Jump to content

AnaLaz

Члан
  • Број садржаја

    1745
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на Син Утехе за Наслов блога, Од маске до Личности   
    ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ
     
     
     
    Када сам кренуо у цркву,некако паралелно сам  почео и да радим као продавац свећа,тако да сам хтео-не хтео, " морао" да будем на свим Богослужењима. На јутрењу и вечерњу је било мало људи,па сам могао да станем за певницу и да учим појање. Старији свештеници су ме одмах "бацили у ватру"( неки да ме што брже науче,а неки да ме виде како се мучим и презнојавам, покушавајући да погодим глас који је требао да се отпева), све у свему, хвала и једнима и другима.
    Када је било више људи у цркви,а ред дошао на мене да отпевам,настајао је терор фалша,а ја сам се знојио као да сам на десетобоју а не за певницом!
    Када сам био сам,или када је било мало људи, могао сам солидно да отпевам,али чим је "публика" присутна, "десетобојац" наступа у великом стилу, а заборављао сам и оно што сам знао када би ме пробудили у пола ноћи!
    Због чега се то дешавало?
    Због тога што тада нисам схватао,а нисам био ни зрео да схватим,да не певам да би се себи дивио како певам тачно, у ноту, или да би ме други хвалили,тапшали по рамену,а ја мислио да сам Богом дан!
        Због чега сав овај увод? Због тога што смо се као народ довели до тога, да већину ствари које радимо, чинимо да би нахранили его лажним самозадовољством или лицемерним похвалама других.У оба случаја,то су чекови без покрића
      Ми желимо да будемо посебни,само своји,али требали би да схватимо да посебност даје Бог, и да је свако од нас рођен да буде јединствена и посебна личност. Од жеље за посебношћу,дошли смо до тога да сви изгледамо исто, фризуре,аутфит, понашање,тако да то изгледа трагикомично. Сви имају исте,безличне  гримасе на лицу, од осмеха ни трага. Жене,празнину и незадовољство покушавају да маскирају гомилама шминке,голотиње и силикона, покушавајући тако да скрену пажњу са своје безличности. А мушкарци, набилдовани и истетовирани, као штанцовани, раде то исто глумећи кул типове. Толико смо се заробили у то, КАКО ЋЕМО СЕ ДРУГИМА ПРИКАЗАТИ И ПОКАЗАТИ И  ШТА ЋЕ ДРУГИ  РЕЋИ,  И МИСЛИТИ О НАМА, да се бојимо , више не знајући како   да будемо посебни, и шта уствари то  значи,  и прибегавамо сигурици- копи-пејст варијанти, која нас претвара  у неку врсту Кинеске хиперпродукције,која се рекламира као уникат,и што је најгоре,пролази као такав. Што се више удаљавамо од Бога, удаљавамо се и од самих себе,постајемо несигурни,уплашени,агресивни,глуматамо, шалтајући се из фазе у фазу, губимо се, а  мислећи, и варајући  се,  да ће мо тако бити у фазону и тренду. Лажемо сами себе, а време иде…
      Колико сам само талентованих људи срео, који су подлегли несигурности и притиску споља и изнутра, и блокирали себе и дарове које имају,а дозволили су да због " блокаде" дарова,на површину изађу крајности, које су се управо и  пројавиле због незадовољства проузрокованог неостварењем личности. Из таквог стања је природно да се појављују, незадовољство, несигурност, глума.. А то није најгоре од свега. Највећа несрећа је то што иако осећамо да смо промашили,да смо лажни, да нам је тесно у себи самима, ништа не чинимо да то променимо, него идемо све дубље и дубље и појачавамо незадовољство.
       Бог тражи СРЦЕ, Он жели да све што радимо, радимо од срца, и да њему принесемо, а Он ће нам стоструко узвратити својим богатим даровима. А ти дарови су мир, радост, пројављивање дарова за које нисмо ни свесни да их имамо, и да уопште постоје, а кроз све те дарове,формира се јединствена и непоновљива личност, свесна себе, и  врлина и мана, а  увек радосна и отворена  према Богу и људима, нестрпљиво ишчекујући ново чудо Божије које ће се пројавити на њој! 
     
      Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон, одозго је,  силази од Тебе,Оца Светлости ,и теби славу, благодарење, и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и увек и у векове, векова! (Литургија Св. Јована Златоустог,заамвона молитва)
  2. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на ............. за Наслов блога, О посту, али не и о храни   
    Много текстова је написано о значају поста и колико он значи.  И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране.    Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне  вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“.   Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор.    Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи.
      1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35)    У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали  правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако  га гледамо као себи равном,  и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар?    2) „...наг бејах  и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36)   Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза.   Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације.    3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5) Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем.   4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1) Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који  не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане).  Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме.   5) И тако даље. Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале? - Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо. - Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга. - Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље). - Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног.   И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте.    Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву.  Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. 

    (Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.)    Блог Авденаго овде. Пратите преко фејсбука овде.  
  3. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Vaskrsnji post   
    Vaskrsnji post
    Ljeta Gospodnjeg 2018. godine za vrijeme Vaskrsnjeg posta kada sva nasa dusa i cula treba da streme Gospodu moju porodicu su snasle nevolje koje bi gotovo svakoga slomile. Dugo vec znam da ostajem bez posla i duboko vjerujem da to jeste s Bozjim promislom, ali kada se priblizavao dan rastanka od bankarstva dolazila je i neka tuga zbog rastanka od kojecega, od ljudi, prostora, cvjetasto isaranih škara ili pogleda na Sljeme. Nisam se uspjela ni pribrati na Krstopoklonu nedjelju tata je dozivio i prezivio srcani infarkt. Dok sam satima sjedila na hitnoj i razmisljala o kojecemu svaki susret s ocima mog oca mi je posebno tesko padao. Nikada u životu nisam vidjela tugu koju sam tog dana vidjela u njegovim ocima. Znam, ostat ce u mojim sjecanjima dugo. Moguće zauvijek. Samo sto smo malo nadosli mama me nazvala iz ambulante i rekla da joj ne mogu spustiti tlak i da je moram voditi na hitnu. Opet noc, samoca, cekaonica i nada da ce biti dobro. Vratile smo se kuci u gluvo doba noci. Obje izmucene, ja u strahu jer sam kuci ostavila bolesnog tatu. Moja kćer se samo spusti u hodnik i cuje ga da spava. Dijete se boji i ove nevolje utjecu i na nju. I to meni kao majci donosi tugu. Postim i molim se. Ne kao molitveno pravilo niti kao forma, molitva je ovog posta postala sastavni dio mene, tece neprestano kroz moje misli, moje srce i moje usne. Bogu hvala sto imam Oca Mihaila i sto je dosao i donio ikonu Svete Matrone koju je mama izvezla i Svetog Nikole kojeg sam kupila na Meteorima, a koje su stajale u oltaru naseg zagrebačkog manastira Svete Petke. Osvestao je vodicu i ikone i donio je Pashalnu radost u kucu. Tata stalno trazi vodicu s okusom i mirisom bosiljka i pomazujem ga Svetim uljima koje imam. Bogu hvala sto imam u sebi hriscansku radost da blagodarim Gospodu na svemu i da se radujem danu Vaskrsenja Hristovog kojeg nadam se ovog ljeta i jos mnogih ljeta  dočekati u ljubavi moje male obitelji. Sutra nadam se pokloniti ikoni Bogorodice Lepavinske koja je nas dom i utočište ovdje, gotovo u susjedstvu. Bogu hvala na svakom udahu i danu koji mi je podario. Maleni smo i nesvjesni koliko smo krhki i nemocni bez ljubavi Bozje.
    Amin.

     
  4. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на Stavra 1989 за Наслов блога, Zašto Hristos tera trgovce iz hrama?   
    Trgovci u hramu nisu bili obični prodavci. Dvorište hrama nije postala tek obična pijaca. To su bili trgovci postavljeni na tu funkciju od strane judejskih sveštenika. Bilo je potrebno da se razmeni standardni grčki i rimski novac za jevrejski, hramovni (čist) novac, da bi se mogle kupiti životinje predviđene za žrtve. Dakle, trgovci, razmena novca, mnoštvo životinja, sve je to bilo, možemo reći, po blagoslovu sveštenikâ i u skladu sa bogoslužbenom svrhom. U Jerusalim je došlo oko 400.000 hodočasnika i bila je velika gužva zbog blizine praznika Pasha. I tada Hristos čini nešto što je sveštenicima delovalo kao krajnja tačka Nјegovog višegodišnjeg prkosa njima i «hramovnoj religiji». Navešćemo samo neke primere kada je to činio.

    Kontakt sa gubavima bio je zabranjen verujućima, jer su se smatrali nečistima. Isto važi i za mrtve. Hristos nije za to mario (Mt.8, 2-4). On je preminule vraćao u život i bolesne isceljivao. Nekad i subotom, danom strogo zabranjenim za bilo kakav posao. Iscelio je oduzetog, pri tom rekavši da mu se opraštaju grehovi. Ali za Jevreje, samo Bog je mogao oprostiti greh, i to posle  žrtve prinete  u hramu. Hristos, dakle, zaobilazi autoritet sveštenika i hrama, i poručuje: oprošteno ti je. (Lk.5,17-25) Što se sveštenika i «tvrde» struje tiče, Hristos prkosi i odbijajući da posti u određene dane (Lk.5, 33-39). Time što radi subotom stavlja Sebe iznad svetog dana (Lk.6, 1-5).

    U mnogim ovim primerima vidimo da je Hristos došao da ruši barijere koje su ljudi postavljali među sobom, i između čoveka i Boga.  Sve te barijere i sva ta udaljenost  je postavljena zbog (gle ironije!)  religijskih propisa (suviše hladno shvaćenih). Hristos poručuje: prihvatite jedni drugi, ne delite se jedni od drugih zbog slepog i licemernog tumačenja Božije reči. O tome govori i priča o milostivom Samarjaninu: dojučerašnji neprijatelj može postati bližnji. O tome govori u Svojim besedama o opraštanju neprijatelju, o ljubavi prema onima koji nas mrze. I Svoje reči će i sam preživeti na Veliki Petak: voleće do samog kraja.

    Hristos u više navrata drži čitave govore protiv licemerja sveštenika, fariseja i knjižnika (Lk. 11, 37-54). A kad govori kako će hram razoriti i Sam ga sagraditi za tri dana, to je zvučalo kao otvorena hula na hram i sve ono što on predstavlja.

    Naravno, znamo da je Hristos izuzetno poštovao hram. Kao verujući Jevrejin, u njemu se obrezao, u njemu su prineli i žrtve za Njega, prilikom čega se susreo sa starcem Simeonom.  Nalaže nekadašnjem gubavcu da se pokaže u hramu (Lk.5, 12-16). U hramu je još kao dečak ostao nekoliko dana u razgovoru sa sveštenicima i u više navrata ga posećuje u hodočašćima i naziva domom Svog Oca. Niko, dakle, ne spori veliko poštovanje i ljubav koju je Hristos imao prema hramu. On ne istupa protiv hrama kao takvog, Оn istupa protiv toga što dom molitve pretvaraju u dom trgovine. Istupa protiv pretvaranja molitve i bogosluženja u biznis, u sujeverno doživljavanje obreda. Istupa protiv pokušaja «trgovine» Bogom.

    Cepanje hramovne zavese prilikom Hristove smrti je upravo jasan pokazatelj sklanjanja pregrada između čoveka i Boga. Zavesa više ne deli ljude od Svetinje nad svetinjama, svi su dobrodošli u nju (u Carstvo nebesko). Kad god se Hristos protivio hladnim religijskim propisima, On je to činio smisleno, ne da ukine Stari Zavet – već da ga ispuni, da skloni sve moguće prepreke među ljudima, i sve prepreke između ljudi i Boga.

    Prenesimo Hristovo delanje na današnje okolnosti. Zavese smo vratili na našu svetinju nad svetinjama, na oltare. Iako pristup hramu nije zabranjen «nečistima», mnogi sveštenici Pričešće  zabranjuju ukoliko mu nije prethodio tačno propisan post.  A ima ih koji ne dozvoljavaju ni ženama u menstrualnom ciklusu da uđu u hram, jer su – «nečiste». Nemamo menjače novca, iako mnogi kupuju sveće i relikvije jednakim, sujevernom žarom, kao nekad što su kupovane životinje za obrede. Gužva i trgovina naročito su veliki o praznicima. Zamenimo grlice i janjad osvećenom vodom ili badnjakom i dobijamo istu logiku: «trgovina» sa Bogom. Posedovanje Božijeg blagoslova na vidljiv, fizički način. Nešto zbog čega vredi stajati u gužvi, u hramu. Ne zbog molitve, ne zbog susreta sa Bogom, već zbog obreda kao takvog i zbog vidljive projave naše pobožnosti u vidu flaše vode /parčeta drveta (grlice/janjeta).

    Hristos je doneo rat i mač (Mt.10, 34-38) jer mnogi nisu spremni da pristanu na bliskog Boga, Koji je tu i ka Kojem ne postoje prepreke, pregrade, ni posrednici. Hristos je jedini Posrednik između Boga i ljudi (1.Tim. 2,5). Da ovaj tekst ne bi bio protumačen u pogrešnom kontekstu, ističemo da ustrojstvo Crkve, njeno bogosluženje i delatnost u svetu nisu uopšte upitni, niti predmet sumnje. Ono što je naša dužnost jeste da imamo zdravu samokritičku svest i čitamo Pismo u kontekstu našeg vremena. A naše vreme kao da ponovo želi da izgradi prepreke, zabrane, da nas podeli na čiste i nečiste, ili na narod i sveštenstvo;  da nas usmeri ka tome da postavljamo račun sa Bogom («daću ti, daj mi»), a ne da Mu se sasvim predamo, srcem skrušenim i smirenim.
    Zašto je, dakle, Hristos, ispreturao tezge u hramu?

    Zato što  u hram ne dolazimo da bismo dogovarali posao, ni da bi gomilom rituala zamenili Boga.

    U hram dolazimo da bismo bili sa Bogom.
    (Stavro4People)

  5. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на АлександраВ за Наслов блога, А шта ако скочим?   
    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја.
    Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је.
    И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије.
    Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом.
    И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  6. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на АлександраВ за Наслов блога, Зар мислите?   
    Зар мислите да су Косово и Метохија тамо негде? Зар мислите да вам сутра Косово и Метохија не могу стићи у град, улицу, зграду, стан, кућу? Зар мислите да Косово и Метохија сутра не могу бити судбина ваше деце, родитеља, пријатеља? Зар мислите да не можете бити разапети? Зар мислите да ако не видите и не чујете, не постоји? Зар мислите да ако не причате о томе, можете сачувати свој мир? Зар мислите да су ручак, поподневни одмор и вечерњи шопинг најважнији део дана, да је удобност - циљ, немешање - сигурност? Па и да је тако, зар мислите да и тамо негде, на том далеком и страшно оптерећујућем по свакодневницу лаких мисли, Косову и потпуно више непомињаној и заборављеној Метохији, некада Србин није ручао и одмарао, градио и стварао, желео сигурност ка неком циљу у животу? Да ли мислите да ће зло да стане, ето тако, из чиста мира, тамо негде, зато што смо окренули главу? Неће. Неће, иако би то вама одговарало, толико да сте спремни сутра да дате још мало и још мало и опет још мало, само да вам нико не узнемири мисао док сркућете кафу или пиво и трабуњате о глупостима које су само копипејст неке рекламе или серије или ријалитија. Неће зло стати само због тога што ви негирате све оно што је зло прегазило. Неће зло стати само зато што, као мантру, певушите - само да рата не буде.... Хтели ви то или не, у рату смо. Свако од нас ће погинути, само је питање за шта. И ако мислите да ће све бити у реду ако заборавите Косово и већ заборављену Метохију, пазите - Косово и Метохија нису заборавили вас. Нити ће икада.
     
  7. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на АлександраВ за Наслов блога, човечуљак и грдана   
    .....
    ...испали из неких безначајних прича навалили су да се уселе БАШ у МОЈУ бајку....#$*&&#()=#$ ...једино што је утешно је то што сам НАПОКОН схватила да од човечуљка никада Човек, а од грдане никада Принцеза, не могу испасти... научила сам ја од моје деце веома важну истину и примењујем је у данима када нахрупе злотвори - како год да се прича развија, сваког тренутка можеш да кажеш ЧИЧА МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА и једноставно елиминишеш негативце, без да се савијаш и вириш испод кревета...ипак сам ја аутор своје бајке, а они су само фигуре које могу да померам а могу и да их избацим из приче и једноставно гурнем у поглавље "потпуно безвредни и безначајни ликови - не губити време".
  8. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на АлександраВ за Наслов блога, Удајте се из љубави   
    Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем.
    Удајте се из љубави.
    Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима.
    Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати.
    Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света.
    Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу.
    Само љубав према човеку може бити добар пут у брак.
    Молим вас, удајте се из љубави.

    Александра
    http://crkva.net/post/28794_волела-бих-да-својим-младим-пријатељицама-овде-на-овој-нашој-благој-друштвеној-м.html
  9. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  10. Волим
    AnaLaz је реаговао/ла на Aleksandar Ciganović за Наслов блога, Песма о светом Нектарију   
    Нектарије свети утехо монаха,

    наставниче добри домаћина, ђака.

    У болести тешкој твој лик нам се јави,

    Ти са Мајком Божијом долазиш у слави.

     

     
    Сада људе лечиш молитвама својим,

    кад се теби молим ничег се не бојим.

    Помажи нам увек Нектарије Свети,

    нека свака болест од нас сад одлети.

     

     
    Од рака си многе излечио људе,

    уз молитве твоје добро ће да буде.

    Учитељ си био православног рода,

    постао презвитер јединога Бога.

     

     
    Служио си Богу, и служио свету,

    и био си пример за целу планету.

    Света црква наша поносно те слави,

    узоран си био па те Бог прослави!
     


     

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...