Jump to content

AnaLaz

Члан
  • Број садржаја

    1240
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

10 Пратиоца

О AnaLaz

Скорашњи посетиоци профила

4824 посетилаца
  1. AnaLaz

    Šta ja trenutno pijem?

    Как'а КокаКола, само здраво.
  2. Ја почела да мељем орахе на ону малу ручну машиницу, а она минијатурна да нема даље,почео кекс да се глави, е реко', нећеш вала! Била плата, реко ', идем из ових стопа да узмем.
  3. Од данас је ово мој најбољи другар.
  4. AnaLaz

    Napredna zona sumraka

    Јао, животеее
  5. AnaLaz

    Napredna zona sumraka

    Је л' имао неко желудац да одгледа целу емисију? Мислим на Око магазин. Занемаримо Кесића.
  6. НАПОМЕНЕ: 1. Погл. „Христиос за све умрије да они који живе не живе више себи, него Ономе Који за њих умрије и васкрсе“ (2???.5:15). – Прим.прев. 2. 8-о Правило светих Апостола 3. 9-о Правило светих Апостола 4. 2-о Правило светих Апостола 5. То јест после приношења Светих Дарова. – Прим. Прев 6. Тако је у грчком чину Литургије. – Прим. прев. 7. Беседе на Посланицу Ефесцима. Беседа 3. Погл: Дела светог оца нашег Јована Златоуста, архиепископа Константинопољског, у руском преводу. Т.11.Књ.1.СПб. 1905, с.29-32. – Овде и надаље сви светоотачки цитати су дати у нашем преводу. Преп. Никодим у почетку наводи те цитате у оригиналу, а затим даје свој превод- тумачење. Ми се у нашем преводу руководимо тиме како преподобни Никодим схвата текст светог Оца. 8. Правило 80. 9. При овоме се сетите, да су у прошло време насши оци одредили да ако је неко мирајнин и у току три седмице не дође на сабор да буде удаљен од црквеног општења. 10. Тумачење Литургије, гл.1. 11. У свом тумачењу Никодим додаје: „Али будући у стању да пође, пренебрегао је и занемарио, и није пошао“. 12. Морална правила, 21, 1. Погл.: Дела светог оца нашег Василија Великог, архиепископа Кесаријско-Кападокијског Ц.3. ? ., 1993, с.391. 13. Беседа о Крштењу 3. ПГ 31, 1573. 14. Посланица 93, 1. Погл: Правила православне Цркве са тумачењима Никодима, епископа Далматинско-Истранакског. Т.2. Свето-Тројицина Сергејева Лавра, 1996, с.612. 15. Беседа о Тајанственом Телу Христовом. 16. Беседа 82 на Јеванђеље од Матеја. Погл: Св.Јован Златоуст. Беседе на Јеванђеље од Матеја. М.1993, с.827. 17. Беседа 45, на Свету Пасху. Погл: Свети Григорије Богослов, архиепископ Константинопољски. Сабрана дела у 2 тома. Т.1. Свето-Тројицина Сергејева Лавра 1994, с.671. 18. Погл. слав. „на путу ка вечном животу“ из молитви пред Свето Причешће 19. Објављена поука 107. У руском “Добротољубљу” – поука 309. Добротољубље. ?.4, с.581-582. 20. Беседа 43 на Јеванђеље од Јована. Погл.: Св.Јован Златоуст. Изабрана дела. Књига 1. ?., 1993, с.304-305. 21. Правила, подробно објашњена у питањима и одговорима, 2. Погл.: Дела светог оца нашег Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. Део 5. ?., б.г., с.82. 22. То јест на Евхаристијском сабору, на Литургији. – Прим. прев. 23. Против јудеја. Беседа 3, Погл.; Комплетна сабрана дела Св.Јована Златоустог. б .1. Књ.2.., 1991, с.673-675. 24. О свештенству. Беседа 6. Погл.: Комплетна дела Св.Јована Златоустог. Б.1. Књ.2. ., 1991, с.471. 25. Има се у виду уколико се ти греси не исповедају. – Прим. прев. 26. Kњ.8, гл.14. 27. Литургија св.Василија Великог, молитва свештеника на „Главе ваше Господу приклоните“. 28. Литургија св.Јована Златоустог, молитва свештеника после приношења Светих Дарова. 29. 2-а молитва пред Свето Причешће. 30. Буквално – „огољени од благодати“. – Прим. прев. 31. Погл. Лавсаик Паладија, епископа Еленопољског. ?., 1992, с.37-38. Гл.18. О Макарију Египатском 32. Беседа 32 на Јеванђеље од Матеја. Погл.: Дела светог оца нашег Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског. ? .7. Књ.1. СПб., 1901, с.359-360. 33. Тумачење на Другу Посланицу Апостола Павла Корићанима. Беседа 18. Погл.: Указ. издање. ? .10. ? њ.1. СПб., 1904, с.632. 34. Погл.: Дела блаженог Симеона, архиепископа Тесалонијског. ? ., 1994, с.93. 35. Гл. 13. 36. Против јудеја. Беседа 3. Погл.: Комплетна сабрана дела Св.Јована Златоуста. .1. Kњ.2., 1991, с.674. 37. Беседа 2. На творење мира. 38. Беседа 28. 39. Против јудеја. Беседа 3. Погл.: Комплетна сабрана дела Св.Јована Златоуста. 1. Kњ .2., 1991, с .673-676. 40. Беседа о Крштењу Господа и о Богојављењу Св.Јована Златоуста .2. Kњ .1. ?., 1993, с .406. 41. Беседа о серафимима. Погл.: Дела светог оца нашег Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског. B.6. Kњ .1, 1900, с .427. 42. Kњ .4, гл .2. На Јеванђеље од Јована . 43. “ Сви који долазе у Цркву И слушају Свето Писмо , али , због неког избегавања реда , не учествују у молитви са народом или с одврашају од Причешћа Светом Евхаристијом , да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај , и на тај начин се удостоје Причешћа „. 44. Ср .: “ То су били изузетни случајеви а не уопштени ; али оно што важи искључиво за неке малобројне , то света Црква не признаје као закон за све „. Преп. Симеон Нови Богослов. Дела. .1. Свето-Тројицина Сергејева Лавра, 1993, с.204. Беседа 22. – Прим. прев. 45. Беседа 56. 46. „А Исус им рече: заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи“ (Јн.6,53). 47. Ср. „Светиње – светима“ у Литургији Јована Златоустог. 48. Беседа 26. 49. „Шта говори Бог кроз пророка? „И нека једе јаре принешено у дан поста за све грехе” – приметите пажљиво – „и нека само жречи једу изнутрице неопране са сирћетом“. Зашто? – „Зато што ћете Мене, рекао је Господ, када Ја принесем на жртву Тело Моје за грехе новог народа, појити са жучи и сирћетом: то и једите ви сами, тада када народ буде постио и туговао, покривши се пепелом“, А да би показао да Он треба да пострада за њих, послушајте какву је дао заповест. „Узмите два јарета, добра и истоветна, и принесите их на жртву: нека једног од њих жреч узме на спаљивање“. А с другим шта треба да ураде? „Друго“, речено је, „да буде проклето“. Приметите како се овде открива преображење о Исусу. „Пљуните на њега сви, и вређајте га, и ставите венац од црва на његову главу, И нека оно тако буде протерано у пустињу“. По извршењу тог чина онај који је носио јаре у пустињу, скида с њега венац од црва и ставља на њега бокор, такозвани шипак, чији се плодови обично једу, када се нађу у пољу, и који једини од бокора има сладак плод. А зашто приметите се једно јаре ставља на жртвеник, а друго се чини проклетим, и зашто се на тог проклетог ставља венац? Зато што ће Га Јевреји видети тога дана у одећи од црва око тела и говориће: „Није ли то тај кога смо ми некада уништавали, понижили, подвргли исмејавању и распели? Заиста то је Тај, Који је тада назвао Себе Сином Божијим”. На сличан начин због чега су и јарићи морали да буду добри и истоветни? Ради тога да би Јудеји се увидевши Њега Који је тада долазио задивили сличношћу са јаретом. То је праобраз Исуса Који је имао да пострада.“. Посланиц Апостола Варнаве. Гл. VII. – Прим. прев. 50. Беседа 8. О Крштењу. 51. Беседа 71. На св. Филолога. 52. Тумачење на Прву Посланицу Тимотеју. Беседа 5. Погл.: Дела светог оца нашег Јована Златоуста, архиепископа Константинопољског. .11. Књ.1. СПб., 1905, с.656-657. 53. Беседе на Посланице Јеврејима. Погл.: Указ. изд. ? .12. СПб., 1905, с.153-154. 54. Беседа 75 на Јеванђеље од Јована. Погл.: Св.Јован Златоуст. Беседе на Јеванђеље од Јована. Књ.2., 1993, с.504. 55. Беседа 4. На творење мира. 56. На грчком се Недеља назива – дан Господњи. – Прим. прев. 57. Декалог Христових заповести. Заповест 4. 58. Погл.: „на ове две заповести виси сав закон и пророци“ ( Пт.22,40). 59. Правило 3. тако је у грчкој Књизи Правила – „Кормилар“ (1991). Такву редакцију правила потврђују Аристин и Армеиопулос, тада као варијанту славјански “по временима” – Валсамон и Зонара.. У грчкој “Кормилар” је наведена следећа примедба: „Погл. I 1046 страницу “Евергетиноса”, где авва Касијан каже да се Свето Причешће давало поседнутима и никада им није било забрањено од стране древних стараца, и да се Свети Дарови не дају као храна злодуху, већ пре свега за очишћење душе и тела, и прогнање злодуха, који борави у људском телу, и да ако ми забрањујемо Причешће поседнутима тиме злодуху дајемо могућност да чешће и теже делује у њима како би их лишио Божије помоћи коју добијају од Божанског Причешћа“. Наведено издање, с. 668. – Прим. прев. 60. Погл.: „Жртва је Богу – дух скрушен, срце скрушено и смирено Ти нећеш презрети Боже“ (Пс.50,19). 61. Морална правила, 22, 1. Погл.: Дела светог оца нашег Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. Ц.3.,1993, с.393. 62. Морална правила, 33, 2. Погл.: Тамо, с.402. 63. Погл.: „Сачувај ме Боже од руку безбожничких, од насилника сахрани ме, који мисле да поткину ноге моје. Охоли ми намјестише замке и пругла, метнуше ми мрежу на пут, пређу разапеше ми“ (Пс.139,4-6). 64. Морална правила, 33, 5. Погл.: Тамо, с.404. 65. Беседа 46 на Дела. Погл.: Св.Јован Златоуст. Беседе на Дела Апостолска. ? ., 1994, с.405-406. Ми дајемо превод по тексту преп.Никодима. 66. „Сунце и месец су стали на месту својем“ ( Јв.3,11). 67. Објављене беседе. Беседа 2. Погл.: Комплетна дела Св.Јована Златоустог. Б .2. Књ.1, 1993, с.258. 68. Лав VI Мудри, византијски император у 886-912 г. – Прим. прев. 69. Поред тог случаја разуме се кад се човек налази на самрти. У таквом стању му се увек дозвољава да се Причести без обзира да ли се налази под неком епитимијом.уколико човек оздрави епитимија се наставља. – Прим. прев. 70. То јест разрешава се причешћивање само на Пасху. – Прим. прев. 71. Преп.Никодим тумачи то место: „Ћутање је – издаја и одрицање од истине”. 72. Додати стихови Сергеја Дјаченко. 73. Беседа о блаженом Вавилу и против Јулијана. Погл.: Комплетна сабрана дела Св.Јована Златоустог. B.2. Kњ .2, 1994, с .589. 74. Правила о моралу , 19, 1. Погл .: Дела светог оца нашег Василија Великог , архиепископа Кесарије Кападокијске Ц . 3. ., 1993. с.387. 75. Морална правила, 19, 2. Погл.: Тамо, с.388. 76. Морална правила, 12, 2. Погл.: Тамо, с.378. 77. Морална правила, 12, 4. погл.: тамо, с.379. 78. О девствености. Погл.: Комплетна сабрана дела. .1. Књ .2, 1991, с .367. 79. Посланица 10, Ирону ђакону антиохијском . Гл . 2, 1. 80. Додати стихови Сергеја Дјаченка. 81. Погл.: „А када дође Он Дух истине, упутиће вас на сваку истину: јер неће од себе говорити, него ће говорити што чује…“ (Јн.16,13). 82. О вери. Погл.:Дела светог оца нашег Василија Великог, архиепископа Кесарије КападокијскеЦ.5, с.21-22. 83. Беседа 62. 84. То јест он од потчињених треба да добију потврду о томе да су његова дела и речи истинита. – Прим. Прев. 85. Морална правила, 70, 37. Погл.: Тамо, с.476. 86. Морална правила, 72, 1. Погл.: Тамо, с.478. 87. Погл: „А род је духовни љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вјера, кротост, уздрзање“ (Гал.5,22-23). 88. Морална правила, 72, 2. Погл: Тамо, с.478. 89. Морална правила, 28, 1. Погл.: Тамо, с.398. 90. Морална правила, 26, 1. Погл.: Тамо, с.396. 91. Беседа 34. 92. Објављена беседа 1. погл.: Комплетна сабрана дела Св.Јована Златоустог. Б.2. Књ .1, 1993, с .257. 93. Против Јудеја . Беседа 4. погл .: Комплетна сабрана дела Св . Јована Златоустог . Б.1. К њ .2., 1991, с .680. 94. погл .: “ Који човејк жели живота љуби дане да би видио добро “ ( Пс .33,13). Овај псалм се пева на крају Литургије после Причешћа . – Прим . прев . 95. Погл .: “ Који у Њега гледају просветљују се , и лица се њихова неће постиђети ” (Пс.33,6). 96. Погл .: “ Зато дакле док имамо времена да чинимо добро “ ( Гал .6,10). 97. Погл .: “ Тада цћемо познати Господа и све ћемо Га више познавати ; јер Му је излазак уређен као зора и доћи ће нам као дажд , као позни дажд који натапа земљу “ ( Ос .6,3). 98. О суду Божијем. Погл: Дела светог оца нашег Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. Ц.5., с.16. 99. Беседа 2. ? Крштењу. ПГ 31, 1557. 100. Беседа 7 на Сестоднев. Дела светог оца нашег Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Ц.1, б.г., с.114. 101. „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!“
  7. ЕПИЛОГ Ево, љубљена моја браћо, уз Божију помоћ је завршена ова књига, и сасвим очигледно је доказано на основу сведочења и Светог Писма, и светих Отаца, да је непрестано причешћивање Пречистим Тајнама – неопходно и душекорисно, јер се без тога не може узрастати у љубави нашег Господа, Који нас је створио из небића, а када смо погинули поново обновио. Дакле, сада се не захтева ништа друго сем тога да са дужном припремом – скрушеношћу, исповешћу и испуњавањем епитимија – приступимо Тајни, са страхом и трепетом и да се Причестимо. Свако од нас ко жели живот и воли да види добре дане94, према Псалмопојцу, нека приступа нашем Господу, најслађем Исусу Христу, Који нас сваки дан позива са Светог Престола и говори: “Придите, једите Мој Хлеб и пијте Вино које сам Ја растворио у светој Чаши, да бисте се просветили душевно и телесно, да бисте били нахрањени бесмртном храном и напојени нетрулежним пићем, да се у потребни час не постиде лица ваша”95. Дотле докле имамо времена чинимо добро, како каже Апостол96. “Ево сад је вријеме најбоље, ево сад је дан спасенија” (2Кор.6, 2). Да тежимо и следимо за Господом – и тада ћемо Га пронаћи као зору, која ће нас просветити, како каже Осија, и Он ће нам прићи као што рана и позна киша пада на земљу”97. Послушајмо Јеремију који каже: “Станите на путевима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је пут добар, па идите по њему, и наћи ћете мир души својој” (Јер.6, 16). Да се покајемо од све душе и свег срца за наш пређашњи немар и да се исправимо, како не бисмо чули речи којима би нас кривио пророк Јеремија: “Господе! Не гледају ли очи Твоје на истину? Бијеш их, али их не боли; сатиреш их али неће да приме науке, тврђе им је лице од камена, неће да се обрате…Пророци пророкују лажно, и свештеници господују преко њих, и народу је Мојему то мило. Коме ћу говорити и свједочити да чују? Гле, ухо им је необрезано, те не могу чути, …Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице” (Јер.5, 3, 31; 6, 10-13). Дајте да слушамо речи које доносе корист души, и да не истражујемо ко их изговара – мудри или немудри, угледан или смирени. Јер какву ће нам корист донети што је такав и такав – важан и велики човек? Или какву ћемо штету имати ако је тај човек незначајан и неприметан? Ми не купујемо ни једног ни другог. Нама требају само речи Писма, а не тиче нас се да ли их изговара мудри или немудри. И то што нам говори ми треба да поредимо са оним што је написано у Светом Писму, и ако је то сагласно са Писмом, да прихватимо, а ако није сагласно – нама то није потребно ни од једног ни од другог. Јер тај који иде на пијацу да купи пшеницу или нешто друго, не размишља о томе ко је продаје – добар или лош човек, већ само гледа да ли је роба добра. Тако и ми треба пажљиво да разматрамо речи и да не преступамо то што су нам предали Божанствени Оци, уколико не желимо да изгубимо прави пут. Када би савремени секташи изучавали Божанско Писмо, они не би следили те првобитне јеретике да би с њима заједно погинули. И тада је лукави ђаво међу њима сејао разне јереси, лишивши их поред свега осталог и светог Крштења. А нас православне се стара да погуби, удаљујући нас од непрестаног причешћивања. Пошто није успео да поколеба наш однос према светом Крштењу, он покушава да нас умртви на неки други начин. И не мислите да једно у односу на друго има неке разлике, јер је одлука нашег Господа била подједнака у односу на оба чина, како смо претходно рекли. Јер не родити се потпуно, и родивши се умрети од глади – између та два случаја нема никакве разлике. Тако се и ми наравно обнављамо светим Крштењем. Међутим ако се затим не хранимо Причешћем, како би живели духовним животом, тада поново умиремо од глади – недостатка благодати – и упадамо у још горе страсти него некрстени. Зато вас молим да се уплашимо Господњих речи сада, док смо још живи, да би се спасли и да не би дрхтали тада на предстојећем Суду, не добивши никакве утехе. Да не постанемо као они којима је Господ говорио: “Јер остависте заповијести Божије, а држите обичаје људске” (Мк.7, ). Да се не обањујемо сујеверјем и предрасудама, којих сада има превише, већ да пазимо на написано. Јер Василије Велики каже: “Тачно је да нас је лош обицај обмануо, тачно је да је узрок великих зала постало изопачено људско предање”98. Као и: “Ако неко од оних који су на светом Крштењу обећали Богу да више неће живети за себе, већ за Оног Који је Умро и Васкрсао за њега тражи праведност од [испуњења] Закона, он за то треба да буде осуђен као за прељубу. [Дакле, ако се хришћанину тако суди за такав однос према Закону], шта се онда може рећи о људским предањима? Што се тиче људских предања, следовање њима повлачи за собом казну што се види из Господњих речи. А што се тиче наших сопствених помисли, које су плод људске премудрости, Апостол нас је научио да их подвижнички одбацујемо: “Јер оружије нашега војевања није тјелесно, него силно од Бога на раскопавање градова да кваримо помисли и своју висину која се подиже на познање Божије” (2Кор.10, 4). [То што је Апостол рекао се односи како на људске помисли], тако и на сваку очигледну [људску] праведност, чак иако се трудимо да је достигнемо Бога ради. Из свега тога постаје очигледно, каква осуда следи онима, који својим мудровањима изопачују Божије заповести. Јер је написано: “Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни!” (Ис.5, 21). И зато је неопходно одбацити све то заједно: и ђаволске похоте, и светске бриге, и људска предања, и сопствене жеље чак иако нам се оне чине добронамерне“99. Не преступајмо Божије заповести да не будемо гори од бесловесних животиња и неразумнији од риба који не противурече Божијем закону, како каже Василије Велики: „Риба не противуречи закону Божијем, а ми људи одбијамо да прихватимо спасоносно учење“100. Дајте да оставимо оне који желе да живе немарно, или боље замолимо Бога да им да ревност. Пробудимо се од сна лењости и примимо топлину и љубав у срце, да би чули духовни призив свештеника101, и да би скрушена срца приступили Тајни. Велико пренебрегавање Божије заповести је и то што велики број хришћана долази на Литургију, на крају које нас Господ преко свештеника позива да приђемо и Причестимо се, и нема никога од тог великог броја позваних ко би испунио Божански призив – и то не због неког греха или предлога, већ због бесмисленог обичаја. Ах, браћо моја, бојим се да Господ није рекао за нас:“Јер вам кажем да ниједан од онијех званијех људи неће окусити моје вечере“ (Лк.14,24)? А сем тога – неће ли нас Он казнити на најстрожији начин ако се не покајемо и не исправимо? Желим нешто да вас питам: да је за време Тајне Вечере неко од Апостола рекао: „Ја се данас не причешћујем“, интересантно је шта би тада рекао Господ? Безусловно, чини ми се да би рекао то што је рекао и Петру у време светог прања ногу: „Ако те не оперем, немаш дијела са Мном“ (Јн.13, ). Он би и на Тајној Вечери рекао онима који се не причешћују: „Ако не будеш јео Моје Тело и не будеш пио Моју Крв, немаш дијела са Мном“. То исто нам Господ и сада говори љубљени, на свакој Литургији: „Ако не будете јели Тијело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, немате живота у себи“ (Јн.6, 53), уколико неко лишава себе такве небесне благодати не зато што има препреку због својих греха и што је одлучен од Причешћа од стране свог духовника, већ само због једног бесмисленог обичаја. О лукавог обичаја! Тај зао обичај се тако укоренио, да не само да се ми сами не причешћујемо, већ ако видимо неке друге људе да они често приступају Божанском Причешћу, ми их осуђујемо као да тобоже немају страхопоштовања и да не поштују Божанске Тајне, тако како би ми требало да следимо њихов пример. Дакле, заиста се на нама испунило Исаијино пророчанство: „Слушајте али нећете разумијети, гледајте али нећете познати. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори“ (Ис.6,9-10). Јер заиста као да смо сви постали безосећајни и не схватамо ни то што говоримо, ни то што чујемо, ни то што видимо. И знам да ће само мали број ово чути због нашег таквог жалосног стања, без обзира колико ја говорио на ову тему. Јер је многима отежао слух тако да не могу да чују, како је рекао Исаија. А за те малобројне ћу навести још један пример и тиме ћу завршити. Замислите да неки цар седи на високом трону, који се налази ван дворца, на некој равници, а пред њим стоје сви кнезови, официри, и сви војни одреди са великим страхом и трепетом. И ако би тај цар заповедио некоме од њих да иступи и пође ка њему, како би му дао неко наређење, а неки други позавидевши му због његове близине цару, покушали да га одговоре од испуњења царске наредбе, реците ми да ли би их он послушао и изразио пренебрегавање у односу на цара? Мислим, да он не би обратио ни најмању пажњу на те људе, већ би са великом спремношћу потрчао ка цару, сматрајући за велику част и славу да испуни његову наредбу. Дакле, ако у односу на смртног цара желимо да покажемо да смо толико послушни, зашто се не би потрудили да будемо још послушнији у односу на Цара Небеског и нашег Владику? Земаљски цар може да нас лиши части, славе и имања – свега тога, што данас или сутра уништава смрт. А ко тада може да умоли Бога Који може да нас осуди на вечну смрт? Шта ћемо ми несрећни тада да радимо – ми који преступамо Владикине заповести, – када почне Велики Суд? Зар тада можемо да нађемо оправдање пред Богом, у односу на Кога сада изражавамо пренебрегавање, оправдавајући се да „нас је тамо неки човек спречавао, и ми зато нисмо испунили Твоју заповест“? Истина, многи од њих ће то рећи тада, али нам то неће донети никакву корист. И зато смо сада дужни да се покајемо, пре него што наступи тај час. Дужни смо да одбацимо ђаволске жеље и људске обичаје. Дужни смо да испуњавамно заповести Божије, и припремајући се неопходном припремом, често причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, како би се укрепили у Божијој благодати, захваљујући Божанском Причешћу. И тако укрепљени да сваки дан творимо на земљи вољу Божију, благу, и доброугодну, и саврешну, како је творе Ангели на Небу. А ако нас неко буде спречавао у томе, тада треба да га као и у односу са духовним оцем, дуго уверавамо са сузама у очима, дотле док га на било који начин не убедимо да нам дозволи да се удостојимо да задобијемо Духа у нашим срцима са савршеним осећајем и свешћу о томе. И овде и тамо нека се удостојимо да заједно са Ангелима и Светима славимо Оца, и Сина и Светога Духа – Јединицу у Тројици, и Тројицу у Јединици, безгранично саврешног Бога, у векове векова. Амин.
  8. ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]” Таквим људима одговарамо да је и то добро и корисно, али да је много боље причешћивати се чешће. Јер што се неко више приближава светлости, тим се више и просвећује, и што се више приближава огњу, тим се више загрева, и што је ближи светињи, тим се више освећује. Тако да ако неко чешће притупа Богу у Причешћу, тим се више и просвећује, и загрева, и освећује. Брате мој ако си достојан да се Причестиш два или три пута годишње, онда си достојан да се причешћујеш и чешће, како каже Божанствени Златоуст, само се пажљиво припремај и не губи ту достојност. Дакле шта нас спречава да се причешћујемо? Наша немарност и лењост, који нас савладавају. И зато се не припремо колико је у нашој моћи да се Причестимо. Одговарајући на други начин, ми смо дужни да кажемо, да ти људи не испуњавају заповест Божију, упркос томе што они сматрају да је испуњавају. Јер где је Бог или било ко од светих заповедио да се причешћујемо два или три пута годишње? Тако нешто се нигде не може наћи. И зато треба да знамо да када испуњавамо неку заповест треба да је и испуњавамо сагласно заповести. То јест треба поштовати и место, и време, и циљ, и начин деловања, и све околности под којим она треба да се испуњава, како би то добро које чинимо на тај начин било савршено у свему и Богу угодно. Све то се односи и на Божанско Причешће. Непрестано причешћивање је и – неопходно, и душекорисно, и сагласно Божијој заповести, и савршено и добро-угодно. А причешћивати се само три пута годишње – није сагласно ни са заповешћу, и није саврешно добро, јер није добро то што се не чини на добар начин. Зато, као и све друге заповести Божије захтевају за себе неопходно време, према Еклесијасу: “Време за сваку ствар” (Екл.3, 17), тако се и за испуњавање заповести о Причешћу треба одвојити одређено време. Другим речима, одговарајуће време за Причешће је – тај тренутак, када свештеник возглашава: “Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите”. Али зар се то може чути само три пута годишње? О несреће и невоље! Да би материјално тело живело оно мора свакодневно да једе два или три пута дневно. А несрећна душа, да би живела духовним животом, једе ту своју животворну храну само три пута или чак једном годишње? Није ли то велика неразумност? У противном случају, бојим се, бојим се да нам није бескорисно испуњавање заповести – јер их ми кваримо и изопачујемо и зато не да нисмо извршиоци закона, већ његови противници. Ми често постећи сматрамо да испуњавамо заповест Божију, а у ствари грешимо како каже Божанствени Златоуст: “Не говори ми да они посте, већ ми докажи да они то раде у сагласности са вољом Божијом. А такав пост уколико није у сагласности са вољом Божијом је веће беззакоње него пијанство. Јер ми не треба да гледамо само то шта они раде, већ и да тражимо узрок због чега они то раде. Јер оно што се ради по Божијој вољи, чак иако се чини бесмисленим, је заиста најбоље. А оно што се ради против Божије воље, иако се чини најбољим, је у ствари најгоре и најпротивзаконитије. Јер дела нису добра или зла сама по себи, већ их Божија воља чини добрим или злим”93.
  9. ПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17). На ова три дела приговора ми нећемо ништа сами коментарисати, како не бисмо изазвали неку забуну и смутњу. Али сматрамо да је по душу штетно и ако потпуно прећутимо. Да се нико не жали хајде да размотримо шта [у вези са тим] кажу свети. На прву примедбу одговара Василије Велики говорећи: “Ако Сам Господ, Кога Отац љуби, и у Коме су све ризнице премудрости и тајне, Који има сваку власт, и Који је добио сваки суд од Оца, – ако Он Сам каже: “Он ми даде заповијест шта ћу казати и шта ћу говорити” (Јн.12, 49), као и: “Што Ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац” (Јн.12, 50), и ако ни Свети Дух не говори од Себе, већ говори само оно што чује од Њега81, – колико више је за нас благочестиво и безопасно тако мислити и поступати!”82. Другим речима, ми не треба да преступамо Божије заповести, већ да их покорно слушамо. А Божанствени Златоуст на примеру саме архијерејске хиротоније показује да су архијереји потчињени Божанским канонима и заповестима. Он каже: “Тако како је архијереј – [првосвештеник у Старом Завету] – био вођа народа, било је неопходно да он на својој глави има знак власти, којој се потчињавао (јер ако власт није ничим ограничена онда је она неподношљива, а када има симбол неке друге власти над собом, то показује својим потчињавањем закону); зато Закон наређује да глава архијереја не буде откривена, већ да би била покривена и да би вођа народа знао да има другу Главу. Зато се и у Цркви на хиротонији јереја – [овде светитељ има у виду архијереје, говорећи о свештенству уопште, јер само архијереји носе на глави богопредане симболе, према Дионисију Ареопагиту] – на његову главу ставља Христово Јеванђеље, да би спознао онај који се рукополаже да добија истинску јеванђељску тиару, и да би спознао да иако је он вођа свих, дужан је да делује по јеванђељским законима, све држећи у својој власти, али и сам под влашћу закона, бивајући за све законодавац, али имајући и законодавца над собом – јеванђељски закон. Зато један одважан древни муж (његово име је Игњатије), просијавши у свештенству и мучеништву, у посланици неком архијереју каже: “Ништа да се не ради без твоје воље, али ни ти ништа не ради без воље Божије. Зато архијереј има на глави Јеванђеље – као знак да се налази под његовом влашћу”83. Што се тиче другог, то јест тога да ми не треба да испитујемо архијереје, учитеље и духовнике, већ да их у свему слушамо, на то одговара Василије Велики: “Руководећи у речи – [био то учитељ или архијереј] – треба увек уз много размишљања и испитивања, а са циљем да угоди Богу, и да ради, и да говори, јер он треба да буде испитан и посведочен и од стране оних којима је поверен84”85. Такође: “Они који слушају познајући Божанско Писмо, треба да испитују то што говоре учитељи. И то што је у складу са Писмом треба да прихватају. а то што им је страно – да одбаце. А тих учитеља који инсистирају на таквом учењу се треба одвраћати”86. Такође: “Они који не познају много Писмо, треба да спознају карактеристичне особине светих по плодовима Духа [Светог]87. И треба прихватати те који их имају [у својству светих], а одвраћати се оних који их немају”88. Такође: “Не треба се тек тако и без испитивања бавити онима који се само претварају да говоре истину. Треба на основу сведочења Писма препознавати свакога, [предаје ли тај учитељ истину или лаж]”89. И такође: “Неопходно је сваку реч или дело проверити на основу сведочанства Богонадахнутог Писма, како би добри учитељи били признати, а лукави – посрамљени”90. На трећи део приговора одговара Божанствени Златоуст: “Анархија је увек зло, она је – корен многих невоља и узрок нереда и пометње. А ништа мање зло није ни непотчињавање руководиоцима. Али можда ће неко рећи да постоји и треће зло – када је сам руководилац зао. То и ја знам. То зло није мало, већ је много горе од анархије. Јер је боље не бити ни под каквом влашћу него се потчинити злу. Јер се у првом случају цчовек често спасава и често се налази у опасности, а у другом је увек у опасности јер га воде у пропаст. Али како је Павле рекао: “Повинујте се учитељима вашим и будите им покорни”? претходно рекавши: “Гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову” (Јевр.13, 7), а затим је рекао и: “Повинујте се учитељима вашим и будите им покорни”. [То јест Павле се у почетку осведочио да су ти учитељи верни у свему, и већ после тога каже: “Гледајте добар плод њиховог добродетељног (врлинског) живота и проповеди, и угледајте се на њихову веру”]. А шта рећићете ми ако је руководилац зао (овде и надаље – лукав), да ли се њему треба потчињавати? У ком смислу ти кажеш “зао”? Ако се то односи на веру – остави га и бежи – не само од човека, него и од ангела који је сишао с неба. А ако се то односи на његов живот онда не буди радознао. Послушај шта каже Христос: “На Мојсијеву столицу – [на учитељску катедру Закона] – седоше књижевници и фарисеји”. Рекавши претходно много тога страшног о њима, Он нам затим говори: “На Мојсијеву столицу седоше…Дакле, што вам они заповедају да поштујете, поштујте и радите; али што они чине не чините” (Мт.23, 2-3). Другим речима, они се користе почашћу, [имају право да уче], каже Он, али им је живот нечист; али ви не обраћајте пажњу на њихов живот већ на њихове речи. Јер нико неће имати штете од њихове нарави. Зашто? Зато што је она свима очигледна и зато што сам учитељ, чак и ако је хиљаду пута зао, никада неће учити злу. Што се тиче вере, ту зло није свима уочљиво да и учитељ не одбија да тако и учи. Зато “не судите, да не будете осуђени” (Мт.7, 1) се односи на начин живота, а не на веру. Зато је и Павле у почетку представио [пастире као истинске у свему], а затим рекао: “Повинујте се учитељима вашим”91. И на другом месту: “Ти кажеш да је тај човек кротак и имајући свештенички чин веома благоразуман, а ради то и то. Не говори ми о томе да је он кротак, разуман, благочестив, свештеник. Ако хоћеш нека то буде чак и Петар или Павле, или ангео који је сишао с небеса, – чак ни тада нећу обратити пажњу на значај особе. Јер ја не читам закон слуга, већ Царски закон. Када се читају Царске речи, сва значајност слуга треба да нестане. Зашто ми наводиш примере овог или оног? Бог ти неће судити за немарност таквих слугу, већ за неиспуњење Његових закона. Ја сам ти заповедио, рећиће [Он теби у судњи дан], и ти си требало да се потчиниш, а не да наводиш пример другога или да будеш радознао у погледу злих дела другог. Јер је и велики Давид сагрешио страшним грехом, али да ли то значи реци ми да нама већ сада није опасно да грешимо? Зато ми треба да будемо опрезни и да ревнујемо само за подвиге светих, а немарност и нарушавање закона – [који и њима као људима могу да се десе] – треба с трудом избегавати. Јер нам неће судити исте такве слуге као и ми сами, већ Сам Владика, – Њему ћемо дати одговор за све што смо у животу урадили”92. Ето како кажу свети. Ми браћо моја, уколико нас је Господ позвао на мир треба да се покоравамо архијерејима, и духовницима, и учитељима ради њиховог чина који они имају од Бога. Ако неко од њих ради нешто неразумно или нас спречава у богоугодном делу, онда не престајмо да га молимо за то да се испуни воља Божија, да би мир, једномислије и сагласност царовали међу нама, да би постојала љубав између пастира и оваца, између архијереја и хришћана, између свештеника и мирјана, између руководиоца и потчињених како не би било саблазни, постреса, раскола, подела. Јер све то разара насше душе, и наше куће,и наше Цркве, и свако друштво и нацију. Краће речено: да би сви ми били једно тело и један Дух, сви – с једном надом, на шта смо и призвани, и да би Бог мира био с нама.
  10. ПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати Иако често причешћивање није догмат вере, већ Владикина заповест, која се налази у многим порукама нашег Господа, нарочито у следећем: “Ово чините у мој спомен” (Лк.22, 19), то јест непрестано и сваки дан, док постоји овај свет. И зато се она као Владикина заповест мора поштовати непрекидно, о чему смо говорили у првом делу књиге. Међутим, ти који приговарају на овај начин, самим тим показују да желе да оголе догмате и оставе их опустошеноме од сваког црквеног опредељења и установљења. Али ми их питамо: на чему ти догмати могу да буду засновани? Зар нам Божанствени Златоуст није рекао, да људски живот захтева правилне догмате, а догмати захтевају чист живот; а чист живот се рађа и достиже захваљујући божнаским заповестима, светим законима Цркве и честим предањима и опредељењима Божанских Отаца? Дакле ако напустимо света правила, Владикине заповести и остало, нестаће и чистог живота. А када нестане чистог живота, тада ћемо изгубити и правилне догмате, и остаћемо опустошени и у мраку. Немам времена да набрајам хиљаде примера светих, који су претрпели муке и умрли за црквене поставке и правила. И међутим постоје неки толико бестидни људи, који не само да не страдају за истину већ јој се и противе и дрско одбацују Владикине заповести, стављајући препреке пред оне који се причешћују, без икакве кривице или повода. То је веома дрско понашање, ако се само сетимо да Господ чак ни самог Јуду није одбио од Причешћа, иако је знао да је порочни сасуд зла. Сваки дан Христос прима све оне који се причешћују и оне који су достојни очишћује, просвећује и освећује, а недостојне одмах на почетку предаје грижи савести, а затим их милосрдно прима уколико се исправе. А ако се не исправе, онда их предаје различитим болестима, по речима Апостола: “Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1Кор.11, 30). Ти благословени, и не знајући стање оних који се причешћују, већ само ради тога да би очували бесмислен обичај, који је установљен на штету души, праве препреке православним хришћанима за Божанско Причешће. Међутим упитајмо Великог Василија да нам он каже истину: “Следи ли о божанствена и света главо или није ли опасно напустити било коју Божију заповест? Да ли је дозвољено спречавати онога коме је дата та заповест да је испуњава или треба послушати оне који то спречавају, посебно уколико је тај неко ко забрањује дугогодишње Божије чедо? Или се та помисао чини само пријемчивом, а у ствари је противна Божијој заповести?” На то свети одговара: “Господ је рекао: “Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” (Мт.11, 29), очигледно је да се и у свему другом треба учити од Њега. Тако се и у датом случају сетимо Самог Господа нашег Исуса Христа Јединородног Сина Бога Живог. Када Му је Јован Крститељ рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени?” – Он је одговорио: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мт.3, 14-15). [То јест неопходно је да Ја испуним свако дело које оправдава човека]. И како је Он с негодовањем одговорио Петру, када је овај покушао да одговори Господа од страдања, које је Он пророчки предсказао својим ученицима на путу у Јерусалим: “Иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско” (Мт.16, 23). И опет када је Петар одајући част Владици Христу, одбио да му Он опере ноге, Господ му је опет рекао: “Ако те не оперем немаш дијела са Мном” (Јн.13, ). Ако треба више помоћи души примерима нама блиских људи, сетимо се Апостола који каже: “Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу, него и умријети у Јерусалиму готов сам за Име Господа Исуса” (Дела 21, 13). Ко може бити славнији од Јована? Или ко може бити искренији од Петра? Или ко други може да има помисли са страхопоштовањем више од њих? [Јер су они обојица били покренути осећањем стархопоштовања, тако што један није хтео да крсти Господа, а други није хтео да му Господ опере ноге. Међутим без обзира на то они нису могли да наговоре Христа]. Знам да ни свети Мојсеј ни пророк Јона нису избегли Божију казну јер су Му одбили послушања, следујући својим расуђивањима. Нека нам сви ти свети буду пример да не треба ни противуречити вољи Божијој, нити спречавати друге да испуњавају Божију заповест, нити слушати оне који спречавају њено испуњење. Ако нас је Божија Реч из ових примера научила шта не треба да допустимо, онда тим пре треба у свему осталом да подражавамо свете, који су једном рекли: “Треба се више повиновати Богу него људима” (Дела 5, 29), И на другом месту: “Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што виђесмо и чусмо” (Дела 4, 19-20). И поново каже Василије: “Не треба спречавати онога који испуњава вољу Божију, уколико он то ради по Божијој заповести или са циљем, сагласно заповести Божијој. Такође онај који испуњава заповест не треба да слуша оне који га спречавају, чак и ако су они прави Божији пријатељи, већ треба да остане при својој одлуци”74. Такође: “Ако неко испуњава заповест Божију, али не по здравом настројењу [то јест не с правилним циљем и без истинског расуђивања] међутим по свему видљивом следује у потпуности учењу Господњем, таквога човека не треба спречавати. Јер тај човек тако поступајући неће нанети себи штету. Понекад се дешава да људи од тога имају користи. Међутим добро је таквог човека поучити, како би и његово расуђивање одговарало достојности подвига”75, како би он испуњавао заповест са богоугодним циљем. И још: “Не треба следити људска предања, када се нарушава Божија заповест”76. И још: “Не треба дати првенство својој вољи у односу на вољу Господњу, већ у свакој ствари треба тражити и творити вољу Божију”77. А Божанствени Златоуст каже: “Који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан” (Мт.10, 37). Дакле, када чинимо неко богоугодно дело, сваки који нас у њему спречава нека нам буде непријатељ и противник, чак иако је то отац или мајка или било ко други”78. Игњатије Богоносац каже: “Свако ко ти говори нешто супротно ономе што ти је Бог заповедио, чак иако можеш да му верујеш, чак и ако пости, и чини чуда, чак и ако пророкује, нека буде у твојим очима као вук у овчијој кожи, који убија овце”79. А Божанствени Мелетије Исповедник каже: Не треба слушати монахе Као ни презвитере Када су њихове речи – безаконе Када су њихови савети – на зло. И не само “пезвитерима”, “монасима”! Не уступајте ни пред самим епископима, Ако раде нешто некорисно за душу И говоре, и мисле Јер ће одједном почети подмукло да вас убеђују80.
  11. ПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње Реците ми молим вас, ако су ти благословени поставили правило које је непрекидно (иако је у ствари изопачено), да ли би било праведно да оно буде снажније од толиких многобројних труба Светог Духа, сведочанстава које смо ми наводили? Царски закони пишу, да ако је неко од њих такође Цар, тако и ако се закон показује противуречан светим канонима Божанствених Отаца, није дејствујући. Божанствени Златоуст каже да обичај који се противи Божанственим законима треба искоренити. Тако он каже: “Обичај је ствар, коју је неугодно заобићи и од које је тешко сачувати се. Дакле, колико је снажан обичај, толико и снаге улази да би се избавио од тог бесмисленог обичаја и да би стекао добри обичај”67. Зашто онда ти људи желе да установе овај по душу штетан обичај? Али пошто они желе да сакрију истину помоћу тог правила, показацемо укратко о цему у ствари говори то правило, како би била пројављена сама истина и како нико више не би био обмањен. То правило је прихваћено из следећег разлога. Лав Мудри68 је био одлучен од Цркве од стране патријарха Николаја пошто је склопио четврти брак, а цар је због тога скинуо Николаја са патријаршијског престола, пошто овај није желео да му опрости четири брака. Уместо Николаја је довео патријарха Јефтимија, који је и разрешио цара од одлучења. Дакле, из тог разлога су се поделили на два табора како архијереји тако и сав остали народ: једни су били за патријарха Николаја, а други за – Јефтимија. Када је цар Лав умро, после њега се зацарио његов брат Александар, који је скинуо Јефтимија са престола и довео поново Николаја. А када је умро и Александар, и зацарио се његов рођак, то јест Лавов син, Константин Багрјанородни, његов таст Роман је имао титулу “Отац-Цар”. Ти који су организовали Сабор 992 године од Христовог Рођења, не само да су забранили четврти брак, већ су и против трећег брака установили следеће правило које каже: “Ако је неко напунио четрдесет година и притом се не стиди свог узраста, нити брине о хришћанском благочестивом животу, већ само ради страсне жеље улази у трећи брак, тај нека се брижљиво проматра у току пет година да се не Причести Светим Тајнама, и тај временски период не може никако бити скраћен69. Али и после тога када се удостоји Пречистог Причешћа, да му не буде дозвољено причешћивање у неко друго време сем на спасоносни Васкрс Христа Бога нашег, ради очишћења, колико је то могуће, захваљујући претходном уздржању у току Великог Поста70. Ако је неко тридесетогодишњак и има децу из претходних бракова, а састаје се са трећом женом, тај да се безусловно не причешћује Светињама у току четири године. И после тога када се удостоји причешћивања да се наслађује само три пута годишње: први пут – на спасоносно Васкрсење Христа Бога нашега, други – на Успеније Пречисте Владичице наше Богородице и трећи пут – на дан Рођења Христа Бога нашега, ради поста који претходи овим празницима и користи која се њиме задобија”. То Дело Сабора је било названо Томосом Јединства, јер су се на њему поново објединили архијереји и сав народ, који је пре тога био разједињен ради Лавова четири брака. Међутим ја не знам који благословени је – или због необразованости или с намером да хришћанима направи препреку ка вечном животу – скратио то правило и ставио га у Часослов у тако скраћеном облику. А наши благословени духовници, схвативши га, раструбили су то правило по целој васељени, полажући епитимију и правило о три брака за све хришћане: оне у другом браку, првом браку, девственике и уопште на сваки узраст. Али ја се не чудим толико духовницима, колико се чудим што добри архијереји и пастири нису одмах разгласили богонадахнутим трубама истине, да би осрамотили злог сејача те плеве и искрчили те труле биљке из Цркве. Јер они имају власт од благодати Светог Духа да подржавају свако добро и исправљају то што треба да се исправи. Истина, архејереји наводе то оправдање, да уколико се они налазе у ропству под Турцима и свезани многим бригама, поверавају решавање тих питања учитељима и проповедника. Али самим тим ти благословени – један не желећи да изгуби свој мир, други наводећи друга оправдања – се сви заједно склањају и пребацују терет с једног на другог, скривајући као у гробу реч Божију, и истину, и прећутно показују да су они сагласни са тим што се дешава, како говори Божанствени Мелетије Исповедник: Када је неко достигао знања И верно истину спознао Покушава да је сакрије, Изопачујући неке односе И смело не оглашава Отворено, гласно говорећи; Ко не брине о части Ни о Божанственим Канонима Не штити правила дата Светим славним Оцима, Тај не подлеже мањој казни Него онај ко их је нарушио. “Тај ко ћути о истини Васкрслог Христа у гробу скрива”,- Тако каже један отац, И с њим је сагласна реч другог: “Заиста је веома опасно ћутати о благочестивости И равно погибељи, и мука У векове векова”. Неправедно, недозвољено, Није добро благочестивим Да ћуте тада када се Господњи Закони дрско нарушавају, Када се труде да преварама Остваре прелест злу. Како је један великан рекао: “Када благочестиви види опасност раздвајања с Богом зар ће он тада ћутати?” хоће ли бити потпуно миран? Јер прећутати то је исто што и сагласити се и одобрити71. Пример нам даје Свети Претеча Спаситељев Јован А заједно с њим- Света браћа Макавеји. Јер и за мале уставе Закона Божијег они су Презревши смртну опасност, Стајали чврсто, до краја, Не издавши ни најмању јоту Светог Закона. Често се похвалним признаје И праведни рат, И битка – несравњено боља, Него душепогубни, мутни свет. Зар није боље ступити у бој с таквима Који су зли Него их следити и вољно Се сагласити с њима у неправди, Вечно се раздвојивши од Бога, А с њима сједнити72. А Божанствени Златоуст каже: “Ако човеку није безопасно да ћути када га вређају, зар неће бити достојан казне тај који ћути и не обазире се на то када се наноси штета Божанским законима?”73.
  12. ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили Они који ово говоре би требало да знају шта значи “саблазан” и “изгред”, и тада да приговарају. Јер саблазан је оно што човека удаљује од Бога и приближава га ђаволу. Тако Василије Велики каже: “Чињење греха отуђује [човека] од Бога, и присваја [га] ђаволу”61. Он такође каже: “Саблазан је све оно што је супротно вољи Божијој”62. И да бисмо рекли јасније – саблазан је свака препрека постављена на путу ради спотицања путника. Тако Пророк моли Бога да га избави од тога, говорећи: “Сачувај ме Боже од руку безбожничких, од насилника сахрани ме, који мисле да поткину ноге моје. Охоли ми намјестише замке и пругла, метнуше ми мрежу на пут, пређу разапеше ми”63. То јест, сачувај ме Господе од руку грешника, избави ме од неправедних људи, који су смислили да ставе под моје ноге нешто, како би ме оборили; горди људи или злодуси су ми поставили замку, како би ме ухватили, и конопцима и мрежама свезали моје ноге, постависвши на мом путу саблазни и препреке како би се спотакао. Дакле, тада су малобројни саблажњавали многе на тај начин, увлачећи их у немар и преступање заповести Божије, а сада многи саблажњавају малобројне, увлачећи их на одступање од заповести – како поступити? Како су тада малобројни одсекли своју вољу и следили многе у испуњавању Божије воље, тако су и данас многи треба да одеску своју вољу следећи малобројне у испуњавању воље Божије. Али не тако да би малобројни престали да испуњавају Божије заповести само зато што су мањина, и ради већине почели да преступају заповести. Јер да су ствари тако стајале, тада су и пророк Илија, и апостоли, и толики други Оци, који су се подвизавали за истину требало да сакрију истину и крену за већином пошто је њих самих било мало. Зато Василије Велики каже: “Ти који испуњавају вољу Господњу, треба да пројављују непрестану одважност, чак иако се неки саблажњавају”64. Иако неки и говоре да ти се ти који немају снаге причешћују, саблажњавајући их, нека они сами схвате да то бива [код тих људи] последица или зависти или мржње према брату. Дакле, ми не треба да пренебрегавамо Божије заповести ради тога да не би саблазнили људе, како каже Златоуст: “Ми треба толико да се бринемо о томе да не саблазнимо људе колико је то потребно, како им не би давали повод да нас окривљују. Ако им не дајемо повода, а они нас и даље осуђују – просто ни због чега, – онда нама остаје да се смејемо и плачемо због њихове неразумности. Ти се труди да се понашаш лепо пред Богом и људима. Ако ти поступаш добро, а неко те осуђује, не брини се нимало због тога. Тако је и Христос говорио о онима који се саблажњавају: “Оставите их: они су слепи који воде слепе” (Мт.15, 14). Јер ако смо ми сами узрок саблазни онда тешко нама. А ако нисмо, онда греха немамо. Такође је написано: “Јер се име Божије због вас хули у незнабошцима” (Рим.2, 24). Како поступити? Ако ти радиш то што треба да радиш, а неко због тога хули, онда ти не чиниш грех, већ је грех на њима, јер они хуле Име Божије. Ми не треба да обраћамо пажњу када неком богоугодном делу претходи то да оно за некога постаје саблазан. Ми треба да се узнемиримо када нас други не приморавају да се противимо Божијој вољи. Јер реци ми молим те ако сад док ми разговарамо, ја желим да разобличим пијанице и неко од њих се саблазни, зар ја треба да престанем да говорим о њима? Не, у свему треба знати меру. Када једна лепа девојка није хтела да се уда, већ је заволела девственост и постала монахиња, многи су богохулили и бранили оне који су је томе привели. Зар су ти људи онда требало да одбију да је пострижу? Наравно да не. Јер они нису урадили ништа противно Богу. Напротив, они су учинили богоугодно дело. Дакле, ми смо у сваком делу дужни да следујући Божијим законима не дамо никакав повод за саблазан, како не бисмо били окривљени и како бисмо од Бога добили дар човекољубља”65. Ево шта можемо да кажемо о саблазни. Што се тиче изгреда, то је дело које се врши ван сваког чина. Ако се чин и закон Цркве састоји у томе да се хришћани који се налазе на Божанственој Литургији а који нису под епитимијом – причешћују, онда како смо раније рекли, очигледно је да изгреде чине они који се не причешћују, преступајући самим тим законе Цркве. Зато и пророк Авакум каже: “Сунце и мјесец стадоше у стану свом” (Песма 4)66. Другим речима, Сунце правде – Христос Бог наш – се узнео у висину на Крсту, а месец – Црква – се утврдила у свом чину, то јест у вољи и заповестима Божијим, од којих је претходно отпала. Дакле они који не поштују заповести Божије, чине саблазни и изгреде, а не они који се подвизавају по мери својих снага ради чувања Владикиних заповести.
  13. ПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?” Тим људима одговара свети Александар Антиохијски: “Дешава се да се неки предају греху чак иако се ретко причешћују. Други пак причешћујући се чешће, чувају себе по правилу од многих зла бојећи се суда Причешћа. Дакле ако ми упадамо као сви људи у неке људске и опростиве грехе, или језиком, или слухом, или видом, или сујетом, или тугом, или гневом или било чиме сличним, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се Светим Тајнама, верујући да ће нам Причешће Божнаским Тајнама бити на очишћење од тих грехова. Ако ми чинимо неке тешке, лукаве и телесне, и нечисте грехе и злопамтила смо у односу на ближњег, онда не треба уопште да приступамо Божанским Тајнама док се не покајемо на достојан начин. Пошто ми као људи телесни и слаби, упадамо у многе грехе, Бог нам је дао различите жртве за остављање грехова, које нас када их приносимо очишћују како бисмо приступили Светом Причешћу. Тако је и милостиња жртва која очишћује грехе. Постоје и друге спасоносне жртве за отпуштање грехова, како каже пророк Давид: “Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети”60. Ако ми приносимо Богу те жртве, онда чак иако имамо неке људске мане можемо приступити Светим Тајнама са страхом и трепетом, и умиљењем, и исповешћу, као што је то урадила крвоточива жена, плачуши и дрхтећи. Јер постоји грех на смрт, и грех на покајање, и постоји грех који захтева додавање пластера. Непрекидно покајање може све да исцели. Онај који приступа Светим Тајнама са страхом и трепетом, и исповешћу, и умиљењем добија опроштај, а онај који приступа без страха и с пренебрегавањем – добија казну. Такви не само да не добијају опроштај грехова, већ ђаво према њима има још већи приступ. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају отпуштање грехова, већ одгоне и ђавола од себе”. Међутим без обзира на сва та неоспорна сведочења светих учитеља Цркве, неки се и даље не смирују и предлажу следећи приговор, говорећи:

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×