Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нова издања Епархије браничевске   
    Одбор за просвету и културу Епархије браничевске од 2015. године латио се обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику.   У продаји је друго коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.   Научни богословски часопис Саборност у новом броју (XI 2017.) доноси:   Јагазоглу, Ставрос: Вера и етос православне Цркве Мидић, Игнатије: За један другачији начин живота Зизијулас, Јован: Место и улога епископа у Светој Евхаристији Мидић, Игњатије: Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а истина је стање Будућег века: Протолошка и есхатолошка онтологија Матић, Златко: Два ватиканска концила у екуменској ерминевтичкој дијалектици: приступ Жан‑Мари Тијара Зизијулас, Јован: Димензије вере у православној и лутеранској теологији Андрејић, Живојин: Натписи, записи и симболи на фреско живопису, фасадама и књигама Цркве св. Тројице у Ресави као извори за историју манастира и Српске православне Цркве Ивановић, Дарко: Руски монаси у Епархији браничевској у XX веку   Извор: Српска Православна Црква / Саборност
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Љубљана: Богослужили Архијереји Порфирије и Давид (ВИДЕО+ФОТО)   
    Саслуживали су архимандрит Данило (Љуботина), протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, као и протођакони Андрија Јелић и Митар Танасић, док су бројни вјерници сабрани у љубљанском храму узели су учешћа у Трпези Господњој причестивши се Његовим светим тајнама.     Тумачећи прочитану јеванђељску причу о великој вечери на коју се званице не одазивају, владика Давид је појаснио да је оно што је суштинско у овој причи управо најсвечанија, најсветија трпеза домаћинова који сабира своје званице и пред њих износи најјестивија јела без којих није могуће живјети.     -Тако је и у сваком нашем дому. Домаћин у тој домаћој цркви одредио је за најпочасније мјесто породични сто око кога се окупља он са својом чељади. Али исто то бива и сада и овдје у овоме храму док се служи ова Литургија, гдје се сви сабирамо око Часне трпезе у тренутку причешћа, да тиме исповједимо своју најдубљу вјеру да је Господ наш Животворни хљеб и наше Животворно пиће и да му упутимо најинтимнију и најдубљу молитвену жељу да се у Царству Божјем Њиме још присније причешћујемо, истакао је Преосвећени Владика.     Владика је нагласио да је управо Господ Исус Христос домаћин из приче, који у давању себе не поставља мјеру ни границу, јер знамо да је Господ на крсту и умро за нас, прије тога страдавши, а затим отишавши још даље да би се сусрео са посљедњом и првом личношћу коју је створио све од праоца Адама и праматере Еве, до његовог вјерног свједока, крститеља и претече Јована.     -Једини он има право да се тако постави јер је Цар и Сведржитељ, Промислитељ, Спаситељ и Началовожд нашега спасења, рекао је епископ Давид подсјетивши вјернике да, иако је познато шта се десило са изабраним народом, који је толико дуго припреман да се из његове средине Господ појави тјелесно, то није омело Његову намјеру да домострој спасења изврши до краја. -Дакле ако га нису хтјели изабрани и звани хтјели су га опет изабрани и незвани, казао је Преосвећени и додао да слуге Домаћинове опет иду и позивају све редом за трпезу Господњу.     -Тако бива и данас, да се из свих народа, свих земаља и свих времена, у сваком тренутку људи одазивају Господу, долазећи за Његову спасоносну трпезу гдје се дијели Његов непотрошиви хљеб - Тијело и испија Његово непотрошиво пиће - Крв, чиме ми постајемо удионици и баштиници вјечнога живота и Царства Божјег. Он не одступа од промисла Свога да се сви људи спасу, да дођу у познање истине и да ниједан од људи не погине него да има живот вјечни, истакао је владика Давид.     По завршетку свете Литургије, митрополит Порфирије је заблагодарио госту из Крушевца на доласку, служењу Литургије и узнесеним молитвама Господу у љубљанском храму.  Владика Давид је честитао свим мајкама празник Материце, захваливши Митрополиту, свештенству и свим вјерницима на гостопримству. Молитвено сабрање свештенства и вјерног народа настављено је у Парохијском дому, уз разговор и пригодно послужење.  

        Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Tomislav Janko Šagi Bunić: Dijalog, jer drugog puta nema (VIDEO)   
    Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela.
    Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“

    Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem.
    U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969).

    Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci  u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine.
    Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj.

    Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj".
    Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",...
    Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
    Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40]
    Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine.
    O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama.
    Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. 

    Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića.
    U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi!
     
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог   
    У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне". У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У  недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни. И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било". Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати. протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић   Извор: Српска Православна Црква
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Представљена књига Владике Атанасија (Јевтића) „Од Косова до Јадовна“ (ВИДЕО+ФОТО)   
    Они сматрају да није нимало чудно што ова књига за 30 година доживљава девет издања, будући  да је у њој Владика Атанасије исписао сву трагедију Срба на Косову и Метохију, те да је ту трагедију доживио као своју. Нагласили су да та трагедија није само резултат политичких и осталих сукоба у нашем времену. Њени коријени су много дубљи и налазе се чак у средњем вијеку. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је да је књига Владике Атанасија будилник за свеукупно српство и да је 1987. године, када се први пут појавила, покренула теме које су биле потиснуте.     Рекао је да аутор књиге треба да гостује у свим градовима и на свим телевизијама, да говори о овој теми и да тако буди светосавску, светолазаревску и косовско-метохијску душу. „Не слути на добро када ни неки црквени медији не обраћају пажњу на ову књигу. У овом дјелу објављени су путописи некадашњег јеромонаха Атанасија који нас приближавају и уводе у ту нашу највећу рану. Уколико до сада нико ништа није знао о Косову и Метохији, након читања ове књиге сазнаће све што треба и биће му јасно шта се све то догађало у тој српској земљи. Књига је заправо молитва и бројаница некадашњег јеромонаха Атанасија и потресно свједочанство о нама самима“,  казао је отац Велибор Џомић. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је ова књига Владике Атанасија свједочанство о једном времену и народу који се нашао на путу политичких и осталих сукоба.     „Ова књига би требало да дође до оних који данас управљају судбином нашега народа. Прије свега мислим на властодршце из Црне Горе, и надам се да ће и они бити у прилици да прелистају њене странице. Надам се да ће се након тога вратити правом путу, односно Косову и Метохији, и да ће се покајати за оно што данас раде и признају тобожње независно Косово. Тај чин актуелне власти Црне Горе је највеће њено издајство у историји, и то не само према Косову него и према Црној Гори“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Он каже да се данашња Црна Гора гради на темељима братоубилаштва, а да се на томе не може изградити стабилна држава. Према његовим ријечима, камен темељац данашње Црне Горе постављен је приликом рушења капеле на Ловћену, а признање лажне државе Косово од стране црногорске власти је заправо наставак тог злочина. „Црна Гора ће се вратити себи када се врати Косову и Метохији. Она се мора градити на идејама краља Николе и краља Александра Карађорђевића. Треба знати да су границе некадашње Зетске бановине заправо границе о којима је сањао краљ Никола, али и Свети Петар Цетињски, а оне су обухватале и дијелове Косова“ казао је он. Такође је истакао да многи не знају да је данашња химна Црне Горе по стиховима Секула Дрљевића први пут изведена у усташкој независној држави Хрватској у априлу 1945. године, када је од заробљених остатака Југословенске војске у Отаџбини из Црне Горе насилно створена војска тзв. независне Црне Горе.     „На тим темељима Црна Гора нема будућности и она не смије да заборави на страдања на Косову и Метохији о којима свједочи ова књига“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика Атанасије је говорио о догађајима који су покренули писање ове књиге, прије свих о паљењу Пећке патријаршије 1981. године. „Главни кривац за све што се данас дешава на Косову је Тито. Он је омогућио да балисти током Другог свјетског рата протјерају преко 100.000 Срба, а потом је забранио њихов повратак. Од тада, па све до данас мало шта се промијенило, што доказује да су у Црној Гори и Србији на власти неокомунисти које називам и неофашистима. Они неће да чују да је по првим писаним пописима на Косову и Метохији прије више вјекова било само четири до пет процената арбанашког становништва“, рекао је он.     Он је одбацио тумачење актуелне власти у Србији да косовска идеја припада митологији и нагласио да су сва велика дјела настала на основу великих идеја и да су за то примјер Грци који су на тај начин изградили своје постојање. „Вјера и страдање су велике светиње, и својим страдањима на Косову и Метохији Срби су доказали да су библијски народ. Имамо доста недостатака, али Косово је наш архетип и без њега не постојимо као народ“, закључио је Владика Атанасије. Модератор промоције, којој је присуствовао велики број православних Подгоричана, био је протојереј Предраг Шћепановић.  
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Максим говорио на промоцији књиге “Српски Американци”   
    https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/12/20_12_2017_americki_srbi.m4a
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Слава манастира Девич на Косову и Метохији (ВИДЕО)   
    Извор: Телевизија Храм
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Георгије Флоровски: Проблематика поновног хришћанског уједињења   
    Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23)
    1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере.
    2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../
    Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама.
    Са ових, назовимо, методолошких  полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија.
    О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: 

  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Никољдан - Слава умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)   
    Након читања Светог Јевађеља бесједио је Владика Григорије. Послије освећења славског колача и жита, Епископ ЗХиП Г. Григорије је поздравио све присутне и честитао славу Еп. Атанасију и свима свечарима. Празновање Светитеља Божијег Николаја, и славе Владике Атанасија, настављено је у  трпезарији славским ручком.  

      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ западноамерички Максим: Молите се за православне храмове у западној Америци који страдају од пожара! (ВИДЕО)   
    Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика.   Извор: Телевизија Храм
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Јоаникије девички чудотворац   
    Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.
    Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих.
    Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.
    На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9]
    Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“.
    За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.
    Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија.
    Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета.
    У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију.
    Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.
    Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет.
    Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.
    Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Државне неистине о св. Клименту!   
    Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима.

    Епископ стобијски Г. Давид (Нинов)

    Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и  да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. 

    Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства.

    Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико  је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи.
     
    Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год.
     Превод са македонског Поуке.орг
  13. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Прва Православна гимназија у Босни и Херцеговини   
    Две су теме размотрене на састанку:  прва - оснивање Православне гимназије у Брчком, а друга - представљање пројекта унутрашњег уређења Културно- админисративног центра Српске православне црквене општине Брчко. Састанак је отворио протојереј-ставрофор Небојша Драшкић, старешина Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Брчком, који је присутне упознао са поменутим пројектима и фазама у којима се они налазе.   Највише пажње се посветило оснивању Православне гимназије у Брчком. Преосвећени Владика је нагласио значај овог пројекта за Српску Православну Цркву и дао прилику свим присутним да изнесу своја мишљења о теми. После дискусије једногласно је донета одлука да се крене у коначну реализацију оснивања Православне гимназије у Брчком. Оснивању се мора приступити темељно, а рок за оснивање је септембар 2018. године, а најкасније 2019. година. Гиманазија ће носити име Свети Сава. Дато је повјерење протојереју-ставрофору Небојши Драшкићу да у наредном периоду предложи чланове одбора који ће спровести процедуру оснивања Парвославне гимназије у Брчком.   У наставку је представљен пројекат Културно-административног центра који се гради при Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши у Брчком. Епископ је овом приликом посјетио атеље и упознао се са радом Школе црквених умјетности Небеска Царица која ради у оквиру Српске православне црквене општине Брчко.   Линкови за вести на другим порталима:    http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=281768 https://www.rtvbn.com/3889280/prva-pravoslavna-gimnazija-u-bih http://www.rtvhit.com/?p=30402 https://www.youtube.com/watch?v=_3lcL9Bj6sk&feature=youtu.be&app=desktop     Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Гватемалска црква у џунгли привлачи неправославне суседе   
    Управо вративши се из посете месту будуће православне цркве Светог Јована Крститеља у селу Лос Анхелес у региону Икскан, о. Јован пише да је „веома импресиониран, не само напретком, него и квалитетом радова. Без професионалних вештина и без детаљних архитектонских планова верници су успели да подигну диван објекат.”   У међувремену, ревносни православни хришћани моле се у привременој згради са земљаним подом, зидовима од дрвених дасака и лименим кровом, написао је о. Јован.   Средства за финансирање нове цркве потичу из грчке православне цркве Светог Јована Крститеља у Де Плеинсу, у Илиноју, где је о. Јован претходно служио и од једне неименоване хришћанске фондације, али су чак и локални грађани почели да подржавају подухват, иако су у почетку били скептични.   О. Јован пише да је пројекат изградње привукао мушкарце, жене и децу ове парохијске заједнице, преобликујући у рај њихову тропску џунглу у којој су се скривали током грађанског рата. Надају се да ће учинити парохију регионалним центром за ширење православне вере у Гватемали, где се православље иначе шири убрзано. Преко 300 сеоских цркава у планинама Гватемале и јужног Мексика већ су духовни дом многим хиљадама староседелаца Маја који су примили или се већ интересују за православну веру.   Цркву треба да освети митрополит мексички Атинагора грчке Митрополије Мексика, Централне Америке, Колумбије, Венецуеле и Карипских острва, која је под јурисдикцијом Васељенског Патријарха.   Извор: Српска Православна Црква
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, "Књигом за манастир Ћелије и своју душу"   
    Ценовник:
     

    Бр. 1 Празничне беседе - 1.960,00
    Бр. 2 Недељне беседе - 1.960,00
    Бр.3 Пасхалне беседе - 1.960,00
    Бр.4 Православна црква и екуменизам 1.960,00
    Бр. 5 Акатисти 1.960,00
    Бр. 6-7 Философија и религија Достојевског, Достојевски о Европи и Словенству - 1.960,00
    Бр. 8-9 Пут Богопознања и Философске урвине 1.960,00 бр.10 - Тумачење Еванђеља по Матеју 1.960,00
    Бр.11-12 Тумачење Еванђеља по Јовану и Тумачење посланица Св.Јована Богослова 1.960,00
    Бр.13 Тумачење Прве и Друге посланице Коринћанима 1.960,00
    Бр.14-15-16 Тумачење посланице Ефесцима, Филипљанима , Колошанима 1.960,00
    Бр.17 Догматика I - 1.960,00
    Бр.18 Догматика II - 1.960,00
    Бр.19 Догматика III - 1.960,00
    Бр.20 Сетве и жетве - 2.310,00
    Бр.21 Друге беседе- 2.100,00
    Бр.22 Записи, дневници , мања дела 2.100,00
     
    Житија Светих ЦЕНЕ КАПИТАЛНИХ ДЕЛА-
    ЗА јануар 3.200 дин
    фебруар 2.400
    март 2.400
    април - 2.400
    мај 2.800
    јуни 2.800
    јули 2.800
    август 2.800
    септембар 2.800
    октобар 2.800
    новамбар 3.200
    децембар 3.200
  16. Волим
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополитова Јеванђељска мисија у Колумбији: Идите и крштавајте све народе (ФОТО)   
    Ова далека Јужноамеричка земља, која носи име Кристофера Колумба, човјека који је открио Америку, последњих година има и православне мисионаре, који сабирају стадо Христово у једно тијело – Цркву његову православну. У петак, 8. децембра у Колумбију је допутовао и Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски и администратор јужно-централноамерички г. Амфилохије који је у суботу, 9. децембра присуствовао Светој Литургији у цркви Свете Тројице у Медељину коју је по његовом благослову служио отац Симеон (Лопез).     После прочитаног Јеванђеља отац Симеон је бесједио вјерном народу о устројству Цркве Православне – Једне Свете, Саборне и Апостолске. Дотакао се отац Симеон  Свете Литургије као централне службе у Православној цркви у којој се огледа јединство Цркве, као и значаја и улоге Епископа у Цркви, као онога који је слика Христова. На крају Литургије служен је помен за све упокојене сроднике ове хришћанске заједнице. После Литургије Митрополит је крстио двоје Колумбијаца и дао им име Андреј и Јелена поручивси да треба да се угледају на Светог Апостола Андреја и на Свету равноапостолну царицу Јелену.     Ово благословено сабрање настављено је за трпезом коју су домаћини припремили за ову прилику. У недељу, 10. децембра Митрополит Амфилохије ће служити Свету Литургију на којој ће рукополижити у чин ђакона колумбијца Естебана (Стефана), свршеног студента теологије, који је дипломирао на Католичком Теолошком Факултету у Колумбији. Естебан Алфонсо Диас Нињо, рођен у граду Дуитама у Колумбији, дjетињство је провео у Венецуели. Био је католички монах у реду Доминиканаца у Боготи и у том манастиру је студирао теологију, а прије тога је завршио философију и историју на универзитету Сан Томас у Боготи (Колумбија).   протођакон Владимир Јарамаз  


      Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Торжествена прослава Светог Севастијана у Џексону   
    Празник Светог Севастијана Џексонског и Санфранциског, равноапостолног просветитеља Америке, торжествено је прослављен 30./17. новембра 2017. лета Господњег у цркви Светог Саве у Џексону, Калифорнијa, САД.
    У овом питомом градићу од око пет хиљада житеља, који је настао у близини два рудника злата (која су затворена за време Другог светског рата) у брдовитом, живописном делу Калифорније и у коме Срби уживају углед и поштовање, Свети Севастијан је подигао прелепу црквицу 1894. године заједно са српским рударима из Херцеговине и Боке Которске. Била је то прва православна црква коју су Срби изградили на северноамеричком континенту и посветили је свом првом архиепископу, а Свети Севастијан је упамћен као први православни монах и свештеник рођен у Сједињеним Државама.

    Овогодишња прослава почела је вечерњом службом, на коју је из свог епископског седишта у Лос Анђелесу дошао Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим. Он и лосанђелески прота Предраг Бојовић појали су за певницама, прота Стеван Тумбас је служио у олтару, а на литији са петохлебницом, којом је началствовао владика Максим, придружили су им се и игуман манастира Светога Германа Аљаског архимандрит Дамаскин, који је у Џексон дошао са још двојицом платинских монаха, Севастијаном и Андрејем, као и прота Василије Цвијановић из Мораге, у близини Сан Франциска.
    Скромна, а неодољива лепота џексонске богомоље, која је израсла не из изобиља и раскоши него из жртвене љубави џексонских тежака, као и древност и красота богослужења испуњена благодатним присуством светих моштију џексонског покровитеља, које су верни још дуго по служби целивали, оставила је на неколицину поклоника и мноштво житеља овога краја, који су цркву сасвим испунили, дубок и неизбрисив траг. Стога су многи касније за вечером коментарисали да им је то била једна од најлепших служби којој су присуствовали и да су се осећали као да су у неком древном светогорском манастиру или некој од наших немањићких светиња у Староме Крају, како овде обично називају свој породични завичај, попут Дечана или Студенице.
     
    Након вечере, коју су са љубављу приредиле чланице Кола српских сестара, изведен је и краћи сплет верских песама, а затим су присутни уживали и у изложби уметничких дела (слика, фотографија, рукодеља) надахнутих џексонском Светосавском црквом. За ову белу лепотицу, не само Срби и не само православни житељи Џексона кажу да, када њу угледају враћајући се из даљине, срце им заигра и каже: „Weareathome“ (стигли смо кући). Пред одлазак на њихов починак, Владика је честитао свима празник, прозборио о значају и блаженом, молитвеном присуству Светог Севастијана у нашим животима и делатностима, благословио их и упутио се у нашу другу велику светињу, најстарији српски манастир на овом континенту, манастир Светог Саве у Либертивилу крај Чикага, на сабрање српских епископа у Северној и Јужној Америци.

    У четвртак, на празник, Господ нам је подарио још један диван јесењи дан. По благослову владике Максима, платински игуман Дамаскин, који је написао прво житије Светог Севастијана, служио је јутарњу службу, док су за певницом певали санфранциски прота Ђурица Гордић и лосанђелески прота Предраг Бојовић, а затим је началствовао и светом Литургијом.
    Литургију је  служило девет свештеника и два ђакона, а молитвено је присуствовао протођакон Трива Павлов, један од иницијатора идеје о преносу моштију архимандрита Севастијана из Жиче у Џексон, који је умировљен од активне парохијске службе, али и даље пребива у Џексону. Међу свештеницима био је и прота Стеван Тумбас. Наспрам њега стајао је прота Дане Поповић из цркве Успења Пресвете Богородице у Сакраменту. Служили су и проте Василије Цвијановић из цркве Свете Тројице у Мораги и Ђурица Гордић из Саборног храма северног дела простране Западноамеричке епархије посвећеног Светом Јовану Крститељу у самом Сан Франциску (који је био благословен да присуствује откривењу моштију Светог Севастијана у Жичи пре десет година). Својим доласком и служењем донели су радост и гостујући свештеници Андреј Џејкобс из цркве Воздвижења Часнога Крста (Православне Цркве у Америци), и Павел Волменски из цркве Вазнесења Господњег (Руске Заграничне Цркве), обојица из Сакрамента. Са оцем Павелом дошло је двадесет и пет парохијана. Коначно, били су ту и већ поменути прота Предраг Бојовић и његов презимењак, домаћи парох, као и монах Игњатије из манастира Светог Силуана Атонског (Руске Заграничне Цркве) у Сонори (око сат времена вожње југоисточно од Џексона).
    Црква је била још више испуњена народом него претходне вечери, овај пут претежно поклоницима, који су дошли из свих крајева Калифорније. Толико људи окупи се и толико причесника у џексонској цркви има само о највећим празницима. Имајући у виду чињеницу да је био радни дан и колико је висок проценат запослености (неколицина је узела неплаћене слободне дане са посла), било је то право мало чудо Божје и Светог Севастијана и доказ да ништа као светиња не окупља и не сабира људе.

    После заамвоне молитве, прота Дане и прота Предраг преломили су два славска хлеба, један у част црквене ктиторске славе, а други у част крсне славе породице локалног заменика шерифа Рајса, који се са целом својом породицом ове године крстио и миропомазао (добивши име Милош од свога кума Лазара) у џексонској Светосавској цркви, код моштију Светог Севастијана, па је стога одлучио да почне да слави Светога Севастијана као крсну славу. Колико нам је познато, то је први случај слављења Светог Севастијана Џексонског и Санфранциског као крсне славе. 

    Сабрање је настављено у црквеној сали, где су диван, посни славски ручак припремиле и послужиле чланице Кола српских сестара и свечари из породице Рајс. Мир и радост у Духу Светоме били су у срцима свих, као и осећај благодарности Богу, што нам је подарио таквога светитеља, и светитељу, за све његове подвиге и жртве ради нас и нашег спасења, па и за тај незабораван, чудесан дан, тако налик оном Дану што долази и већ је настао, а не пролази.Трпеза љубави окончана је молитвом и дељењем дарова свима присутнима. Посебни дарови, као израз посебне благодарности, уручени су протојереју-ставрофору Стевану Тумбасу и протођакону Триви Павлову за изузетан и низмеран допринос Цркви Светог Саве у Џексону.

    Коначно, пред повратак у Лос Анђелес, повећа група поклоника из цркве Светог Саве, предвођена својим свештеником, протојерејем Предрагом Бојовићем, преузела је, по благослову Преосвештеног Епископа г. Максима, делић моштију Светог Севастијана са сузама у очима. Мошти су похрањене у леп, ручно рађен дрвени кивот, те је тако Свети Севастијан кренуо ка својој заједници у највећем граду Калифорније, коју је основао 1911. године и служио јој као њен први свештеник.      
    Да обележавање Дана оснивача није само сећање на прошлост, већ и поглед у будућност, да није само час историје, већ и непрекинуто заједништво са оснивачима и претходним поколењима наше Цркве у светој тајни Тела и Крви Христове у којој се непрестано сабирамо и сједињавамо и којом живимо, показала је и овогодишња света Божанска Литургија и сабрање око светога Путира. Оно је почело крштењем и миропомазањем две девојчице, Рускиње, и крунисано светим причешћем, а на радост и Светог Севастијана и руског владике Николаја (Зиорова) који су цркву освештали, као и свих чланова ове заједнице, јер се тако и прошлост и будућност ове парохије сабирају у Ономе који је Почетак и Крај. На литургији после Литургије, у црквеној сали коју краси велика застава са грбом краља Николе I Петровића и ове године послужен је бакалар по древном бокељском рецепту породице Милосовић. 

    Тако се навршила ова благословена и блажена седмица у светосавастијановском Џексону. Диван је Бог у светима својим, Бог који нам се објавио и који нас походи, и који нас кроз свете своје подсећа на наш истински идентитет и призвање, на наше истинско достојанство и лепоту, ма где и ма када живели. Свети оче Севастијане, моли Бога за нас! 
    Извор: Епархија западноамеричка
     
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Народно коло као икона Цркве   
    Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена.   2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве.   Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу.    Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија.   Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола  увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто.   Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ.   3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка.   Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх.   Дејан Мачковић   Summary   Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests.         ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд   [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα )   Извор: Српска Православна Црква
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Божићни пост - у сусрет Богомладенцу   
    Христос  се  рађа  –  славите!  
    Христос  с  небеса  –  у  сусрет  му  изађите! 
    Христос на земљи – узнесите се!
     Певај Господу сва земљо!
     У весељу певај народе! – Јер Он се прослави.
    (Прва песма Божићног канона)
     
    Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу.  Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ
    Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли  да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
    Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу  Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј  нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну…  Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.
     
    Уместо закључка:
     
    Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа
     
    Небо и  земља  данас,  као што је пророковано, нека  се обрадују! Анђели и  људи  нека  духовно  светкују!  Јер  Бог  се  јави  у  телу  онима  који  седе  у  мраку  и  сенци,  родивши  се  од  жене.  Пећина  и  јасле  Га  прихватају,  пастири  чудо  разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући  се  на  ангеле,  хвалу  му  одајмо: „Слава  на  висини  Богу,  а  на  земљи  мир!“ Дође очекивање многобожаца,  дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира)
    Весели  се,  Јерусалиме!  Светкујте  сви  који  љубите  Сион!  Данас  је  раскинута  привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари  некад  спази  да  је  Мајка  Створитеља  сад.  О  силнога  богатства  мудрости и познања Бога! Она преко  које  се,  као  оруђа  греха,  у  сваком телу  удомила  смрт  поста  зачетак  спасења  свему  свету  преко  Богородице.  Из  ње  се  рађа  детенце  а  свесавршени  Бог.  Својим  рођењем  Он  њено  девичанство  запечаћује,  Својим  пеленама  узе  греховне  дреши,  а  Својом  детињом  слабошћу  порођајне  болове  ожалошћене  Еве  лечи.  Да  игра  и  плеше  сва  творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)
     
    Бранислав Илић, катихета
     
    *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
  21. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Merzost i sjaj - 210 godina srpske ckve u Dalju (tv film)   
    Srpska pravoslavna parohija u Dalju (Hrvatska) slavila je 210 godina od podizanja Saborne crkve velikomučenika Dimitrija, najvećeg pravoslavnog hrama u današnjoj Hrvatskoj. Osim toga što je rodno mesto našeg velikog naučnika Milutina Milankovića, Dalj je bio i važno duhovno, političko i prosvetno sedište Srba, posle velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Tu je i Patrijaršiski dvor u kome su stolovali Stratimirović, Rajačić, Branković i mnogi drugi patrijarsi, mitropoliti i episkopi, značajni politički predstavnici Srba u Austrougarskoj monarhiji. Sudbina Srba u tom delu Slavonije može se pratiti kroz istoriju crkve, od Austrougarske, preko Kraljevine Jugoslavije, NDH i SFRJ, pa do današnjih dana. Rušena, spaljivana, pokrštavana, pljačkana, nemarom zapuštena, dizala se svaki put, svedočeći o sjaju ljudi koji je podigoše. Na Božić 1942. godine bila je potpuno opljačkana, a da ironija bude veća, od konačnog uništenja spasao ju je niko drugi do Ante Pavelić. Pod budnim okom episkopa Lukijana, duhovni život daljske eparhije veoma je aktivan, dolaskom nekolicine obrazovanih i mladih sveštenika koji, uprkos nenaklonjenim okolnostima, uspevaju entuzijazmom i bodrošću da pokrenu mnoge stvari sa mrtve tačke, "merzosti i zapustenija". U emisiji ćemo govoriti o borbi i posvećenosti tih ljudi za sjaj pravoslavlja i njihovom postignuću. Urednik i reditelj je Dragan M. Ćirjanić.
     
  22. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети старац Порфирије: Молитвом и светошћу можете да помогнете и деци у школи!   
    “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа.   Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно…   Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро…   Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа.   А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази.   И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник.   И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то:   Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“   Извор: Радио Светигора
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Интервју Епископа захумско - херцеговачког и приморског Григорија за „Глас Требиња“ – Упорни и истрајни се не предају   
    Херцеговина се и данас дијели на Источну и Западну. Хомогена је географски, а све друго је противрјечно или конфликтно. Како Ви видите ту ситуацију из Мостара? Да ли се ситуација знатније поправља?   Херцеговина је, као и остатак свијета, баш као што сте рекли, хомогена, противрјечна и у конфликту. Трудим се да је не дијелим ни по странама свијета, ни по обалама ријека, ни по нацијама и вјерама. То, наравно, није лако, јер се много шта од тога намеће само по себи. То не значи да поричем и не видим све те подјеле и конфликте који боле и баш зато што боле треба им тражити лијека. Мени се чини да је лијек поглед из такозване есхатолошке перспективе. Из вјечности. Питање је како Бог љубави гледа на све те наше конфликте и подјеле. То не знамо засигурно. Зато ћу, ако вам је тако лакше, парафразирати старог философа Сенеку. Он, наиме, каже да човјек, ако то жели и хоће, нигдје не мора бити странац, јер на коју год крочи земљу може да види небо. Пошто ја не желим нигдје да будем странац, од Дувна до Клобука, од Иван седла до Дубровника и Суторине, ни на једној тачки се не осјећам странцем и нигдје не бих помислио да нисам на своме прије свега као човјек, а онда и као епископ херцеговачки. Истовремено, ни за тренутак не мислим да сваки човјек овог свијета, који стане на било који педаљ истог тог простора, нема исто право као и ја на своје небо и слободу и свој осјећај припадности и земљи и небу. У мјери у којој смо спремни дати другима право на њихову слободу, односно небо, и колико смо ми сами опредијељени за слободу и небо, у тој мјери се ствари око нас кваре или поправљају. Људи мисле да могу некоме отети небо из ока ако му ускрате земљу на којој стоји. То је велика грешка. Тешка историја нашег народа у Херцеговини требало би да нас поучи да је то немогуће. Ни у чијим очима данас нема толико неба као у оним које су вађене и бацане у јаме безданице, да им сунце кости никад не огрије! То је парадокс који никако не могу да разумију они људи који мисле да некоме могу наметнути да се осјећа као странац, ма о којој тачки земаљске кугле да је ријеч. Морамо, дакле, бити слободни али и другима дати да буду слободни у односу на нас, јер је извор конфликата управо у људској неслободи и ускраћивању слободе другоме. Пут и начин рјешења који предлажем није лак, али је спасоносан.   У медијима, каткад се поставља питање равноправности Херцеговине и Босне. Са доста аргумената истиче се да је Херцеговина маргинализована и да се потискује у други план. Да ли сте о тој маргинализацији разговарали са представницима друге двије конфесије? Како они гледају на то, а какво је Ваше мишљење шта би требало урадити да Херцеговина и у самом државном називу више не буде у сјенци?   То је комплексно питање. Чињеница је да ствари личе на то о чему говорите, али је исто тако истина да смо ми југ и да смо недовољно насељени. Данас су бројеви умногоме постали важнији и од људи и од историје. Демократија овако схваћена нас најчешће посматра као бројеве (у овом случају становника) у том смислу резултат је такав да смо ми мање значајни од простора који су знатно насељенији. Међутим, нису ствари тако једноставне. На примјер, Европска унија ипак није запоставила сиромашну Грчку, јер по чему би онда била Европа и како би се могла назвати Европом без колијевке цивилизације, философије, умјетности, историје и демократије? Оно што је Грчка за Европу то је Херцеговина за Бању Луку, Сарајево па и за Београд, ако хоћете. Иначе, у било ком разговору са било ким из поменутих центара никада се нисам осјећао инфериорно као неко ко долази из Херцеговине. Напротив. Ипак, прије свега морамо бити свјесни и многих својих мана. Једна је свакако тужење над сопственом судбином и ишчекивање да неко други уради умјесто нас оно што бисмо ми морали да урадимо. Ту је свакако и наша пословична неслога.   Било је доста јавне ријечи, а било је и симпозијума на тему међувјерске толеранције, колико је тај проблем на подручју Херцеговине проучен? Како данас гледате на све оно што је речено на тим скуповима, да ли су се у нечему ствари промијениле, да ли су успостављени трендови који више обећавају?   Свакако, али то су ствари, као и све важне ствари на земљи, које се с тешком муком стичу, а лако губе. Само упорни и истрајни се не предају, а површни се, наравно, свему томе ругају не знајући колико је важно борити се за добро, јер кад нас зло задеси онда се немамо чему чудити уколико смо све вријеме само подгријавали мржњу и неразумјевање. Недостатак дијалога је већ помагање подозрењу и могућем конфликту који из тога избије за тили час. Ми нећемо одустати. Преживјели смо рат и морамо учинити све да нове сукобе предуприједимо. То не значи само причати утјешне приче и гајити лажну толеранцију него, као што је рекао један млади историчар, изнијети ствар на видјело, да се осуше све ране и крв на њима. Треба да погледамо истини у очи као људи, увијек, а то значи опет да истину сагледамо гледајући горе и одозго, а не само у хоризонтали и поготову не само из једне, своје перспективе.   Након рата пуно се говорило о духовној обнови народа и друштва, колико смо у том погледу одмакли? Какво је Ваше мишљење о томе и да ли ви у СПЦ тај проблем третирате у свим његовим димензијама? Да ли смо се заиста духовно обновили или смо ипак они стари?   Човјек је биће које пада и устаје па тако и народи. Мислим да тај процес непрестано траје. Црква би морала радити само на његовом устајању.   Култ Светог Василија је изразито јак у Херцеговини и српском народу уопште. Како тај култ његујемо и каква је његова перспектива изван духовних релација? Има оних који мисле да се на култу Светог Василија може развити вјерски туризам. Како Ви лично гледате на такве изазове и процесе?   То је једнострано и самим тим веома опасно, нико не треба и не смије да тргује духовним стварима. Треба да правимо вино, мед, садимо лук, смокве и маслине и да се молимо Светом Василију да наш рад благослови! Треба истински оживјети села у његовом Поповом пољу ако хоћемо да обрадујемо Светог Василија, а не да скрстимо руке и да молимо Светог Василија да нам подари оно што сами треба да заслужимо.   За сљедећу годину најављује се посјета папе Фрања Србији, да ли знате нешто више о томе, да ли је познат садржај и оквир те посјете? Наравно, ово је прилика да Вас питамо какав је Ваш поглед на екуменизам данас?   Нисам упознат са таквом најавом. Мој поглед је садржан у ономе што сам управо рекао. Дијалог је светиња, пут и излаз. Ко мисли да може да се затвори и истину присвоји само за себе и, још горе, поистовијети је са собом, у великој је заблуди. Истина је Бог, а Бога нам ваља тражити молитвом и разговором и љубаљу према ближњем, а ближњи наш је сваки човјек.   Идемо у сусрет 800. годишњици наше епархије. Са каквим идејама и догађајима планирате обиљежити тај јубилеј?   Наша је жеља да до тада завршимо грађевинске радове на нашем катедралном храму у Мостару. Планирамо завршити Музеј икона у Дубровнику и Музеј наше епархије на Црквини и тим поводом га свечано отворити. Такође радимо на једној озбиљној монографији наше епархије, која би обухватила њену осамстогодишњу историју, шематизам и друге аспекте наше мисије. У плану су научни скупови на ову тему те пригодни културно-умјетнички догађаји током 2019. и 2020. године.   Још увијек има стида   Треба да се потрудимо да будемо добри или да макар увидимо како је то тешко. Да покушамо да не оговарамо другога, да не завидимо, него да се радујемо зато што је други нешто постигао. Кажем да пробамо, па ако не успијемо, кад потом кренемо оним лакшим путем зависти и оговарања макар ће нас бити стид, а ни стид није мало. Достојевски је говорио да ће љепота спасити свијет, а опет у новије вријеме чујемо варијацију ове мисли: стид ће спасити свијет. Ја бих додао: тешко оном ко се ничега не стиди. Не можемо рећи да око нас нема љепоте, ако је има игдје онда је то овдје. Па погледајте само небо и то плаветнило изнад нас. Код наших људи, младића и дјевојака још увијек има стида, а то значи, како је говорио Јован Дучић, да има доста духовних резерви и зато се не бринем за нас и за Херцеговину. А Свети Сава, Василије и Петар те новомученици наши неће нас оставити све док смо макар мало загледани у Љепоту и док зрно стида имамо.   разговарала Јелена Ковачевић     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  24. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Албанска Православна Црква чини чуда   
    Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста
     
    За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду!
    Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама.
    Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани,  данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија.

    Корча
     
    За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије.
    Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност.
    Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље.
    Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др.
    Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви.
    Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с  напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати.

    Саранда
     
     
    Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др.  Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије.
    Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање.
    Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква  жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти.
    Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји  интернат за дјевојчице средњошколке.
    У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске  зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита.
    Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа.
    У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл.
    Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта.
    Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку.
    Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану.
    Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму…
    И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву.

    Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник.
    У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште.
    Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године.
    извор

  25. Не свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Службени став РПЦ о документима Критског сабора   
    На данашњем заседању Архијерејског Сабора РПЦ, митрополит волокаломски Иларион (Алфејев) председник Синодалне библијско-богословске комисије, изнео је закључке о документима Сабора одржаног на Криту јуна прошле године.
    Указујући да у многим елементима припреме и одржавања Сабора није поштован свеправославни консензус, митрополит је Саборске документе поделио на оне који су раније били усаглашени и оне који су донети на самом Сабору (Посланица и Енциклика).
    Од раније усаглашених докумената на Сабору на Криту нису претрпеле битне измене документи "О значају поста и његовог придржавања данас" и "О аутономији и условима њеног проглашавања". Ти документи су прихватљиви за Руску цркву.
    Другу групу докумената чине они који су претрпели садржинске суштинске измене на Криту: "Православна дијаспора", "Однос Православне цркве са осталим хришћанским светом", "Тајна брака и препреке за њега" и "Мисија Православне цркве у савременом свету".
    У документу о "Православној дијаспори" уведена је забрана аутокефалним црквама да додеју "оне архијерејске титуле које већ постоје". То решење, по Руској православној цркви, захтева додатно разматрање на свеправославном нивоу.
    Документ "Однос православне цркве са осталим хришћанским светом" унео је највећи немир у православну јавност. Чак ни на самом Криту око њега није постигнуто једномислије: није га потписало 21 од 161 архијереја учесника Сабора, у том броју 17 од 25 архијереја СрпскеПЦ. Најкритикованији су термини "црква" за инославне заједнице, као и "тражење" или "васпостављање" јединства хришћана. Руски предлози у предсаборском конципирању документа нису прихваћени.
    Документ "Тајна брака и препреке ка њему" претрпео је пуно измена које га суштински мењају. Тако је формулација "Црква не признаје могућим за своје чланове склапање истополних савеза", замењена је са "Црква не признаје својим члановима могућност склапања грађанских бракова, како истополних, тако и оних са супротним полом".
    Документ "Мисија цркве у савременом свету" оставља утисак да је Оваплоћењем сав људски род већ сабран у Христу, спасен и обожен. Што је изазвало критику у православној средини.
    "Посланица" и "Енциклика" Критског сабора у целини нису у супротности са социјалним учењем РПЦ, али садрже читав низ нејасних формулација који захтевају даље разматрање на свеправославном нивоу.
    Због свега тога, Руска црква сматра да је пројектима-докумената Критског сабора потребна даља дорада и усвајање консензусом свих Помесних цркава, како би били и обавезујући за све православне.
    Овај став Синодске библијско-богословске комисије који је изнео пред Архијерејским Сабором РПЦ митрополит Иларион, највероватније, ће бити озваничен од самог Сабора.
     
     
×
×
  • Креирај ново...