Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ стобијски Давид: БПЦ одби мајчинство и не даде аутокефалију!   
    Прошле седмице ми се јавио новинар, кога сам упознао недавно (слободно ћу да га назовем пријатељем), и питао ме: да ли бисмо могли да снимимо изјаву о писму које је МПЦ упутила БПЦ, тражећи једнострано признавање самопроглашене аутокефалије? Са лакоћом сам му одговорио да бих најпре изазвао његово расуђивање , и продужио сам једноставним, савременом човеку, разумљивим језиком: да ли би се упустио у анализе и шта би изјавио, када би наша влада упутила писмо влади Р. Словачке у коме би тражила да Словачка једнострано прими Македонију у пуноправно чланство Европске уније и потом да заступа и промовише њено „чланство“ пред свим другим члановима уније? Одговорио ми је: рекао бих да у влади седе неозбиљни и неодговорни људи. Овом реченицом смо завршили наш разговор и поздравили се до следећег слушања.
     
    МПЦ је толико спустила свој ниво, да оно што је очигледно за политику, у односу на цркву представља удицу око које се десило истинско комешање. Не знам какав је онтолошки статус људи, који су бацили мамац „мајка-црква“, али се добија утисак да им је то изазвало вртоглавицу. Не само њима, већ и бројним аналитичарима и експертима који су се попели на рингишпил, догодило им се такво вртење пољане,  тада су се испуниле речи Светислава Басаре који у књизи Јавана син Нахоров вели: „Ошамућени од вртоглавице, пропаст ће назвати прогресом!“ Теологија стрпљиво чека, да се заврши круг рингишпила. МПЦ желећи да привуче пажњу, изгубила је кредибилитет!
     
    Када конкретна област, на канонски начин, добија самосталност по питању организације свог деловања, тада се црквена катедра, од које је добила самосталност ословљава као црква-мајка. На вртешци се лицитирало са црква-мајка, али се јавна распродаја завршила покушајем да често понављана неистина постане стварсност. У стварности, Охридска архиепископија није имала цркву-мајку! Она није била осамостаљена од друге цркве, будући да је увек била аутономна у саставу Константинопољске патријаршије, а њена организација је успостављена императорским декретом из 1018. г., од Василија Другог Бугароубице. У православљу нема независних цркава! Можемо слободно рећи да су аутокефалне цркве и аутономне, тј. нису самодовољне цркве! Рекао сам и поновићу: нпр., уколико аутокефална СПЦ одузме чин свом епископу, он има право да се жали Константинопољској патријаршији, која сазива сабор епископа свих помесних цркава. Уколико се утврди да је дотичном епископу неправедно одузет чин, тада се СПЦ налаже да га прими и она је дужна да то учини. Православна црква функционише као једна породица, али, нажалост, МПЦ је предуго ван те породице, па тако нема појма шта се дешава унутра! БПЦ знајући да је немогуће једонстрано да да аутокефалију МПЦ, прихватила је да посредује код СПЦ и других цркава. Посредништво је добродошло! Оно је почело са архиепископом Христодулом који је 1998. године посредовао да почну преговори између МПЦ и СПЦ, а до сада, више пута конструктивно су посредовале Константинопољска патријаршија и РПЦ, упућијући МПЦ на дијалог са СПЦ и ПОА.
     
    Претпостављам, да јавност сагледава, да када један организам губи осећај равнотеже, увек постоје озбиљне, одговорне личности, које знају добронамерно да га освесте , да не изгуби тло под ногама. Запано и средњоевропски митрополит Антониј (који је и члан новоформиране комисије БПЦ за посредовање), умесно каже да се „десила хистерија у вези проблема МПЦ“. Он предочава да не може да се игнорише ПОА у Репиблици Македонији и позива македонске грађане да схвате да се процес признавања одвија кроз консензус, а не само од једне цркве (Монитор.бг, 24.11.2017) И др Борислав Цеков, професор компаративног уставног права и црквеног права у Софији, јавно је предочио да је проблем МПЦ искључиво црквено питање, које треба да се решава без сентименталности – којој мајци ће да припадне дете! Дете МПЦ, без сумње, по Цекову, „се изгубило од црквене јурисдикције СПЦ, јурисдикције коју признаје и БПЦ.“ Зато Цеков инсистира да се око овог питања „не прави политички метеж, будући да је БПЦ део саборне цркве, а не одељење бугарског министарства спољних послова“. (Фокус.бг, 22.11.2017). Код нас је једино Бранко Героски враћао свест зашамућенима, предочавајући да „ не треба да се буде експерт за црквена питања да би се схватило да БПЦ неће ући у раскол са православном црквом, прихватајући апел скопских очајника“, тј. да „МПЦ мора да се врати у литургијско јединство са СПЦ па потом да претендује на аутокефалност“. (Слободен печат, 23.11.2017).
     
    На крају, МПЦ треба да се запита да ли јој се врти у глави да ће можда православне цркве да се поведу за исказом официјелног историчара МПЦ, Јована Белчовског, који је за ТВ Алфа (20.11.2017) казао:“ Знате ли како смо добили аутокефалну цркву? Благодарећи покојном Крсти Црвенковском! Алал том човеку, нека му је лака црна земља. Једноставно у разговору са председником Титом, Крсте му је рекао – ми морамо најпре да отворимо академију и цркву да прогласимо за аутокефалну!“
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Срби Призренци у расејању не заборављају родни град   
    26.11.2017 Извор: Dnevnik.rs Пар седмица након што је представљено на Београдском сајму књига, дело посвећено једној од најзнаменитијих личности старе Србије, Петру Костићу, „Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића“ историчара др Александре Новаков и др Уроша Шешума доживело је промоцију у граду из ког и потиче, у Призрену. Фото: З. Милосављевић/ Црква Светог Спаса Зграда призренске богословије, која је после погрома 2004. потпуно обновљена, а коју је у своје време Петар Костић завршио и био њен професор и ректор, била је место где је поводом 165 година од његовог рођења, уочи празника Светих Врача Козме и Дамјана, 13. новембра, указано на његов стваралачки опус, значај и  допринос српској историографији.
    - Петар Костић, доајен међу српским културним делатницима на простору Старе Србије и Македоније, у жељи да себи и својим читаоцима објасни узроке тешког стања српског народа на овим просторима у 19. веку, објавио је знатан број радова о политичкој, културној и друштвеној историји Старе Србије у 18. веку и тиме дао драгоцен допринос српској историографији – каже научни секретар Српског биографског речника и уредник за фотографију СБР Александра Новаков, један од аутора књиге.

    Фото: Promocija knjige „Listići iz dalje i bliže prošlosti Petra Kostića“ u Prizrenu Највише пажње, дакако,  Костић је посветио Призрену. Осликао је српске призренске обичаје приликом веридбе, просидбе и свадбе, описао начин прослављања крсне славе, записивао пословице, загонетке, бројалице и обредне песме и тако оставио значајне етнографске и лексикографске изворе за проучавање културне баштине метохијских Срба. Ова књига, која представља својеврсну збирку Костићевих радова  објављених  у периодици између 1902. и 1934. године, издавачки је првенац Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена, осведоченог чувара културног наслеђа тог древног града, у ком се на сваком кораку наилази на трагове српског битисања.
    Друштво је настало 2004. године у Младеновцу, али окупља Призренце ма где да су уточиште нашли пошто су морали да напусте родни град, да би се сачувало културно-историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији, пре свега Призрена и околине, јер они представљају неисцрпну ризницу материјалне и нематеријалне српске баштине.        
    - За 13 година успели смо да обновимо одређен број цркава, спасимо их од пропасти, покренули смо више акција, попут Школе калиграфије која је ове године почела да ради у манастиру Светих Архангела и намењена је деци из дијаспоре и с Косова и Метохије – каже председник Друштва Бојан Бабић. - Лане смо покренули и Фестивал средњовековне музике Медимус...
    Међу резултате прегалачког рада  чланова овог Друштва иза ког стоји огромна љубав према Призрену, који тешко да може и друге који само кроче у њега оставити равнодушним, Бабић убраја и учешће у обнови цркве Светих Врача Козме и Дамјана у Поткаљаји, некадашњем српском кварту и историјском језгру Призрена.
    Зорица Милосављевић
    Више цркава него становника
    У Призрену данас живи петнаестак Срба, најмлађи Призренац, тромесечни  Бранислав, крштен је ових дана. Ако се томе дода педесетак богослова, професори и свештенство, српска заједница онда броји седамдесетак чланова, а пре 1999. године било их је 12.000.
    - Сада има више светиња него Срба – каже Бојан Бабић.- Призрен је у средњем веку по предању, имао са околином 365 цркава и манастира, за сваки дан по једну. Призрен сам као град је имао 30 цркава и манастира, од којих сад постоји петнаестак, остало су црквишта и остаци. Оближња Велика Хоча данас има 13 цркава и манастира, Љубижда на ободу Призрена има их 10. То је велики потенцијал Призрена који је постао туристички град. Призрен је толерантан град и једини на Косову и Метохији у ком би Срби могли  да се врате да живе.
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Прослављен имендан архиепископа охридског г. Јована   
    Црквеним велелепијем прослављен је Свети Јован Златоуст, имендан Његовог Блаженства архиепископа охридског и митрополита скопског г.г. Јована, што је уједно и слава Ставропигијалног манастира Светог Јована Златоуста у Битољу.
    Празнична радост увеличана је посетом Високопреосвећеног митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, који се одазвао позиву архиепископа Јована. На бденије уочи празника пристигла је и група верника из Грчке предвођена архимандритом Нифоном, игуманом Манастира Светог Нектарија Егинског из митрополије Глифаде.
    Митрополит Порфирије служио је бденије уочи празника, а на сам дан празника Светом архијерејском литургијом началствовао је архиепископ Јован, уз саслужење митрополита Порфирија, епископа брегалничког и местобљуститељ битољског Марка, епископа стобијског и местобљуститељ струмичког Давида, више свештенослужитеља ПОА, Митрополије загребачко-љубљанске и митрополије Глифаде, Атина.
    За благолепије службе постарали су се појци Хора "Мојсије Петровић" предвођених диригентом Николом Поп-Михајловом из Београда.
    По прочитаном Јеванђељу, омилију је произнео митрополит Порфирије.
    На крају службе Архиепископ Јован је благословио празнично кољиво, а митрополит Порфирије је извршио обред освећења нове гостопримнице манастира, у коме је сестринство манастира приредило послужење за све присутне.










  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Наум конфабулацијама до истине: МПЦ неће бити аутокефална пошто је Бугарска црква усвоји као "мајка"   
    Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама.
    На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894
    и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/
    Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд...
    Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности.
    Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем.
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Др Јоан Коман: Значај хришћанског пријатељства   
    Једна од великих и чистих радости хришћанског живота јесте пријатељство. Али је пријатељство и нешто више од радости. Оно је богатство душе, улепшано светлошћу, радошћу и блаженством. Колико ли је њих данас жељно топлине и нежности пријатељства? На колико ли је страна на књигама, рукописима, документима, на колико ли различитих типова споменика, кипова, слика или фотогра-фија има забележених успомена пријатељства? Та ове белешке укоравају времена и догаћаје кроз светло вечне вредности хришћанског пријатељства. Но многи су људи многих времена дали суд о вредности обичног пријатељства. Стари му људи посвећују храмове, споменике, расправе, дијалоге, поезију, часове у школским програмима, те перипатетичне дискусије, те академске, па скупоцене и разноврсне. Имена појединих људи су доспела, да буду уписана у историју светске културе, јер писаху златне странице о врлинама пријатељства. То су имена Хомера, Платона, Аристотела, Цицерона, Плутарха и др. Сви су стари људи у пријатељству гледали једно „разумевање пуно добре воље и љубави за све послове Божанске и за све послове човечности" (Цицерон).
    Али хришћанство је дало пријатељству неограничену вредност, где оно иде до највећег пожртвовања. Такво је пријатељство донео, проповедао и практично спровео Наш Спаситељ Господ Исус Христос у времену свог земаљског живота. Христово је пријатељство љубав Христова, праведна, без примеса, љубав тотална. Он лечи болесне, храни гладне, васкрсава мртве, помаже невољнима, не тражећи ништа у замену. Оваквим су пријатељством били надахнути и кренули Његовом стазом многи хришћани, верујући чврсто, у лековиту снагу Нашег Спаситеља, „јер су неизмерно волели болесног." 
    Какво дивно пријатељство показује Спаситељ према Св. Ап. Јовану, те према Св. Ап. Петру, кога је поздравио и коме је опростио и после његовог трократног одрицања. А какво ли је тек пријатељство показао према своме непријатељу Савлу, начинивши од њега великог пријатеља Апостола Павла, начинивши од њега „сасуд изабрани" за Своју Науку. А потом према свима Ученицима, које спасава од морске буре, а и према свима људима, ради којих је и дошао на овај свет и ради којих и полаже свој живот на Крсту. Али Он кроз ово пријатељство објављује, да истинито пријатељство тражи љубав овенчану жртвом: "Јер нема веће љубави од оне, да неко положи душу своју за пријатеље своје" (Јн. 15,13).
    Св. Апостоли и Св. Оци су посејали семе неисказаног пријатељства наслеђеног и показаног на примеру Спаситељевом. Не може се речима исказати нити словима исписати, колико је семена овог пријатељства бачено на душе милиона себичњака првих хришћанских векова. Ми и данас са узбућењем читамо о самилости себичњака Онисима, у стиховима Св. Ап. Павла. Св. Црква је накићена мноштвом пријатеља, који кроз векове сијају као бисер велике вредности на Њезиним грудима, као што су: Св. Игнатије и Поликарп, учени Климент и Ориген, Кипријан и Понтије, ерудите Евсевије и Памфило, Св. Атанасије и Антоније, Св. Василије Велики и Григорије Назијанзин, итд. итд.
    Пријатељство је у хришћанству процветало као ружа благодати, смерности, доброчинства и љубави. Оно је непходна атмосфера хришћанског живота. Св. Јован Златоусти има узвишено мишљење о пријатељству: „Пријатељ је пожељнији од овоземаљског живота. Многи су се људи, после смрти својих пријатеља, молили Богу, да више не живе. И заиста, пријатељ је вољенији од саме светлости. За нас је боље да се и сунце угаси, него да останемо без пријатеља".
    Пријатељство заузима безброј страница у светим књигама, почев са Св. Писмом, пролазећи кроз Св. Предање и до данас. У XII веку Теодор Теодром посвећује читаву поезију од пет стотина песама пријатељству... Техника, наука, конгреси разних типова, на разним странама света су остварења великог пријатељства.
    И баш зато, у овој нервозној, несигурној светској ситуацији пријатељство би могло да одигра значајну улогу на остварењу мира у свету. Историја нам јасно сведочи, да је пријатељство моћни фактор човечности, који ствара слогу мећу људима.
    Зато Спаситељ упућује својим ученицима ове речи: „Од сада вас нећу више називати слугама, јер слуга не зна шта ради његов Гооподар. Него вас називам својим пријатељима, јер све што сам чуо од Оца Свога показао сам вама” (Јн. 15,15).
    Пријатељство је снажно морално оружје против ратова, јер оно разара непријатељства, оно обара самовољу, оно руши лакомост и друге пороке. Пријатељство је брана, заштита, радост. Оно је поштење и нада наша, објашњава Св. Јован Златоусти. „Пријатељ, који верује, јесте наша јака заштита. И онај, који је пронашао таквог пријатеља, он је пронашао једну ризницу” (Сирах. 6,14).
    др Јоан КОМАН
    са румунског превео: Иван ПЕТРОВИЋ
    Теолошки погледи, 2/73, стр. 156/157

  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер др Оливер Суботић: Виртуелна реалност, виртуелни идентитети, реална зависност, реални проблеми   
    Сви ми који смо осамдесетих година двадесетог века играли видео-игре на спектрумима, комодорима, амигама и атарију, сећамо се колико нам је то било забавно и нико од нас неће рећи да је у том погледу имао било каквих психолошких и физиолошких сметњи или поремећаја идентитета, поготово ако је у близини куће био спортски терен. „Поремећај“ се примећивао само у школском дневнику: видео-игре су биле веома забавне, а учење није, па смо се некако сви чешће приклањали првој варијанти, док је школско градиво трпело. У међувремену су видео-игре прешле дугачак пут, тако да данас имамо не само фотореалистичну графику и веродостојан звук, већ и могућност умреженог играња. Један од пријатеља са којим сам крајем осамдесетих година двадесетог века активно размењивао видео-игре скоро ми је рекао да је у једној играоници недавно доживео веома непријатно искуство. У њој се, стицајем околности, задесио управо када је неколико тимова играло једну популарну „пуцачку“ фотореалистичну игру умреженог типа: одлична тродимензионална графика и реалистичан звук који човека преносе у улогу командоса који треба да истреби чланове супарничког тима у виртуелном свету. Пренеразила га је реакција деце када у том виртуелном војном полигону једном од играча понестане муниције, после чега постаје лака мета за другог: у играоници су се орили острашћени узвици типа „доврши га“ и неки много гори, који нису за људске уши. У фотореалистичном виртуелном окружењу, где је ратна атмосфера тако реална, овакав степен агресије међу најмлађом популацијом не само да запањује, него и отвара озбиљна питања.   Проблематика виртуелне агресивности која може бити пренета у реалне односе само је једна последица, и о томе постоје различита мишљења. Ипак, основни проблем се опет тиче идентитета личности – како младих, тако и старијих. Сетимо се научнофантастичног филма Тотални опозив (Total recall), у коме главни јунак жели да из досадне реалности побегне у неки други свет, у коме ће имати други идентитет. Ово није ништа друго до жеља човека да преобрази себе и свет око себе, али на крајње погрешан начин.   Није ретка слика да човек после напорног радног дана није ни за друштвену мрежу ни за електронски форум, али зато једва чека да се наспава и потом урони у потпуно измишљени виртуелни свет, у коме може да изабере идентитет који му одговара. А још ако има додатну технолошку опрему, попут VR-наочара или кациге, специјалних рукавица и одличних звучника, већ је у потпуно другом свету маште. Савршени бег од реалности – у својој сте кући, а опет далеко од ње. За православне хришћане, међутим, проблем је јасно видљив из перспективе подвижничког живота:   У овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се овај концепт [виртуелне реалности] може користити, а да не утиче на духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње тј. да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. А да не говоримо о последицама неумерене фантазије на исихастички живот који треба да буде врхунац хришћанског подвига.   („Виртуелна реалност“, Човек и информационе технологије)   Јасно је да се питање трансформативног капацитета бинарне цивилизације у овом случају поставља у далеко заоштренијој форми него у случају друштвених мрежа. Паметан човек ће одмах схватити да је у питању не само велико губљење времена, већ и губљење идентитета уколико човек заиста „живи“ у свету виртуелне реалности. Каквог сад опет идентитета, резигнирано ће узвикнути заклети игромани! Зар симулатори реалног света нису одлична прилика да се човек опусти? Зашто правити баба-роге од тога када сви знамо да је то измишљени свет?!   На страну то што реалност показује да је међу онима који проводе време у виртуелном свету далеко више напетих него опуштених људи (што побија тезу о благотворном утицају), далеко је већи проблем то што је сваким даном све више људи који размишљају о свом виртуелном статусу и даљем решавању виртуелних проблема не мање него о свом дневном послу и породичним обавезама. Када начелница лабораторије позове стручну сарадницу да дође у њен кабинет, а она одговори да стиже одмах, „само да залије шаргарепу“ (коју у слободно време „залива“ у видео игри-симулатору на свом рачунару), онда то може бити и помало симпатично, мада је и симптоматично. Али када све дође до тога да жена затражи развод због тога што је супруг непрестано у виртуелном свету електронских игара и симулатора или када некога морају да воде на клинику за одвикавање од видео-игара, онда се коначно схвати да је да постоји неки озбиљан проблем у тим неозбиљним стварима. И да напоменем: сва три наведена случаја су реални догађаји који су се десили у претходних неколико година.   Да се можда крене превентивно, почевши од забране видео-игра за најмлађи узраст? Забране никада нису донеле нити ће донети добро, и то је дубоко погрешан пут: ако деца не буду играла видео-игре у својој кући, играће их у играоници или код другара. А некако је и лицемерно да им бранимо играње видео-игара управо ми који смо то исто чинили када смо били у њиховом узрасту. Далеко је боље уложити труд у то да се скрати време проведено испред монитора и пронађу „нормалне“ видео-игре, такве да се и родитељи могу поиграти заједно са децом. Тиме се избегава малочас поменуто искушење „дигиталног индивидуализма“, где су сви једни поред других, а опет су далеко. И не само то: постоји велики број видео-игара у којима најмлађи могу доста тога да науче – из страног језика, историје, природних наука, ... Зашто то не искористити?   У домену хришћанског живота, дакле, основни проблем није у томе што се све више појављују игре болесне тематике, у којима је циљ да будете што већи грешник (у игри Seven Sins (Седам грехова) то је чак и експлицитни циљ) јер ће дете са здравим осећајем за етику и естетику (које треба да стекне од родитеља) такве видео-игре свакако заобићи. Главни проблем је у фиксирању менталног апарата на „фине“ илузије, које временом преузимају пажњу и мисао, што је проблематично и код младих и код старих.   Када је човек дуго везан за виртуелну реалност, ум је на неки начин паралисан огромним приливом података из света маште и не може да обавља функцију централне спознајне тачке нашег бића, оне тачке која служи да се човек реално преобрази у светлости Божијих енергија. Другим речима, сваки човек дефинитивно вапи за преображајем себе и реалности око себе, али за то је потребан напор воље, док је виртеулна реалност симулакрум тог подвига и даје привиде преображаја, без икаквог напора. Због тога и јесте толико примамљива.   Када се човек препусти свету виртуелне реалности, као последица се понекад јавља и својеврсна технолошка зависност. Она је постала актуелна у тој мери да увелико постоје специјализоване клинике које се баве отклањањем зависности од виртуелне сфере. Такве институције су свакако потребне и рекло би се да дају резултата, али – као у случају сваке врсте зависности – клинике су само додатни механизам оздрављења, док главну улогу има искључиво најближе окружење.   За хришћанина је најважније да има јасну представу о својој онтолошкој зависности према Богу, која је једина природна зависност, за разлику од сваке друге, те и технолошке. Та онтолошка зависност је једина која ослобађа човека, што се види на примеру светитељā, људи у правом смислу те речи, чија се слобода испољавала искључиво у жељи да живе по вољи Божијој. За њих је живети без Христа Господа једнако не живети. Та врста „зависности“ се код сваког истинитог хришћанина види у сталној жељи да буде у заједници са Богом и потреби за редовним причешћивањем, што је слично потреби узимања хране и пића у телесном смислу. Када би наркомани у дубини свога бића осетили ту врсту зависности, никада се не би поново латили дроге. Исто важи и за зависнике од садржаја виртуелне реалности – човеку који једном осети драж благодати Божије свака створена светлост изгледа као мркли мрак:   Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе.   Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје „Да“ вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског „Да“ у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу.   („Проблем зависности од дигиталних технологија“, Човек и информационе технологије)   Постоји и један практичан начин живота који није толико везан за религијску припадност колико за однос са ближњима, и који помаже да се ублажи проблем технолошке зависности. Решење је у отворености, спонтаности и креативности најближе околине технолошког зависника, односно људи који га окружују: у отворености за физичку комуникацију, као супротности затварању у електронски свет; у спонтаности у физичкој комуникацији, насупрот механизованом деловању електронске сфере; у креативности у физичкој комуникације, насупрот рутинизираним навикама и рефлексним радњама у виртуелном свету.   Поменута старија сестра девојчице која по цео дан седи у својој соби удубљена у рачунарски екран вероватно се није сетила да буде толико отворена, спонтана и креативна и да купи омиљени колач своје млађе сестре, позове је на терасу и поведе разговор о неким занимљивим питањима. Временом би формирала нови обичај, као антипод обичајности укључивања рачунара и одласка на друштвену мрежу или уласка у виртуелни свет. Исто је и са одраслима: познајем млади брачни пар који је имао изузетну навику да свако вече, пошто заврши све своје обавезе, седне на терасу и ако ништа, оно бар десетак минута заједно посматра звезде, у необавезном разговору. Тај осећај пријатне тишине у заједништву са вољеном особом пред оком небеских светила не може да пренесе ни најсавршенији виртуелни симулатор. Баш због те јединствености и непоновљивости тај обичај и јесте важан.   Потребно је, дакле, открити радост и чари физичког контакта, незаменљивост директног погледа у очи, стиска руке или бар заједничког испијања чаја уз омиљени кекс. За почетак, дакле, довољно је радити на добрим навикама и на добром поретку, а у питању су углавном веома једноставне ствари. За почетак, никада не прекидајмо живи разговор са другим човеком зато што нас у том тренутку неко позива на мобилни телефон или зато што само кренули да „освежимо“ свој сајт. Не само зато што је непристојно чинити другачије, већ и зато да бисмо очували могућност узрастања у аутентичну личност.   Важно је себе и своје „технолошке“ навике увек изнова преиспитивати. Рецимо, ако већ морамо да пратимо мас-медије да бисмо били информисани о догађајима из друштвеног живота, поставимо себи питање да ли ТВ пријемник мора баш стално бити укључен и реметити могућност разговора у тишини. Зар баш морамо да слушамо све те рекламе које прекидају пренос онога што смо заиста изабрали да гледамо? И зар је велики подвиг искључити даљинским управљачем звук када дође пет рекламних минута и попричати са особом која седи поред нâс?   Све у свему, ако треба бирати између тога да се време проведе на динамичним друштвеним мрежама и у узбудљивој виртуелној реалности, са једне стране, или са познатим, често монотоним људима из свакодневног живота, са друге, треба изабрати жив и реалан однос. Ово стога што је прво лако и не изграђује, док друго захтева подвиг општења и напор аутентичне комуникације, али је зато темељно за наше биће. Тада не „монтирамо“ реалност, попут филмског режисера, већ је живимо у пуноћи.   Извор: Православие.ру
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Живот и смрт у Хиландару: Како изгледају свете мошти (ВИДЕО)   
    У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.

  9. Тужан
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Ведран* за a Странице, Виђења на сајту Архимандрита Никодима (Богосављевић)   
    На сајту Архимандрита Никодима у последње време се појављују "виђења", боље рећи сновиђења о разним темама. Виђења су представљена као виђења С.Р. У првом од њих се наводи да је дошла у манастир с.Р. и испричала своје виђење. Из чега можемо да претпоставимо да је у питању нека сестра Р (?). Међутим у осталим виђењима се појављује само као наслов "ВИЂЕЊЕ С.Р. о .....", па се питам да ли је у питању иста сестра Р., или је у питању скраћеница С.Р. за својеручно, што би онда практично значило да је виђење Архимандритово?
    Занимљиво је да су сва виђења готово искључиво на теме којима се сам Архимандрит бави, равна земља, екуменизам, последња времена, раскол артемита. Поставља се наравно питање да ли то Архимандрит има сновиђења о ономе о чему јавно иступа и пише, или то нека сестра Р. има сновиђења баш о оним темама о којима Архимандрит јавно говори и пише?
    У последње објављеном сновиђењу о екуменизму можемо прочитати и то како сновидац у сну види да на другој особи (саговорнику у сну) нема благодати, као и то да у Цркви где се служи "по новом" нема благодати. Непућени читалац ће прочитавши ово сновиђење доћи до закључка да у црквама у којима се служи "по новом" не треба да се моле, јер тамо нема благодати, и да људе треба да пажљиво посматрају и процењују колико је на њима благодати. По сновиђењу је, изгледа, нарочито опасно ако се још смешкају и ако су у белом. Можемо помислити да су, којим случајем, ови људи из сна били у црном и намрштени, вероватно би били благодатни? Да ли ово уважени Архимандрит кроз сновиђења позива на раскол? Не верујем да му је то намера, али бојим се да је то резултат. 
    П.С. Последње у низу сновиђења налази се овде http://nikodimbogosavljevic.com/vidjenje-s-r-o-ekumenizmu 

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Драгослав Бокан: Мати Ефимија НИЈЕ ни против ПАТРИЈАРХА ни против РАЂАЊА   
    Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски).
     
    Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”).
    И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија.
    И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему.
    Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције.
    Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара.
    Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу.
    Фото: mic.org.rs
    Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”.
    У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици.
    Али, то није био крај…
    Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари.
    Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана).
    Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”.
    Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве.
    Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”.
    Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става!
    Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”.
    Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере.
    А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему.
    Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми.
    Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба).
    Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено…
    Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет
    Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче.
    И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве.
    Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем.
    Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”.
     
    Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Научни скуп о информисању одржан у Крагујевцу (ВИДЕО)   
    Учесници су разговарали о томе шта је опште добро и да ли је могуће направити такав медијски програм који ће оснаживати опште добро, са посебним освртом на очување културног идентитета, унапређење правне и социјалне државе, информисање мањинских група и особа са инвалидитетом, као и слободан развој личности деце и омладине.   На почетку скупа, присутне је поздравио протопрезвитер Милић Марковић, главни уредник радија Златоусти, који је подсетио на речи Владике шумадијског г. Јована, изговорене на дан оснивања овог медија, на Петровдан 2009. године – „да црквени радио би требало да буде звоно које позива на молитву”.     Свих ових година радио Златоусти управо то и чини, са циљем да верни народ позове на молитву, односно, да народ има лични однос са Богом, и да пројави своју веру у Цркви и у своме животу. Они који су са Богом, пре свега, требало би да сведоче истину, истакао је отац Марковић, додавши да за све верске медије, остваривање јавних интереса мора да буде један од примарних циљева. Уредник радија Епархије шумадијске је подсетио на Устав Републике Србије и Европску конвенцију о људским правима, у којима стоји „да сваки човек има право на благовремено, правовремено и потпуно објективно информисање”. Стручни скуп финасијски је помогло Министарство културе и информисања Републике Србије, па је учеснике скупа поздравила и Драгица Благојевић, самостални саветник Министарства културе и информисања.     На почетку прве сесије др Татјана Вулић, ванредни професор на Департману за комуникологију и новинарство Философског факултета у Нишу, с обзиром на то да је радио Златоусти основан на Петровдан, подсетила је на историјску чињеницу да су се баш на Петровдан у Крагујевцу чули први захтеви за слободу говора у Србији, и то од чланова Народне скупштине 1848. године, које је окупио, тада, млади писар Јеврем Грујић. До почетка 90-их година прошлог века, медијски простор за све верске медије био је потпуно затворен. Данас, пак, презентовање верских учења не можемо да замислимо без верских медија, истакла је она, додавши да је Српска Православна Црква разноврсношћу својих медија, разумела изазове новог доба и да посредством електронских и дигиталних медија ствара позитиван утисак и шири духовност новим генерацијама.     О овој теми, са православно-теолошког гледишта, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић, професор Социологије хришћанства на Православном богословском факултету у Београду и ректор крагујевачке Богословије „Свети Јован Златоусти”. Према његовим речима, начелно питање је – како уопште верски медији могу да партиципирају питања од општег јавног интереса, јер је уређивачка концепција оваквих медија усмерена искључиво на верујуће људе и решавање питања Цркве или одређене верујуће заједнице.   Задатак верских медија је да омогући различитим друштвеним групама да информишу јавност у вези са стварима од јавног интереса. То подразумева отвореност верских медија за шире друштвене теме. Ако је хришћанство обликовало европску културу и чак је породило, то, данас, не може да стане, и не би ни требало, а решавање животних проблема јесте најважнији део сваке културе. Култура је бесмислена ако не решава суштинска питања човека и његове свакодневице, а у свему томе религија има изузетан значај, сматра др Крстић.   У другом делу скупа, своја искуства са присутнима поделили су гости и представнци римокатоличких и исламских медија: монисњор др Андрија Анишић, главни и одговорни уредник Радио Марије из Суботице, Муедиб Шахиновић, координатор медија и медијских активности Исламске заједнице Србије и Салахудин Фетић, главни и одговорни уредник Гласа Ислама Исламске заједнице у Србији. Званичан део скупа чија је тема била „Партиципација верских медија у остваривању јавног интереса у информисању“, завршио је својим излагањем Срећко Петровић, оперативни уредник листа „Православље“ и „Теолошки погледи“, такође нагласивши колико су и сви штампани медији које је  основао Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве пружили велики допринос писању о бројним друштвеним проблемима, не само у нашој земљи већ и у свету.   После званичног дела скупа уследила је динамична дискусија, у оквиру које је презвитер Бранислав Шијачић, уредник радија Благовесник из Сомбора, истакао да верски медији морају да реагују и прате сва друштвена збивања, да баш на том пољу и плану буду смели, јер како је отац Бранислав нагласио – Црква никада није крила истину. Не смемо да поклекнемо пред изазовима данашњице, јер смо дужни да ширимо јеванђељску реч мира, наде, љубави, правде и истине. Ако верски медији не буду промовисали праве етичке, моралне и остале врлинске вредности, друштво ће остати заробљено у ономе што нуде комерцијални медији, који су постали извориште кича, шунда, и који најчешће располажу необјективним и полуистинитим информацијама, оценио је уредник радија Благовесник. Према мишљењу др Зорана Крстића, скуп у Крагујевцу подстакао је неколико различитих тема од којих би свака заслуживала посебан стручни састанак.       Извор: Беседа
  12. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Свештеник Дејан Трипковић за a Странице, Проф. др Мило Ломпар гост трибине „Православље и млади“ Вера човека постмодерног доба   
    Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. 







  13. Волим
  14. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Прича о о. Далибору и његовој породици - где се живот рађа ту је и здравље и благостање   
    „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу.
     
    Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником.

     
    Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци.
     
    Крала сам време док су деца спавала“, каже.
    Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана.

    „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор.
     
    Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара.

    „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар.
     
    Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце.

    „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара.

    Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам.
    „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“.
     
    Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу.

    „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“.
    А онда говори, наглашава, као свештеник.
    „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара.

    Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи.

    Милица Ивановић
    Изворник: 
    http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/
     
  15. Волим
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Архиепископ Јероним: Космет је српски Акропољ   
    Министар Вулин је рекао да је Грчка Православна Црква увек била велика потпора и велики стуб у борби српског народа да очува себе, своју културу, историју и традицију на простору Косово и Метохије, саопштено је из Министарства одбране. -Када Грчка Православна Црква овако дубоко и добро разуме која је суштина наше борбе, онда можемо бити сигурни да ћемо имати велику и широку подршку у читавом грчком народу, напоменуо је министар.

    Он је пренео да га је Архиепископ атински замолио да пренесе поздраве државном руководству и нашој Цркви што је, како је додао, још једном потврдило да ће Грчка Црква, велика, утицајна и поштована, увек бити уз српски народ. -Кад год се буде повела прича у Унеску или било каквом покушају косовских органа да преузму српско културно наслеђе и да православни трагови затру, Грчка Црква ће бити уз нас да каже да то није истина и да то није могуће, закључио је министар Вулин.

    Током званичне посете Републици Грчкој, министар Вулин јуче се састао са министром националне одбране Паносом Каменосом и председником Грчке Прокописом Павлопулосом.
    Извор: РТС
    Вести из сестринских цркава   Косово и Метохија
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Саопштење за јавност Епископа сремског Василија   
    Са тугом и жалошћу се обраћамо овим јавним саопштењем, желећи да и верном народу Српске православне Епархије сремске и друштву у целини скренемо пажњу на догађаје који су се десили у Сремским Карловцима у последњих неколико дана.
    Наиме, у ноћи уочи празника рођења Пресвете Богородице, 20. на 21. септембар, извршена је провала и пљачка Саборне цркве Светог оца Николаја, нашег историјског катедралног храма, који је чувар бројних светиња, споменик културе, споменик сећања нашег народа како духовни тако и национални. Други догађај се десио у ноћи 24. на 25. септембар, када је исти или истим духом вођени провалник упао у Патријаршијски двор и угрозио не само предмете културног наслеђа нашег народа из Хрватске, које треба да вратимо по оспособљавању храмова и повратку народа, него је до те мере био дрзак да је ушавши и у саме одаје Епископа могао угрозити живот Епископа и његових помоћника.
    Ови догађаји су застрашујући јер показују две ствари: 1) неспремност да се суочимо са изгредницима и да их, зарад смањења даљих њихових активности, у што краћем року спречимо да наставе да краду, као и 2) показују да друштво у ком живимо проживљава истинску кризу јер је спустивши лествицу достојанства људске личности на преживљавање „пуњењем стомака“, занемаривањем изграђивања правих вредности људскости и инсистирања на њима допринело да више ништа није свето и да све може бити узето и отето. Предмети који су однети из храма и из Патријаршијског двора нису власништво појединца, него институције која чува оно што је и сама наследила, и што треба да проследи на даље чување. Када нешто буде украдено из цркве, заправо је украдено од народа Божијег који је све то даривао као доказ своје вере у Бога, украдено је од сећања генерација које тек треба да дођу.
    Пишући ово саопштење до нас је дошла вест да је изгредник ухваћен и да је у питању младић или више њих, који је тек почео свој живот. Питамо и себе и све одговорне у овоме друштву како смо дошли до овог ступња неосетљивости и немарности једних према другима. Питамо и себе и друге, а молимо се Богу, да Господ тог младића и све њему сличне посети благодаћу покајања и дарује му снагу да изађе из блата у ком се нашао. Овом приликом апелујемо на све чиниоце да истински, Бога ради и нашег народа ради посветимо пажњу како физичком очувању наших цркава и споменика, тако и чувању душа деце и омладине од пада у те и такве грехове којима угрожавају не само свој живот, него и будућност народа ком припадају. Не смемо и не можемо дозволити себи такав луксуз да ништа не чинећи порађамо генерације које ће уместо да буду градитељи и ствараоци, постати рушитељи и разоритељи сами себе.
    У нади да ће ово саопштење бити схваћено као молба и вапај за борбу за људе, за душе људске, чекамо коначно разрешење ових немилих догађаја.
    Епископ сремски Василије
     
    СПЦ
  18. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Рођење Пресвете Богородице - почетак истинске радости   
    Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ
    Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.
    Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]
    Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

    У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
    Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
    Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
    Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
    Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.
    Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
     
    Катихета Бранислав Илић
     
    Извор:  Српска Православна Црква
     
    [1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.
    [2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Најновији домаћи изузетан научни филм "Пупинова бајка"   
    Neiscrpni izvor energije i nadahnuća koje je posedovao Mihajlo Idvorski Pupin, nikada ne prestaju da nas zadivljuju. Odakle to nadahnuće dolazi i šta ga je pokretalo? Dete svoga doba, on u sebi sjedinjuje impulse tehnološke revolucije koja se odvijala u Evropi i Americi i buđenja srpskih oslobodilačkih težnji, u nekoliko uzastopnih ratova. Njegov život je ostvarenje svega onoga što se zvalo srpski- "američki san". Život ispunjen radom, borbom i uspesima, u punoj meri je iskazivao, moglo bi se reći, sve vrline srpskog genija, zapadnog tipa. Ogromna snaga arhetipa, uz božansko nadahnuće, je ono što čini genija. Po ostvarenosti i veličini, budući da takvih ljudi danas bolno nedostaje, njegov nam život liči na bajku. Velike krize rađaju velike ljude. Uvek su nalazili svoj put. Takav je bio i Mihajlo Pupin, čija veličina nije ležala samo u oblasti tehničkih dostignuća, već i u mnogim oblastima politike i kulture. Pripadao je verodostojnoj srpskoj eliti kraja 19. i početka 20. veka, kada se ponovo rađala srpska država. Borba za interese Srbije dala je pečat celom njegovom životu. Inspirisani njegovim patriotizmom i delom, grupa entuzijasta na čelu sa g-đom Aleksandrom Ninković-Tašić, je tokom prošlih godina, stvorila originalnu interaktivnu izložbu, koja je po broju posetilaca, premašila sva očekivanja i pokazala da se u Srbiji još uvek cene snažne ličnosti koje imaju inicijativu i znaju da kristališu sve vrednosti naroda iz koga potiču. Pupin, patriotizmu danas vraća autentični sjaj. Ovo putovanje kroz život i delo Mihajla Pupina, govori da su vrednosti koje je on nosio, još uvek žive, poželjne i ostvarive. Glume: Filip Tašić, Svetlana Labus, Dragan Vučelić a narator je Aleksandra Ninković-Tašić. Urednik je Ivana Kovačević a reditelj Dragan M. Ćirjanić
     
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана и похвалио српску православну групу "Мисија" на Мартинику   
    Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана
    11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме
    „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’,  а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17).
    С обзиром на  разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и  сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље.
    Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош.
    На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну  помоћ. Као Епископ  Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила  довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп.
    Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге  директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће  указивати  помоћ преко  својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи.
    Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ)
    Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma
    What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works?
    Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them,
    ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit?
    So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17).
    Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends.
    Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. 
    We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe.
    As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. 
    Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need!
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Сто година Црквене општине у Омахи, Небраска   
    У централној држави Средњег запада Сједињених Америчких Држава, Небраској, налази се велелепни српски православни храм Светог Николе који је ове године прославио свој историјски јубилеј. Свечаност су предводили умировљени Епископ славонски г. Сава - у име надлежног владике Лонгина, и архиепископ Петар из Руске Заграничне Цркве.

    Саслуживали су протосинђел Серафим Балтић - игуман манастира Нова Грачаница, протојереј-ставрофор Александар Бугарин из Канзас Ситија - архијерејски намесник, протојереј Зоран Милинковић из Де Мојна, Ајова, надлежни свештеник протојереј Саша Петровић, протојереји Марко Матић из Мерирвила, Индијана, и Радован Петровић из Денвера, Колорадо, јеромонах Алексије - игуман манастира Светих Архангела из Мисурија, као и протођакон Милован Гогић.

    Током свете Литургије владика Сава је рукоположио г. Џозефа Хенрија у чин ђакона. Нови ђакон причисљен је храму Светог Ђорђа у Канзас Ситију. 

    Свечаности су присуствовали многобројни локални свештеници из разних јурисдикција, као и велики број верник из свих крајева Америке.

    Владика Сава је, у име владике Лонгина, на свечаном банкету уручио орден Светог Мардарија и архијерејске грамате најстаријим и најзаслужнијим парохијанима.

    По речима надлежног свештеника проте Саше Петровића прославити сто година постојања у доба када многе конфесије престају да постоје и продају своје храмове, у савезној држави Небраска која ове године обележава 150 година свога постојања представља велики историјски догађај, пред којим треба да сагледамо где смо били, где јесмо, и где себе видимо у будућности.

    -Овај историјски јубилеј осим тога што у нама изазива осећање поноса и задовољства, треба такође да у нама изазове осећај одговорности да буктињу наше православне вере одржимо и предамо млађим нараштајима.

    Ми, Срби у Америци, имамо много разлога да будемо поносни на своје национално име јер смо овој земљи дали неколико великана и светитеља као што су Никола Тесла, Михајло Пупин, Свети Николај Велимировић, Свети Варнава Настић, Свети Севастијан Џексонски и новопрослављени Свети Мардарије Либертивилски, поручио је прота Петровић.

    Парохија Светог Николе у Омахи састављена је претежно од Срба староседелаца, који су се махом доселили из Лике, као и мањег броја новодошлих Срба избеглих са простора бивше Југославије, Руса и обраћених Американаца који су у Српској Православној Цркви нашли аутентичну и историјску Апостолску Цркву.

  22. Тужан
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ Теодосије посетио притвореног Богдана Митровића: Богдан је један од најцрквенијих Срба и иницијатор повратка у Мушутиште   
    7. Септембар 2017 - 10:15
    Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву.
    Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске:
    -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену,
      успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима.  
     
    -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. 
    -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане.
    -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта.
    -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву.
    Извор: Епархија рашко-призренска
     
      РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију
     
    У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова.
    Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима?
    У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке.
     
     
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Никола Станковић за a Странице, ПРИЗРЕНСКЕ ПРИЧЕ: Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду (ВИДЕО)   
    Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града.
    Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи  Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему:
     
  24. Волим
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Bogdan011 за a Странице, Владика Григорије поручио студентима – Именовање на функцију, не значи и да сте постали лидер!   
    „То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

    На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.
    „Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.
    Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

    Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.
    С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.
    Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.
    Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.
    Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.
    Извор:Trebinjelive
×
×
  • Креирај ново...