Jump to content

"Tamo daleko"

Члан
  • Број садржаја

    1253
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Званична посјета новог амбасадора Русије у Црној Гори Митрополији црногорско-приморској   
    Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је Његову екселенцију Владислава Владиславовића Масленикова, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, који је недавно ступио на ову дужност, у просторијама Митрополије на Цетињу.     Том приликом Његова екселенција се заједно са својом породицом и сарадицима поклонио десници Светог Јована Крститеља и моштима Светог Петра Цетињског. Такође је обишао ризницу Цетињског манастира.   У двочасовном разговору Високопреосвећени Митрополит и господин амбасадор су прије свега разговарали о вјековним братским везама између народа Црне Горе и Русије, које не смијемо занемарити, већ смо дужни да их чувамо и продубљујемо, чувајући и учвршћујући тиме завјет Светог Петра Цетињског и осталих великана из историје Црне Горе и Русије.   Његова екселенција и Митрополит су такође разговарали о најављеном Предлогу закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, те изразили заједничку жељу и наду да поменути Закон неће бити усмјерен ни против једне вјерске заједнице, већ да ће исти бити у складу са међународним правом и нормама. Незаобилазна тема разговора био је и новонастали проблем Православне Цркве у Украјини. Митрополит је уваженом госту поновио свој лични и став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а то је да је једина канонска јерархија у Украјини сабрана око Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине, г. Онуфрија.   Након братског и срдачног разговора, Митрополит Амфилохије и Његова екселенција су један другом уручили пригодне поклоне и још једанпут изразили наду у продубљивање и наставак братских односа народа Црне горе и Русије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ стобијски Давид (Нинов): Фотељокентаури!   
    Сплашњавањем илузије и пребацивањем пажње на предстојеће изборе, већ је јасно: разлог за потпуни дебакл Републике Северне Македоније (РСМ), због недобијања преговора са ЕУ, истинољубива новинарска пера су, хируршком прецизношћу, лоцирала у свеукупном одсуству суштинских реформи! Ако се реформе догоде у нашој документовано делимично слободној земљи, некад оне треба да направе потпуно слободну демократију. Без сумње, свима већ постаје јасно да су једно политички договори са суседима; сасвим, пак, нешто друго је континуисано владино минирање реформског процеса, особито тамо где је најпотребнији, у фингираном домаћем судству!     Управо због тога, Амбасадор ЕУ у РСМ, Самуел Жбогар, пре отприлике једног месеца је истакао: „Налажење решења за функционално судство је важније од добијања датума за преговоре са ЕУ“; а, ових дана је, на питање поводом проширивања ЕУ, потврдио: „Оно што мења људима живот су реформе. Реформе у правосуђу… Процес проширивања је ту да подстакне и помогне реформе! Но, он није замена за реформе“! Одатле, следи, не замућена демагошка представа, већ бистар показатељ о каквим конкретним реформама је реч!   Пре неколико година сам имао састанак са једним високим представником садашње Владе у одласку. Тада, на сусрету, полетно ми је било речено: „Када дођемо на власт, регистроваћемо вас, будући да се ми водимо принципом – јединство у различитостима; коначно, морамо да променимо постојећи однос према верској слободи, посебно зато што лично знам на колико проблема наилазимо као држава у односима са ЕУ, управо због прогона, који се спроводи над вашом црквом. У ЕУ са интересом прате ваш случај!“   Прошле године, Европски суд за људска права у Стразбуру (ЕСЉП), осудио је РСМ! Пресудио је да је држава крива због тога што је одбила регистрацију Православне Охридске Архиепископије (ПОА), истичући да је скопски суд дужан (сагласно Закону за извршавање одлука ЕСЉП), да одстрани повреду и последице, које су настале услед нерегистровања ПОА!    Грађани различитих националности и убеђења су требали и још увек треба да плаћају несташлук политичких елита и да се стиде чињенице да живе у држави, осуђеној због спровођења прогона на верској основи! Запрепашћујуће је лицемерје, које је произашло од оног тренутка када је стигла осуђујућа пресуда из Стразбура. Поменути функционер је овог пута седео у Влади, која је, без да обраћа пажњу какву штету ће то да изазове за њен имиџ у ЕУ, решила да се жали на пресуду! Да би владина срамота била још већа, Велики Савет у Стразбуру експресно је одбацио жалбу Владе РСМ, и потврдио осуђујућу пресуду! Какав је поступак када једна Влада, у овом случају Влада РСМ, буде осуђена у Стразбуру?    Владин биро за заступање РСМ пред Европским судом је обавезан да обавести суд у Скопљу о осуђујућој пресуди, а скопски суд је дужан да поништи одлуку којом је одбио регистрацију ПОА, и да је сада, сагласно пресуди из Стразбура, одмах упише као регистровану цркву. Биро, тј. Влада, није предузела те мере! Поступак је покренула ПОА пре годину дана и два месеца, али Влада је, мешајући се у судству, почела да шаље емисаре, који су нам саопштавали услове под којима би регистровали ПОА; као да се Стразбур није ни десио! Услови који су противни здравом разуму и пресуди из Стразбура, за коју се, пак, РСМ, законом обавезала да ће је без поговора испоштовати! Вероватно, не знајући или прекривајући истину, госпођа министарка у одласку, Рената Десковска, истовремено тврди да Влада не врши притисак над ПОА, и позива ПОА да позитивно одговори на опскурне услове, овог пута изречене од стране сервилне судије Сузане Дончевске.   Када међународна заједница наглашава потребу за реформама у судству, између осталог мисли и на судски прогон над ПОА, будући да од почетка одбијања регистрације ПОА 2004 г., кроз судску одисеју до ове 2019 г., прати развој дешавања, који је резултовао стразбуршком осудом Владе РСМ! У суштини, одбијање суда да региструје ПОА, био је и један од разлога доношења либералног закона за регистрацију верских заједница под притиском ЕУ, закон који РСМ, немајући суштински верску слободу, користи само као розе амбалажу. После Стразбура, ЕУ је јасно да због племенског приступа и виртуелног судства, страда не мали део слободномислећих грађана РСМ. Да кажемо једноставним језиком, разумљивим чак и за Ренату Десковску: стандарди, па статус! Лакмус је ПОА!   Одатле, сасвим је небитно да ли ће на следећим изборима, на власт доћи Социјалдемократски капиталисти, нека Internal Revolutionary Organization, или, пак, нека трећа опција. Ко и да дође, добродошао, но нека заустави антидемократски порив, нека не инфантилизује јавну свест и нека почне са реформама - одмах! Свако даље одлагање регистрације ПОА, само ће изнова и све више правити од сваког следећег премијера, министра за правду, министра за спољашње послове, или, пак, свеједно, судију, дакле, од свих њих заједно, правиће фотељокентауре, вечно заглављене у чекаоници политичког беснила и самопорицања, и, још ће их правити варварима у очима цивилизованог света!
  3. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Посјета Митрополита Амфилохија Митрополији Месогеје и Лаврија и цркви Светих Бесребреника у Пиреји   
    Након Атине, 22 и 23 октобра, Митрополит Амфилохије био је у посјетио и мјестама  гдје је као свештеник обављао своју пастирску службу, митрополију Месогеје и Лаврија, градиће Спату и Коропи, манастире Витлејем и Свету Тројицу.      Том приликом сусрео се са Митрополитом Николајем Хаџиниколауом. Владика Николај је доктор физике. Основне студије завршио је на Аристотеловом Универзитету. Затим Астрофизику на Харварду, на којем је и докторирао на тему из  Биомедицинске Технологије. Био је дугоигодишњи научни сарадник НАСА. Као и наш митрополит Амфилохије, и владика Николај живио је као монах једно виријеме на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Двочасовни сусрет двојице изузетних теолога и епископа Православне Цркве протекао је у братској љубави дотичући се тема који се тичу живота Цркве и изазова у којма се налази. Митрополит Амфилохије је позвао Митрополита Николаја да посјети Митрополију Црногорско- приморску.   У градићу Спата Митрополит Амфилохије је био парох при цркви Успења Пресвете Богоридице. У градићу Коропи био је постављен за бесједника при парохијским црквама и за духовника манастирима Свете Тројице и Витлејем. Са посебном радошћу, монахиње ова два манастира, дочекале су Митрополита Амфилохија. Током свог боравка монахиње су имале прилику да чују ријечи духовне поуке од Митроплита Амфилохија као и догађаје које су обиљежили период његовог служења при тим светим  манастирима. Колика је љубав и поштовање према Митрополиту Амфилохију показује и саграђени параклис у  манастиру Витлејем у част  св. Амфилохија Иконијског, небеског заштитника нашег  Митрополита.    Такође, у  манастиру Свете Тројице саграђен је параклис Светом Сави Српском. Треба поменути да је дугогодишња игуманија манастриа Свете Тројице Јустина (Зои) Хронопулу била духовно чадо св. Јустина Поповића. Био је посебно дирљив сусрет Митрополита Амфилохија са спатанцима и коропљанима који су дошли да га поздраве и узму благослов од њиховог духовног оца који их је крстио и вјенчао. Многи од њих су данас љекари, професори , честити и угледни грађани грчког друштва и узорни чланови Православне Цркве.   Нешто раније, у петак 18. октобра Митрополит је служио агрипнију у храму св. Безсребреника у Пиреји, у мјесту Паља Кокиња. Паља Кокиња је позната као мјесто гдје живе грчки комунисти који су били јако привржени Православној Цркви, сматрајући да су идеје комунизма о једнакости и социјалној правди исте са учењем Православне Цркве. Много су у своје вријеме, на мјесном нивоу, помагали обнову храма и друге активности.   У понедељак 21. октобра, на позив протопрезвитера Спиридона Цимуриса, Митрополит је био гост парохије св. Безсребреника гдје је заједно са свештеницима служио агрипнију. Отац Спиридон је професор француске школе и дугогодишњи секретар свеправославног удружења младих „Синдесмис „, познат и по својој мисионарској дјелатности на афричком кинтиненту.    Митрополит је присутнима причао о својим сусретима са светим старцима Амфилихијем Макрисом на Патмосу, Филотеј Зервакосом на Паросу, старцем Пајсијем, старцем Порфиријем, чувеним каноничаром старцем Епифанијем Теодоропуллосом. Затим и о дијалогу са грчким комунистима, после којих су многи од њих постали чланови Свете Православне Цркве. Одговарао је на питања присутних на савремене теме.    Посебно треба навести да су у малом храму св Безсребреника осликани сви светитељи мученици, подвижници жртвене љубави Христове међу којима су и наши светитељи отац Јустин, св. Николај Велимировић, старац Тадеј, Св. Ахмет Турчин који је видјевши страдање хришћана и њихову љубав постао и сам Хришћанин и због тога заклан од Турака, и многи други.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Oбјављен Православни црквени календар "Испуњавајући дан смислом"   
    У издању Московске Патријаршије објављен је Православни црквени календар за 2020. годину, под називом Испуњавајући дан смислом. Православни календар са душекорисним текстовима представља редовни тематски додатак званичног издања Календара Патријаршије Руске Православне Цркве.     Ново издање Календара садржи квалитетне илустрације и добро је осмишљено за широки круг читалаца. Поводом обележавања 150. годишњице од почетка руске духовне мисије у Јапану и 50. годишњице од када је равноапостолни Николај Касаткин, архиепископ Јапана, прибројан лику светих, на насловној страници Календара за 2020. годину објављена је фотографија Саборног храма Христовог Васкрсења у Токију.   Значајан део текстова објављених у Kалендару посвећен је равноапостолном подухвату архиепископа јапанског Николаја Касаткина. У овом издању Календара читалац ће имати прилику да прочита мање познате странице дневника равноапостолног Николаја, које одишу духовном мудрошћу, брижљивим старањем и апостолском ревношћу, а о којима читамо у Делима светих апостола. Ревност светог Николаја за Православље и потпуна преданост напорном подвигу који је одабрао, непролазан су пример за сва поколења православних хришћана.   Црквени календар Испуњавајући дан смислом садржи душекорисне текстове за сваки дан у црквеној години, у којима се начела живота по Јеванђељу представљају кроз подсећање на дела појединих великана отаџбине и кроз приопштавање духовном опиту светих.   У Календару се налази месецослов са богослужбеним рубрикама и упутствима за свакодневна светописамска чтенија која се врше у храмовима током светих богослужења. Садржај Календара обухвата и списак црквених празника и значајних датума, указање о постовима и трпези, као и списак дана када се савршава молитвено помињање уснулих у Господу.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Преподобни Пајсије Светогорац: Што човек више ропће, то се више упропаштава!   
    Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.     Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!   Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“.    Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.   Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.     Извор: Епархија врањска
  6. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку   
    „Истина“ - Издавачка установа Епархије далматинске објавила је трећи наслов  у оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“.     Књигом „Спиридон Алексијевић: Дела“ начињен је још један корак у мисији да се од заборава сачува овај део историје и стваралаштва далматинских Срба. Издавачка кућа „Истина“ тако је први пут у овом формату објединила изабрана дела Спиридона Алексијевића, која су до сада била само појединачно објављивана, или пак само у часописима, а верујемо да се још радова крије по разним, још неистраженим архивама. На почетку овог издања нашао се „Споменак Милорадов“, а поред ове својеврсне аутобиографије ту је и Алексијевићева песма „Молитва Господња“, „Житије блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крке“ и друга дела.   Монах Спиридон (Милорад) Алексијевић, родом из Житомислића, по свом књижевном и сликарском дару предствљао је један од најранијих просвећених гласова српског народа у Херцеговини и Далмацији с краја 18. и прве половине 19. века. Основну писменост стекао је у манастиру Житомислић, а школовао се даље у Мостару и Сарајеву, да би 1785. године у манастиру Завала био рукоположен у чин ђакона. Захваљујући неоспорном таленту, у врличкој цркви Светог Николе насликао је више икона, од којих су до данас очуване „Обрезање Господње“ и „Преображење Господње“, а као учитељ је радио у Врлици, Скрадину и Дрнишу. У Дрнишу је 1808. године рукоположен за свештеника, а наредне године борави у манастиру Крки, да би се 1810. као парох вратио у Дрниш. Исте године, по доласку Француза у Далмацију, постављен је за економа епископског Капитола српске православне епархије у Шибенику, као задарски парох службовао је од 1817. до 1823. године, а затим је све до средине 1829. био на функцији администратора или привременог викара Епархије далматинске. У марту 1835. године произведен је у чин синђела, а 1841. умро је у Задру од срчане болести.   Најзначаније дело Спиридона Алескијевића, „Споменак Милорадов“, настало је у форми дванаест писама упућених његовом пријатељу Милиславу, а оно, осим литерарне има и изузетну документарну вредност, јер веома аутентично и објективно приказује драматичне године покушаја унијаћења далматинских православних Срба у првим деценијама 19. века, а посебно у време управљања владике далматинског Венедикта Краљевића.   Свој допринос овом издању дали су др Жарко Војновић, као приређивач издања, али и, у оквиру предговора и поговора, др Горан Максимовић, др Бранко Чоловић и др Марко Синобад, који су нам сваки из свог угла осветлили и приближили  дело Спиридона Алексијевића. Својим експертизама су потакли читаоце на размишљање о многобројним аспектима у којима је његово стваралаштво утицало на културно наслеђе далматинских Срба.   Ово издање први пут је доступно широј читалачкој јавности на 64. Међународном сајму књига у Београду, где ће посетиоцима од 20. до 27. октобра бити на располагању на штанду „Истине“, Издавачке куће Епархије далматинске.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Посјета Митрополита др Амфилохија Атини и Пиреји   
    Његово високопреосвештенство Митрополит пирејски г. Серафим  дочекао је у недјељу, 20. октобра 2019. године, у Саборном храму Свете Тројице у Пиреју, Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је позван да говори на трибини у оквиру програма које организује «Енориа ен Драси» Благовјештенског храма у Пиреју.     Обраћајући се свом сабрату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском, Високопреосвећени Митрополит Серафим је казао:   ”Поздрављамо Вас испред вјерног народа и клирика наше Митрополије са много поштовња и љубави, јер нам доносите благослов Цркве светосавске и Његове светости Патријарха српског г. Иринеја.   Као духовно чедо преподобног и богоносног, васељенског оца и учитеља оца Јустина (Поповића) мученика и исповједника за истину, и једног од највећих богослова ХХ вијека, онога који је својим богонадахнутим дјелима разобличио свејерес сигретистичког екуменизма, окрепљујете нас и  и надахњујете.   Наше данашње саслуживање је и наша скромна подршка  Вашој борбе против расколничке, псеудоцркве у Црној Гори, коју настоје  да наметну познате мрачне силе, које сплеткаре у пријатељској Црној Гори, желећи да је претворе у  протекторат, одвајајући (одсијецајући) је од  свог духовног предања и заједнице са Мајком Црквом Српском.   Одбацујуемо лажну цркву  у Црној Гори, која заједничари са скоро основаном, неважећој по Свештеним канонима, религиозном заједницом у Украјини,  и на тај начин подржавамо истрајност у Вашој праведној борби.   Ваше данашње архијерејско служење у Катедралном  храму у Пиреју, доноси нам  благослов Новомученика српског рода, 880.000 мученика, који су заклани од фашистичке хорде римокатоличких усташа и  подсјећају нас на трагедију одвајености од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, која чини човјека  демонском јазбином и непоправљивим.   Потврда томе  је и скорашња беатификација  немилосрдног злочинца и духовног вође  фашиста усташа, Загребачког кардинала Алојзија Степинца, осуђеног  за злоче против човјечности.“   Током Свете литургије, прочитан је Диптих , тј. помињање поглавара Помјесних Цркава, у складу са  Свештеним канонима.   Предходни дан, у суботу 20. октобра, Његово високопреосвештенство Митрополит др Амфилохије говорио је на симпосиону на тему : «Црквено јединство и канонске јурисдикције». Симпосион је одржан у предивном културном центру Архиепископије атинске, а  у организацији  удружења теолога « Метексис». Предходни симпосион је био на тему генетике и личности на којем је учествовао умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. др Атанасије Јефтић.   У недељу, 21. октобра, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је био учесник отвореног разговора са познатим грчким философом  професором др Христом Јанарасом на теме које су актуелне за Цркву и савремено друштво.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Величамо те, Пресвета Дјево, и поштујемо часни Твој покров!   
    Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.     Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке.  
    У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет.   Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника се молимо да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:   „Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.ˮ   Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.   „Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.ˮ       катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије: Сви морамо дати допринос доношењу најбољег решења односа Цркве и државе   
    Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”.   Звучни запис беседе   Повезане вести:   „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе   Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести   Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“     Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије.   На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља.   По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава.   Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона.   „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“   Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата:   „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“   Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве:   „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“   Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције.   Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека.   Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша.   Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу:   „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“   Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење.   „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе:   „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“   Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа.   „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом.   Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом.   Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика милешевски Атанасије (Ракита) о Косову: Сви смо на испиту који желимо да положимо!   
    „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.     Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.   На Косову су остали најхрабрији   „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.   Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“   Будућност у честитости   „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“   О епархији Милешевској   „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.   Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“   О сусрету са Вучићем   „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.   Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“   О замкама политике   „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.   Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“   Изазови цркве данас   „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“   Нема подела   „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“   О „модерном“ и „савременом“   „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“   Туга остављених стараца   „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“   У медије најбоље   „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“     Извор: Епархија милешевска
  11. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојила се мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор   
    Јутрос, 8. октобра, у 86. години упокојила се у Господу мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор, који се налази на брду Пендели код Атине.   Бесједа мати Стилијани поклоницима из Црне Горе у манастиру Пантократор - 15. 09. 2019. године (аудио)     Ова дивна слушкиња Божија свједок је обнове манастира Пантократор који је основан у 9. вијеку, а похаран и уништен на Васкрс 1680. године, и по ријечима Старца Порфирија, који је и допринео његовом откривању, представља највећу светињу у Грчкој. Благодарна Богу што служи у таквој светињи, мати Стилијани је радосно свједочила Христа рапетога и васкрслога, преносећи свима љубав и благодат Његових мученике који су се сараспели Христу. Сто седамдесет девет отаца овог манастира је пострадало од Турака, приликом похаре и спаљивања манастира у којем се Света литругија служила 24 часа на 8 олтара. Три вијека послије покоља Светих отаца манастира Пантократора на Пенделију, који су прибројани лику светих, њихове мошти су на чудесан начин откривене и ова светиња је поново оживјела и сија као сунце на небу а са њима и наша мати Стилијани, која је себе уградила у њу.   Посјета Пантократору, цјеливање мошти Божијих угодника, проповјед мати Стилијани тешко да икога  могу оставити равнодушним. По свејодочењу сестре Наталије Ковачевић, која је као водич многе упутила на манастир и упознала са његовом историјом, молитвама мати Стилијани пред моштима Светих мученика, Бог је велики број вјерних исцјелио од разних душевних и тјелесних болести.   А какву радост и љепоту је зрачила мати Стилијани увјерила се и наша група од педесетак ходочасника, у организацији Цркве Момишићких мученика у Подгодици, приликом недавне посјете светињама Грчке међу којима је био и манастир Пантократор. Били смо благословени јер смо не само упознали, већ и примили благослов мати Стилијани ,која се у овом манастиру подвизавала од његове обнове, шездесетих година прошлога вијека, и то дубоко смјестили у своја срца.   Иако већ у поодмаклим годинама, Мати је одисала младошћу, каквом Господ обасјава лица вјерних и послушних слуга. Њен звонак глас и поруку коју нам је упутила и сад чујемо и осјећамо, а њен насмијани лик и љубав којом нас је обгрлила се не заборављају. Не слутећи да ћемо бити једна од последњих група из наших крајева, која је имала тај благослов и радост да се сретене са мати Стилијани у овом земаљском, пролазном свијету, она је постала свакодневно присутна у нашим животима и молитвама.   Ова блажена старица нас је приликом сусрета поучила да онај који жели да је од овога свијета, рај видјети неће и помолила се да нас удостоји Господ да будемо уз Њега и да сви стигнемо у рај. Пожељела је мати да нам наше поклоничко путовање да унутрашњи мир, снагу, да ојача нашу вјеру и да нам да радости да сви заједно у једном загрљају идемо према Господу.   „Посебно ви и ми који имамо нашу вјеру у Господа и вјерујемо у све догме наше вјере. Желим вам да имате снагу и јачину вјере да би нас удостојио Господ да стигнемно тамо гдје је наша вјечна домовина. Господ да буде са вама! Ми и ви још увијек држимо нашу вјеру и нека би нам Господ помогао да до краја издржимо“, казала је старица Стилијани и поручила да не треба да се угледамо на свијет модеран, око себе, већ да чувамо традицију и вјеру у Господа.   Подијелила је блажена старица и сјећање на прве године обнове манастира, нагласивши да је раније било свакодневних чуда у њему, а да их је данас много мање, уз објашњење да је то послиједица отуђења од вјере:   „Ово је Свето мјесто, дешава се пуно чуда. Слава драгоме Богу, долазе из Холандије, Њемачке, Америке, из цијелога свијета, сви долазе за једно чудо. И у свим тим земљама имамо чуда. Инвалиди устају, обољели од рака постају здрави. Данас смо сазнали да је једно непокретно дјете устало. Нема у православљу светијег мјеста од овога, тако је говорио Свети Порфирије.“   Помолила се мати да нас Господ укријепи у вјери:   „Желим вам добру снагу, да ојача ваша вјера и да се отвори пут, кад Господ да, за Царство небеско! Ово није наш дом, није ово наша вјечна кућа овдје, као птичице смо које долазе и одлазе, зато треба да будемо спремни, кад нас Господ узме, да стигнемо на пут нашега спасења!“   Са мати Стилијани смо се растали уз двије пјесме које је сама писала, а које нам је заједно са монахињама манастира Пантократор, отпјевала на дар: „Δεν έχω λόγια να σας πω, δεν έχω λόγια να σας πω ο Κύριός μου, μόνο ένα μεγάλο, σ ‘αγαπώ! (Немам ријечи да ти кажем, немам ријечи да ти кажем Господе мој, само једно велико, ВОЛИМ ТЕ!).   Вјечан спомен и Царство небеско нашој мати Стилијани!       Света атинска архиепископија са посебним емоцијама обавештава да се у Господу упокојила блажена старица мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор Пендели, у раним јутарњим часовима, у уторак 8. октобра 2019.   Герондиса Стилијани, рођена је 14. септембра 1933. године у месту Неохори Месалонги.   Основну школу завршила је у месту Неохори Месалонги, а гимназију у Никеји. У 21. години постала је искушеница у манастиру Сретења Господњег у Каламати, под духовним руковођењем старца Јоила Јанакопулоса, а у септембру 1958. придружује се манастиру Светог Патапија у Лутракију.   Замонашена је у расу на Цвети 1959. 9. марта 1963. благословом Архиепископа атинског и целе Грчке г. Хризостома, игуманија старица Стилијани Госопуло са пет сестара прелази из манастира Светог Патапија у манастир Атинске архиепископије Пантократор на Пенделију, а међу њима и будућа старица Стилијани (Карацојани).   На празник Преображења 1969. старица Стилијани је устоличена и у исто време обучена у велику схиму благословом Архиепископа атинског и све Грчке г. Јеронима.   6. септембра 1974. године упокојила се прва игуманија, а у октобру 1974. изабрана је нова игуманија, блажена старица Стилијани Карацојани, чије устоличење је обавио Архиепископ атински и све Грчке г. Серафим.   Током овог периода манастир Пантократор је доживео велики духовни процват. Фромирано је велико сестринство и манастир је потпуно обновљен и изграђен.   Његово блаженство Архиепископ атински обавештен је о блаженом уснућу старице Стилијани, од стране од стране Теспијског епископа Симеона. Изразио је дубоко жаљење због упокојења мати са којом је Његово блаженство био веома повезан и блиско сарађивао због чега се одмах упутио у манастир где је одржао први помен над одром блажене старице.     Данас ће литургију у старој цркви манастира, где ће тело блажене старице бити пренето, служити Његово преосвештенство Епископ Симеон, а опело и Свету литургију у новој цркви сјутра, 9.октобра, служиће Његово блаженство, Архиепископ атински г. Јероним.
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Пећка Патријаршија - Завршно литургијско славље поводом 8 векова Аутокефалије СПЦ у древном седишту српских архиепископа и патријараха   
    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8.октобра, трећег дана централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ, са више архијереја служио је, уз молитвено учешће више епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Повезане вести:   Митрополит Амфилохије: Историја свијета је у знаку Христовог распећа и васкрсења!   Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу
      У литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни сљедећи свога првога учитеља, наставника и првопрестолника Светога Саву, путем који је вјечни пут, који је Христов пут.

    „Ходимо за оним који је пут истина и живот, за Христом Господом и не одступамо са тога пута кроз вјекове и зато нијесмо смоква коју је Господ проклео јер није доносила плодова. Ходећи тим путем, овај светосавски народ непрекидно је рађао плодове. Само Господ знаде колико је тих плодова унијето у Царство небеско, колико светиња од Жиче, Пећке патријаршије до других безбројних светиња подигнутих у славу Божију.“

    Подсјетио је да су Свети Сава и отац његов Свети Симеон, који су утемељили нашу историју, опредјеливши се, један као владар, а други као епископ, за вјечно и непролазно Царство Божије, показали којим путем треба да ходе и они који владају и они који их слушају.

    „Тајна вечера, Христова вечера, је она вечера око које се сабирамо и ми као народ кроз вјекове слушајући ријечи Христове, када је узео хљеб у Своје руке и рекао: Примите, једите ово је Тијело Моје које се за вас ломи на отпуштање гријехова, и узео чашу рекавши: Пијте из ње сви ово је Крв моја Новога завјета, која се пролива за вас и за многе на спасење и на отпуштање гријехова.“

    Нагласио је да је сва историја Цркве Божије, историја оних који се сабирају око Чаше живота и да тај сабор, који се темељи на крајеугаоном камену – Христу Богу нашем, траје 2.000 година. Сви земаљски народи су призвани да ходе тим путем који води у вјечно и непролазно Царство Божије, рекао је владика Амфилохије и додао:

    „Тај призив и тај позив хођења тим Светим Божјим путем никада није био тако снажан и јак, и никада се није толико широко чуо у свијету као данас и ова Црква Христова данас проповиједа Свету благу вијест Христову на свим земаљским језицима. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не проповиједа Свето јеванђеље и гдје се не служи Света литургија, гдје се не сабирају душе око Тајне вечере Христове. И наша Црква светосавска данас се раширила по читавом свијету:“

    Подсјетивши да су данас у Пећкој патријаршији епископи и из Аустралије, Америке – Сјеверне и Јужне. Канаде, Европе, Митрополит је рекао да је то значајно, али да је значајно и да се та Света ријеч Божја и проповијед наставља на светом косово-метохијском простору, гдје се и проповиједала непрекидно.

    Истакао је да је све што се догађало са Црквом Божијом у знаку Христовог распећа и васкрсења, као и сва историја овога простора, нашег народа и свијета.

    „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели, тако и оне који су Његови гоне и прогоне и разапињу свуда у свијету, а посебно овдје на овом светом мјесту, али остаје то живо свједочанство овдје и остаће до краја свијета и вијека. И ова Црква Божја, Црква светосавска наставиће да свједочи Христа Бога нашега и спасење свему свијету, да свједочи Царство небеско свуда, а нарочито на овом косово-метохијском простору гдје је од овога народа склопљен Завјет косовски, завјет са Христом Богом.“

    Митрополит је истакао да Косовски завјет није митологија, већ изданак Новога завјета, и као што је Нови завјет свједочанство Христа распетог а и васкрслога, тако и Косово-метохијски завјет свједочанство распетог Христа и силе Његовог васкрсења у бићу овога народа, кроз његово опредјељење да ходи тим путем који је Христов пут, пут распећа и васкрсења.

    „Наставља се то свједочанство живо и живоносно. Није снага у броју, него у Господу, давно је Свети пророк рекао. И није снага колико има оних који су овдје на овим просторима, него је снага у онима, нека их је и мало, који су живи свједоци те истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима. Бог их и призвао и оставио да буду свједоци и другима који се нијесу опредјелили за тај пут или су га се одрекли у своје вријеме, да се и они врате Светоме путу и тиме себи, и вјечном и непролазном људском и народном достојанству.“

    Најдивнији свједоци тог свједочанства је велики број данас сабране дјеце, сестара монахиња, свештеника, сабор епископа, којих данас у нашој помјесној Цркви има више него икада што је било у нашој историји, бесједио је владика Амфилохије:

    „И Црква Божја је живи свједок истине Божије на сваком мјесту а посебно овдје на овом мјесту. И то свједочанство Цркве Божије ће наставити да буде живо и живоносно, не само за оне који су биолошки нашега поријекла, него за све људе и народе који живе овдје.“

    Високопреосвећни Митрополит се посебно осврнуо на то колико је спасоносна и значајна ова светиња не само за овдје сабране, него и за друге, за нашу браћу Шиптаре, Албанце:

    „Нема ништа значајније за њих и за њихов живот од ових светиња које су сачуване: Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… То су светиње које припадају свима, које Бог дарује свима и преко њих призива све који овдје живе и долазе на ове просторе, да проходају и крену путем Божијим, тим јединим правим и истинским путем којим је ходио учитељ наш Свети Сава, као насљедник Светих апостола и сви други Свети проповједници Христа Бога и оних који нас воде и руководе на том Светом божанском путу.“

    Истичући да је жив Господ и да ће жива бити душа наша, Архиепископ цетињски г. Амфилохије је казао да је Господ жив свуда, на сваком мјесту, али да је посебно жив на КиМ кроз дивне и велике свједоке, Његове мученике и страдалнике и да је за ових 800 година било много оних који су се опредјелили за Царство небеско.

    Подсјетио је да је у најновије вријеме наша Црква тим живим свједоциима прибројала: Василија Пекара Пећкога, Григорија Пећкога, монаха ове свете обитељи и Свету дјевојку Босиљку. Казао је да су у наше вријеме прибројани и многи други који су себе жртвовали сараспевши се Христу: Стефан јеромонах и Харитон монах, затим Марица Мирић, над којом је извршено насиље четворице безбожника и несрећника у Белом Пољу, а која је, по благослов мати Февроније сахрањена у Пећкој патријаршији, затим Милева Вујошевић, заклана и убијена у Пећи.

    „То свједочанство Цркве Божје се наставља, а ево свједока и вас овдје сабраних, и наших архијереја, и наставиће се у сва будућа времена ,ако Господ даде. Велика је наша одговорност, а посебно вас који сте остали на овом Светом косовском пољу и метохијском, за све оне који овдје живе, долазе и пролазе. Да будемо и будете свједоци тога пута, и преко вас да и други, без обзира коме земаљском народу припадали, ходе тим путем и да се уче како треба ходити путем који води у живот вјечни. Господу нашем који је пут истина и живот, посвједоченом безбројним свједоцима од времена апостолских до наших времена, посвједочином и овим Косовским завјетом, нека је слава и хвала у вијекове, вјекова, амин“, Казао је на крају своје литургијске проповједи Митрополит Амфилохије.

    На крају Литургије освештан је и пререзан колач у част Светог Сергија Радоњешког, имендана Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија.

    Честитајући празник и имендан, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије је још једном указао на значај 8. вјековног сабора наше Светосавске цркве:

    „Осам вјекова она сија сјеме Божије, сјеме Христово на овим просторима, али и у свим земаљским народима, заједно са осталим наследницима Светих апостола и пророка. Велики је то догађај, велики је то сабор на челу са нашим Патријархом, Његовом светошћу Патријархом г. Иринејем, велики и благословени сабор наших архијереја, и овдје присутних, и оних који су у Београду и на другим мјестима. И нека би Господ благословио да се овакви сабори настављају, сабори око Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега и Исуса Христа, ова Тајна вечера, која траје 2 000 година, која ће се наставити, ако Бог да, и овдје и широм васељене до краја свијета и вијека“, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска / Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  13. Свиђа ми се
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Отачаствени архијереји Српске Православне Цркве на Косову и Метохији   
    Свечана прослава 800. година аутокефалије Српске Православне Цркве, настављена је данас на Косову и Метохији. Отачаствени архијереји Српске Православне Цркве посетили су свештену обитељ манастира Високи Дечани, а свечано су дочекани и у Пећкој Патријаршији, где је јутрос свету архијерејску Литургију служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и егзарх свештенога трона Пећког г. Амфилохије, уз саслужење Његовог Преосвештенства викарног Епископа диоклијског Методија.     Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис посете Пећкој Патријаршији, и обраћања Митрополита Амфилохија.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-        
  14. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нова књига Епископа диселдорфског и целе Немачке Григорија - „Гледајмо се у очи“   
    Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора.     Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…   Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору.   Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Рођење Пресвете Богородице-почетак истинске радости   
    Рођење Пресвете Богородице, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ
    Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1] 

    Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенија. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођени Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетила да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо „свакидашњицом“, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]  Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања, у којима се Мариолошкинаглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења. Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника) Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман мелод написао је један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј критски написао је две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире саставио је Свети Герман патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец саставио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства. Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)   катихета Бранислав Илић  
    -------------------------------------------- [1] Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. [2] Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.   Извор: Српска Православна Црква
  16. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ   
    Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ
     
      Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве.      Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли.      Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду.     Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији.      Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији.      Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране,  верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове!     Катихета Бранислав Илић     *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Александар Арсенин: Религиозно узрастање интернета   
    Расправе о религиозности у сајбер простору су изнедриле најразличитија мишљења. Право питање у овом случају било је заиста тешко поставити, имајући у виду компликованост односа религије и масовне пропаганде, а нарочитo у светлу тадашњих нових технологија. За претходних петнаест година речено је углавном све у вези са стварањем верског идентитета на интернету као медију, тако да даље расправе на ту тему нису потребне.     Ипак, чини се да данас и поред толико написаног и изговореног на ову тему преовладава површно посматрање, чак и својеврсно магијско поклонство бесмисленим правилима из сајбер простора. Проблем не би био толико значајан да се не преноси на стварни однос према Цркви и вери. Томе свакако доприноси огроман број квазирелигијских интернет страница, где је разумевање вере заснивано на личној перцепцији аутора у чије намере и добронамерност постоји оправдана сумња! Било да своје погледе представљају као традиционалне или реформаторске, у циљу прилагођавања савременом цивилизованом друштву, ови аутори често без икаквог стварног упоришта дају пренаглашен значај свом ауторитету. Проблем настаје и у објавама парарелигијских заједница које намерно креирају провоцирајући садржај, при чему је раскорак најприметнији на страницама протестантских групација са све либералнијим ставовима у односу на традиционални религијски идентитет. Крајем прошлог века прогласом папе Јована II устоличен је и први римокатолички интернет светац – заштитник нове технолошке комуникације. Овај податак можда и не би био довољан разлог за забринутост да поклоничке онлајн заједнице на том чину не заснивају сопствена религијска правила и односе.    Посматрајући податке са једне друштвене мреже у оквиру тзв. православних тематских јединица, на узорку од 500 страница, увиђамо да је 80% садржаја у великом дисбалансу и да врши пропаганду штетног (верског) система вредности који је налик на секташко васпитање верника. С друге стране „еластичан“ приступ умногоме доприноси не само смућивању пратилаца него утиче и на међусобну поделу истински црквених људи. Процењено је да чак и до 60% једне црквено активне литургијске заједнице подлеже изнетим ставовима „верских“ онлајн аутора. Такав однос према некатегоризованом интернет садржају доводи и до стварне релативизације религиозности стварајући номиналног верника или религијског симпатизера.   Са почецима интернета Српска Православна Црква је међу првим институцијама формирала своју званичну адресу: spc.rs. У то време, као и током целе наредне деценије, СПЦ није крила своју забринутост да би виртуелни свет код једног броја верника могао да замени литургијско учествовање и заједницу у храмовима. Стиче се утисак да су такве појаве данас предупређене управо захваљујући правовременом обраћању теолога и ауторитета Цркве.    Данас у времену друштвених мрежа и непрекидне присутности интернета у нашој свакодневици, суочени смо са новом онлајн опасношћу у виду заједница које злоупотребљавају ликове светитеља и имена светиња, на тај начин привлаче велике групе пратилаца и промовишу неправославан начин упражњавања вере у животу. Како им циљ свакако није верско образовање пратилаца нити промоција било које религије, садржаји неких објава су изразито дегутантни и непримерени освешћеном кориснику друштвених мрежа. Неке од најпознатијих и најбројнијих група (чак десетак различитих страница!) злоупотребљавају име Светог Василија Острошког, као нпр. „Пријатељи манастира Острог“ или „Манастир Острог и православље“. Очигледно бесмислени садржаји које објављују наведене странице извесно сведоче о томе да њихови аутори не припадају верској организацији. Нарочито православне монашке заједнице никада себи нису дозвољавале коришћење бизарних и опскурних метода, које су сасвим супротне духу Православља. Из девијантних ставова пратилаца наведених интернет страница јасно је да оне за њих представљају својеврстан култ и начин хипнотичко општења са религијом, а никако искрено верско сабрање.   ВЕРСКИ „ИМПРЕСИОНИЗАМ“   Недавно се појавила вест на једној страници са препоруком да се слика светитеља подели члановима друштвене мреже (иначе врло учестала појава), да би на тај начин, наводно, благодат дошла у дом пошиљаоца?!? Текст је објављен уз дрску лаж да је наведена порука упућена са „званичним благословом манастира Острог“. Жалосно изненађује чињеница да велики број верника – и то оних који живе активним литургијским животом Цркве – такве објаве прихвата као упутства за понашање! Заиста је забрињавајуће да поред огромног броја поузданих и квалитетних извора Цркве, очигледно велики број верног народа не уме да раздвоји аутентичну духовност од исконструисане параверске самопромоције. С друге стране, виртуелна интерактивност лаика са свештенством искључује њихов дубински духовни однос пастира и верника, и ограничава га искључиво на информативни или, евентуално, уопштено саветодавни ниво. За осетљиве теме истинског пастирског односа са верником неопходна је лична комуникација, а никако њена медијска форма! Дакле, препорука верном народу би била да се не замајава идејом о онлајн духовницима – са изузетком врло ретких и специфичних случајева. Опасност од квазидуховништва ће увек постојати и зато смо позвани да се подробно информишемо ко су аутори који га промовишу. Осим тога, може да се догоди да иза текстова стоје проверени ауторитети, али да њихов садржај није примерен за све вернике.   Једна студија из 2018, која је изведена на великом узорку, указала је да на српском говорном подручју постоји око 12 милиона интернет страница са православном тематиком! Свеукупно са другим конфесијама интернет садржи преко 110 милиона страница верског садржаја. Узимајући у обзир да само СПЦ на годишњем нивоу објави око 10.000 званичних објава (релевантни подаци прикупљени су из базе Инфо мреже, cepis.spc.rs/tekst.php?T=140&grupaA=13), не укључујући објаве на друштвеним мрежама и приватним пројектима, садржај се умножава геометријском прогресијом, а тиме и потреба за јасном потврдом које су странице истините, а које то нису.   Једном речју: злоупотреба друштвених мрежа је велики ризик за вернике, а тај феномен је присутан и међу другим верским заједницама. У суштини, проблем настаје у недовољној верској образованости припадника црквене заједнице који некритички прихватају све што има макар само графичку форму са верским обележјима. У вези са визуелним идентитетом ваљало би подсетити да свака недостојанствена употреба лика светитеља читаоцу мора аутоматски да „укључи аларм“ сумње у ауторов кредибилитет – нпр. дељење сличица светитеља у жутој штампи. Сувишно је посебно наглашавати да ниједан здраворазумни православни верник неће на тако бизаран и дегутантан начин „мисионарити“ док крстари медијима, а нарочито не друштвеним мрежама.    Наметање вере и „мисионарење“ неутемељено у вишеслојном познавању прилика – што је, нажалост, одлика и многобројних самозваних „верских аналитичара“ – у себи крије истинску опасност по вернике, те отуда потреба да се проверени, истински мисионарски извори систематизују, умреже од стране црквене администрације и озваниче од стране црквене хијерархије. Ова идеја се оспорава као својеврсни покушај цензуре и шаблонирања црквених медија, међутим, наспрам ње стоји насушна потреба да се пшеница вере јасно одвоји од интернетског кукоља.      РАЗЛОГ ВИШЕ – ВЕРСКО ПОЛИТИКАНТСТВО   Ако пречесто злоупотребљавану фразу „извор близак врху СПЦ“ узмемо као кључ претраге интернета и погледамо наслове које ћемо добити као резултат, остаћемо затечени и запањени бројношћу искључиво компромитујућих података уперених против Цркве које тзв. извор поседује. На сву срећу, истраживање указује и да је значај података добијених од „извора“ за просечног читаоца једнак нули. Овде се намеће и неколико врло сврсисходних питања: Колико се уопште може веровати информацијама из анонимних извора? Зашто се извор крије уколико је у праву? Која је његова намера и узрок непоштовања верске заједнице којој припада? Одговори на ова питања раскринкавају лицемерје „извора“ и у самој основи дискредитују његове информације. Праћење и анализа података из медија (ЦЕПИС – обрађује преко 80 медијских кућа), показује да, чак, 30% објава у нецрквеним медијима потиче из „извора блиских СПЦ“!   Подаци којима располажемо, на основу којих је урађен преглед, указују на различите манипулативне методе и злоупотребу медија. Наша намера је да пробудимо критички став верника према садржајима који се нуде на интернету јер ће то допринети њиховој информативној чистоти, а магове „верског“ маркетинга и злонамерне политиканте лишити публике.     Извор: Православље
  18. Зачуђен
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Светогорски манастири западних хришћана   
    Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре.      До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске.    У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!?   На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија.     Извор: Светогорске стазе
  19. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У сусрет јубилеју Српске Православне Цркве   
  20. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Теодосије у оквиру посете Руској Цркви богослужио у манастиру Светог Александра Свирског   
    У оквиру вишедневне посете Руској Цркви, у којој борави као изасланик Патријарха српског, Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је манастир Светог Александра Свирског. Преосвећени Владика и делегација из Србије стигли су у Манастир у вечерњим часовима, где их је на капији манастира дочекао игуман Антоније (Гутник).     Сви заједно су у недељу, сабрани са мноштвом верног народа Божијег, служили Божанствену Литургију у Светотројичном храму манастира. Литургијом је началствовао, по благослову преосвештеног Мстислава, епископа тихвинског и лодејнопољског, епископ Теодосије, а уз саслужење игумана Антонија и братије свете обитељи.     Након завршетка Литургије госте је поздравио игуман манастира, пожелевши им топлу добродошлицу a у знак добродошлице, поклонио је владики Теодосију икону Преподобног Александра Свирског.   Игуману се у име целе делегације захвалио епископ Теодосије, који је између осталог рекао: " Постоје места која су хиљадама километара далеко и људи који се у животу никада нису сусрели, али када дођете на то место и сусретне те људе, осећате се као да сте сусрели своје најближе и као да сте ту одувек били. Једно ода таквих места је ово свето место и такав сусрет је данас са Вама, оче игумане, и Вашом братијом. Ово се дешава јер благодаћу Светога Духа, препознајемо једни друге у Христу Богочовеку. Молимо Вашу љубав да увек у својим молитвама имате нас, наш свештенство и монаштво, као и сав богољубиви народ на Косову и Метохији, који се данас налази у веома тешком положају. Нека Васкрсли Христос, по молитвама Преподобног оца нашег Александра Свирског, дарује свима нама Царство Своје".   У име српске делегације игуману је икону Богородице Тројеручице уручио директор Управе за вере Владе Републике Србије Милета Радојевић.     Свети Александар Свирски се с правом назива Новозаветним Аврамом зато сто се кроз сву историју човечанства открио Тројичин Бог телесном људском оку први пут Авраму а други пут Преподобном Александру Свирском. Његове Свете мошти су за разлику од свих осталих нетљених (нераспаднутих) моштију светле боје коже - као код живих људи!    Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”.   Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”.     Извор: Телевизија Храм
  21. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Десетогодишњи помен старцу Симеону у манастиру Добрићево   
    Дана, 14. септембра, на празник Преподобног Симеона Столпника и на Црквену Нову годину, у манастиру Добрићеву служена је заупокојена Литургија за оца Симеона (Биберџића), дугогодишњег игумана овог манастира.     Свету Архијерејску Литургију служио је умировљени Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Атанасије, уз саслужење свештенства из наше и других епархија, као и уз молитвено учешће бројног народа. После Свете Литургије, на гробу оца Симеона, одслужен је помен за покој његове душе, након чега је за све присутне уприличена трпеза – „утјешеније“.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  22. Волим
  23. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Ово је дан којег створи Господ и догађај за историјско памћење!   
    Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји.     Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године.   Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године  разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике.   У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј.   Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка  Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други.   Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику.   У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице  Иване Жигон.   У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао:   -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице,  објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.   Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо.   Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске  јавности пуних 50 и више година.   У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа.   Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика.   Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава.   У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски.   Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима.     Извор: Инфо служба СПЦ
  24. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Антиохијске Патријаршије: Косово је православно и остаће православно заувек!   
    У оквиру свеправославне прославе 8 векова аутокефалности Српске православне цркве коју је почетком септембра у Лос Анђелесу организовала Епархија западноамеричка, окупљене Архијереје и сабрани верни народ поздравио је Митрополит њујоршки Архиепископије северноамеричке Антиохиске Патријаршије г-дин Јосиф. Он је том приликом истакао да "овом прославом славимо Бога који је дао да Црква у Србији постане зрела и достојна аутокефалности, али да она као и свака друга Црква преживљава тешке моменте и изазове, нарочито на Косову и Метохији", но да српски наорд не треба никада да се осећа запостављено и заборављено јер је у Господу све могуће.     "Погледајте шта се догодило у Европи. Цела Европа је својевремено била уништена, али сада све европске земље добијају независност и постају веома моћне државе. Косово је Србија и припада Српској Цркви. Када смо били на Косову осетили смо Божије присуство и тамо смо појали песме хвале Господу на православни начин. Нико, дакле, ни једна сила на земљи не може променити историју Божије моћи. Косово је православно и остаће православно заувек. Црква Србије не може живети без срца. Косово је срце Српске Цркве. Косово је на уму Српске Цркве. Можда се у овом моменту осећамо слабим и мислимо да не можемо учинити ништа, и сматрамо да је Косово припало некоме другоме, али, верујте ми, имајте веру, будите радосни, имајте јаку веру и Косово ће остати срце и ум Српске Цркве" - поручио је Митрополит Јосиф.     Он је рекао да је Србију до сада посетио три пута. Први пут за време блажене успомене Патријарха Павла, када је још увек био јерођакон у Солуну те да је тада имао прилику да служи са Светим Патријархом Павлом у београдском Саборном Храму.   "Када сам боравио у Србији, посећивао сам  цркве и манастире у многим градовима, и често би видели како свештенослужитељ служи Свету Литургији са малом грудом од двадесетак верника. Наше учешће на Литургији је управо то што од нас тражи Свети Сава, тј. да служимо Литургију сваки дан. Да ли имамо стотине и стотине људи на Литургији, или, пак само пар њих, Литургија је Литургија. To je благослов за свештенослужитеља, али и за свакога који је присутан на Литургији. Свети Саво је дао у задатак Српском народу, свештенству, архијерејима и лаицима да служе Свету Литургију сваки дан, јер не можемо живи да будемо, не можемо бити јаки и истрајни људи без свакодневног Светог Причешћа" - нагласио је Митрополит Јосиф и додао да "Света Литургија, није, уколико нам се свиђа ми дођемо, а уколико нам се не свиђа, ми не дођемо. Замислите, шта се догодило у првих 800 година самосталности Српске Цркве. Сви Срби треба да буду поносни што имају Светог Саву као свога Просветитеља и Славу Српске Патријаршије" - поручио је Митрополит.   Високопреосвећени Митрополит Јосиф изразио је дивљење живописом Храма Светог Саве у Сан Габриелу истакавши да је украшавање храмова наш одговор на обавезу чувања наше вере, посебно у овом времену када наша браћа и сестре на Косову страдају и бивају протерани.    "Могу само да подсетим шта се дешава у Сирији и на Косову. У Сирији су покушали да оснују исламску државу; уништили су манастире, цркве, оскрнавили наше иконе, и све што је свето, и видите шта се дешава сада. Црква се обнавља, јер нико не може победити Православље. Православље није књига, није налепница или пак неки слоган. Православље је начин живота. Ви би сте волели да будете као Свети Сава и деца Светог Саве, зато будите у Цркви, помозите ваше свештенике, помозите вашу Патријаршију. Задржите веру у овој вашој генерацији и многим будућим генерацијама. То је оно што Свети Сава тражи од свију вас" - поручио је Митрополит Јосиф и закључио:     "Нека би Бог благословио Српску Патријаршију. Нека би Бог благословио и наставио да благослови Српску Цркву и нека би Бог заштитио Цркву и земљу Србију неповређену и заштићену против сваке зле силе".     Извор: Телевизија Храм
  25. Волим
    "Tamo daleko" је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Радио Светигора: Косметска кандила - јеромонах Исидор (Јагодић) „Гдје год да смо рођени наша колијевка је на Косову и Метохији“! (једанаеста емисија)   
    Септембар је и поново се на Бистрици богослова гнијездо свило, обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је девету генерацију богословаца. О обновљеном кандилу Призренске богословије Светих Кирила и Методија, расадника образованих православних Срба, разговарали смо са замјеником Ректора ове црквено-просветне установе јеромонахом Исидором (Јагодићем).   Звучни запис емисије   „Колико год су се трудили да нас нема и колико год су силе нечастивога жељеле да затру име Христово нису успјели и сами је Бог свједок да смо опстали и да ћемо опстајати. Докле год будемо живи бићемо овдје и свједочити име Христово“-каже отац Исидор. Он додаје да народу са Косова и Метохије повратак богословаца у Призрен заиста пуно значи и улива наду и снагу да опстану на својим вјековним огњиштима.   „Богословци постају дио Свете српске земље и њених Светиња али и ове Светиње постају неизбрисиви дио нас“-каже отац Исидор.   Отац Исидор се осврнуо и на два велика јубилеја које прославља Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска 7. и 8. септембра: 1000 година од првог писаног спомена Рашке Епархије и 8 векова самосталности Српске Православне Цркве.   У суботу, 7. Септембра 2019. године у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 17:00 часова Епископ Теодосије ће са Архијерејима служити Вечерњу службу, након које ће у 18:00 часова бити одржана Свечана академија.   У недељу, 8. Септембра 2019. године  у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 9:00 часова, биће служена Света архијерејска Литургија којом ће началствовати Патријарх српски Иринеј.   Изашао је и трећи компакт диск ђака Призренске богословије који носи назив „Пјесме из Старе Србије“ и садржи предивне пјесме које су премијерно представљене на прослави 8 вијекова аутокефалије Српске православне цркве у Епархији западноамеричкој гдје су богословци, предвођени својим Владиком Теодосијем,  били гости Владике Максима.     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...