Jump to content

srema

Члан
  • Број садржаја

    216
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    srema got a reaction from Anastasija_ in Kako izgleda kad Bog priziva nekoga?   
    У мом случају, тако нешто. То ме је навело да тражим веру.
    Можда би требало да се упознаш са вером мало дубље. Твоју мисао да је Бог сурови судија нико не осуђује, но, ми православни верујемо у човекољубивог и милостивог Бога. Мени се свиђа књига "Путоказ ка Царству Небеском" од Инокентија Аљаског, пошто укратко објашњава зашто је Исус Христос дошао на земљу, зашто је то било потребно, ко су били Адам и Ева, итд. итд.

    Ако немаш баш жељу да одеш на богослужење, узми моли се сваки дан, али нешто скроз минимално минимално, па макар то било и једно Оче Наш. Можеш и својим речима. Желим ти све најбоље
  2. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Phoebe in Frederik Šopen   
  3. Свиђа ми се
    srema got a reaction from obi-wan in Филм са хришћанском поруком   
    Gospodar Prstenova milijardu posto. Glavni lik bukvalno nosi tezak teret i pati svojevoljno da bi spasao svet i pobedio zlo. I nije samo neka prica o zmajevima i orkovima i tome slicno, nego su likovi stvarno dobro napisani i prosto ne mozes a da se ne izgubis u tom svetu. Tolkien je genije. Film je prepun simbolike iz novog zaveta i ocigledno se vidi uticaj strasti na coveka i kako pod tim uticajem gresi itd. itd....

    Da ne kvarim dalje za svaki slucaj ako neko nije gledao, ali bih sto postotno rekao da jevandjeljska poruka bolje stize do ljudi, od nekih drugih samoprozvanih hriscanskih filmova. Nekako su mi filmovi tipa "Ostrvo" previse ozbiljni i nisu mi po ukusu.
  4. Волим
    srema got a reaction from PredragVId in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

    Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

    И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".
    Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
    Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

    Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте.
  5. Волим
    srema got a reaction from Rassoban in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

    Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

    И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".
    Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
    Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

    Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте.
  6. Волим
    srema је реаговао/ла на timjančica у Преподобни Јустин Ћелијски: Хоће и Лазара да убију!   
    Питање баш као увод у Васкршњи празник..
    Покушај, колико можеш умом да разумијеш какав је могао бити Адамов пад и колико га је тај чин преступа заповјести одвојио од Господа са којим је до тада говорио у побожној присности. Да би овај чин дубље разумјели протребно је да смо у могућности и срцем да схватимо овакав догађај. Што је више човјечије срце очишћено од страсти, те углачано постом и молитвом, то је више човјек у могућности да разумије такво нешто.
    Када је Господ поново дошао као Спаситељ, како је и обећао Адаму, када је овај згријешио, тада је Господ примио нашу природу на себе, оваплотио се и био у свему сличан нама људима осим у гријеху - јер не имаше гријеха. То је била стање у коме нас Господ избавља од гријеха, смрти и пада, јер је он сада живио безгрешно, као нови Адам, а круна свега је на крају био претрпљен Крст. Тим је васпоставио поново нашу палу природу, подигао је и оживио да тако кажемо. Поново смо дошли у истинску везу са Богом, наше тијело је тиме постало нетрулежно и Васкрс Господа Христа је то потрвдио као нека врста претече нашег Васкрса.
    Успостављена је поново цјеловитост душе и тијела. Тајна спасења и Искупитеља нашег Исуса Христа, најважнија је ствар у животу нас хришћана.
    Ако погледамо колику моћ има смрт и данас над многим људима, упитајмо се колику би тек моћ имала да није дошао Спаситељ и одрезао два главна пипка ђаволу а то су каже св. Јустин Ћелијски смрт и гријех. Јер ова два пипка су главна оруђа ђавола. И управо то му је Господ скресао, самим Васкрсењем.Ђаво се у својој дрскости усудио и самог Господа да куша али га је Господ побједио и Његова побједа је и наша побједа.
    Зато на Васкршњој Литургији појемо: „Христос воскресе из мертвих, смретију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.“ (Христос Васкресе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.)
    Ипак, многи вјерници, напрочито протестанти, вјерују да је тим чином све учињено и да смо ми по неком инстант рецепту ослобођени свега, сваког хришћанског труда; они чврсто вјерују, да без обзира на то шта ми чинили у нашем животу, да ли живимо врлински или не, трудимо се или не, Господ ће нас све по својој милости, спасити и увести у рај.
    Људи који се залажу за то да нас је Господ већ од свега и у потпуности спасио, без обзира шта ми чинимо, и сматрају се у посједу улазница за рај, заправо се залажу за анархију. Залажу се да ја могу да чиним шта год хоћу у овом свијету, јер сам слободна, а Господ је ту, попут некога родитеља дјетету да ме избави од свега, колико год да сам злочеста. 
    Ми тад вјерујемо у ствари лицемјерно.
    Вјерујемо у то да нас је Господ спасио од вјечне смрти, вјерујемо у тог Спаситеља, али нисмо спремни да држимо све Његове заповијести које ће нас одвести у рај. Ево како о томе говори св. Јустин: „Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: „Лазаре! изађи напоље“[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега.“ (1)

        (1) Св. Јутсин Ћелијски, Беседа 3. На Цвети, 1967, Беседе – том I
  7. Волим
    srema got a reaction from Лидија Миленковић in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

    Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

    И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".
    Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
    Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

    Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте.
  8. Волим
    srema got a reaction from ana čarnojević in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

    Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

    И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".
    Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
    Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

    Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте.
  9. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Juanito у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Него, нисам баш разумео најбоље. Неко овде мисли да су хумус и кускус нека нова “здрава храна” коју су измислили хипстери? 
    Саћу да вам нешто објасним (отварам пиво, накрећем гутљај). “Западњаци”, они немају своју храну. Никад нису имали. С друге стране, инфериорни остатак света је стотинама или у неким случајевима хиљадама година јео неке кул ствари. Чак су и релативно сиромашни јели боље од богатих западњака и то је тако остало до данас. Не знам шта су ови супериорни јели док нису донели кромпир. Углавном, на кромпиру је то ферцерало пар векова. Ратовало се без престанка, а скроб из кромпира је обезбеђивао енергију за те ратове. 
    Е онда се завршио други светски рат. Западњаци, и поражени и победници, су и даље јели кромпир и вредно радили да би обновили уништене земље. И не само да су их обновили, него су јоште доживели до тада невиђен просперитет. Њихова деца, а нарочито унуци су све заборавили. Они не могу ни да замисле да некад, пре само пар деценија, није било све савршено и да су људи морали да се труде. Јер њима је заиста све савршено. Живот потпуно прецизно испрограмиран, све се зна, нема шта да се мисли, плата леже редовно и за ту плату се може купити тона кромпира. Ти само устанеш, пратиш алгоритам и онда увече одеш да спаваш. А кромпир обезбеђује енергију за извршавање алгоритма. И тако у круг.
     Е ту је настао проблем. Недостатак брига и тона кромпира учинили су да новије генерације западњака пожеле нешто друго да једу. А пошто нису имали кога да питају, јер су бабе, деде, прабабе, прадеде, чукундеде, чукунбабе, курђели, аскурђели и курајбери, сви јели само кромпир, онда су покушали нешто сами. Открили су јогурт и житарице. Такође из досаде, негде у исто време са кромпирским освешћивањем (догађај кад су појели с дрвета познања укуса и бљутавости и схватили да једу само кромпир), почела је да буја псеудонаучна теорија, а нарочито пракса, која је између осталог почела да учи шта је здраво, а шта није. Није се могло просто уживати у јогурту и житу, него је то морало бити здраво. Јер је цео њихов живот савршен, организован и срећан, не сме се нарушавати нездравом исхраном. Тако су јогурт и житарице постали здрави. 
    Е онда је и то досадило, како и не би. Где сад наћи нову здраву храну?! “Ах дааааа!!!! Они тамо што су дошли шездесетих да обнављају земљу, они не једу само кромпир. Хајде да кришом бацимо поглед и видимо шта они имају, па ћемо после опет да се правимо да не постоје.” И тако је #Запад открио кускус, хумус, сочиво итд. Наравно, пошто не знају да кувају, њихове верзије свих тих нових-старих ђаконија су постале безукусне. Али свакако здраве. Јер се савршени алгоритам не сме нарушити нездравом исхраном.
    Е тек тад су дошли хипстери. Они су наставили претходну традицију еманципације од кромпирске опресије. Само што су значајно смањили порције, повећали цене и открили да се оно зелено што се ставља у такосе и буритосе може сервирати на сто један начин. И онда имамо ђаконије попут кришке авокада, са кашиком кускуса преливеног теријаки сосом за само 19.99. Или хамбургер од авокада, 24.99. И наравно, све је то здраво. Само не више због нарушавања алгоритма, него јер је кул јести здраво. 
    Да Срби нису били изоловани од светских токова, данас би се код хипстера служила кришка интегралног леба са намазом од органског ајвара, за 32.99. И сви би мислили да су хипстери измислили ајвар. И да је ајвар онај бљутави намаз. 
  10. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Ayla у Слике форумаша   
    Fotkanje po službenoj dužnosti, i nije teško palo. 
     



  11. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Милан Ракић у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Ја и дан-данас кад одем кући у село не перем воће из кућног воћњака. Обришем о мајицу и једем. Шљиве, јабуке, брескве, крушке, кајсије. То отац мој попрска кад треба и онако како је он као агроном по струци учио. Водећи рачуна наравно о каренци. Исто тако и поврће, истина то жене готове, па оперу. Значи просто, нешто мора нечим да се попрска, али у смислу заштите биља, а не да би јео парадајз у децембру.
    Стога, можда тамо Звонку на западу, кад у трговини има изложене пластичне паприке, могу да сервирају приче о органском, приказујући нормално узгојену паприку. Паприку користим као најекстремнији пример, јер и код нас се у трговинама појаве те пластичне у зимским месецима.
    Е сад код нас, нормално узгојено поврће нпр. не могу да "продају" као "органско", па видех на више места нуде оне чавољке-као то је органско. Ја кад сам био дете, те чавољке нисмо ни крмачама давали да једу. А сад је то готово апотеизирано.
    Дакле, примена агротехничких мера у циљу заштите рода, а не поспешивања зрења и стварања плодова веће запремине нпр.
    Ето на то сам мислио. И још нисам умро једући те прскане јабуке и шљиве. Чак шљиве и не бришем, него директно са дрвета берем. Истина, већина заврши у текућини божанског укуса, од које ћу, ако ћемо већ, пре одапети.
  12. Хахаха
    srema је реаговао/ла на Lady Godiva у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Је ли то некаква понуда? Ћирилко, Ћирилко.. 
  13. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Neša_ in Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Па ако се удала због пара неће да га остави, зато што онда неће моћи да користи те његове паре. Али какав је то брак онда... Боље онда не бити у браку.
  14. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Natasa. у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Misliš? Istorija braka svedoči drugačije. Rekoh, brak iz ljubavi je novina, ranije je interes bio na prvom mestu. Koliko je nekad bilo razvoda, a koliko je danas? 
    Inače, danas se dosta brakova sklopi jer je mlada trudna.
  15. Тужан
    srema је реаговао/ла на Снежана у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    али ти теком свих ових година ниси нпр. поставио ни једну песму, ниси поставио линк ни једног филма који си одгледао, ниси поставио линк ни једне књиге коју си прочитао, не учествујеш на темама о спорту, о политици о било чему другом, само тупиш исту причу на м/ж темама и да ниси трол и да ниси сиромашан и ружан сморио би и најмилосрднију и најневинију душицу.
  16. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Лидија Миленковић in Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Па ако се удала због пара неће да га остави, зато што онда неће моћи да користи те његове паре. Али какав је то брак онда... Боље онда не бити у браку.
  17. Радостан
    srema је реаговао/ла на Natasa. у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Onda nalaziš ženu da te voli .
    Ne znam šta se buni ovaj Neša, ljubav i jeste za sirotinju . 
  18. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Лидија Миленковић у Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Чему таква тема ? Зашто има цинизма у твом питању ? Хоћеш да кажеш да ми стално нешто запиткујемо ? Да смо досадне ? Мислиш ли да би таква тема имала једва пар страна ? 
    Ми гледамо своја посла ! 
  19. Волим
    srema got a reaction from Neša_ in Мушкарци постављају питања, мушкарци дају одговоре   
    Мислим да, ако имаш жену која је са тобом зато што су је привукле твоје паре, то не може много да траје. Убрзо ће да нађе неког другог који је стварно привлачи и онда те остави. И верујем, на крају крајева, да девојке ипак више привлаче типови који онако, нису много напорни, не зивкају стално, знају некако да се обуздају да не јуре стално за девојком. На пример, ако ти стварно имаш паре, али ти њу покушаваш да задивиш тим парама, то ће да јој буде скроз фуј. Мада ја уопште немам искуства да би разговарао на ову тему, ово је неки мој допринос.
  20. Хахаха
    srema је реаговао/ла на Phoebe у Pijane price   
    Pa, ja, na primer, kad malo gucnem, govorim perfektno strane jezike. Inače mi izgovor tvrd kao kod većine naših političara.
    A što se tuđih događaja tiče, tada budući kum je nepoznatom prolazniku oteo iz usta pljeskavicu u lepinji i pojeo. Inače je čistunac, gadljiv i stidljiv. Kada smo mu pričali šta je uradio, hteo da propadne u zemlju.
    Zatim, u kafiću izbila tuča, letele flaše, stolovi,..i jedna stolica se polomila. A moj drug, inače mačo i kozer, dohvatio tu polomljenu, zagrlio je i počeo da je oplakuje. Nije bio akter tuče, samo posmatrač. Dugo ga nismo puštali na miru zbog toga, ljutio se svaki put, odbijao da komentariše 
     
  21. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Milan Nikolic у Какав одговор ће дати Православље када се буду откриле друге настањиве планете?   
    Некако размишљам да проналазак других настањивих планета је исто или слично, може бити, као када су наши стари проналазили друге континенте. Прво су мислили да је то немогуће, да су морска пространства непремостива итд, а сада је то обична ствар.
  22. Волим
    srema је реаговао/ла на ГрешниСлуга у Филмови који се не пропуштају   
    http://www.imdb.com/title/tt1130884/
    http://www.imdb.com/title/tt1375666/
    За оне који воле мозгалице  
  23. Зачуђен
    srema got a reaction from Џуманџи in Физичка култура у животу хришћанина   
    Добро, у праву си, ово за уметничко пливање и плес су можда претерали...
  24. Збуњен
    srema је реаговао/ла на Џуманџи у Физичка култура у животу хришћанина   
    Ово је за подфорум Зона сумрака. 
  25. Љут
    srema got a reaction from Џуманџи in Физичка култура у животу хришћанина   
    PRAVOSLAVNA KULTURA I KULTURA ZDRAVLjA 

    Nedavno je Njegova Svetost Patrijarh Kiril, na sastanku sa omladinom u Njižnjem Novgorodu, između ostalog, rekao: „Bavljenje fizičkom kulturom je izuzetno važno, koliko je važno   ovladavanje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da spoji duhovno i fizičko u jednu ljudsku  ličnost – kao što je Božanstveno i čovečije spojeno u jednu Bogočovečiju Ličnost Gospoda Isusa Hrista. Na tom sjedinjenju gradi se ceo čovečiji život... Ja veoma pozitivno ocenjujem fizičku kulturu i sport, a, evo i zašto? Fizička kultura je usmerena na razvoj, na usavršavanje naše prirode. To je upravo tako,  inače, ne bismo upotrebljavali reč „kultura“ u odnosu na sport“, – rekao je Poglavar Ruske Pravoslavne Crkve.
    Ovo pitanje nije slučajno bilo dotaknuto upravo među omladinom. Jer, zbog dece i omladine, koji idu u školu, koji uče, časova fizičke kulture mora da bude neuporedivo više nego što je to jedan običan školski čas. To nije ni malo nevažan detalj za građenje celovite kulture čoveka.  Da li je dovoljno poznavati samo istoriju i književnost ili dobiti visoko obrazovanje, da bismo se nazvali kulturnim čovekom? Dalje, zar kultura uključuje samo ponašanje ili samo poznavanje kako da se koristimo nožem i viljuškom, kako da se pozdravljamo i ustupamo mesto u saobraćaju? Čini se, ipak, da je čoveku neophodna i kultura tela, i kultura ishrane, zatim, kultura pokreta, kultura ponašanja – što tek u celini čini kulturu zdravlja. A, da bi čovek bio zdrav kao već odrasla osoba, tu kulturu je potrebno poznavati još od najranijeg detinjstva, a još je bolje ako je već imaju budući roditelji, koji imaju nameru da rađaju zdravu i jaku decu.
    Pa, da li je pravoslavnom verniku potrebna kultura tela? Na žalost, u pravoslavnoj svesti  ukorenjeno je jednostrano gledište na fizičku kulturu, kao na sferu razvoja samo pokreta tela, koji, eto, često podstiču sujetu i druge grehovne naklonosti.
    Ivan Iljin u svom delu „Osnovi pravoslavne kulture“  postavlja jedno osetljivo pitanje: „Da li se pored velike duhovne krize, proces masovnog odlaska iz Pravoslane Crkve objašnjava i time, što hrišćanstvo još uvek nije promenilo negativan odnos kretanja ka svetu, i da još uvek ne uči da svetu treba odgovorno i radosno prići, da bi se i  u njemu tvorilo sve u Slavu Božiju“. Čini mi se da je  Njegova Svetost Patrijarh Kiril pred mladima u Njižnjem Novgorodu baš o tome besedio.
     
    Pravoslavni čovek mora da bude primer svima, ne samo pokazujući svoju čestitost, poštenje, dobrotu i druge vrline, već da bude primer fizički uravnoteženog čoveka.  Hrišćanin nema pravo da zanemari kulturu očuvanja svoga tela i svoga zdravlja.  Još jednom želim da navedem poznate reči svetog Apostola Pavla, koji, govoreći o grehu prema svom telu, vrlo jasno ukazuje na to „da su tela vaša crkva Svetoga Duha, koji živi u vama...“ (1 Kor.6,20). A fizička kultura – jeste neizostavan uslov harmoničnog razvoja, kako ličnosti čovekove, tako i zdravog tela.

    „SVE MI JE DOZVOLjENO, ALI MI NIJE SVE NA KORIST...“

    U Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve rečeno je „...za održavanje zdravlja pojedinca i naroda, veoma su važne preventivne mere, dakle, veoma je važno stvaranje realnih uslova za vežbe fizičke kulture i sporta“. Želim da skrenem vašu pažnju da je ovde reč upravo o preventivi da ne dođe do bolesti, odnosno, o očuvanju zdravlja. Što se pak tiče profesionalnog sporta, gde preovladavaju velika fizička opterećenja, koja od preopterećenosti mogu da naruše kako  zdravlje, tako i psihu čoveka, a posebno mladog, i gde se, osim toga, zbog velike želje za pobedom, u duši sportiste rađaju veoma snažne i pogubne emocije, kao što je strast, mržnja prema suparniku, gordost, sujeta i srebroljublje... Da li su te vežbe usmerene na očuvanje zdravlja  i da li su spasonosne? Pomenimo takođe i korišćenje narkotika i doping sredstava sa svim razarajućim posledicama u odnosu na psihu čoveka.

    Povodom toga, kojom vrstom sporta se možemo baviti, a kojom ne, jedinstvenog mišljenja nema. Međutim, praktično, uvek su kritikovane sportske discipline kao što je aerobik, fitnes, sportski ples, umetničko plivanje i slično, jer se u okviru ovih vežbi koriste seksualno-osećajni pokreti tela koji sablažnjavaju, kako samog sportistu, tako i ljude koji ga posmatraju.  Što se tiče fitnesa, ta moda nam je kulturološki došla sa Zapada. Kult lepog tela –  jeste čisto jezička pojava, a svojstvena još i u antičkoj kulturi. Danas je to cela industrija, koja sama stvara neki kult, neku svoju religiju, svoje bogove i ikone – a to su fotografije onih, koji imaju najbolje, najlepše telo, svoje atribute, svoje principe... Ovde je ceo život posvećen  jedino oblikovanju svog tela.  Ako je nečije bavljenje sportom čin da se od toga sačini kult, da se sve svede na nivo strasti, da se za to veže celom dušom, i da osim oblikovanja tela oko sebe ništa drugo ne vidi, to odista, ne može biti dušekorisno.  

    Takođe, mi ne odobravamo vežbanje istočnih dvoboja, odnosno, takmičarskih duela, gde može da dođe do povrede tela i lica čoveka, kao nosioca Lika Božijeg. ,

    Još jedan važan aspekt što se profesionalnog sporta tiče. Dakle, to je šou, povezan sa ogromnim novcem. U te arene dolaze fanatici, koji na tribinama, za vreme meča, padaju u masovnu ekstazu. Tako se mračna emocija mase složno izliva, gde se čuju pobesneli krici, koji razdiru dušu, zatim nepristojni zvižduci i bezobrazne psovke. To se čak naziva „kulturno provedeno vreme“. A šta se pri tome dešava u duši  sportiste-idola, kakve dušepogubne strasti obuzimaju celo njegovo biće, navijači čak i ne naslućuju. O tome je pisao još sveti Jovan Zlatoust, kada je  nekolicina njegovih slušalaca nakon besede sa njim otišla na trke, „ gde su svi zapali u takavu razbesnelu ekstazu, gde se ceo grad ispunio nepristojnom cikom i kricima, koji su izazivali  smeh, ali, i  više od toga - plač“.

    KOJOM VRSTOM SPORTA DA SE BAVIMO?

    Pred pravoslavnim pedagozima i roditeljima nesumnjivo će se ranije ili kasnije postaviti pitanje kako da organizuju slobodno vreme svoga deteta, a da je to korisno za zdravlje? Naravno, ovo pitanje treba da rešavaju  roditelji i pedagozi zajedno sa iskusnim sveštenicima. Značajan odgovor na ovo pitanje dao je iguman Jevmenije, koji je rekao da je potrebno  izabrati one vrste sporta, koje ne izazivaju osećaj agresije, gde je manje povreda, gde se neguje timsko jedinstvo.... Bavljenjem boksom mogu da se nanesu telesne povrede, a i da se razvije greh tuče; u bavljenju ragbijem – mnogo je buke i guranja; akrobatika – tu je povećana opasnost od pada i povreda. Najbolji su kolektivni sportovi, odnosno, timski,  kao što je odbojka, košarka, vaterpolo i drugi. Baveći se njima, mladić ili devojka osećaju odgovornost pred timom; ove vrste sporta razvijaju timsko razmišljanje, koordinaciju pokreta, opreznost i podvižništvo...Sportisti ovih disciplina su manje u zanosu, manje su agresivni od, na primer, hokejaša ili fudbalera. Osim timskih sportova želeo bih da preporučim discipline, gde sportisti prvenstvoeno vežbaju na svežem vazduhu. Tu je skijanje, biatlon, veslanje, konjičke trke, biciklizam i brzo hodanje. Ove sportiste od milja zovu „ciklici“, i oni su obično miroljubivi, smireni i odgovorni u svom ponašanju. 

    Što se tiče obične fiskulture, za hrišćane je prihvatljiv ceo niz najjednostavnijih ali efikasnih vežbi, koje smo učili još u školi. Međutim, radeći fiskulturu, hrišćanin uvek mora da ima meru. Obične fiskulturne vežbe ne treba kod muškarca da pređu u strast kako bi dobio jake mišiće, a da kod žene staranje o svom telu –  ne postane cilj sam po sebi, dakle, samo da dobije izvajanu figuru kako bi okolinu plenila svojom telesnom lepotom.

    ZAKLjUČAK

    Svodeći rezultate o svemu navedenom, zaključujem: pravoslavni vernici mogu, i čak je i razumno da se bave fiskulturom i sportom u Slavu Božiju, odnosno, da postupaju onako, kako je rečeno u Svetom Pismu: “I tako, da li jedete, ili pijete, ili nešto drugo činite, sve činite u Slavu Božiju“. Pa, ako je naš cilj vaspitanje, odnosno, zdravlje sopstvene duše, između ostalog i kroz fizičko opterećenje, onda nam taj unutrašnji orjentir neće dati da skliznemo sa pravog puta“. 

    I još jedna važna primedba - fizička snaga kao razvoj pokretačkog aparata – je jedno, ali postoji još i snaga duha, po kojoj  su se proslavljali i vitezovi i svetitelji. Veoma je mnogo primera, gde vidimo kako je neki čovek fizički veoma jak, ali duhom - slab, i kako takav čovek čak ni uličnom huliganu ne može da pruži dostojan otpor.  A dešavalo se da je čovek nemoćan i fizički veoma slab, ali da je toliko snažan duhom, da su pred njim odstupali pukovi vojske.

    Međutim, ako se iz raznih razloga čovek ne bavi ni fiskulturom, ni sportom, a sveta Pravoslavna Vera odjednom od ruskih muškaraca-hrišćana zatraži požrtvovan fizički podvig radi zaštite Otadžbine, njenih pravoslavnih svetinja ili naših bližnjih – žena, dece, starih, - verovatno će, mnogi od njih, uz pomoć Božiju, znati da ponove čudesan primer svetih monaha Peresveta i Osljabe, kao i svetog pravednog borca Teodora Ušakova, koji su se u istoriji, iako se nisu bavili sportom, proslavili u vekove, tako što su svoju sjajnu fizičku snagu sjedinili sa nesalomljivom duhovnom molitvenom snagom i tako čudesno doprineli obnovi Svete Rusije.
     
    Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
       
    Izvor: http://www.orthedu.ru/eparh/585-09.html
×
×
  • Креирај ново...