Jump to content

PredragVId

Члан
  • Број садржаја

    3928
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    40

Последњи трофеј

PredragVId је имао/ла садржај са највише реакција!

О PredragVId

  • Ранг
    Не мисли да оде
  • Рођендан 05/23/1977

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Интересовање :
    Фотографија, филм, 3Д анимација, православље

Contact Methods

  • Yahoo
    pedjasokobanja@yahoo.com

Скорашњи посетиоци профила

38486 посетилаца

Појединачни статус

Погледај све објаве од PredragVId

  1. Прича о нама самима (Мт. 13, 3 - 9)

     

    Шетајући бескрајним пространством својих мисли колико далеко можеш отићи од себе? Од природе која те окружује? Немаш времена за себе? У журби си? Стално газиш напред у жељи да имаш што више. А знаш ли можда, колико далеко си отишао од себе, од села, од природе која те окружује? Колико далеко си загазио на њивама глади? Којом брзином окрећеш точак којему нема краја? А недалеко од тебе налази се мир.

    Мир који се ничим не може описати. Радост која извире из нас самих. Задовољство које не престаје. Извор и почетак свега, налази се у нама самима. Да би га нашли и спознали морамо се склонити из овога света. Од буке која нас окружује. Повући се у тишину. Скупити храброст и прећи границу насеља и повући се у самоћу. Бити сам са собом, са својим мислима, могуће је једино изван граница насељеног града. У природи.

    И онда, када пређеш ту границу, схватићеш да је све што си понео, у теби. Тишина разгони страхове, буди наше успаване мисли, оживљује наша давно заборављена осећања. Корачајући даље, схваташ колико си се удаљио од себе. А где су то моје мисли, пажња, осећаји? Замрели су на дубини нас самих. Попут овог угаженог пута животне бриге су их угазиле. У нама самима више ништа не узраста. Много послова и неостварених жеља угазило је пут којим треба да прођемо.

    Али, ако мало даље бациш поглед видећеш свеже узоране оранице. Ту је још увек могућ живот. Али између њих и овог угаженог пута којим треба да прођемо налази се и ово трње које свакако треба поменути. На своме животном путу и ми смо поробљени трњем својих страсти које нас гребе и оставља ожиљке. Разне фрустрације, неостварене жеље и бесови који се понекад због тога јављају слични су трњу које нас поробљава и не да нам даље. Све наше жеље које у њега падну немају излаза. Заробљавају се и остају у нама самима и никада не дочекају светлост дана.

    Али тамо даље, плодне њиве родиће једнога дана.  Једне по 30, друге по 60 а треће ће у потпуности попунити амбаре вредних жетелаца. Наравно, семена која буду посејана на најбољој земљи родиће највише. Тамо где је земља слаба и без добрих услова за живот родиће једва око 30 посто од пуне мере. Наравно, ни род сваке године неће бити исти, јер земљу треба одмарати. Ако сваке године тражимо да нам рађа пуни принос брзо ћемо се разочарати а земљу брзо осиромашити.

    Да ли сад можете да схватите везу између наших мисли и осећаја и ових тек узораних и посејаних њива које нас окружују? Која је разлика између града, села и планине и ове приче о путу, трњу и плодних њива које нас из године у годину свагда хране? Ако не можете, изађите из своје удобности и закорачите преко границе насељеног места у природу. Ту је све записано и ко смо, и куда идемо, и где требамо стићи на крају. Баш као и ова Прича о сејачу и семену давно исписана у Јеванђењу, на таблицама нашега срца.     

×
×
  • Креирај ново...