. Оком врсног уметника фотографским апаратом забележени су, данас историјски, тренуци: патријарх Павле у молитви, у олтару, у припреми свете тајне причешћа, са мирјаним и свештенослужитељима...
    Свечаном сабрању присуствовали су, поред Патријарха и Градоначелника, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са сарадником г. Гаврилом Грбаном, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско- карловачке протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, директор Православнe гимназије Катарина Кантакузина из Загреба протојереј Слободан Лалић, представници Министарства просвете, Општине Звездара, Удружења бивших ђака и професора Шесте београдске гимназије...
    Програм манифестације обухвата садржаје које су реализовали ученици, наставници, као и стручњаци и познаваоци лика и дела патријарха Павла.

    Извор: Српска Православна Црква
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Емисија „Филигран“ – Православно васпитање деце и на таласима радија "Слово љубве"   
    Православно васпитање деце тема је од изузетне важности, поготово у данашње време када је породица угрожена, растрзана разним искушењима. Свети Теофан Затворник пише: „Постоји нека нама несхватљива веза душа родитеља са душама деце“. Радио Слово љубве АЕМ, имајући у виду и одговорност црквених медија у овој области, ће реемитовати емисију „Филигран“ у продукцији Радио Беседе, аутора др Ивице Живковића, која се бави овом темом – Православним васпитањем деце. Емитоваћемо 20 емисија од укупно 45, по избору самог аутора, а нашим слушаоцима препоручујемо да преслушају и све емисије на радију Беседа . „Филигран“ се емитује четвртком од 10 часова, почевши од 23. маја, када ћемо емитовати ексклузивни разговор са др Ивицом Живковићем.
     
    Извор: Радио Слово љубве
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Поклоничко путовање у Стару Србију   
    Ходочасници из Епархије бачке боравили су у дводневној посети Косову и Метохији – светој српској земљи – 18. и 19. маја 2019. године. 
    -ФОТОГАЛЕРИЈА-

    На дан када Српска Православна Црква слави спомен на Пренос моштију Светог Саве, у недељу, 19. маја 2019. године, предвођени протонамесником Милорадом Мировићем, парохом при Светоуспенском храму у Новом Саду, поклоници из Новог Сада и околине посетили су манастир Светих Архангела код Призрена. 

    Литургију је служио отац Милорад, а саслуживао је архимандрит Михаило, игуман манастира. По прочитаном одељку из Јеванђеља, парох новосадски истакао је да је Цркву Божју немогуће разрушити и да она опстаје и упркос многим нападима и недаћама. Све што је зидано на крајеугаоном камену – Христу, све што је зидано од Светога Саве на томе камену, то остаје и то ће васкрснути. Зато не треба да тугујемо. Једина је туга ако живимо без Христа. Са Христом је све могуће, навео је отац Милорад. 
    По завршетку Литургије, за манастирском трпезом, отац Михаило је позвао госте да буду као апостоли и да се на тај начин изборе са свакодневним искушењима. 
    Протонамесник Милорад Мировић захвалио је игуману и братству манастира код Призрена на срдачном и надасве топлом дочеку.  Госпођа Оливера Радић, професор српског језика у Гимназији у Ораховцу и новинар, направила је кратак интервју са оцем Милорадом, са којим је разговарала о важности доласка у Стару Србију, о благослову и Косовском Завету, као и о многим другим темама. 
     
    Извор: Радио Беседа
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!   
    Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ". 
      
    „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ
     
    Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете  показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују  да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца.
    Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
    Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања
     
    Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар)
    Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја.
    Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он  је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас.
    Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак)
     
    катихета Бранислав Илић
      [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године.
     
    Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
     
    ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
     
      
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Епископ ГРИГОРИЈЕ: Глупост није дефект интелекта   
    Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
    Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
    О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
    Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
    Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
    Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
    А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
    Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
    Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Бол у нашем животу   
    Бол – то је веома озбиљна тема која, засигурно, дотиче и обеспокојава све нас. То је појава која увијек омета човјека, јер бол сама по себи није ништа добро. Нико од нас није сагласан са боли, не прихвата је, и чинимо све да бисмо је избјегли. То осјећање не прихвата ни сама наша природа, јер нас Бог није саздао да бисмо кушали бол. Напротив, из Светог Писма знамо, да нас је Господ створио и смјестио у рај сладости, односно рај наслађивања, среће и радости. Такође, знамо да је Бог човјека саздао бесмртним, као оног који нема никакве везе са трулежношћу и болом, да би живио увијек у радости која се природно рађа из присуства Божијега.

        Међутим, томе је сљедовао слободни избор човјеков, прекид односа са Богом, човјеково одвајање од Љубави Божије. И као исход преступа заповијести Божије, у свијету се појавила бол, коју човјек осјећа како душевно, тако и тјелесно. Због тога је сада, у нашем животу присутна бол у свим својим пројавама. 
        Једна од наших грешака у односу са Богом је лажно полазиште да ће, ако будемо уз Њега, наш живот бити срећан и да ће нам све бити добро. Од Бога тражимо здравље, срећу и све оно што је природно, али не и најважније. Велика је грешка сматрати да нећемо проћи ни кроз какву бол, ако будемо уз Бога. Христос нам није обећао да ће живот са Њим бити лишен боли; напротив, јасно је казао: били далеко или уз Њега, бол ће бити присутна у нашем животу, али уз Њега бол омекшава и слаби. 

        Друга грешка наша у односима са Богом је велико питање: зашто Бог допушта да ми се ово деси? И почињемо да ропћемо на Њега. А ако и не ропћемо, рађа нам се друго: шта Бог дјела у вези са свим што се дешава око нас? Зашто Бог дозвољава злу да пребива у овом свијету? Зашто се зло догађа и како Бог може то да прихвата, зашто све трпи и зашто не истјерује зло, кад Он може све да промијени? Какав је одговор Божији на то велико и тешко пројављивање боли?
        Ако човјек ограничава свој живот на седамдесет или осамдесет година, онда је наш живот засигурно трагедија. Имаш седамдесет година и оне су испуњене сузама, жалошћу и болом. Значи, човјек је осуђен?! Значи да је човјек трагично биће, осуђено на бол и смрт, и нема више никакву другу перспективу?! То није тако. На ово питање одговор налазимо у Христовој Личности, која нам даје другу мјеру живота. Када је дошла пуноћа времена, Милосрдни Бог је постао Човјек, живио међу нама и побиједио смрт, одбивши све стријеле које је ђаво усмјерио ка човјеку. Сада се све те стријеле враћају и рањавају самог ђавола. 

        Христос је побиједио смрт и преобразио бол из проклетства у благослов. На који начин? Дао нам је прилику да не избјегавамо бол или смрт, већ да преображавамо њену разорну силу на корист, горку чашу у слатку, а смрт у живот. 
        Кроз бол откривамо колико је за нас важан Крст Христов. Сам Господ је по Својој човјечанској природи у тако великој мјери окусио горку чашу бола и смрти, што није нико од људи. Нико неће ни осјетити више боли од Христа, јер нико никада неће имати Његову безгрјешну и Божанску природу. Он је заиста доживио бол и зато није исправно говорити: „Он је Бог и зато што је Бог имао је снаге и могао је трпјети“. Да није тако, свједочи нам Јеванђеље. Свети апостоли, описујући Христову молитву посљедње ноћи у Гетсиманији, кажу да се Господ, будући у самртној борби (Лк 22, 44), свим силама Свога бића молио Оцу Небеском, са болом; не у вези са предстојећом му смрти, већ због устанка рода људског против Бога. Због велике Љубави Божије према човјеку и колико је он осјећао бол за човјеком, зној Његов бијаше као капље крви (Лк 22, 44). Господа је облио крвав зној! Нико од људи никада неће моћи да се моли до крвавог зноја као Христос! Такво нешто није могуће!

        Међутим, Христос је пролио Своју крв од те неописиве количине боли и патње, које је Својом човјечанском природом ријешио да окуси, желећи да нам покаже да је Он заиста постао Човјек, да ће заиста умријети и наравно, заиста васкрснути. 

        Тако ми пред собом имамо, као првог мученика, самог Христа, који је осјетио бол и може да нас разумије. Имамо првосвештеника, који може састрадати у немоћима нашим (Јевр. 4, 15). Као што каже Апостол, Господ може помоћи онима који пролазе кроз искушења и страдају. Он је први пострадао и поднио страдања, патње и смрт, и управо због тога нам може састрадавати и схватити нас у нашим тугама, невољама и искушењима. 

        Писано је у Старом Завјету да су, идући пустињом, Јевреји крајње изнемогли и ожедњели. И тражећи пића, дошли су на мјесто гдје је вода била горка и затрована. Тада је Бог показао Мојсију дрво и рекао му: „Узми ово дрво, баци га у извор и вода ће постати слатка“ (Изл 15, 25). Тај штап је био један од првих праобраза Крста Господњег. Долази Крст Христов, и ми га бацамо у горку чашу наших патњи и тада горке воде боли постају слатке, горки и затровани извори постају цјелебни за човјека – постају лијек за вјечни живот, тако што се бол из човјековог непријатеља претвара у његовог доброчинитеља. Нежељена бол постаје жељена, и то није мазохизам – знамо да бољу и „Крстом дође радост свему свијету“. Знамо и да, правилно односећи се према боли, патњама, па и самој смрти, можемо вјечно живјети са Христом, у Његовом вјечном и бесконачном Царству. 

        На тај начин, бол се у Цркви не укида, већ користи на правилан начин – преобраћа се, преображава. Нашим трпљењем, постојаношћу, молитвом и сталном мишљу о Богу, та горка чаша боли постаје слатка чаша бесмртности. Сада бол за нас више није страх и трепет, већ поље борбе – подвига. Као што спортиста трчи на стази и добивши награду заборавља свој труд и тренинге, тако и хришћанин угледавши славу која ће се открити (Римљ. 8, 18) и вјечна блага Царства Божијега, заборавља горчину боли и смрти. Дакле, дужни смо да са трпљењем пролазимо кроз предстојеће нам поприште (Јевр. 12, 1) патњи, искушења и невоља. И у чему се састоји тајна? У томе што гледамо на Начелника и Савршитеља вјере Исуса (Јевр. 12, 2) – стално пред собом видимо и имамо путеводитеља Господа нашега Исуса Христа, Који нас тјеши. 

        Бол је велики дар, и ако се правилно служимо њиме, он ће се за нас претворити у благослов. Дужни смо да разматрамо бол у перспективи Царства Божијега. Шта год да нам се деси у овом животу, све то је безначајно и мало у односу на оно што ће нам Бог даривати у вјечном Његовом Царству; страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Римљ. 8, 18). Тамо ћемо примити награду за нашу бол, а не у овом животу. Ако у овом животу хоћеш да добијеш одговор, имаћеш у себи хиљаду „зашто“, а ако на све будеш гледао из перспективе Царства Божијега, онда ћеш бол прихватити као велики благослов. 

        Такав је Божији одговор на човјекову бол. Он му не даје лажна обећања да ће укинути бол, већ обећава да ће је из проклетства преобразити у благослов Божији. „Погледајте на безбројне војске светих – казује авва Исак. – Нико није безболно узишао на небо, већ кроз многе патње“. Не треба мислити да су светитељи живот проживјели са мало боли или без ње. 

        Крст сви носе, без изузетка – ко год и гдје год били. Ако и немамо болести, или их још увијек немамо, носимо крст наших гријехова, крст старога човјека, који нас мучи и оптерећује. На том тамном хоризонту, наш пут може освијетлити само Распети Господ, Који је Свјетлост свим распетим људима. Он Који је казао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28). Он је та велика Тајна Која нас тјеши.
     
    Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
     
    Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
    Издательство Сретенского монастыря
     
     
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Први АМЕРИЧKИ филм о злоделима Албанаца над Србима!   
    Главна улога биће поверена америчком глумцу, а сценарио је рађен по роману "Српско срце Јоханово" Веселина Џелетовића, који говори о трговини органима током 1998. и 1999. на Kосову.
     
    По роману "Српско срце Јоханово" Веселина Џелетовића наредних месеци и у америчкој продукцији биће снимљен филм о злоделима Албанаца над Србима и трговини органима на Kосову током 1998. и 1999. године, преноси "Kурир".
    Дело "Српско срце Јоханово" говори о томе како су зликовци ископали срце Србину Јовану у Великој Хочи и однели га у Немачку, где га је богати Немац Јохан Вагнер купио. После успешне трансплантације, Вагнер почиње да сања непознате пределе, православну цркву, сеоску кућу и пред њом плавооког дечака. Временом снови се претварају у кошмар ратних слика и Јохан, њиховим трагом долази на Kосмет, одлучан да открије идентитет донора. На крају, он прелази у православље и усваја дечака Милана, који по смрти мајке остаје сам.
    "Душа напушта тело онда када срце престане да ради, а душа Јованова је у Јохановом телу. Ангажовали смо једног америчког сценаристу и у преговорима смо са једним познатим америчким глумцем који треба да игра Јохана. Сценариом је веома задовољан и Веселин. 'Српско срце Јоханово' ће да доведе Холивуд у Београд и свет ће чути истину о 'жутој кући'", рекао је за "Kурир" продуцент Драган Ивановић.

    Роман "Српско срце Јоханово" доживео је 13 издања, преведен је на многе светске језике: енглески, руски, француски, немачки, румунски, италијански, грчки... А, Веселин Џелетовић је свима давао бесплатна ауторска права само да би се истина о зверском злочину над Србима ширила у свету. Американцима ће ово бити први филм који афирмативно говори о Србима.
     
    Извор: Мондо
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Требиње: Потписан уговор о изградњи Духовног центра у Мркоњићима   
    Требиње: Потписан уговор о изградњи Духовног центра у Мркоњићима
    мај 14, 2019 у 13:41 | Актуелности, СПЦ
    Градоначелник Требиња Мирко Ћурић и директор грађевинског предузећа „Сига“ Миливоје Шакотић потписали су данас уговор о изградњи духовног центра у селу Мркоњићи, а вриједност радова је око 2,5 милиона КМ.
    Ћурић је појаснио да уговор подразумијева два лота – први обухвата изградњу манастирског комплекса око Цркве Светог Василија, вриједности 1.220.000 КМ без ПДВ-а, а други – изградњу видиковца изнад манастира који би требало да кошта 912.000 КМ без ПДВ-а.
    Он је навео да ће први комплекс око будућег манастира у Мркоњићима, родном мјесту Светог Василија Острошког, бити искључиво намијењен потребама манастирске заједнице, а видиковац за организовање различитих културно-умјетничких и других програма.
    Ћурић је подсјетио да је Влада Србије за овај пројекат обезбиједила 800.000 КМ, док ће град Требиње и Влада Републике Српске обезбиједити остатак средстава за прву фазу у износу од око 1,7 милиона КМ.
    Начелник градског Одјељења за просторно уређење Марко Рикало истакао је значај реализације овог пројекта за становништво Херцеговине, али и за цјелокупан српски народ.
    Он је напоменуо да ће, због сложености пројекта, за његову реализацију бити формиран посебан тим стручних људи, представника Епархије, те мјештана села Мркоњићи.
    – Трудимо се да од села Мркоњићи направимо светилиште у које ће долазити ходочасници из цијеле југоисточне Европе. Радимо нешто што заиста остаје за историју – истакао је Рикало.
    Он је додао да ће у даљим фазама развоја православног духовног центра у Мркоњићима бити изграђен парохијски дом на мјесту старе основне школе, те мали и велики паркинг простор.
    Рок за изградњу дијела комплекса православног духовног центра у Мркоњићима је 500 дана од дана увођења извођача у посао који се очекује за двадесетак дана.
    Извор: РТРС; фото: Херцег ТВ
  13. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Личност и заједница - др теолошких наука Љиљана Јовановић   
    На Православном богословском факултету, који студенте школује од 1920, докторску дисертацију о старозаветној Књизи пророка Данила недавно је одбранила Љиљана Јовановић, прва жена доктор библијског богословља. Докторат на тему „Књига пророка Данила 7-12; Текстологија и Теологија" одбранила је крајем марта. Ментор јој је био професор др Родољуб Кубат, са катедре за Свето писмо Старог завета. У научном раду, који обухвата 552 стране, бавила се детаљном анализом пет поглавља старозаветне Књиге пророка Данила, поредећи различите верзије старогрчких превода и Масоретског текста, изучавајући како наизглед мале разлике, а некада је у питању само другачији везник у два различита превода, утичу на различите рецепције библијског текста и колико мењају његово тумачење. Такође, Осим што је прва жена доктор библистике на ПБФ, Љиљана је у великом тиму професора који преводе Септуагинту са старогрчког на српски језик. Тема разговора са др. Љиљаном Јовановић у новом издању емисије  „ Личност и заједница " била је између осталог и њена одлука да свој живот посвети Теологији, Цркви и Светом Писму као и положају Писма у односу на савремену Теологију и савременог човека. Иначе, треба истаћи да Љиљана потиче из хришћанске, свештеничке породице из Пожаревца.
    Аутори:
    Стојадиновић Дејан
    Стојадиновић Ивана.
  14. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана   
    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, боравећи у Грчкој претодних дана, обишао је и манастир Ормилију и непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана (Александрос Вафеидес) некадашњег игумана светогорског манастира Симонопетра.
     
    Познанство знаменитог старца Емилијана и владике Амфилохије датира још из 70-их година прошлог вијека, док је током Митрополитовог боравка, школовања и пастирског дјелања у Грчкој.
    Дирљив сусрет старца Емилијана и Митрополита Амфилохија забиљежило је сестринство манастира Ормилија које нам је послало ову фотографију, на чему смо им неизмјерно захвални.
    Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) се упокојио у Господу 9. маја а сахрањен је 10. маја у манастиру Ормилија.
    Последње двије деценије старац Емилијан, због тешке болести, је провео у Ормилији, метоху манастира Симонопетре.
    Од овог духовног горостаса опростили су се духовна чада, пријатељи и поштоваоци из читавог свијета, међу којима је био и уморовљени владика захумско- херцеговачки г. Атанасије.
    * * *
    Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу.
    Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан.
    Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника.
    Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела.
    Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Молитвени испраћај великог геронде Емилијана   
    Видео запис:
    https://www.orthodoxianewsagency.gr/agioreitika/deite-vinteo-apo-tin-eksodio-akolouthia-tou-makaristou-geronta-aimiliano/
     

     
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава: Међународна научна конференција о Светом Јустину   
    Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Светог Јустина (Поповића) Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду организују 10. и 11. маја 2019. године у Београду међународну научну конференцију ”Мисао и мисија Светог Јустина Поповића”.

    Извор: Српска Православна Црква
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Боголикост се актуализује учешћем у Светој Евхаристији   
    Човек је саздан као боголико биће, као икона Божија. Питање човековог назначења скопчано је са питањем смисла његовог благословеног живота. Већ на првим страницама Светога Писма открива нам се тајна стварања човека по лику и по подобију Божијем (по слици и прилици Божијој), открива нам се тајна љубави Божије према човеку који је саздан да буде бог по Благодати. 
     
    Неоспорно је да сваки човек, споља гледано, изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек и јесте живо створење, али, по богонадахнутој мисли светог Григорија Богослова: „Човек је једино створење мимо свеколике творевине, које може постати бог“. По сведочанству архимандрита Георгија Капсаниса:  Образ Божији у нама се односи на дарове које је Бог даровао једино човеку, за  разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек – икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем. Обдарен образом Божијим, човек је призван да задобија подобије, да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати, закључује знаменити Светогорски старац. 
     
    Човек својим Богом дарованим достојанством на тајанствен начин пројављује величанственост, како Бога, тако и човека, што нам потврђују и псаламске речи: Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Ангела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и рибе морске, које проходе стазе морске. Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! (Пс 8, 6-7). 

    Дакле, по светоотачком учењу, икона Божија у човеку је слободна воља. Да би човек заиста постао икона Божија, да би се истински уподобљавао Оном по чијем подобију је и саздан, да би се преображавао, а преображавајући себе преображавао и васцели свет, потребно је да на свештен и благословен начин изрази своју слободу учешћем у светотајинском животу Цркве који врхуни учешћем у Светајни Цркве – Божанственој Евхаристији. 
     
    Не бисмо смели да сметнемо са ума, да се пуноћа човекове боголикости открива у пуноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и најсавршенијем сусрету Бога и човека у Светој Евхаристији као небоземном и централном догађају живота. Ово истинско обожење никада не бива заснивано на некаквим површним претпоставкама и теоријама, већ увек на једном аутентичном опиту евхаристијског етоса. 
     
    Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш. Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. 
     
    Опитну истинитост наведених речи Светог Теодора Студита, између осталог, потврђује и следећа молитва којом бива окончана Литургија Светог Василија Великог: Испуни се и изврши, колико је у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости – благоволи да је се сви удостојимо у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твога, и Светог и доброг и животворног Твога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.  
     
    Да закључимо. У тајни божанствене Евхаристије открива нам се спасоносна заједница Бога и човека, открива нам се савршено заједничарење које за крајњи циљ има обожење човека. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила о евхаристијском заједничарењу као истинском обожењу благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (у Светој Литургији), не као у символима, већ као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн. 15, 1–5). Јер овде не постоји само општост – κοινωνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταυτότης. Јер су ове тајне – тело и крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сâма (Црква) претвара у то тело и крв Христову … И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него сâмо Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и удови међу собом (1 Кор. 12, 27)”. 
     
    Катихета Бранислав Илић
     
    *Објављено у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ
     
    Извор: Православни мисионар
  18. Волим
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Подељена Васкршња помоћ у Митрополији загребачко-љубљанској   
    У предвечерје највећег хришћанског празника Васкрсења Христовог, благословом Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, подијељена је помоћ сиромашним и социјално угроженим породицама у парохијама Митрополије загребачко-љубљанске које се налазе у Републици Хрватској. Парохијски свештеници, који редовно обилазе своје парохијане, су и ове године уочи Васкрса посјетили сиромашне и угрожене, уручили им пакете са храном и хигијенским потрепштинама и на тај начин скромно допринијели прослави празника Васкрсења Христовог у њиховим домовима.
     
    Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Волим
  21. Волим
  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Срби за Србе помажу породицу Филимоновић из Грабовца, Поуке и парох организују крштење деце на Васкрс   
    У посети породици Филимоновић из Грабовца
        Представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су средином марта породицу Филимоновићиз Грабовца код Обреновца. Филимоновићи су били жртве породичног насиља које је оставило психофизичке последице на њихово здравље. Сада породицу чине самохрана мајка Ивана и деца Александар (11 година), Марина (10) и Ђорђе (9).Мајка отежано говори и нерадо се присећа тог периода с обзиром да онда изнова проживљава те ситуације, а Ђорђе има астму. Филимоновићи живе у старој оронулој кући у коју не вреди улагати. Поред куће имају бунар, али вода није за пиће. Немају ни купатило, па се купају у кориту и користе пољски тоалет. Живе од дечијег додатка (11.000 динара), помоћи цркве и добрих људи и првенствено уз помоћ Иванине три сестре.Такође, обрађују мању башту. Ипак, иако су многи обилазили породицу Филимоновић до дана данашњег није решен њихов горући проблем, а то је кућа.У дворишту се налази и штала која је новије градње и која би могла да се преуреди како би постала стамбени објекат што је већ и започето. У том смеру би и наша организација покушала да помогне у наредном периоду. Породици је потребна и нова веш машина, замрзивач, бојлер, а жеља им је и да имају пластеник.Позивамо све Обреновчане и добре људе широм Србије и света да се укључе у акцију помоћи за породицу Филимоновић да би за ову намучену мајку и ову дивну децу дошли неки лепши дани. https://www.srbizasrbe.org/u-poseti-porodici-filimonovic-iz-grabovca/
  23. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Православни катихизис - Идоли, друштвене мреже, прихватање себе (ВИДЕО)   
    Аудио запис дела часа Православног катихизиса на тему "Идоли, дрштвене мреже, прихватање себе"
     
     
  24. Тужан
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Полицијски десант на Михољску превлаку   
    Бог вас клео погани изроди: Полицијски десант на „Сузу Његошеву“ (ВИДЕО)
    Да се не руши крстионица апеловао је секретар за обнову манастира на Михољској превлаци - свештеник Миајло Бацковић, који је позвао вјерни народ да се данас окупи у што већем броју и „молитвом загрле“ крстионицу прозвану „Суза Његошева“
    Од  ИН4С  -  02/04/2019  Јаке полицијске снаге опколиле су рано јутрос крстионицу „Суза Његошева“ на Превлаци Светог Архангела Михаила, код Тивта.
      Иако је рушење крстионице најављено за 9 часова, полиција је, преварно, дошла у 4 сати и 35 минута и то са угашеним свијетлима са мора покушавши да тајно и нечујно опколе Крстионицу у којој се мноштво народа молило и учествовало на служби Божијој.
      Тиме је потврђено писање нашег портала да полиција спрема поноћни десант на светињу.

      Тренутно су три кордона полиције опколила острво са свих страна, са копна и мора, а народ се молитвено припрема за литургију, која почињеу у 7:30.
    Секретар одбора за изградњу манастира Превлаке отац Миајло Бацковић позвао је полицајце да се повуку, пођу кућама и загрлиле своју дјеци како би били поносни на очеве који нису направили безумље и послушали наређење да руше светињу.
         
    Инспекција Министарства одрживог развоја и туризма најавила је за данас безумни чин рушења крстионице „Сузе Његошеве“ на Превлаци Светог Архангела Михаила, код Тивта. Крила испекцији дао је министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић који је ратнохушкачки поручио да ће крстионица сигурно бити срушена.
    –Како смо срушили објекте у Бару, Улцињу тако ћемо срушити и овај апсолутно подједнако, казао је Радуловић.

    С друге стране, велики број вјерујућих грађана још синоћ се окупио испред крстионице у намјери да молитвом сачува светињу, а свеноћно бдење служио је епископ диоклијски Методије са свештенством.
    Рјешење о рушењу потписао је урбанистички грађевински инспектор Драган Зејак.
    Крстионица се налази се у самом мору и представља обнављање старе изграђене прије више од 11 вјекова.
    У манастиру Михољска превлака свакодневно се врше крштења и све је више оних који у љетном периоду желе да се крсте погружавањем у море. Због тога је и одлучено да Крстионица буде обновљена и постављена на води. Непосредно испод остатака манастира налазила се манастирска стара понта која је ојачана, а на њој подигнута мала црква – Крстионица, изграђена у складу са архитектуром 9. вијека и, посвећена Светом Ловћенском тајновидцу – Петру Другом Петровићу Његошу.

    Да из историје не учимо управо је доказ нова најава рушења. Као некада Ловћенску капелу, држава сада креће на нови вјерски објекат са истим жаром.
    Да се не руши крстионица апеловао је секретар за обнову манастира на Михољској превлаци – свештеник Миајло Бацковић, који је позвао вјерни народ да се данас окупи у што већем броју и „молитвом загрле“ крстионицу прозвану „Суза Његошева“.
    Позив властима да преиспитају одлуку о рушењу крстионице упутили су и тиватски одбори Нове српске демократије и Демократске Црне Горе.
    Рјешење о рушењу донијето 14. децембра 2019. !?
    Колико је властима било стало да по сваку цијену сруше Крстионицу показује чињеница да рјешење о рушењу садржи ноторну бесмислицу, а то је да је донијето ништа мање него 14. децембра 2019. године!?

    Рјешење је, такође, обесмишљено и тиме што је неписмено, односно упућено је непостојећем вјерском субјекту. Наиме, Обајвештење о извршењу рјешење упућено је – „Митрополоја Црногорско-приморској“ умјесто Митрополији црногорско-приморској.

    Митрополоја у Црној Гори не постоји, а Митрополија постоји и постојаће док је вијека и свијета.
    Зејак познат по злоупотребама службеног положаја
    Подсјећамо да је против Зејака, чији потпис стоји на рјешењу о рушењу Крстионице, прошле године поднијета кривичну пријаву, због постојања основане сумње да је починио продужено кривично дјело злоупотреба службеног положаја.
    Кривичну пријаву поднијели су службеници Управе полиције МУП-а – Одсјека за сузбијање привредног криминалитета Сектора криминалистичке полиције у Херцег Новом.

    Зејак је, како се сумња, кривично дјело починио у вријеме док је био запослен у Управи за инспекцијске послове на начин што је у својству овлашћеног лица – инспектора заштите простора у овој Управи, у више наврата у периоду од 03 новембра 2016. године до 29. августа 2017. године, сачинио лажне службене исправе – записнике о извршеном инспекцијском прегледу у којима је навео неистините податке везано за чињенична стања.
    -Ти неистинити подаци су се односили на контролу градње објеката од стране више инвеститора, на подручју општина Херцег Нови и Тиват. Такође, кривично дјело је, сумња се, починио и на начин што није предузимао мјере и радње из своје надлежности, а сходно његовим овлашћењима и важећим законским прописима. Осумњичени је на овај начин, како се сумња, противправним искоришћавањем свог службеног положаја и невршењем своје службене дужности, омогућио инвеститорима да граде објекте без претходно прибављене грађевинске дозволе,  казали су у Управи полиције.
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, (РТС, ВИДЕО) Призренска Богословија дели судбину народа   
    Богословију "Светих Кирила и Методија" у Призрену похађа осма генерација будућих богослова. У обновљеној духовној школи је 51 ученик, дошли су не само с Косова и Метохије. Дане Васкршњег поста проводе у продуженим молитвама и честим литургијама.
    http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/29/14145671/prizren-290319.mp4
    Овде се служило Богу практично један миленијум. Када служимо у Љевишкој, осећају се векови који су ту.
    Тако у Душановом Призрену о својој школи говоре они који православље шире са југа. Из њихових душа као да исијавају речи нашег нобеловца Андрића – Сваки је човек дужан не само завичају.
    "Ја сам дете које је целог живота било на Косову и желео бих да овде и останем. Зато сам дошао у Призрен да не бих напустио Косово", каже Никола Вуксановић, ученик из Штрпца.
    Ученик из Лесковца Вељко Стојановић каже да су му други предлагали да Богословију упише у Нишу или Београду, али да је он желео у Призрену.
    О Призрену, његовим светињама и духовној школи коју су завршили и књижевник Григорије Божовић али и 44. наследник Саве Немањића, патријарх Павле и садашњи Његова светост Иринеј, писали су не само познати.
    "Призрен је царски град, престоница цара Душана, где су Срби живели, где су стварали, где су подизали цркве, манастире", каже његово преосвештенство владика Теодосије.
    Богословија у мултинационалном Призрену онована је давне 1871. године. Кроз историју је делила судбину народа.
    У граду, музеју на ободу Метохије до доласка Мисије Уједињених нација живело је 12.000 Срба. Данас опстаје осамдесетак православаца.
    У сусрет празнику над празнизницима, Васкрсу, ученици и сви који су у Богословији дане проводе у посту и молитвама.
    "Богослужења специфичног карактера су само у овом периоду и наравно чешће имамо Свету литургију и само Свето причешће", каже јеромонах Исидор.
    Богослужи се у Саборном храму Светог Ђорђа али и у другим средњовековним светињама.
×
×
  • Креирај ново...