PredragVId

Фестивал хришћанске културе у Зајечару ове године биће реализован у нешто скромнијем обиму од 9. до 13. септембра 2020. године.   Фестивал хришћанске културе у Зајечару ове године биће реализован у нешто скромнијем обиму од 9. до 13. септембра 2020. године.   Због пандемије вируса САРС-КОВ-2 и мера превенције проглашених тим поводом сва предавања, концерти, приказивање филмова и представљања књига биће одржани – на отвореном.   На дан савршавања свештеног спомена на Усековање часне главе Светог Јована Претече, како је планирано, на темељима древне базилике на археолошком налазишту Феликс Ромулијана, биће служена света архијерејска Литургија којом ће предстојати Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион.   О Фестивалу хришћанске културе     Фестивал хришћанске културе је манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. У склопу овог Фестивала одржава се и Међународни филмски фестивал духовно-документарног филма. Према устаљеној традицији од 2016. године, Фестивал се одржава почетком јесени у Зајечару.   Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе     Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Фестивала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре.     Катихета Бранислав Илић  
    Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je монашко опело новопрестављеном архимандриту Андреју, игуману манастира Сланци. Претходно је викарни Епископ ремезијански Стефан началствовао светом заупокојеном Литургијом у овоме манастиру надомак Београда.  
Звучни запис беседе     Свјатјејши Патријарх Иринеј је укратко подсетио сабране на животопис оца Андреја указавши да "где год је био оставио је најбољи пример о себи, о својој вери, о својој љубави према Богу и према нашем народу". "Зато ће му Црква остати вечно захвална и молити се Господу да га прими тамо где су наши свети преци, јер је и вером својом и животом својим и заслужио да буде међу нашим светим прецима" рекао је између осталог Патријарх Иринеј.    Подсетимо да је архимандрит Андреј (Јовичић) рођен 1937. године у месту Гојна Гора у општини Горњи Милановац и крштен као Алекса. Од седамнаесте године је живео монашким животом, служио Господу свим срцем у неколико Епархија СПЦ, од чега је 15 година провео у Епархији рашко-призренској уз тадашњег Епископа и потоњег Патријарха српског, блаженопочившег г. Павла.    Нека Господ упокоји душу новопрестављеног оца Андреја и подари му Царство Небеско!     Извор: Радио Глас

Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство.
Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода.
Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте
Пулс живота
Ноћ – дан
Зима – пролеће
Рађање – умирање
Крштење – опело
***
Мировање – делатност
Ћутање – реч
Дијастола – систола
Сан – будност
Размишљање – стварање
Молитва – васкрсење
Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте.
Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла.
Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног.
Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте.
Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад.
Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу.
Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара.
Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде.
Пливајмо узводно.
 
Фејсбук страница манастира Рибница

На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу.    Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске.   Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија.   Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”.    Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”.   Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије.   Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика.    Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. 

По типику који се држи у манастиру Хиландару, данас се прославља Сабор хиландарских Светих. Службу Сабору Светих и Преподобних Отаца у Хиландару просијавших, саставио је прота Мирко Р. Павловић 11/24. фебруара 1972. Поред овог празника, особеност хиландарских празника је и нарочито састављена служба за други дан Ваведења када се у овој светогорској обитељи празнују Преподобни Симеон и Свети Сава, заједно.    Извор: Носталгија

На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије.
Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену  употребу муслиманске заједнице.
Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима.
У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај.
Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима.
Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо  сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе.
Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане.
Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)

ИН4С ТВ почиње емитовање телевизијског програма у недељу 28. јуна из студија у Сава Центру. Циљ је да када се заврше све процедуре почне емитовање и кабловског канала
Просторије редакције ИН4С у Београду освештао је данас протојереј Невенко Сукур у присуству запослених и сарадника.
ИН4С ТВ почиње емитовање телевизијског програма у недељу 28. јуна из студија у Сава Центру. Циљ је да када се заврше све процедуре почне емитовање и кабловског канала. Старт на Видовдан представља својеврсни рестарт тема које промовишу српске традиционалне и културне вредности. У експерименталној фази радимо јутарњу емисију под називом “Српски св(иј)ет” и информативни програм у дневном термину у 12:44 часова.


Гости емисије “Српски св(иј)ет биће академик Матија Бећковић, историчари Чедомир Антић и Александар Раковић и професор Дејан Мировић, четворица интелектуалаца којима је забрањен улазак у Црну Гору а домаћин Александар Протић из Београдског синдиката.
-Више од 12 година искуства рада портала in4s.net и популарност код корисника, дају нам сигурност да ћемо одговорити на све изазове који пред нама стоје. Наш циљ је медиј модерног израза, у синергији са свим могућностима технологије преноса информација кроз слику и реч, привлачан и занимљив, а кроз вешто, стратешки вођено усмеравање ка оригиналним садржајима – рекао је поздрављајући окупљене директор и главни и одговорни уредник Националне ИН4С ТВ Гојко Раичевић.


Редакција ИН4С у Београду почиње са радом, ускоро Национална ТВ ИН4С
WWW.IN4S.NET ИН4С ТВ почиње емитовање телевизијског програма у недељу 28. јуна из студија у Сава Центру. Циљ је да када се заврше све процедуре почне емитовање и кабловског канала  

БЕОГРАД - Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар Младен Шарчевић поручио је да предмет верска настава у основним и средњим школама и даље има статус обавезног изборног предмета.
Министарство просвете је донело Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину.
Како се наводи у саопштењу, то упутство не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група, већ садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају та одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа.
"Верска настава у основним и средњим школама је део наших системских решења која нећемо мењати и овај предмет и даље има статус обавезног изборног предмета за ученике који се за исти определе", нагласио је министар Шарчевић.
Према његовим речима, верску наставу ученици радо бирају сваке године и није утврђено осипање броја ученика у претходним годинама.
Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи, наводи министар и додаје да ће се у свакој ситуацији водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације.
"Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број могу имати верску наставу у објекту где се школују", наводи Шарчевић.
Поручује да све верске заједнице са Министарством одржавају најбоље могуће односе у развоју програма наставе и у стварању услова за наставнике верске наставе.
Када је у питању Правилник о формирању одељења и група, како наводи Шарчевић, годинама је исти и ништа се није мењало у методологији рада.
Министарство саопштава и да је министар Шарчевић обећао патријарху Иринеју да ће се изменама закона образовања и васпитања као што је планирано у наредних шест месеци променити статус вероучитеља и да ће се запошљавати на неодређено.
Обим њихових активности се, како се додаје, увођењем једносменског омогућеног рада, проширио на многе радионице.
Министарство просвете: Верска настава неће бити укинута
WWW.RTV.RS Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар...  

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован началствовао је 1. јула 2020. године свечаним вечерњим богослужењем у храму Светог Јована Златоустог у Крагујевачкој богословији.
У наставку службе Владика је замонашио г. Немању Старовлаха, професора Богословије, у чин мале схиме давши му име Василије по Чудотворцу Острошком.
Архимандрит Нектарије (Татарин), игуман манастира Средишта, привео је новог монаха и гарантовао заветима које је монах Василије положио пред Господом и Владиком.
-Темељ монашког живота јесте Бог, и тежња за спасењем у васкрслом Христу. Такође, завет целомудрености јесте тежња за стицањем мудрости, мудрости која долази одозго, која је Сам Христос. Монаши пут је узак, тесан и трновит, али на том путу је сам Христос који уводи у Царство Божје, поручио је владика Јован.
Извор: Епархија шумадијска

https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R
 

Свјатјејши Пaтријарх српски г. Иринеј богослужио је на Духовски понедељак, 8. јуна 2020, у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, у Храму Свете Тројице на Ташмајдану.    Звучни запис беседе   "Нека Вас Пресвета Богородица увек штити у сваком Вашем подвигу и делању на добробит и спасење Светосавског српског рода" , овим речима је протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Руске цркве уручио поклон Патријарху Иринеју као захвалност у име Његове Светости, Патријарха Руског Г. Кирила даровавши му икону Образ Божији Пресвете Богородице Дечанске.    Након обраћања О. Виталија, Патријарх Иринеј се захвалио на дару и у својој беседи истакао повезаност Српског и Руског народа, рекавши да нас за разлику од осталих Руси никада нису бомбардовали и да су нам помагали као браћа а да је Руска Православна црква у претходним вековима доживела највећа страдања.   Поред многобројног верног народа, богослужењу је присуствовао и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, господин Милета Радојевић.      Извор: Радио Слово љубве

Дана, 29. Априла 2020. Лета Господњег, у раним јутарњим часовима упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски.        Новопрестављени прота Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводио одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.   Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.   Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве.     Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни прото Момчило!

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби.      Катихета Бранислав Илић: Радујте се Свети Оци, похвале Никејске!   Спомен Светих 318. Отаца Првог Васељенског Сабора   Свети владика Николај: Еванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас   Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Светих Отаца првог Васељенског Сабора   Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора   Протођакон Радомир Перчевић: Свјатих Отцев лик...   Радио Беседа: Недеља Светих Отаца првог Васељенског Сабора     Свети Теофан затворник: Мисли за сваки дан - Недеља Светих Отаца Првог Васељенског Сабора   Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, у Недељу светих Отаца Првог васељенског сабора, 31. Маја 2020. Лета Господњег са почетком од 9ч богослужи у београдском храму Преображења Господњег на Пашином брду. 

Кроз мултиспектралне снимке види се текст Библије     Појединачни фрагменти чувених свитака са Мртвог мора били су повод малој сензацији: при једном палеографском истраживању уочена су места које се не могу голим оком видети, али при примени мултиспектралног снимања препознају се слова и читаве речи. Један истраживачки тим око Џоане Тејлор са King's College у Лондону је кроз мултиспектрално сминање открио појединачна слова, као и делове библијских текстова, као што је онлајн (прикључен на компјутерску мрежу) лист "Times of Israel" прошле среде пренео, позивајући се на изворе са универзитета у Манчестеру. Тим палеографа је истраживао 51 места која су за голо око невидљива такозване "Reed-колекције" за једну нову студију. На фрагментима су трагови чађавог мастила којима су јеврејске и арамејски фрагменти идентификовани. Остали фрагменти су били у линијама као и остаци појединих слова.   Фрагменти пергамента припадају "Reed-колекцији"   Највећи фрагмент је, сходно извештају, само четири реда дугачак. Већина слова су непотпуно сачувана, али је, међу другим, читљива реч „шабат”. Истраживачи отуда држе да је овде реч о почетку 46. поглавља Језекиљеве књиге. Ови фрагменти ће, вели се у извештају, још бити подвргнути даљој анализи.   Фрагменти пергамента "Reed-колекције" потичу са археолошких ископавања у пећинама Кумрана на Мртвом мору. Педесетих година су преко јорданске владе доспели у Велику Британију, где су коришћени за анализу материјала.   Кумрански списи су свици/ролне јеврејских и арамејских списа, који су 1947. г. двојица чобана коза пронашли у пећини. Ови спису су настали између 250. г. пре и 40 година после Христа и садрже најстарије познате текстове Старога Завета. Они иду у најзначајније археолошке проналаске у 20.веку.      Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом празника Светих Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Преподобног Прохора Пчињског.     Пре почетка Литургије, Епископ је извршио освећење новог престола у олтару цркве у који су положене мошти Светих севастијских и сурдуличких мученика, а део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског је положен у кивот код моштију Преподобног Прохора Пчињског. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић) и архимандрит Методије (Марковић), игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског, који је уједно и прославио имендан, као и свештеници и ђакони Епархије врањске уз појање монахиња манастира Светог архиђакона Стефана из Горњег Жапског и Светог великомученика Пантелејмона из Лепчинца.   Освећењу су присуствовали др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама са сарадницима, г. Никола Савић, сарадник генералног секретара Председника Републике Србије, г. Владимир Томчић, директор Филмских новости из Београда, и г. Александар Цигановић, представник Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, као и велики број верника из пчињског краја, Врања, Бујановца и Прешева.    По завршетку свете Литургије извршено је освећење цркве-брвнаре код испоснице Преподобног Прохора Пчињског која је посвећена Преподобном Сисоју Великом. У тој испосници старац Прохор је провео већи део овоземаљског живота, а освећење је извршено поводом 950-годишњице од оснивања манастира. Испосница, а сада црква-брвнара, налази се на планини Козјак удаљена око 3 километара од манастира Преподобног Прохора Пчињског и у њеној непосредној близини је поток са кога је воду пио и сам старац Прохор.   По извршеном освећењу, Епископ Пахомије се својом беседом обратио великом броју присутних верника и изразио своју захвалност свима који су помогли да се уради ово богоугодно дело и тако направи ново молитвено место у близини манастира Преподобног Прохора Пчињског.     Извор: Епархија врањска

Апел Епископа источноамеричког Иринеја америчким властима за престанак прогона Епископа Јоаникија и свештенства Српске Православне Цркве.     Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је 12. маја 2020. године, на празник Светог Василија Острошког, ухапшен и провео је у притвору 72 сата. С обзиром да судови у Црној Гори, у случајевима кршења истих законских одредби никоме нису одређивали притвор већ изрицали новчане казне, притварање архијереја Српске Православне Цркве је у јавности схваћено као прогон.   С тим у вези, одмах по притварању Владике Јоаникија, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј упутио је, у име епископа Српске Православне Цркве у САД, хитну молбу потпредседнику Сједињених Америчких Држава, г. Мајку Пенсу, да се заузме код власти Црне Горе за његово хитно ослобађање.   Са великим одушевљењем јавност је пропратила јучерашње ослобађање Владике Јоаникија. Нажалост, радост је кратко трајала с обзиром да је Основно државно тужилаштво у Никшићу обновило поступак против страдалног Владике, те му опет прети притвор који би могао бити изречен током наредне седмице.   Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, поново је послао молбу у канцеларију Потпредседника Пенса, с обзиром да су верске слободе у свету један од приоритета америчке владе, да учини све што је у његовој моћи да престане прогон на верској и политичкој основи у Црној Гори над епископима, свештенством и народом Српске Православне Цркве.   Епископ Иринеј наставља са напорима да у дипломатским и круговима власти у Америци скрене пажњу на страдање и прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори, а посебно Епископа Јоаникија и седморице ухапшених свештеника.   Из канцеларије Епископа источномеричког   Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и осам свештеника Саброног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, након 72 сата у притвору, биће пуштени на слободу након поноћи, саопштио је руководилац ОДТ-а Стево Шекарић.     За сјутра у 10 часова је најављена прес конференција на којој ће детаљније бити образложена одлука.   Подсјетимо, притвор од 72 сата одређен је свештеницима: о.Слободану Јокићу, о. Данилу Зиројевићу,о.  Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгана Крушићу и о. Николи Маројевићу задржавање до 72 сата одређено је послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу.



  Извор: Митрополија црногорско-приморска

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.   Звучни запис емисије   Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.   Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.   Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.   Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.   Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.   У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.   Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.     Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!     Извор: Радио Светигора

Председник Републике Србије г. Александар Вучић разговарао је телефоном са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејом. Након разговора дајемо заједничко саопштење два кабинета:      Председник Републике Србије г. Александар Вучић и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј изразили су велику забринутост поводом хапшења владике Јоаникија и свештеника Српске Православне Цркве у Црној Гори и изразили наду да ће наш народ поступати мирно и прибрано у овим тренуцима у којима нико разуман не прижељкује било какве немире и сукобе.    Патријарх српски г. Иринеј је подсетио да је кулминација непријатељског односа државе Црне Горе према Српској Православној Цркви започела усвајањем контроверзног Закона о слободи вероисповести уз грубо игнорисање захтева Српске Православне Цркве за равноправним положајем у односу на све друге цркве и верске заједнице и заштиту права која наша црква поседује вековима. Чињеница да је закон усвојен уз велико негодовање нашег народа крајем прошле и почетком ове године, а да се сада хапсе и у притвору задржавају епископ и свештеници, само је доказ да црногорска држава спроводи прогон Српске Православне Цркве.    Председник Вучић је пружио пуну подршку патријарху српском г. Иринеју и епископима Српске Цркве у Црној Гори у њиховим напорима да се сви проблеми са којима се суочава решавају дијалогом, на миран начин, уз пуно уважавање права и слобода верника Српске Православне Цркве и изразио уверење да ће владика Јоаникије и остали ухапшени свештеници бити пуштени на слободу у најкраћем могућем периоду.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Благословом главног и одговорног уредника „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије, протођакона др Дамјана С. Божића, у пасхалној радости редизајнирана је и проширена интернет страница „Православљаˮ (http://pravoslavlje.spc.rs).     У циљу што успешнијег мисионарског деловања од празника Светог Василија чудотворца Острошког интернет страница „Православљаˮ доступна је у новом руху, с тога надахнути овим великим празником препуштамо се молитвеном заступништву нашем заштитнику Острошком чудотворцу молећи га да управља наше мисионарске кораке. Прво што привлачи пажњу је савремен дизајн који смо прилагодили благодарећи Центру за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве (https://cepis.spc.rs).     У први план је стављен актуелан (најновији) број новина Српске Патријаршије са основним информацијама, кратким описом, садржајем, препорученим текстовима, као и једним (или више) текстова из актуелног броја који су у pdf формату „поклонˮ уредништва посетиоцима сајта. Рубрика са уредничким уводницима посебно употпуњује овај централни део наше нове интернет странице. Важно место на сајту посвећено је и архиви бројева старијих од шест месеци које бесплатно можете да преузмете и читате у pdf формату.   Поред животописâ Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, и нашег уредника – протођакона др Дамјана С. Божића, у оквиру рубрикâ Активности Патријарха, вести и саопштења, можете да се упознате са најважнијим вестима из живота Српске Православне Цркве и важним саопштењима.     Имајући у виду чињеницу да су медији постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, Црква је као брижна мајка препознала обавезу да буде део тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и реч Еванђеља Христовог. У том духу, редизајнирана интернет страница нуди и богат катихетски садржај који је посебно истакнут у следећим рубрикама: Богословље, беседе, празници, интервјуи и колажи.   У оквиру рубрике Свет књиге обавештавамо Вас о новим издањима духовне литературе, док рубрика Светиње Косова и Метохије, Вашој пажњи предочава значај светиња Старе Србије. Прилоге о култури објављујемо у истоименој рубрици.   На крају, доступне су информације о уредништву, претплати, као и о начину на који можете да нас контактирате и претплатите се, како бисте на кућну адресу добијали новине Српске Патријаршије које излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а у издању Информативно-издавачке установе Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Подсећамо да је први број Православља изашао 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј.   Добро дошли на нови званични сајт „Православљаˮ (http://pravoslavlje.spc.rs), уз Еванђелски позив „Дођи и види“!     Са благословом гл. и одг. уредника "Православља" протођакона др Дамјана С. Божића, катихета Бранислав Илић
    Извор: Православље

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог Василија Острошког са свештенством Свету службу Божију у Горњем манастиру Острогу. Полиција данас није заустављала вјернике који су ишли да се поклоне моштима Светог Василија Острошког. Ипак, на Литургији их је, због мјера НКТ против корона вируса, овога пута било знатно мање него претходних година.     Митрополит Амфилохије је у архипастиркој бесједи након читања Јеванђеља рекао да је добро да научници пронађу вакцину против вируса, али док се та вакцина не пронађе ту је Свети Василије – вакцина која дјелује кроз вјекове.   “Сила Христова је најбоља вакцина за исцјељење свих вируса, и оних духовних, душевних и тјелесних”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да је та сила које се и ми дотичемо присутна и у Острогу већ триста педесет година преко моштију и преко дивног и чудеснога подвига  и жртве Светога оца нашега Василија.   “И сабирају се хиљаде и стотине хиљада људи да се дотакну хаљина Христових. А хаљине Његове јесу и мошти Светог Василија. Сабирају се да их се дотакну да би се исцијелили од својих душевних и тјелесних невоља и болести. Добро је да научници пронађу вакцину која би исцијелила и овај вирус који је загадио људе и народе у ово наше вријеме, али док се та вакцина не пронађе, ево овдје вакцина која дјелује кроз вјекове”, поручио је он.   Додао је да осјећа и види да се дејством силе Божије и Светог Василија исцјељује и овај вирус.   “Али и да се исцјељују још опакији вируси који владају људима овдје у овом свијету, а то су вируси богомржње и братомржње, најопакији вируси који господаре и за које је најбоља вакцина управо овај свети дан и ове свете мошти Светога Василија. Дај Боже да се исцијеле сви вируси а посебно вирус братомржње и братских несрећа”, казао је Владика Амфилохије.   Рекао је да је ове године великом броју људи онемогућено да дођу данас код Светог Василија по ту вакцину.   “Даће Бог да се поново отворе границе, кад се отворе границе између људских срдаца. Јер, Бог је допустио овакве вирусе не да би раздвојио људе, да би их удаљио физички. Бог пусти вирусе не би ли се људи изнутра сродили једни с другима љубављу, братољубљем и богољубљем, љубављу која се открила људима и подарила у личности Христа Богочовјека, исцјелитеља од свих вируса, па и од овога вируса”, нагласио је Митрополит Амфилохије.   Након светог причешћа, благосиљан је славски колач у славу Божју и у част Светога оца Василија.   Митрополит Амфилохије је на крају пожелио свима саберанима да им буде на здравље и спасење цјеливање моштију Острошког Чудотворца и причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.   “Који је за себе рекао да је хљеб живота који силази с неба и сваки који једе од њега неће умријети него ће вјечно жив бити. Нека Господ благослови све поклонике ове дивне светиње”, закључио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине
 
Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост
Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић)
 
Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати.
Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки.
Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата.
Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по.
И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година.
Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском.
Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак.
У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра.
Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт.
Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима.
Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник.
У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу.
Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога.
Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода.
Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим.
Отац Момо постао је мој духовник.
Имао сам, са супругом, срећу у животу.
Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке.
Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219.
У моћи је то људи чија се кичма види издалека.
Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник.
– Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било.
Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила.
Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“.
Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне.
Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу.
Али не одмах…
Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику.
Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу.
Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека.
Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци.
Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе.
Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017.
Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја.
Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.
Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година.
Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор.
Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац!
О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама.
Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола.
Бока и Црна Гора су се завиле у црно.
Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома.
И био је то у Боки непроглашени Дан жалости.
Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост.
То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих.
Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас.
Нека Ти буде лака земља као перо маслине.
 
(Фејсбук страница Николе Маловића)

У Издавачкој кући Московске Патријаршије у серији „Реч Његове Светости патријарха“ издата је књига „Велика победа“ Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Девети број серијала садржи речи и проповеди патријарха Кирила посвећене победи у Великом  Отаџбинском рату. У свом обраћању читаоцима Његова Светост Патријарх напомиње да прослава Дана победе заувек остаје један од централних догађаја године у Русији. Ово је, пре свега, дивна прилика да се подсетимо историје, анализирамо садашњост и, наравно, размишљамо о будућности. На крају крајева, иако смо у стању да себе добро проценимо, имамо наду да ћемо лекције историје правилно научити, да ћемо моћи адекватно сачувати духовно и културно наслеђе које су нам оставили наши оци и деке.   „У протеклом рату наш народ се борио за истину и положио милионе и милионе својих живота у овој борби. Данас узносимо посебне молитве за своју Отаџбину, тако да ће нам Бог дати снагу да увек останемо на страни Божје истине. Тада ће Русија бити непобедива. Апелујем на младу генерацију: негујте дух ратника који су у стању да одбране Отаџбину. Узмите пример светих племића кнезова Александра Невског, Димитрија Донског и многих других наших великих заповедника. Узмите пример заповедника и ратника Великог Отаџбинског рата - од маршала победе Георгија Константиновича Жукова, од Александра Матросова, са Зојом Космодемјанском, од оних који су не размишљајући жртвовали живот у име Отаџбине. Ови примери светаца и хероја помоћи ће нам да будемо јачи, паметнији, имамо вољу и добра осећања за изградњу наше велике Отаџбине“, каже Предстојатељ  Руске Православне Цркве.   Књиге Његове Светости патријарха Кирила намењене су широком кругу читалаца заинтересованих за службу Предстојатељ Руске Православне Цркве, као и онима који се у својим политичким и друштвеним активностима обраћају мишљењу Његове Светости Патријарха.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа.   Звучни запис разговора   ,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује.   Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори.   ,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“.   Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона.   ,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени.   ,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи.   Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ.   Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „ Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени.   Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад.   Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне.     Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу.     Извор: Радио Светигора