Jump to content

Steva Matkovic

Члан
  • Број садржаја

    14
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Steva Matkovic got a reaction from Tavita in Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос   
    Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
    НЕМОЈ СЕ ЉУТИТИ НА СЕБЕ И НЕ КРИЈ СЕ ОД СЕБЕ
     
     
    Престани да ропћеш! Престани да си стално незадовољан, престани се жалити, преживљавати «неправду» и понашати се као да ти је неко крив. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш у овом тренутку? Колико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно.
    Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености и брига…
    А ти ми ту причаш да имаш проблем.
    Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!».
    Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме  то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!»
    Не говорим сада o том да си ти просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о).
    Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем.
    Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то.
    Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш, постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан?
    Једна жена ми је рекла:
    – Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи!
    Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има свој бол. Ти се, на пример, бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима.
    Ја то говорим свима коју тренутно страдају и којима је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих нема тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?»
    И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима».
    И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно.
    Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, па види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли.
    Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост и нелагодност због тога што смо у дати моменат срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!».
    Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека:
    – Да ли се ти уопште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога?
    То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то  изведем напоље, и зато сам питао свог познаника:
    – Вероватно си се спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?»
    А он је одговорио:
    – Шта, ја бих требало да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше?
    Ја сам му рекао:
    – Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак.
    – Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга логика, коју и сам не могу да схватим.
    Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде.  И то је дивно што постоје такви прекрасни људи.
    И теби се ја такође дивим. Ти се уопште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не потребујеш праведности. Не потребујеш то што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност нити огорченост.
    Но, дај да те нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим, ти ми тада слободно напомени.
    Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим.
    – Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица!
    – А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву.
    – Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање).
    – Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Свети Силуан Атонски је говорио Богу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26).
    Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, излиј сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутра у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш.
    Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу…  И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том!
    Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао:
    – Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби!
    Ја сам одговорио:
    – Мени се то свиђа!
    – Шта ти се свиђа?!
    – Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш.
    А други човек ме је једном питао овако:
    – Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести?
    И ја сам му одговорио:
    – Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити. Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дати моменат. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно.
    Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – на пример, чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се.
    Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали.
    Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш са другима или са духовником (ако то питање треба исповедити). А рекавши о томе свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат свете тајне. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава.
    На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу».
    А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли колико ће ти потом бити лакше?
    Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби.
    А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.
    Један дечак ми је рекао:
    – Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати!
    Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио.
    А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада  то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило».
    Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није.
     Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да викну: «О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говори о тим стварима само оном у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то: «ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли».
    Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао:
    – Сви ви имате један велики проблем који морате да решите. Тај проблем је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман.
    – Који је то проблем?
    – Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о томе. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав, свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!»
    У томе и јесте наша лаж. У томе је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома лажни. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти си без греха?
    То јест испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату?
    Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе.
    Кога ја изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!»
    Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, коме када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође, нећеш наићи ни на равнодушност. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Али, неће се ни ужасавати. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан. И ти се бориш. Улажеш напор, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу.
    О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем да отворите своју душу на исповести: да разговарати са духовником слободно и да се искрено кајете. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“.
    То је као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бити страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести…
    И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан.
    Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучујемо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. На пример, како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула.
    Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругао. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови…
    Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно.
    Али, срећемо ли то често у пракси? Може ли човек «одати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање?
    И следеће питање је упућено родитељима, и учитељима, и свештеницима. Но, у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Али, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило».
    Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоосуђивања? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике.
    Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова».
    Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди?
    Још ћу ти нешто рећи.
    Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не  могу то да слушам! То је неподносиво!», и тако даље. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знаш ли које су последице једне такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не бих издржао!»
    Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једни на друге, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство?
    Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да сам ништаван у односу на њих, грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака».
    Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да је потребно да се пред децом понашамо као да никада не правимо грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац.
    Добро, но зар то није лаж? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам,  а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања.
    А ако унутар тебе тврдо седи убеђање: «други људи никада тако нешто не чине, никада тако не мисле, немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу лажном. И мислиш, да ето то је то – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да саставите са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати?
    Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Споља гледано, ти си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је хаос.
    Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно, то не значи да у таквим случајевима не треба да се боримо са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити лажан је немогуће.
    Једном, када смо путовали колима, возач је укључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми:
    – Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека,  ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не бих урадио.
    – Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама.
    – Не, није у томе ствар. Ја се не бих молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, то јест, бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други.
    – Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи.
    А ево шта пише отац Епифаније Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене».
    Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присуству да буду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви.
    Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нештомсасвим друго. Схваташ? На пример, муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или, на пимер, препирете се са мужем због новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Ствар је у нечем другом, о чему вас је срамота и да разговарате једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно.
    Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњем да види и призна грешке, но немој га бити после тога, када ти буде говорио о њима. У том је  величина и красота наше везе с Богом.
    А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом.
    Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (то јест своју фантазију) са Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе.
    Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те.
    Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то!
    Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао:
    – Ја више не могу!
    Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао.
    – Више не могу!
    – Шта не можеш?
    – Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем.
    – И шта хоћеш?
    – Хоћу да сагрешим!
    Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно:
    – Па, онда сагреши!
    – Шта-а-а? Поново је упитао млади монах.
    – Па, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан?
    – Но Ви узимате на себе смелост…
    – А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар.
    И у то исто време, када је духовник рекао: «Па, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада.
    Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да ако то не учините, можете чак бити и свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро.
    Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Љуби ближњег свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи.
    На пример, ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим – нити да се молим, нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји.
    Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте Свете Оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се тешили и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена.
    И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила.
    И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ.
    Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај тренутак, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!»
    Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.
  2. Волим
    Steva Matkovic got a reaction from Биљана 1234 in Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос   
    Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
    КАКО ЦРКВЕНИ ЉУДИ ПОСТАЈУ ЛАЖНИ
     
    Већина нас је пришла Цркви да бисмо познали Бога. Ипак, бива тако, да после недуго времана ми постајемо некако лажни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.
    Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.
    Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.
    Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.
    Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.
    То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»
    Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.
    Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.
    И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:
    – Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!
    А Старац је одговорио:
    – Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…
    Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.
    Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.
    Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.
    А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».
    Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.
    Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.
    Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.
    Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.
    И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».
    Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.
    То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?
    Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.
    Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.
    Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!
    И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.
    Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.
    Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»
    Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.
    Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:
    - А сада?
    - Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!
    Ја сам јој рекао:
    - Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.
    Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.
    Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.
    То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.
    Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.
  3. Волим
    Steva Matkovic got a reaction from Дијана. in Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос   
    Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
    НЕМОЈ СЕ ЉУТИТИ НА СЕБЕ И НЕ КРИЈ СЕ ОД СЕБЕ
     
     
    Престани да ропћеш! Престани да си стално незадовољан, престани се жалити, преживљавати «неправду» и понашати се као да ти је неко крив. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш у овом тренутку? Колико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно.
    Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености и брига…
    А ти ми ту причаш да имаш проблем.
    Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!».
    Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме  то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!»
    Не говорим сада o том да си ти просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о).
    Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем.
    Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то.
    Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш, постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан?
    Једна жена ми је рекла:
    – Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи!
    Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има свој бол. Ти се, на пример, бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима.
    Ја то говорим свима коју тренутно страдају и којима је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих нема тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?»
    И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима».
    И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно.
    Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, па види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли.
    Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост и нелагодност због тога што смо у дати моменат срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!».
    Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека:
    – Да ли се ти уопште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога?
    То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то  изведем напоље, и зато сам питао свог познаника:
    – Вероватно си се спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?»
    А он је одговорио:
    – Шта, ја бих требало да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше?
    Ја сам му рекао:
    – Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак.
    – Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга логика, коју и сам не могу да схватим.
    Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде.  И то је дивно што постоје такви прекрасни људи.
    И теби се ја такође дивим. Ти се уопште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не потребујеш праведности. Не потребујеш то што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност нити огорченост.
    Но, дај да те нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим, ти ми тада слободно напомени.
    Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим.
    – Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица!
    – А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву.
    – Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање).
    – Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Свети Силуан Атонски је говорио Богу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26).
    Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, излиј сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутра у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш.
    Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу…  И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том!
    Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао:
    – Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби!
    Ја сам одговорио:
    – Мени се то свиђа!
    – Шта ти се свиђа?!
    – Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш.
    А други човек ме је једном питао овако:
    – Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести?
    И ја сам му одговорио:
    – Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити. Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дати моменат. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно.
    Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – на пример, чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се.
    Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали.
    Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш са другима или са духовником (ако то питање треба исповедити). А рекавши о томе свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат свете тајне. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава.
    На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу».
    А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли колико ће ти потом бити лакше?
    Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби.
    А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.
    Један дечак ми је рекао:
    – Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати!
    Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио.
    А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада  то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило».
    Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није.
     Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да викну: «О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говори о тим стварима само оном у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то: «ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли».
    Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао:
    – Сви ви имате један велики проблем који морате да решите. Тај проблем је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман.
    – Који је то проблем?
    – Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о томе. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав, свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!»
    У томе и јесте наша лаж. У томе је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома лажни. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти си без греха?
    То јест испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату?
    Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе.
    Кога ја изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!»
    Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, коме када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође, нећеш наићи ни на равнодушност. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Али, неће се ни ужасавати. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан. И ти се бориш. Улажеш напор, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу.
    О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем да отворите своју душу на исповести: да разговарати са духовником слободно и да се искрено кајете. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“.
    То је као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бити страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести…
    И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан.
    Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучујемо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. На пример, како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула.
    Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругао. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови…
    Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно.
    Али, срећемо ли то често у пракси? Може ли човек «одати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање?
    И следеће питање је упућено родитељима, и учитељима, и свештеницима. Но, у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Али, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило».
    Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоосуђивања? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике.
    Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова».
    Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди?
    Још ћу ти нешто рећи.
    Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не  могу то да слушам! То је неподносиво!», и тако даље. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знаш ли које су последице једне такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не бих издржао!»
    Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једни на друге, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство?
    Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да сам ништаван у односу на њих, грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака».
    Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да је потребно да се пред децом понашамо као да никада не правимо грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац.
    Добро, но зар то није лаж? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам,  а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања.
    А ако унутар тебе тврдо седи убеђање: «други људи никада тако нешто не чине, никада тако не мисле, немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу лажном. И мислиш, да ето то је то – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да саставите са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати?
    Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Споља гледано, ти си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је хаос.
    Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно, то не значи да у таквим случајевима не треба да се боримо са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити лажан је немогуће.
    Једном, када смо путовали колима, возач је укључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми:
    – Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека,  ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не бих урадио.
    – Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама.
    – Не, није у томе ствар. Ја се не бих молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, то јест, бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други.
    – Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи.
    А ево шта пише отац Епифаније Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене».
    Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присуству да буду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви.
    Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нештомсасвим друго. Схваташ? На пример, муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или, на пимер, препирете се са мужем због новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Ствар је у нечем другом, о чему вас је срамота и да разговарате једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно.
    Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњем да види и призна грешке, но немој га бити после тога, када ти буде говорио о њима. У том је  величина и красота наше везе с Богом.
    А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом.
    Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (то јест своју фантазију) са Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе.
    Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те.
    Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то!
    Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао:
    – Ја више не могу!
    Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао.
    – Више не могу!
    – Шта не можеш?
    – Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем.
    – И шта хоћеш?
    – Хоћу да сагрешим!
    Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно:
    – Па, онда сагреши!
    – Шта-а-а? Поново је упитао млади монах.
    – Па, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан?
    – Но Ви узимате на себе смелост…
    – А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар.
    И у то исто време, када је духовник рекао: «Па, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада.
    Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да ако то не учините, можете чак бити и свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро.
    Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Љуби ближњег свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи.
    На пример, ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим – нити да се молим, нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји.
    Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте Свете Оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се тешили и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена.
    И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила.
    И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ.
    Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај тренутак, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!»
    Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.
×
×
  • Креирај ново...