Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Ученици Светог Пајсија подижу цркву њему посвећену на Светој Гори   
    Пројекат је започео 2016. године и планира се да буде остварен за неколико месеци. Братство се тренутно нада освећењу нове цркве негде између средине јесени и јуна 2018. године. Црква такође обухвата једну просторију испоед за исповести и чекаоницу, пошто многи долазе да траже савет од старца Јевтимија.
    Заједно са његовим старцем, Старцем Исаком (из Либана), старац Јевтимије написао је биографију Старац Пајсије Светогорац, коју је о. Петер помогао да се преведе на енглески и за коју је написао предговор. Старац Исак је примио велику схиму од Светог Пајсија, узевши име Светог Исака Сиријца, кога је Свети Пајсије  веома много поштовао. Он се доселио у Св. Васкрсење Каливе у Капсали и касније основао братство с благословом Светог Пајсија, у које је ступио и старац Јевтимије.
    Прва црква посвећена Светом Исаку Сиријцу такође је саграђена на Светој Гори, у келији монаха Светопајсијевског капсалског братства.
    Фотографије оца Петера приказују нову цркву у изградњи, и нови конак и дневни боравак, као и стару капелу и чекаоницу.
    Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ)
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Икона на слоновачи из 10. века пронађена у Бугарској   
    Археолози су у бугарској тврђави Русокрасто у југоисточној Бугарској откопали ретку икону на слоновачи из 10. века, за коју се верује да је припадала неком члану из византијске царске породице.
    Тврђава Русокрасто је била поприште последње веће војне победе средњовековног Бугарског царства пре него што је то место пало у турске руке касније током истог тог века. У тој борби цар Александар Другог бугарског царства поразио је византијског цара Андроника III Палеолога.
    Икона на слоновачи, на чијој су предњој страни изображени Арханђел Гаврило и Свети Василије Велики са урезана два крста на реверсу, „представља крајње редак и племенит проналазак“, речено је у покрајинском Историјском музеју у Бургасу. Верује се да је лик Арханђел Гаврило био саставни део композиције Благовести и да је икона била једна у саставу триптиха.
    Византијска царска породица је била „једна од ретких која је могла набавити слоновачу која је иначе била веома скупа у средњем веку – скупља од злата“, речено је у овом саопштењу, где је такође истакнуто да таквих икона на слоновачи у свету нема више од 15. Само је једна таква позната у Бугарској – икона Успења Пресвете Богородице у Великом Трнову.
    Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)
    Вести из сестринских цркава   |
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Радост црквеног живота у Венецуели   
    Литургијски и црквени живот у Венецуели се  благословом Божијим из недеље у недељу увећава и све је бише оних који желе да живе у православном духу древне Цркве. У шесту недеље по Духовима, 16. јула 2017. године, када наша Света Црква прославља Светог мученика Јакинта и Преподобниг Анатолија, литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Маракају служили су архимандрит др Евстатије Ајздејковић и о. Павле Пења. У току литургије, свету тајну крштења и миропомазања примила је шесдесетогодишња колумбијка Лида, крстивши се са именом Лидија. Слушкиња Божија Лидија погрузивши се у бањи купељи и исповиједивши православну вјеру одрекла се досадашњег приступа протестанској секти. На крају литургије новокрштена Лидија се сјединила са Господом примивши Свето Причешће. Оци, Архимандрит др Евстатије и о. Павле честитали су Лидији нови живот у Христу подучивши је о тајни коју је примила и исповиједила. Претходне недеље 9. јула 2017. године у току литургије миропомазан је слуга Божији Рафаел Пења, иначе рођени брат о. Павла. Породица Пења је шпанског поријекла у којој је било доста свештеника у Римокатоличкој цркви. Благодаћу Господњом цијела породица о. Павла је примила православну вјеру и отац и три сина редовно учествују у литургијском животу црквене заједнице.   http://www.mitropolija.com/radost-crkvenog-zivota-u-venecueli/
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Хлеб као евхаристијски принос   
    Наиме, принос бесквасног хлеба приношен је као дело човечијег труда, а приношење је обављано испред храма и оно је на неки начин било обаваљано уз приношење крвних жртава животињског порекла, као неки вид пропратног чина. Једно од најпознатијих сведочанстава приношења бесквасног хлеба налазимо приликом постављања на свештеничку службу Арона и синова његових. Принос хлеба био је устаљен и на празник првих плодова, али и на празник Свете Педесетнице. У Старом Завету налазимо сведочанства да је у Јерусалимском храму на златној трпези приношено дванаест хлебова и то у сваки суботњи дан и по мишљењу Филона александријског ови хлебови символизују хлеб живота. Централни Старозаветни догађај приношења бесквасног хлеба била је Пасха.
    У ранохришћанском спису Учење дванаесторице Апостола - Дидахи налазимо сведочаснтво о приносу хлеба (ломљења хлеба) у контексту Евхаристијске жртве, а исто сведочанство налазимо и у списима Светог Игнатија антиохијског и Светог Јустина мученика и философа. Свети Апостол и Евангелист Лука у Делима Апостолском на неколико места помиње сабирање првих хришћана ради ломљења хлеба, што свакако указује на још један од видова приноса хлеба. Централни новозаветни моменат помињања хлеба као Евхаристијског приноса налазимо код Апостола Павла: „Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). У молитви Господњој налазимо једно од битнијих сведочанстава о Телу Христовом као насушном хлебу Новог Завета „Хлеб наш насушни дај нам данасˮ. Ова молитвена прозба најављује да је Господ Христос вечни приноситељ и Онај који се свагда приноси, како и литург чита на свакој Литургији у молитви Херувимске песме.
    Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота.  Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. Када је у питању значај приношења првина, Свети Никола Кавасила поучава: Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродан; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дарова установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“.Моменат предавања целокупног живота Богу можемо видети и у Светој Тајни Просветљења (Крштења), јер ми у бањи поновног рођења бивамо предани на смрт, да би израњајући из крштењске купељи цео свој преображени и нови живот у Духу Светоме предали Господу, што свакако указује да хришћански етос подразумева континуирано и непрекинуто приношење и предавање нашег живота Господу. Ако мало дубље проникнемо у чин светог предложења (проскомидије) знамо да литург не приноси све хлебове на жртву, већ само један. Ово поред практичног има дубок богословски значај, на шта указује сведочанство Светог Николе Кавасиле: Тело Господње изабрано је између свих осталих да би било принешено на жртву, јер Син Божји је за себе прихватио своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он сам га је предао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предано Богу.
    На концу, учешће лаоса у литургијском животу цркве као Богочовечанске заједнице не огледа се само у активном учешћу у богослужењу већ и у делатном (до)приносу који је најочигледнији у припремању просфора за Свету Литургију. Са жаљењем морамо да констатујемо да је код нас у потпуности нестала благословена пракса доношење приноса у храм, већ то сада при парохијама обично чини једна или више старијих жена која су задужене за прављење просфора. Код наше Православне браће Грка пракса доношења приноса у храм је саставни део литургијског живота и литургијске свести да кроз принос верни делатно приносе сав свој живот Богу. 
    Бранислав Илић, теолог,
    oбјављено у Православном мисионару број 356, стр. 22-23.
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Свети Мардарије, моли Бога за нас! (ФОТО)   
    СПЦ
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Православље на Сејшеле донео — Србин (ФОТО, ВИДЕО)   
    На далеки архипелаг у Индијском океану са породицом, супругом Весном и ћерком Срђаном, стигао је пре скоро три деценије.
    Рођени Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је радећи у ЈАТ-у у Сарајеву и у сејшелској авио-компанији, а његова супруга Весна, Сарајка, свршени филолог француског језика, провела је више од 40 година у новинарству. Ћерка Срђана се школовала на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинар на сејшелској телевизији и била је портпарол председника земље Џејмса Мичела. Једина је Српкиња која је обављала ту важну функцију у некој страној земљи и једина је у свету која је православну литургију превела на креолски језик.
    На ова егзотична острва стигли су осамдесетих година прошлог века на позив сејшелске Владе, која им је понудила да раде за њих, свако у својој професији. Дошли су са идејом да ту остану неколико година, али рат у Босни деведесетих година омео је њихове планове и променио им живот из корена. Све што су имали у Сарајеву изгубили су и нису имали где да се врате.
    Живећи далеко од своје земље, родбине и пријатеља, ослонац су пронашли у православној вери.
    Након пензионисања, Срђан Јаношевић је 2009. године рукоположен у Солуну за свештеника Александријске (грчке) патријаршије. У својој седмој деценији живота, отац Сергиос је постао први, а и даље је једини православни свештеник на Сејшелима.
    Данас је потпуно посвећен вери и ширењу православља међу локалним становништвом.
    Зидане цркве нема, па недељне литургије служи у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део њихове породичне куће и прима око тридесетак верника.
    Ту нас је отац Сергиос и дочекао и угостио током овог месеца, у недељу ујутру, уочи свете литургије.
    Капела и дом Јаношевића налазе се у насељу Макабе, на главном и највећем сејшелском острву Махе, на узвишици са које поглед „пуца“ на смарагдно-тиркизни индијски океан.
    © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Већ на самом уласку у капелу осећа се узвишена енергија и љубав коју су Јаношевићи уткали у сваки кутак овог светог места.
    Капела је у приземљу куће, а када смо стигли већ је била пуна верника — Руса и Украјинаца. Углавном су то дипломате — представници руске амбасаде, лекари и бизнисмени и њихове породице, који живе и раде у овом рајском кутку планете. Међу њима је била и једна Креолка — прва Сејшелка која је примила православље. Крстио ју је отац Сергиос.
    © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику Спуштених погледа, удубљени у смисао молитва и песама које се певају, са дубоком вером и побожношћу верници стоје и моле се. Има деце, младих, старих. Већина жена је у сукњама или хаљинама, са марамама на главама — цела слика подсећа на ону каква се најчешће виђа у руским црквама и светињама. Тек повремени поглед на палме и океан кроз терасу подсети да се налазите на „крају света“, далеко од Србије, Русије или Украјине.
    Необично је било слушати свечану литургију на више језика — енглеском, црквенословенском, грчком, руском и српском.
    Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику да би сви разумели, јер парохијана има из скоро свих православних земаља света.
    © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Ћерка Срђана је хоровођа (десно) Ћерка Срђана је хоровођа. Супруга Весна такође пева, прави нафору и „помаже у свему што је жени дозвољено у цркви“. У хору пева и Рускиња Ана, а млади Украјинац Никита приноси кандило и прискаче у помоћ у свему што је потребно.
    Стиче се утисак да су се отац Сергиос и његови парохијани потпуно духовно ујединили, да су постали једна велика породица.
    После свете литургије, окупљају се на тераси, која се надовезује на капелу и дуго разговарају. Свако доноси специјалитете из своје земље, па се на трпези могу наћи руска јела од „гречке“ (хељде), украјински вареники и креолска самоса.
    О оцу Сергиосу његови парохијани имају само речи хвале. Он је њихов духовник и пријатељ. Чак и они који су по завршетку уговора отишли са Сејшела и данас му се јављају.
    Он је човек благог осмеха и топлог погледа, који готово да милује речима док говори.
    Волео би да једног дана са својим верницима подигне православну цркву на Сејшелима и да у њој служи.
    Живот на Сејшелима им је, каже Весна, леп. Заволели су ту земљу, али за Србијом и Београдом чезну.
    Данас на Сејшелима живи тек десет до петнаест Срба. Углавном су то успешни људи у својим професијама. Има лекара, архитекти, кувара…
    © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса Са оцем Сергиосом и његовом породицом срели смо се баш уочи њиховог годишњег одмора и пута у Србију. На растанку су нам даривали иконице, крстиће од палминог лишћа које отац Сергиос сам прави и це-де са документарним филмом, на српском и руском језику — „Од Наисуса до Константинополиса“, који је својевремено, у години великог јубилеја Миланског едикта, уз ћеркину помоћ снимила Весна са циљем да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина.
    Са супругом Весном, отац Сергиос ће у наредних неколико недеља боравити у Србији, а пред повратак на Сејшеле традиционално ће посетити Солун, да би се поклонили моштима Светог Димитрија Солунског, у чију част православна капела на Сејшелима носи име. Свети Димитрије Солунски је и крсна слава Јаношевића.
    Оливера ИКОДИНОВИЋ

  8. Волим
    "Tamo daleko" gave a reaction for a Странице, Рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег – Ивањдан   
    Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа.
    Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију.
    У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43).
    Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин.
    Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66).
    И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом!
    И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.
    Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову.
    Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало.
    Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
    Извор
    Тропар, глас 4.
    Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда.
    Кондак, глас 3.
    Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега си на Јордану руку положио, јавивши се као пророк Божјег Логоса, проповедник, уједно и Претеча.
     
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Митрополит Онуфрије: Човек не треба само да верује у Бога, већ да себе повери Богу   
    Ми се  не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ.

    "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота.

    Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо.

    Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли.

    Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља.

    Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота.

    Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.
  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Документарни филм о Атонијади   
    У Грчкој је снимљен кратак документарни филм о светогорској богословској школи Атонијади. На Међународном фестивалу документарног филма у Атини, између 287 поднетих кратких филмова, овај филм је добио специјалну награду фестивала. Филм је излагање једног свештеника који је својевремено студирао у Атонијади.
    Његов живот у Богу је представљен као нека врста пењања на врх Свете Горе, на Атос. Јединствени снимци атонског живота и учења у Атонијади, прекрасан поглед на природу Свете Горе, у комбинацији са побожним размишљањем и цитатима из Светога Писма, дају  гледаоцима прилику да  осете дух молитве који прожима студенте Атонијаде. Филм је изложен на грчком и румунском језику, али је однедавно омогућено праћење и  на руском језику.
    Атонијада - богословска школа за дечаке основана је 1748. године на иницијативу Патријарха цариградског Кирила II. Први ректор ове школе био је Евгеније Вулгарис, професор философије, а касније Архиепископ херсонски и словенски. Такође, у школи су учили монаси Косма Етолијски и Атанасије Пароски. У склопу овог општежића са 170 соба и трпезаријом, била је црква, библиотека и сала.
    Након 1809. године школа је затворена, а 1844. године организована је нова Атонијада у Кареји, у келији Сакеларија која је припадала манастиру Кутлумуш. Средином двадесетог века Атонијада је пресељена на садашњу локацију у јужном крилу манастира Светог Андреја, у којем су раније обитавали монаси из Русије.
    Поред предмета које предвиђа школски програм Грчке, у Атонијади се предају богословски предмети, а и црквено певање и иконографија. Дипломци ове школе имају право да без испита упишу Богословски факултет на грчким универзитетима. Важно је напоменути да ученици ове јединствене школе могу бити не само младићи из Грчке или са Кипра, него и из Русије, Србије, Албаније, Румуније и других земаља.  
    Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)
    Вести из сестринских цркава Филм
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Старац Софроније Сахаров: "Не одвајајте се од Патријаршијске Цркве"   
    TOLLESHUNT KNIGHTS
    by Maldon, ESSEX
    CM98EZ
     
    од Архимандрита Софронија
    27. април 1991 г.
     
    Христос Васкрсе!
    Оче Свети,
    Игумане Адријане,
    најдаргоценији нам у Христу брате
    и саслужитељу Престола
    Великог Бога и Спаситеља света.
     
    Напокон је до мене дошла Ваша Пасхална честитка (од 25-III). Журим да Вам без одлагања одговорим на 3 (три) Ваша питања.
     
    1.) Најважнија тачка: Каквом црквеном покрету треба следовати? Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човека: Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак до "исповедништва", да не кажем "мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао.

     
    Пишем Вам још и са великом свесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег.
     
    Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој верни пут. Тако је у своје време говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше.
     
    Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска.
     
    2) Молити се за демонопоседнуте* - значи "крв проливати".
     
    Могуће је да Ви сада, после толико много страдања, већ немате сила. Зато, уколико је то могуће, отказујте се од тог подвига. Верујем, да Вас Господ неће напустити.
     
    3) Пут у Јерусалим (опростите: ја сам већ више него 1/2, већ 3/4 слеп). Чини ми се, да уколико са Вама пођу људи, способни да Вам помажу у сваком тренутку, онда преузмите тај ризик. Знам да је сада у Израелу веома тешка атмосфера. Но, б.м. Руска мисија за Вас све може обезбедити.
     
    ***
     
    Сам ја, болујем од злоћудног тумора. Просто не знам, када ћу умрети. Сила је у мени сасвим мало. Дани и ноћи пролазе у борбама са боловима. Ја скоро све време проводим у постељи или у удобној фотељи. Давно не служим Литургију. Не владам мојим ногама. Не ходам сам. Не могу се окретати око Престола и томе слично, природно мом узрасту (ја сам се родио 1896 г.).
     
    Мени је све постало напорно. Веома ми помаже јеромонах Серафим. Он је Француз, но потпуно влада руским језиком. Он ће ускоро, ако Бог да, поћи за Русију и б.м. посетити Вашу обитељ. О мени ће бринути јерођакон Николај, којег Ви знате. Њега је мени послао Господ, за дане последње старости. Он је унук мог вољеног брата Николаја. Он Вам се са љубављу клања до земље.
     
    Опростите за овако лоше написано писмо. Но, умољавам Вас - ни за шта се не одвајајте од Патријаршијске Цркве. И другу Вашу духовну децу задржавајте само у њој (тј. Патријаршији).
     
    Предани вам с љубављу Христовом
    Архимандрит Софроније (Сахаров)
     
    •      Старац Адријан се дуго година бавио мољењем и исцељивањем демонопоседнутих.
    Превео са руског игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић)
                               http://www.pravoslavie.ru/104508.html
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Земунски гимназијалци најбољи у веронауци у Београду   
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13799
  13. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Андреј Тарковски: СЛОВО О АПОКАЛИПСИ   
    Piše: Andrej Tarkovski
    Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde.
    Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.
    Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade.
    Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće.
    O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti.
    Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu.
    Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna.
    O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost.
    Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe.
    Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše.
    Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo!
    Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo.
    Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši.
    I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi.
    Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća.
    (Priredila: Daša Stojanović)
  14. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Изјава коптског eпископа Ангелоса након експлозија у црквама у Танти и Александрији   
    -Данас су египатски хришћани доживели још један циљани напад - бомбардовање цркве Светог Ђорђа у Танти током онога што је требало да буде радостан породични дан  - Цвети. Неколико сати касније дошло је до другог бомбашког напада у Александрији - убијање невиних људи, жена и деце док су на  Цвети присуствовали Литургији коју је служио Његова Светост Тавадрос II, папа Александријски и патријарх Столице Светог Марка.
    Иако је још увек рано да се утврди одговорност, неспорно је да је само срамна и бездушна бруталност могла навести особу или особе да неселективно узму невине животе, нарочито кад су најнезаштићенији у време молитве.
    Данас састрадавамо са нашим сестрама и браћом који су изгубили животе у Лондону, у Стокхолму, као и са онима који још увек свакодневно страдају широм Блиског истока. Молимо се за њих и њихове породице, како за време њиховог страдања, тако и док се боре као заједница.
    Молимо се за Његову Светост Папу Тавадроса II и сво наше коптско свештенство у Египту, који се и даље пастирски верно и вредно старају о својој духовној деци, управо у времену кад су њихово руковођење и пастирско старање неопходни читавој нашој заједници. Молимо се за наше коптске православне сестре и браћу који се суочавају са садашњим и евентуалним нападима, а који не намеравају да реципрочно узвраћају.
    Док данас славимо Цвети и улазак Христов у Јерусалим, такође обележавамо улазак данас побијених у Небески Јерусалим. И сад кад ступамо у Велику недељу страдања Господа нашег и Спаситеља, делимо бол и жалост њихових породица и свих оних који су погођени данашњим инциденатима. И кад будемо прославили празник славног Васкрсења, подсетићемо се да је наш живот овде на земљи путовање често испуњено болом,  а на чијем крају је обећан величанствени и вечни живот лишен таквих страдања и зла.
    Избвор: ОСР (превод Информативна служба СПЦ)
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Велики понедељак   
    Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.
    Заједно са тим, сећамо се и осушене смокве, јер божанствени јеванђелисти, управо Матеј и Марко, говоре о томе одмах после казивања о гранчицама. Марко: И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње (Мк 11.11), а други: Ујутру враћајући се у град огладње; и угпедавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој:Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. (Мт 21,18,19).
    Смоква представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши закон у потпуности. Ако би неко упитао: због чега се исушује дрво, које нема душу, зашто се оно, које није ништа сагрешило, подвргава проклетству; нека тај зна да је то зато што су Јудеји, гледајући Христа, који је увек свима чинио добро и никада никоме није учинио ништа лоше, мислили да Он има власт да чини само добро, али не и да кажњава. Али пошто је човекољубив, Владика ни је хтео да покаже на човеку, да може и то; зато, како би уверио незахвални народ да Он има власт и да кажњава, само као Свеблаги неће (то), Он подвргава казни бездушну и неосетљиву природу. Али постоји и једно тајанственије тумачење, које је до нас дошло од премудрих стараца, како каже Исидор Пелусиот – то било дрво непослушања, чије су листове и употребили за покривање (себе, први) преступници, због чега је оно и овде, по човекољубљу, од стране Христа подвргнуто проклетству, које није примило раније, како никада не би доносило плод који је узроковао грех. А разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа пријатно задовољство – греховна наслада, а затим долази – опорост и горчина савести. Уосталом, оци су овде ставили причу о смокви ради умиљења, као и причу о Јосифу – зато што је праобраз Христа. (Неплодна) смоква је свака душа, којој је стран сваки духовни плод, коју Господ ујутру, тј. после овог живота, не нашавши Себе у њој, исушује клетвом и баца је у огањ вечни – и она постаје као некакав исушени стуб, који застрашује оне који не доносе плодове достојне врлина.
    Молитвама прекрасног Јосифа, Христе Боже, помилуј нас. Амин.
    НАПОМЕНЕ:
    Овај синаксар се чита после прве песме трипеснеца.


    Извор: Светосавље



    http://www.mitropolija.com/veliki-ponedeljak/

  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Антоан де Сент Егзипери као хришћанин   
    Антоан де Сент Егзипери као хришћанин.doc
    "Будно је једино срце.
    Битно је невидљиво голим оком. "
    (А. Сент Егзипери, "Мали принц")

    Хришћански живот увијек претпоставља развој човјека. Морамо стално да останемо у потрази за нечим бољим и свјетлијим. Важно је разумијети да је Јеванђеље упућено нашем срцу. Бог жели да стекнемо оне посебне особине које су биле у Христу. Посебна храна, која носи благодат Божју, потребна нам је за омекшавање срца. Вјероватно је погрешно да се позове свако ко жели да буде хришћанин да се ода непрекидној молитви, њеном стриктном праћењу, читању само Јеванђеља или патристичке литературе. Наравно, све ово је потребно, али је потребно и нешто више. Ми говоримо о искуствима, скривеним у различитим дјелима класичне књижевности. Напајајући се на овом извору, и позивајући Божју помоћ у молитви, можемо ту да нађемо доста корисног и поучног за себе. У многа књижевна дјела хришћанска истина уткана је невидљивим нитима. Захтијева вјероватно духовну визију, осјетљивост душе и унутрашњу интуицију, да се у овој великој области људске мисли пронађу драгоцјени бисери јеванђелске истине. Овај пут отворен је свима.
    Као примјер, желио бих да укажем на стваралаштво класика француске литературе - Антоан де Сент Егзиперија. Вјероватно најпознатији од његових радова су "Мали принц" и "Планета људи".
    Не улазећи у књижевне анализе, уочавам главну предност ових дјела: уче томе шта је добро. То значи да је и сам аутор био добар човјек, а добар човјек јесте хришћанин. Ако је његово дјело испуњено духом свјетлости, може да загрије наше срце. Тако је његов садржај користан за људску душу, јер дјелимично приближава Јеванђеље. Сво Јеванђеље је упућено човјековој души, као највишој вриједности свега Стварања. Антоан Сент Егзипери такође пуно говори о човјеку и смислу живота.
    "Бити човјек - то значи осјећати да сте за све одговорни, да горите од стида због срамоте сиромаштва, иако изгледа да оно није ваша кривица; даље, бити поносан на побједу коју су освојили другови, и знати да полагањем камена, помажеш да се изгради свијет. "
    Данас, су многи људи изгубили систем вриједности. У првом плану стоји новац. Њиме су људи замјенили Бога, савјест, љубав према отаџбини. Шта чека у будућности, особу која је оријентисана само на земаљско и материјално? "Радећи због богатства, - пише Сент Егзипери - ми сами градимо свој затвор и закључавамо се у самоћу, а све наше богатство јесте прашина и пепео. Оно је немоћно да нам донесе нешто за шта вриједи живјети." - "Тако је, ко тражи само материјално благостање, он жање плодове за које не вриједи живјети."
    А, оно што је савршенство, о коме је толико речено у Јеванђељу?
    Писац каже: "Савршенство се постиже, не када се већ нема ништа додати, већ када се ништа не може одузети." Ако се не можете одузети - онда долази до склада унутрашњег живота, то значи да особа живи са Христом. То јесте нови квалитет у души. И како можете узети некоме доброту, поштење, милостивост и способност да буде саосјећајан? Достигао  је љубав – достигао је Спасење, и он је већ у Царству Божјем, то се не може одузети ниједној личности.
    Христос често у својим изрекама и параболама користи тему природе. То је, као што знате - велика књига која проповједа о величини Бога. Понекад, природни живот с правом осуђује човјека. Не заборавите, пророк Исаија каже: Во познаје свог власника, и магарац свога господара, али мој народ свјетлост не узима у обзир (Ис.1, 3). Настављајући ову тему, А. Сент Егзипери је написао: "У нашем свијету, сав живот тежи да буде сличан, чак се и цвијеће, подједнако повија и мијеша на вјетру, иако је украшено различитим бојама, сви лабудови познају другог лабуда, а једино људи се затварају у своју осаму. Како нас одваја једне од других, наш унутрашњи свијет. "

    Ако је циљ хришћанског живота - постизање љубави (.. Уп 1 Кор 14, 1), онда је важно да познајемо ове путеве. Пошто Бога ми углавном покушавамо да волимо као ближњег, онда је за одговор о том путу веома драгоцјен савјет француског мислиоца: "Љубав - то не значи да се гледамо међусобно. Љубав - значи гледати заједно у истом смјеру ".

    Када би свака заједница људи гледала пажљиво према другима, не тражећи да увиди најмањи недостатак у понашању вољене особе, његовом изгледу, карактеру, коначно, страсти која погађа сваку људску душу; трун у очима мужа или жене никада не би био претворен у брвно, и када би ближњег схватали као слику Христа, који жели да служи у духу бриге и љубави - онда би заиста био преображен наш живот. Погледајте у истом смјеру, у коме и Христос и Његово Јеванђеље, ка вјечности и Царству Божјем. Колико је важно да се ово разумије и, што је најважније, да се испуни.
    Ми често говоримо о потреби духовног развоја и самообразовања. Царство небеско се нуди... (Мт. 11, 12), тј, духовним прегнућем задобија. Овај рад се захтијева од свију. Без тога, Царство Божје не видимо као и своје уши. Истина - у Христу, и познавање те  Истине – изискује подвиг, напор свих сила душе, нарочито срца и ума.
    По мишљењу А. Сент Егзиперија, "Истина не лежи на површини. Ако нека религија, одређена култура, нека мјера ствари или облик активности, више него било који други дају особи осјећај духовне пуноће, снаге, за коју ни он сам није знао да је посједује, онда је та мјера ствари, та култура, та форма активности истина човјека. "
    Још додаје да је "Истина оно што чини човјека човјеком." Наставак: у фајлу.
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Личност 2016: Александра Нинковић Ташић – жена која је вратила Михајла Пупина у земље Светог Саве   
    Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског)
     
    Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у
    Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута.
    При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ?
    Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре.
    Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије
    Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе.
    Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији.
    Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом…
    Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник)
    „Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности.
    А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима.
    Вјероватно  се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести.
    Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански.
    Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс)
    Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело:
    Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово.
    Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље.
    Текст: др Александар Живковић
    Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/
  18. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог   
    Детињци, Материце, Оци
    У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.
    Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.
    У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".
    У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У  недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.
    И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било".
    Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати.
    протојереј-ставрофор Душан Колунџић
    СПЦ
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Данче* за a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Срце ми чисто саздај, Боже!   
    Пре две хиљада година једна Личност је својом појавом дала савршен одговор на загонетку Бога и човека. Нико никада није говорио као та богочовечанска Личност (в. Јн 7, 46), нити су ичије речи икада имале такву силу и благодат (уп. Лк. 2, 40). Па ипак, велики број људи до дана данашњег није прихватио нити препознао Богочовека Христа. Зашто? 
    Разлога је више, но главни лежи у људском срцу. Њему се Христос све време обраћа, чак и када чудотвори, јер не жели да потчињава. Чак се ни у свеславном Васкрсењу не намеће силом свога Божанства, већ пролази кроз запечаћен гроб и јавља се ученицима далеко од очију свих. А када је реч о печату на вратима људског срца, ту показује најбољи пример ненаметљивости: стрпљиво куца да му домаћин сам отвори двери  после чега тражи места где би главу склонио. Христос, дакле, свима нама крајње снисходи: Цар над царевима својом благодаћу смирено улази у пећине и јазбине нашег срца, са жељом да од њега сачини свој благодатни Престо, уколико му човек то дозволи. Да би се то десило, неопходан је процес очишћења од прљавштине страсти у светотајинским недрима Цркве.
    Црква је нова бања Витезда (уп. Јн 5, 2-4) у којој се рађамо (Света Тајна Крштења), хранимо (Света Тајна Евхаристије) и препорађамо (Света Тајна Покајања и Исповести), али не без наше воље и труда. Цео процес почиње од купељи Крштења, када се сатана истерује напоље, а у дубине срца се насељава благодат Божија, како нас томе учи православно Предање. Тада је већ положен темељ за дворац Небеског Цара у нашем бићу. 
    Непријатељ спасења, који је протеран силом благодати Христове, ни тада не одустаје од циља да потчини човека и наставља да напада споља, тежећи да хришћанина наведе на грех и да га пороби страстима (тј. гресима који су прешли у навику). Главни циљ му је да нас спречи да узрастемо у човека савршеног, у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13) и да нас заустави на путу разрастања благодати коју смо на дар добили Светим Крштењем. Стога је стални надзор ума над срцем и рад на његовом очишћењу од страсти примарна делатност сваког хришћанина, будући да је чистоћа срца услов пребивања у пуноћи благодати Божије и њеног дејства у пуном капацитету.
    Истовремено, важи и супротно, а то је да без дејства благодати Божије није могуће очистити своје срце, ма колико труда улагали. Најбољи пример и путоказ на овом синергијском путу су Светитељи.
    Православна Црква је ризница опробаних метода очишћења срца и стицања благодати. Они су најбоље изложени у исихаистичкој традицији, у којој умно-срдачна молитва заузима централно место, поред покајања, врлинског живота, поста, бдења...а све то у литургијском окриљу Цркве, што је веома важно нагласити. Наиме, уколико би неко помислио да се само молитвом и подвигом може избавити од зла и очистити од страсти, то би био својеврсни гуруизам и заблуда месалијана који су умањивали значај силе благодати Светих Тајни Цркве (особито Крштења и Евхаристије). 
    Са друге стране, уколико би неко сматрао да је довољно то што смо крштени и што се редовно причешћујемо да бисмо стекли чистоћу срца од страсти и удостојили се свецелог пребивања у благодати Духа Светог, онда би то био пут духовног неделања и странпутица варлаамита, који су одбацивали значај умно-срдачне молитве и подвига за остваривање пуноће благодатног живота у Христу.
    ''Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој'' (Пс 50, 10), кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму који читамо свакога дана на јутрењу. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца кроз садејство благодати Божије и наше воље и труда. Без тога је свака друга духовна делатност са наше стране површна и суштински нас чини сличним оним девојкама које су имале светиљке, али без уља (в. Мт 25, 3). Стога не губимо време и кренимо одмах да скупљамо уље благодати у духовне фењере да бисмо Женику наших душа изашли достојно у сретање (уп. Мт 25, 6-10).
    Свештеник Оливер Суботић
    Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs 
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, У сусрет јубилеју манастира Жиче: Божанствена Литургија   
    Ове 2016. године, уочи празника Преподобног Симона Монаха, а у склопу обележавања великог јубилеја - 800 година постојања манастира Жиче, сестре ове свете царске лавре обрадовале су нас издавањем новог музичког компакт диска под називом „Божанствена Литургија“.
    Овај носач звука круна је дводеценијског труда преподобних монахиња на обнављању древног источног црквеног музичког предања. На њему се налазе химнe које се поју сваке недеље у цркви на светој Литургији. Музички репертоар пажљиво је одабран и представља спој старог и новог - древних средњевековних композиција анонимних аутора и оних новијих, познатих аутора, почевши од 18. века па до данас, док су свештенички возгласи и ђаконске јектеније произнесени у древном рецитативном напеву карактеристичном за цео православни Исток.
    Међутим, осим музичког богатства, овај савремени музички медиј даје нам и једну дубљу - духовну димензију. Сниман у аутентичном амбијенту саборне манастирске цркве, у којој монахиње свакодневно псалмима и песмама духовним славе Бога и Његове свете угоднике, он нам доноси одјек оних истих богослужења која се у манастиру Жича већ осам стотина година врше без прекида. Обнављајући богослужбено музичко предање сестре ове свете обитељи бивају и саме духовно обнављане тим истим предањем.
    Дарујући српској култури плод духовних прегнућа своје обитељи, манастир Жича нас истовремено све позива да и сами учествујемо у тој обнови предања.
    Музика |
  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Држи свој ум у аду и не очајавај   
    Ми као људи живимо највећим делом у нереалном познању стварности и самих себе. Нити познајемо нити смо спремни да познамо своје слабости, а с друге стране наша вера је слаба па често заборављамо свемоћ Божију, па чак се понашамо често као да Бог не постоји. Зато је наше духовно стање већином стање оболелости. Дубоко патимо у свету јер не можемо разумети како нам се догађају разне тешке ствари у животу, док истоврмено немамо снаге ни воље да завапимо Богу и поверујемо да он може разрешити све наше тешкоће. Наша пажња је расејана, а воља раслабљена до потпуне духовне парализе. Зато је основа аскетског пута сваког хришћанина јестествено познање своје слабости и немоћи, што није ништа друго до пут покајања. Кажем јестествено, јер сви смо формално увек спремни да кажемо да смо слаби и грешни, али мали број људи то суштински осећа и доживљава. Напомињем, овде није реч само о личној грешности, већ пре свега о јестественом познању пале човекове природе коју ми људи, будући једносушни, делимо и у њој саучествујемо. Најважније на путу смирења и самим тим познања Божије љубави јесте да кроз лично покајање пониремо у познање огреховљене људске природе. Напредујући у том познању, слабости и сагрешења других више не доживљавамо као пад некога другог који је потпуно независан од нас, већ као сопствени пад. Отуда, што више напредујемо у овом познању, све мање осуђујемо и мрзимо, а све више саосећамо и састрадавамо.
     
    Први човек је створен као колективна личност и наш пут повратка Богу управо јесте урастање у колективну личност Христа, новог Адама. Аутономно поимање личног идентитета, односно поимање себе као индивидуе последица је човековог пада и док год пребивамо у палом и огреховљеном стању, себе и све око нас посматрамо кроз призму сопствене индивидуе, себично и парцијално. Почетак духовног исцелења, односно оцелотворења, јесте пут на коме себе и васцели људски род, па и целу створену природу, доживљавамо као део колективне личности Адамове у којој и сами саучествујемо по природи. У том познању други није није наш супарник и непријатељ, већ састрадалник, јер сви проживљавамо последице егзистенцијалног губитка заједнице са Богом. Кроз Христа као Новог Адама, крштењем, а потом и кроз све остале свете тајне исцељујемо се од таквог стања и урастамо у Њега као колективну личност. Другим речима, у Цркви, као историјској манифестацији Христове Личности након Васкрсења и Вазнсења, живимо у новој реалности у којој ћемо потпуније заживети и вечно постојати тек у есхатолошком Царству Божијем.
     
    У практичном смислу, познање палости људске природе уводи нас у метафизички ад јер се суочавамо са ништавилом и смрћу који су последица човековог пада. У том аду никаква људска сила није у стању да нас избави и врати нам живот. Као што је старац Силуан често говорио, ми плачемо Адамовим плачем за изгубљеним рајем, односно заједницом коју смо имали у Богу. Међутим, то пребивање у аду, односно дубоком познању човековог пада, блажи интензивна радост која долази од новог Адама, Христа у чије име смо крштени и избављени од власти смрти и ништавила. Иако још носимо ране греховне пребивајући у смртном и пропадљивом телу, ми већ овде и сада у том аду полупостојања осећамо силину новог живота који долази једино кроз Христа који је сам пут, истина и живот, тако да наша туга и бол постају истовремено преизобилна радост и утеха. Пребивамо у аду, али истовремено осећамо утеху и радост.
     
    Зато је пут духовног силаска у ад кроз познање пале људске природе истовремено и закорак у вечну радост будућег Царства које нам не да да паднемо у очајање и које нашу тугу блажи све интензивнијом надом. 
      Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Светомир БОЈАНИН: РЕЛИГИЈА И НАУЧНА МИСАО   
    РЕЛИГИЈА И НАУЧНА МИСАО
    Научна мисао замера религијском концепту света због тога што се он заснива на догмама, што расправља о проблемима далеко од очевидности или мерљивости супстрата о коме је реч, о ономе што је сасвим изван дохвата структурисаних логичких тврђења. Хришанска религија се заснива, примарно, на љубави, дакле на људској осећајности која не подлеже било ком начину непосредне објективизације, нити је подређена било ком виду сталности која би се подвргавала вољи субјекта, чак ни онда када њиме у потпуности овлада. Због немогућности да се уоквири у стабилност логичног закључивања, класични научни приступ на њу не може да рачуна, и то посебно онда кад настоји да претпостављено потврди експериментом: увек очекиваним одговором на постављени повод.
    У то исто време, та научна мисао се, на пример, у области математике, заснива на аксиомима као чињеницама реалитета које се не могу ни доказати, ни проверавати, а које су, сасвим очигледно, делатне у реалитету света материје и учествују у регулисању односа у њему.
    Потом су се јављале научне теорије, на пример о простору и времену, које су баратале појмовима сасвим с ону страну очигледности и материјалног супстрата. Природно-научна мисао се, при томе, и сама збунила, а нарочито данас, кад се природно-научним путем дошло до закључка да се и сама материја не може разумети само у равни честица, макар и најситнијих међу ситнима, него се препознаје у оностраној појави, у "честици" енергије, као свом основном супстрату, који је с ону страну физике, у области метафизике. Тако се и сам физика сада изучава у свету метафизике, дакле у оним просторима психичког живота у којима су настале и религија, заснована на емоцијама: љубави и веровању, и философија, заснована на чврсто логички повезаним мисаоним концептима, утегнутим у строгу логичност. Као што се сад материја нашла у метаматерији, тако је та чврста логичност наводила философију ка научности до те мере да се чак сматрало да се и од ње може правити "строга наука", То очекивање да философија постане строгом научном дисциплином, данас је само један "одсањани сан".
    Област изван физичког и изван материјалног света има своје закономерности које, иако су постале темом савременог научног мишљења, и даље остају научно неухватљивим.
    Сасвим некритично преношење ових искустава о дематеријализацији света енергије у раван људске комуникације, доводи само до склањања погледа са људске моралности, сасвим непрепознатљиве математичким операцијама којима је овај одјек материјалног света још увек доступан. Просто се понавља иста прича из XIX века, када се Дарвинова идеја о међусобном сатирању врста пренела, са одушевљењем за људску научну мисао, на заједницу, што је само довело до култа јачега као "научно доказаног" закона природе, а тиме и као апсолутна вредност у међуљудским односима. У овом савремено случају дошло је до тога да се даје све већи значај пукој информацији, која није никакво знање о појави на коју се односи. Знање о томе се ни не сматра неопходним, некад чак ни потребним, како би се "успешно" баратало њоме у медијима и непосредном људском живљењу.
    Пуком информацијом без истинитости гради се фиктивни реалитет који је, већ по својој природи, лишен сваке потребе за моралношћу као основним супстратом којим је једино могућезасновати људски, хомонизовани вид постојања и сапостојања са другим. Међутим, тај материјално непостојећи, фиктивни реалитет остварује политичке немире, побуне маса, монструозне судске процесе, о којима имамо тако болно искежено искуство, ево већ више од једног столећа; сатанизације народа и сасвим ефикасне прогоне тих народа до њиховог пуког , биолошког, дакле материјалног, уништења на за то предвиђеним територијама.
    Фиктивни реалитет није наука. Он се гради злоупотребом науке. Наука је заснована на истраживању. Свако истраживање тежи истинитом. Наука је по томе морални чин. Она то показује и свесношћу научних радника да је свака наука ограничена темом и дометима човековог мишљења и расуђивања. Она је компетентна у оквиру света материје и основних закономерности које из тих искустава досежу и с ону страну материје у област метафизике. Она не досежедо могућности обухвата суштине света и његовог изворишта. У те области се аутентична научна мисао ни не упушта. Моралност која структурише човеково делање сродна је религијској мисли. Наука и религијска мисао се надопуњују када су аутентичне.
    Овде морам да поменем и једну заблуду која се сусреће код многих. Кад се каже дематеријализација стварности или нематеријална честица материје, помишља се да смо ближи сазнању Бога, да се ушло у област у којој ће се моћи "научно" верификовати религијски концепт света, што уопште није тачно. Материјални свет који је мерљив и онострани или метафизички свет који је схватљив човековим расуђивањем, дакле област у којој се развија философија, сасвим су ту, наш људски свет, испод сваке могућности да ћемо у њему моћи објектизовати биће Творца света. Све што је људски сазнатљиво није Бог, каже већ св. Августин, јер човеку је дато да сазнаје само Његову творевину. У наше време, Јаспер ће рећи нешто слично: Бог кога би доказали, био би само једна ствар међу другим стварима, а не Бог. Бог је постојање која омогућава човеку да постоји у слободи постојања. Он је апсолутно постојање, извориште постојања, које човек доживљава свим својим бићем. Без Бога, човек препуштен крајностима својих хтења и могућности пада у очајање бесмисла и немоћи. Сама тежња, сваког од људи, савршенству могућег постојања у моралној чистоти љубави према животу, остварају у људима доживљај Постојања које нас призива и воли. "Бог јесте", и то је све докле наше знање о Богу досеже.
                                                                                             професор др Светомир Бојанин
                                                          
  24. Волим
    "Tamo daleko" gave a reaction for a Странице, Неопатристичка синтеза- Лазар Нешић   
    Аутор: Лазар Нешић
    Георгије Васиљевич Флоровски рођен је 9. септембра 1893. године у Одеси у тадашњој императорској Русији. Са родитељима и братом Антонијем одлази 1920. године из Русије и настањује се у Софији. Године 1922. Флоровски се жени Ксенијом Ивановом Симоновом и сели у Париз, где је заједно са осталим теолозима емигрантима основао Богословски институт Светог Сергија и ту предаје патристику (1926–1948). Ускоро бива рукоположен у јереја, да би године 1948. отпутовао у САД и постао професор теологије и декан Богословског факултета Светог Владимира (1948–1955). Од 1954. до 1965. године је професор историје Источне Цркве на Богословском факултету на Харварду и истовремено (1962–1965) професор-сарадник на Одсеку за славистику и на Одсеку за богословље Факултета Светог крста (Holy Cross) 1955–1959. Када је отишао са Харварда, Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на Одсеку за славистику Универзитета Принстон, где држи предавања од 1964. и постаје гост-саговорник на тему патристике на Богословском семинару Универзитета Принстон од 1962. године и наизменично након повлачења са Универзитета. Умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86. години.
    БИБЛИОГРАФИЈА
    Опус оца Георгија је огроман и вишеслојан, но дели готово исту судбину са делима осталих православних теолога 20. века: разбацаност, некритичка издања, нецеловитост и слично. Позната сабрана дела (Collected works) објављена су у периоду 1972–1979. (томови 1–5) и 1987–1989. године (томови 6–14). Реч је о покушају сакупљања целовитог дела у једну едицију, мада је овај покушај данас све чешће оспораван од стране проучавалаца теологије Флоровског и осећа се хитна потреба за преуређеним издањем. На српски језик је преведено готово све. Наведену едицију чине:
    Volume 1: Bible, Church, Tradition
    Volume 2: Christianity and Culture
    Volume 3: Creation and Redemption
    Volume 4: Aspects of Church History
    Volume 5: Ways of Russian Theology, Part I
    Volume 6: Ways of Russian Theology, Part II
    Volume 7: Eastern Fathers of the Fourth Century
    Volume 8: Byzantine Fathers of the Fifth Century
    Volume 9: Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries
    Volume 10: Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers
    Volume 11: Theology and Literature
    Volume 12: Philosophy
    Volume 13: Ecumenism I: A Doctrinal Approach
    Volume 14: Ecumenism II: An Historical Approach
    НЕОПАТРИСТИЧКА СИНТЕЗА Г. ФЛОРОВСКОГ: ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ
    Георгије Флоровски је озбиљан мислилац, а то значи захтеван, дубок и не баш лако читљив. Његова мисао представља неистражено и недочитано море. Много је тема, проблема, откривења и недоумица у његовој теологији. Ипак, оно што данас зовемо неопатристичком синтезом налази се у центру разматрања савремених теолога. О томе је много писано. Шта значи поменута синтагма? Према Флоровском, уколико упростимо ствари, „неопатристичка синтеза би требало да обухвата нешто више од пуког копирања отаца и цитатологије. Она заиста треба да буде синтеза, дакле, стваралачки поступак: мора бити отачка, верна речима и животима отаца. Истовремено, она мора бити нова и савремена, будући да се обраћа једном сасвим новом и другачијем свету. Укратко речено: савременом свету – преко живе речи теологије – приопштити древно искуство живота у Христу.“ Тако је (у теорији) мислио Флоровски. Наравно, ово ће донети извесне добре резултате у самој пракси богословствовања: отвориће нове, свеже просторе за мишљење. На жалост, после осам деценија прича почиње и да посустаје. Иако је могуће да се многи не сложе са оним што следи, синтеза оца Флоровског испољава и извесне слабости у пракси.
    Прва ствар је апсолутизација. Пре свега апсолутизовање метода неопатристичке синтезе, као јединог и неприкосновеног кључа за разумевање, како хришћанске старине, тако и савременог света. Данас готово да нема богословског рада који не почиње позивањем на неопатристику и њене идеје. Штавише, она се проглашава јединим исправним мерилом богословствовања. Но, у теологији свака апсолутизација води идеализацији, а на крају пута чека нас идеологија.
    Друго је (не мање битно) фундаменталистичко читање патристике. Реч „фундаменталистичко“ сликовито означава буквализам и искључивост у тумачењу и разумевању патристичке књижевности, без узимања у обзир ширег контекста прошлости и (посебно) садашњости. Онога што је било некада и како сада јесте. Овакво читање фаворизује једну теологију на уштрб друге (нпр. чувено, а истовремено неозбиљно, супротстављање онтологије и етике), те једну еклисиологију супротставља другој (терапеутско-подвижничка vs евхаристијско-есхатолошка). У овим случајевима фундаменталистичко читање искључује праву синтезу, тј. могућу комплементарност двеју вештачки наметнутих супротстављености.
    Треће је несавремени језик и идиоматика теологије у савременом свету. Повратак оцима не сме бити пуко одржавање и вештачка реанимација појмовног система патристичке литературе. Многи појмови темељци патристичког доба данас хришћанину и човеку готово ништа не значе. Уместо реанимације појмовног апарата древности, теологија мора говорити у савременом идиому. Неопатристичка синтеза је мало урадила на овом пољу, на првом месту зато што се чини да њен концепт не пружа такве могућности.
    Четврто је идеологизација. Неопатристичка синтеза је окоштала и постепено се претворила у теорију, што Флоровски тешко да је желео. Од теорије ни идеологија није далеко. Као скуп теолошких система, појмова и херменеутичких метода читања битних текстова хришћанства, неопатристичкој синтези прети што и свакој књишкој ствари: затвореност за живот. Пасивност и ирационалност. Неспремност за драму сусрета са Другим и другима. Напросто, теологија мора да дише и њено затварање у системе значи окамењеност. Укоченост, а на крају и потпуну нерелевантност и неактуелност.
    Пето је недостатак рада на разумевању Предања. Ако је Предање Цркве живот у Светом Духу и непрекидно оживљавање стања учмалости и сивила, те има егзистенцијални карактер (а до тога, макар теоријски, Флоровски итекако држи), ниједна метода богословља (чак ни оно што бисмо звали повратак Оцима) не сме и не може бити апсолутизована, идеологизована и фундаментализована. У том случају имамо проблема са прекидом живе креативности, у крајњој линији – проблема са самим животом.
    Сума гласи: циљ будуће теологије (а чини се да је свака истинска теологија таква, наиме, теологија будућности) јесте (парафразирајмо парадоксалне речи једног вредног српског мислиоца): вратити се тамо где се никада није било. Тамо где се тек може бити и богословствовати. У нешто сасвим ново. То опет значи: ка Светотројичном и Триипостасном Богу Цркве, као стално Другом и Новом. То захтева труд и напор. Мукотрпно стваралаштво и преиспитивање. Оце Цркве и њихову мисао тек треба озбиљно прочитати и разумети. Живот се не може преписивати, па тако ни теологија. Зато ће мера теологије и њене речи увек и изнова бити сам живот у Христу. Верујемо да је ка овоме (колико му је то живот смртника омогућавао) тежио и сâм Георгије Флоровски.
    Извор: Православље.рс
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Митрополит Порфирије: Од политичких напетости по правилу страда српска мањина   
    У Сиску почиње акција поделе хуманитарне помоћи православним Србима на подручју Митрополије загребачко-љубљанске. Шта је планирано као наставак те акције?
    И сами сте видели да Срби овде не живе лако. И то не само у мањим, сеоским или руралним подручјима где је најтеже, него и у градским центрима, као у Сиску, Загребу, Карловцу, далматинским градовима. Криза погађа све и Хрвате и Србе, католике, православне, друге, без разлике. Али православни Срби, овде, живе теже него други. Последице несретног рата, окончаног пре двадесет годиина, нећу претерати ако кажем, одређена поратна психоза, што значи несагледавање реалности и могућности које омогућује живот у миру, спречавају ово друштво и његове чиниоце да ефикасно решавају економске и социјалне проблеме. Производ таквих околности је и да људима не недостају само уређаји, веш машине, шпорети и слично, него, чак и храна. Стога смо прикупили одређену количину намирница и кућних апарата и поделили верницима по местима која смо данас посетили. И у претходном периоду свакодневно смо чинили колико смо могли дајући помоћ појединцима, али сагледавши димензије праве хуманитарне кризе у којој живи српски народ у Хрватској, одлучили смо да колико-толико, проблем решавамо систематски. Ми овдашњи епископи и свештеници се надамо да успешне компаније из Србије неће заборавити преостале Србе који живе у Хрватској.
    Управо се у овом граду почетком јула догодио инцидент: проваљено је у цркву, свештенички стан и канцеларије свештеника. Нажалост, то не само да није био једини, него је био један у низу инцидената на подручју Митрополије. Новембра прошле године камењем су нападнути ђаци гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу, година је почела грубим вређањем православне Цркве на локалној телевизији З1, а почетком јуна фарбом је оштећен Храм Преображења Господњег у строгом центру Загреба. Како Ви реагујете на ове инциденте? Шта сте, на пример, рекли ђацима који су били нападнути или сисачком свештенику, који је приликом Ваше посете, неспоредно после провале, рекао да се он и чланови његове породице не осећају безбедно?
    Покушавао сам да их храбрим подсећајући на чињеницу да је реч о инцидентима и да већина не дели расположења и ставове лоших појединаца. Подстицао да живе у духу Јевнђеља, саветовао да воде рачуна о томе да они чине другима добро и  да се надам да ће једино тако Бог дати да такви инциденти пре или касније престану. Упркос заиста тешким околностима, дух пријатељства, дух љубави и међусобне помоћи који је захваљујући ученицима и професорима однегован у нашој гиманизији у Загребу побеђује таква не мала искушења. Деца и даље са осмехом долазе у школу.
    Да ли Вас је након ових немилих догађаја контактирао неко из већинске Римокатоличке цркве у Хрватској? Да ли је било јавних осуда из њихових редова?
    Не водим сувише бригу о томе. Било је, истина приватних позива телефоном и слично. Важније је, далеко, како се ја понашам, шта ја и моји свештеници учимо наш верни народ. Настојимо да то увбек буде у духу Христових речи: како хоћете да чине вама људи чините и ви њима тако исто. Али морам да кажем да обични људи, браћа римокатолици, када се дешавао неки од немилих догађаја, прилазе на улици, јављају се телефоном, електронском поштом, изражавају негодовање, противе се екстремистима, показују праву хришћанску састрадалну љубав. То је оно на чему свет почива.
    Цело лето било је обележено разменом тешких речи између српских и хрватских државника која још увек траје. Било је у једном тренутку готово свакодневних размена дипломатских нота, а односи суседних земаља знатно су погоршани. Колико је то политичко подизање тензија утицало на обичан свет, онај који Ви срећете на богослужењима, у храмовима и ван њих, и Србе и Хрвате?
    Задовољан сам што у Србији међунационални односи нису политичко поље на коме се губе или добијају изборне утакмице. То говори о политичкој елити, али још више о томе да народ у Србији нема такву врсту оптерећења. Томе је, заједно са политичарима, допринео и став Српске Православне Цркве, али и наш заједнички рад са Католичком Црквом у Србији и другим црквама и верским заједницама, медијски и сваки други. Од политичких тензија по правилу, страда српска мањина. Увећани егзистенцијални страх када се упари са немаштином оставља тешке последице, у свакодневном животу, али и не мање психолошке. Не мање последице духовне природе  овакви односи остављају и на већински католички народ. Намећу се осећања анксиозности, не само код појединаца, без реалног основа. Отвара се ново врзино коло. Тога су сигурно свесни и католички бискупи и свештеници.
    Да ли су те политичке тензије и поменути инциденти утицали на Вас и Ваш свакодневни живот у Загребу? Да подсетимо, недуго по доласку у Загреб, састали сте се са тадашњим државним и црквеним врхом, и медијима и хрватској јавности нови Митрополит загребачко-љубљански одмах је постао видљив и препознатљив...
    Реално нису. Радим и живим уобичајено. Можда сам, уз помоћ браће епископа, боље и целовитије сагледао проблеме и услове живота наших верника. Отуда и ова акција прикупљања и поделе хуманитарне помоћи.
    Како гледате на судску рехабилитацију кардинала Алојзија Степинца? И то је био један од повода за српско-хрватске дипломатске ноте...
    Све што могу рећи је да то ни на који начин неће утицати на рад мешовите комисије која на иницијативу Ватикана разговара на тему канонизације Степинца.
    У септембру треба да буде одржан други састанак Мешовите православно-католичке комисије за дијалог о кардиналу Степинцу, овде у Загребу. И председник Србије Томислав Николић најавио је да припрема материјал за чланове Комисије, представнике СПЦ. Шта ће бити разматрано на том другом састанку и каква су Ваша очекивања исхода рада те Комисије?  
    Сагледаваће се личност Степинца до Другог светског рата. О исходу је рано и тешко говорити. Као и пре разговора, тако и по завршетку рада комисије, о томе да ли ће Степинац бити канонизован, одлучује Ватикан. У сваком случају, већ је велика ствар да о једној тако спорној теми можемо да раговарамо у пријатељској атмосфери, без тензија и оштрих речи.
    http://www.spc.rs/sr/mitropolit_porfirije_od_politichkih_napetosti_po_pravilu_strada_srpska_manjina
×
×
  • Креирај ново...