Jump to content

srema

Члан
  • Број садржаја

    216
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    srema got a reaction from AnaLaz in Moја "priča" i dosta pitanja   
    Evo, isto neka dilema mada je ovo poruka koju sam slao, samo copy-paste, nema veze postavicu ovde jer mi jako treba savet.

    Uglavnom, ja sam imao neko molitveno pravilo, na primer ujutru: 5 metanija i 5 Isusovih molitava, par molitvi iz Molitvenika i mozda dve glave iz Novog Zaveta. E sad, u teoriji, to bi trebalo da traje neko odredjeno vreme, ne znam tacno mozda pola sata... Ali stalno mi se desavalo da imam osecaj kao da se nisam dovoljno potrudio, ili da se nisam dovoljno pomolio. Ili mi se desavalo da ne "osecam" molitvu kako treba, pa sam se nekako prisiljavao da ponavljam reci i da ih nekako sricem. Cesto puta sam prestajao sa onim sto radim posle molitve da bi se vratio na molitveno "mesto" i odradio jos par metanija, onako cisto da budem siguran da je to zavrseno do kraja. Znaci, ukratko, ja sam povecavao molitvu svaki put kada bih stao da se molim, jednostavno sam i zaboravio da imam uopste "pravilo" nego bih se molio pa koliko mislim da mi je potrebno.

    Jedan dan, to je bilo pred odbranu maturskog ispita, ja sam se probudio mozda 5 minuta kasnije od vremena kog bi trebalo, stoga nisam imao vremena za molitvu. Tehnicki, imao bi vremena da je moja molitva ostala ona ista bez produzivanja, posto sam govorio sebi da to i jeste moja molitva otprilike. No, bilo kako bilo, ja opet stanem da se molim ali vidim da mi je vreme za spremanje, treba vec da idem da ne bih zakasnio. I ja to zanemarim i krenem jos da se molim bez obzira sto cu da zakasnim (posle se ispostavi da sam mogao da dodjem i pola sata kasnije, mada da budem snishodljiv prema sebi nisam mogao to da znam), mada sta god ja radio ne mogu da se pomolim kako treba, ne mogu da "osetim" svoju molitvu, i ja odem tamo, jos uvek imajuci taj osecaj da se nisam pomolio koliko/kako treba.

    Onda, meni tamo dodje ideja da ja lepo prepolovim tu molitvu i da ona bude onakva kakva je bila u pocetku, bez produzivanja, s time da cu da citam jednu-dve molitve iz molitvenika, i samo jednu glavu iz Novog Zaveta. E, taj dan, (cim sam to odlucio, a ne nakon sto sam to i sproveo u delo) ja ne znam da li sam se ikada osecao bolje. Podsecalo me je na onaj osecaj iz detinjstva, kad mi je nekako sve bilo u redu i sve je bilo svejedno. Uz to, ipak sam primetio da vise ne pazim kao ranije koliko i sta jedem (nisam postio ali sam pazio da jedem samo onoliko koliko je potrebno), gledaju mi se filmovi i igraju mi se igrice (pre sam smatrao to za lenjost i greh, posto sam bio tzv. zavisnik od kompjutera), imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da izlazim, vise nemam onaj osecaj da moram mnogo da ucim, posto sam pre bio strog prema sebi u tom pogledu. Nekako sam izgubio osecaj za greh... Znam da sam cak jedan dan imao zelju da se pobijem sa jednim drugom, mi se i jesmo koskali pomalo iz sale ali mene je sve vise i vise nervirao. Pre ne verujem da bi mi se to desilo, posto bi, kao sto pise u knjigama, istrpeo uvredu. No, opet, nekako verujem da nisam lose postupio. Nismo se mi posvadjali, mi se i dalje druzimo, ali dobro, kad se zavrsilo sve to, dodje mi misao da sad to ispovedim.

    Ali meni to krene da stvara neki nemir, i ja nekako kazem sebi: "ma ne znam, cu da vidim za tu ispovest, i ne mora to..." I za jos neke stvari koje su, ako smem to da kazem, sitnice, smatrao sam da su grehovi i da trebam da ih ispovedim. Ali opet, cim bi ja rekao da necu da se ispovedim, dolazio bi mi neki mir. Tako je bilo i za monastvo, cim sam rekao sebi da necu da odem u manastir, odmah bi mi laknulo, kao, "uh dobro je, ne moram". A ta misao mi je stvarno dolazila, bas sad pred matursko vece. Ali u poslednje vreme, vise nema onog osecaja kao sto je bio na pocetku, ja razmisljam, "da li jos vise trebam da smanjim podvig ili da li treba da ga povecam", ali ne znam sta bi vise.

    Ne znam sta da radim, puko sam skroz. Juce sam dva puta, izvini ali moram da kazem, rukobludio, ali eto, ne osecam ogromnu potrebu da to ispovedim kao sto je i bilo ranije. Razmisljam, sta da radim, da se vratim na staro, ono, asketizam, ispovest, kajanje, smirenje i to sve... Sad kao razmisljam da uzmem neki srednji put, ali ni to mi se nekako ne svidja, nije to to. Da smanjim podvig jos vise, pa ne znam?

    Hvala ti sto si me saslusao, malo je podugacko ali eto... xD
  2. Волим
    srema got a reaction from AnaLaz in Moја "priča" i dosta pitanja   
    Немам никог од пријатеља у Цркви. Мислим иде пар њих повремено. Али не знам колико бих могао са њима о тим стварима да причам. Ја сам већ причао са духовником, али он није имао времена да причамо о томе детаљно, тако да сам му ја само рекао да сам имао неко молитвено правило, па сам га оставио, и након што сам га оставио, аскетизам ми је постао некако небитан. Мада сам се ту мало и погрешно изразио, није ми он постао небитан, ја сам и даље хтео да постим и све остало, мада у много мањој мери. Нисам стигао да му испричам све што сам овде написао. Углавном ми је рекао да се не оптерећујем превише, мада опет, да се ни не опуштам превише. А што се тиче молитве, рекао ми је да је добро правило Св. Серафима Саровског (Оче Наш х3, Богородице Дјево х3 и Символ Вере). Ја сам хтео да узмем то правило, мада ми се чини да је то ипак премало у односу на оно што сам имао. Па ћу негде на средину, као што сам на почетку, узећу оно "нормално" без продуживања. Што се тиче осталих ствари, пробаћу по савести па како ми буде.

    Хвала свима на одговорима.
  3. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Vladan :::. in Moја "priča" i dosta pitanja   
    Evo, isto neka dilema mada je ovo poruka koju sam slao, samo copy-paste, nema veze postavicu ovde jer mi jako treba savet.

    Uglavnom, ja sam imao neko molitveno pravilo, na primer ujutru: 5 metanija i 5 Isusovih molitava, par molitvi iz Molitvenika i mozda dve glave iz Novog Zaveta. E sad, u teoriji, to bi trebalo da traje neko odredjeno vreme, ne znam tacno mozda pola sata... Ali stalno mi se desavalo da imam osecaj kao da se nisam dovoljno potrudio, ili da se nisam dovoljno pomolio. Ili mi se desavalo da ne "osecam" molitvu kako treba, pa sam se nekako prisiljavao da ponavljam reci i da ih nekako sricem. Cesto puta sam prestajao sa onim sto radim posle molitve da bi se vratio na molitveno "mesto" i odradio jos par metanija, onako cisto da budem siguran da je to zavrseno do kraja. Znaci, ukratko, ja sam povecavao molitvu svaki put kada bih stao da se molim, jednostavno sam i zaboravio da imam uopste "pravilo" nego bih se molio pa koliko mislim da mi je potrebno.

    Jedan dan, to je bilo pred odbranu maturskog ispita, ja sam se probudio mozda 5 minuta kasnije od vremena kog bi trebalo, stoga nisam imao vremena za molitvu. Tehnicki, imao bi vremena da je moja molitva ostala ona ista bez produzivanja, posto sam govorio sebi da to i jeste moja molitva otprilike. No, bilo kako bilo, ja opet stanem da se molim ali vidim da mi je vreme za spremanje, treba vec da idem da ne bih zakasnio. I ja to zanemarim i krenem jos da se molim bez obzira sto cu da zakasnim (posle se ispostavi da sam mogao da dodjem i pola sata kasnije, mada da budem snishodljiv prema sebi nisam mogao to da znam), mada sta god ja radio ne mogu da se pomolim kako treba, ne mogu da "osetim" svoju molitvu, i ja odem tamo, jos uvek imajuci taj osecaj da se nisam pomolio koliko/kako treba.

    Onda, meni tamo dodje ideja da ja lepo prepolovim tu molitvu i da ona bude onakva kakva je bila u pocetku, bez produzivanja, s time da cu da citam jednu-dve molitve iz molitvenika, i samo jednu glavu iz Novog Zaveta. E, taj dan, (cim sam to odlucio, a ne nakon sto sam to i sproveo u delo) ja ne znam da li sam se ikada osecao bolje. Podsecalo me je na onaj osecaj iz detinjstva, kad mi je nekako sve bilo u redu i sve je bilo svejedno. Uz to, ipak sam primetio da vise ne pazim kao ranije koliko i sta jedem (nisam postio ali sam pazio da jedem samo onoliko koliko je potrebno), gledaju mi se filmovi i igraju mi se igrice (pre sam smatrao to za lenjost i greh, posto sam bio tzv. zavisnik od kompjutera), imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da izlazim, vise nemam onaj osecaj da moram mnogo da ucim, posto sam pre bio strog prema sebi u tom pogledu. Nekako sam izgubio osecaj za greh... Znam da sam cak jedan dan imao zelju da se pobijem sa jednim drugom, mi se i jesmo koskali pomalo iz sale ali mene je sve vise i vise nervirao. Pre ne verujem da bi mi se to desilo, posto bi, kao sto pise u knjigama, istrpeo uvredu. No, opet, nekako verujem da nisam lose postupio. Nismo se mi posvadjali, mi se i dalje druzimo, ali dobro, kad se zavrsilo sve to, dodje mi misao da sad to ispovedim.

    Ali meni to krene da stvara neki nemir, i ja nekako kazem sebi: "ma ne znam, cu da vidim za tu ispovest, i ne mora to..." I za jos neke stvari koje su, ako smem to da kazem, sitnice, smatrao sam da su grehovi i da trebam da ih ispovedim. Ali opet, cim bi ja rekao da necu da se ispovedim, dolazio bi mi neki mir. Tako je bilo i za monastvo, cim sam rekao sebi da necu da odem u manastir, odmah bi mi laknulo, kao, "uh dobro je, ne moram". A ta misao mi je stvarno dolazila, bas sad pred matursko vece. Ali u poslednje vreme, vise nema onog osecaja kao sto je bio na pocetku, ja razmisljam, "da li jos vise trebam da smanjim podvig ili da li treba da ga povecam", ali ne znam sta bi vise.

    Ne znam sta da radim, puko sam skroz. Juce sam dva puta, izvini ali moram da kazem, rukobludio, ali eto, ne osecam ogromnu potrebu da to ispovedim kao sto je i bilo ranije. Razmisljam, sta da radim, da se vratim na staro, ono, asketizam, ispovest, kajanje, smirenje i to sve... Sad kao razmisljam da uzmem neki srednji put, ali ni to mi se nekako ne svidja, nije to to. Da smanjim podvig jos vise, pa ne znam?

    Hvala ti sto si me saslusao, malo je podugacko ali eto... xD
  4. Волим
    srema је реаговао/ла на ГрешниСлуга у Moја "priča" i dosta pitanja   
    Добро познат осећај и исти проблеми. ?
    Мени је мој духовник рекао да порадим на јачању воље и да молим Бога за покајање. ?
  5. Волим
    srema got a reaction from Ђорђе Р in Moја "priča" i dosta pitanja   
    Evo, isto neka dilema mada je ovo poruka koju sam slao, samo copy-paste, nema veze postavicu ovde jer mi jako treba savet.

    Uglavnom, ja sam imao neko molitveno pravilo, na primer ujutru: 5 metanija i 5 Isusovih molitava, par molitvi iz Molitvenika i mozda dve glave iz Novog Zaveta. E sad, u teoriji, to bi trebalo da traje neko odredjeno vreme, ne znam tacno mozda pola sata... Ali stalno mi se desavalo da imam osecaj kao da se nisam dovoljno potrudio, ili da se nisam dovoljno pomolio. Ili mi se desavalo da ne "osecam" molitvu kako treba, pa sam se nekako prisiljavao da ponavljam reci i da ih nekako sricem. Cesto puta sam prestajao sa onim sto radim posle molitve da bi se vratio na molitveno "mesto" i odradio jos par metanija, onako cisto da budem siguran da je to zavrseno do kraja. Znaci, ukratko, ja sam povecavao molitvu svaki put kada bih stao da se molim, jednostavno sam i zaboravio da imam uopste "pravilo" nego bih se molio pa koliko mislim da mi je potrebno.

    Jedan dan, to je bilo pred odbranu maturskog ispita, ja sam se probudio mozda 5 minuta kasnije od vremena kog bi trebalo, stoga nisam imao vremena za molitvu. Tehnicki, imao bi vremena da je moja molitva ostala ona ista bez produzivanja, posto sam govorio sebi da to i jeste moja molitva otprilike. No, bilo kako bilo, ja opet stanem da se molim ali vidim da mi je vreme za spremanje, treba vec da idem da ne bih zakasnio. I ja to zanemarim i krenem jos da se molim bez obzira sto cu da zakasnim (posle se ispostavi da sam mogao da dodjem i pola sata kasnije, mada da budem snishodljiv prema sebi nisam mogao to da znam), mada sta god ja radio ne mogu da se pomolim kako treba, ne mogu da "osetim" svoju molitvu, i ja odem tamo, jos uvek imajuci taj osecaj da se nisam pomolio koliko/kako treba.

    Onda, meni tamo dodje ideja da ja lepo prepolovim tu molitvu i da ona bude onakva kakva je bila u pocetku, bez produzivanja, s time da cu da citam jednu-dve molitve iz molitvenika, i samo jednu glavu iz Novog Zaveta. E, taj dan, (cim sam to odlucio, a ne nakon sto sam to i sproveo u delo) ja ne znam da li sam se ikada osecao bolje. Podsecalo me je na onaj osecaj iz detinjstva, kad mi je nekako sve bilo u redu i sve je bilo svejedno. Uz to, ipak sam primetio da vise ne pazim kao ranije koliko i sta jedem (nisam postio ali sam pazio da jedem samo onoliko koliko je potrebno), gledaju mi se filmovi i igraju mi se igrice (pre sam smatrao to za lenjost i greh, posto sam bio tzv. zavisnik od kompjutera), imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da izlazim, vise nemam onaj osecaj da moram mnogo da ucim, posto sam pre bio strog prema sebi u tom pogledu. Nekako sam izgubio osecaj za greh... Znam da sam cak jedan dan imao zelju da se pobijem sa jednim drugom, mi se i jesmo koskali pomalo iz sale ali mene je sve vise i vise nervirao. Pre ne verujem da bi mi se to desilo, posto bi, kao sto pise u knjigama, istrpeo uvredu. No, opet, nekako verujem da nisam lose postupio. Nismo se mi posvadjali, mi se i dalje druzimo, ali dobro, kad se zavrsilo sve to, dodje mi misao da sad to ispovedim.

    Ali meni to krene da stvara neki nemir, i ja nekako kazem sebi: "ma ne znam, cu da vidim za tu ispovest, i ne mora to..." I za jos neke stvari koje su, ako smem to da kazem, sitnice, smatrao sam da su grehovi i da trebam da ih ispovedim. Ali opet, cim bi ja rekao da necu da se ispovedim, dolazio bi mi neki mir. Tako je bilo i za monastvo, cim sam rekao sebi da necu da odem u manastir, odmah bi mi laknulo, kao, "uh dobro je, ne moram". A ta misao mi je stvarno dolazila, bas sad pred matursko vece. Ali u poslednje vreme, vise nema onog osecaja kao sto je bio na pocetku, ja razmisljam, "da li jos vise trebam da smanjim podvig ili da li treba da ga povecam", ali ne znam sta bi vise.

    Ne znam sta da radim, puko sam skroz. Juce sam dva puta, izvini ali moram da kazem, rukobludio, ali eto, ne osecam ogromnu potrebu da to ispovedim kao sto je i bilo ranije. Razmisljam, sta da radim, da se vratim na staro, ono, asketizam, ispovest, kajanje, smirenje i to sve... Sad kao razmisljam da uzmem neki srednji put, ali ni to mi se nekako ne svidja, nije to to. Da smanjim podvig jos vise, pa ne znam?

    Hvala ti sto si me saslusao, malo je podugacko ali eto... xD
  6. Волим
    srema је реаговао/ла на Ђорђе Р у Moја "priča" i dosta pitanja   
    Исповедио си сада јавно.
    То је све нормално кроз шта пролазиш. Прати себе, и свој осећај. Мораш научити да верујеш и себи и Богу. Пробај да сагледаваш тренутни живот из перспективе есхатона (Царства Небеског), и да вечношћу мериш оно што ти се догађа. Свака бол, искушење, пад (у грех), ти може бити на корист, ако извучеш поуку. Немој се плашити да падаш, јер без пада нема ни подизања, нит напредовања. Воли (труди се да волиш) и себе и Бога.
    Избегавај да будеш учитељ другима, и да мислиш високо о себи, да си изнад других. Мисли да си нижи од других, и гори од других, и научи да волиш таквог себе. Онда ти неће бити тешко да волиш и друге, чак и оне за које мислиш да су се огрешили о тебе.
  7. Волим
    srema је реаговао/ла на Дијана. у Moја "priča" i dosta pitanja   
    Пошто ми је његова прича овде наведена била позната, нађох да је већ питао/већ одговарали, на теми молитвено правило
    Сремо слабо шта имам да кажем што тамо нисам већ рекла. Али, ако се у нешто разумем, то је психологија. Идеш у крајност са ревновањем, то је својствено младости, разумљиво је, али зато добијаш из несвјесног отклон у супротно (оно што ти називаш својом слабошћу, љеношћу, па и саме радње неке). То је здраво по твоју психу, то је ради равнотеже. Психа на тај начин чува своју равнотежу. Златна средина није банална доскочица, то потиче од Аристотела!
    немој себи да намећеш монашке подвиге. САмо умјерено молитвено правило, нпр. ако прочиташ све по пс-у из молитвеника то је више него довољно, али ни то НЕ МОРА, нарочито не под компулзијом, стално. Никакве метаније кад није Велики пост, а и тад само на литургији/тј.служби у цркви, ради равнотеже и смирења. Живи нормално, немој да ти у фасади буде упадљиво да си хришћанин. Запамти да си већи хришћанин што ти се то мање да примјетити у било чему вањском, то се не односи само на изглед, него још више на понашање и говор са људима.
    Послушај свештеника. Причешћуј се. Обављај неко мало молитвено правило ујутру и увече, ништа као да си високопреподобни отац Срема. Имај ти молитву у уму, кад идеш било гдје и радиш било шта. То је молитва, синак. 
    Не оптерећуј се ни тиме да ли би био или не монах. Ако треба да будеш, ништа те не може од тога одвратити. Вл.Николај је рекао да чим имамо сумње неодлучност, да и нисмо за то. Немој ти да контролишеш живот, пусти промислу да дјелује!
     
  8. Свиђа ми се
    srema got a reaction from "Tamo daleko" in Moја "priča" i dosta pitanja   
    Evo, isto neka dilema mada je ovo poruka koju sam slao, samo copy-paste, nema veze postavicu ovde jer mi jako treba savet.

    Uglavnom, ja sam imao neko molitveno pravilo, na primer ujutru: 5 metanija i 5 Isusovih molitava, par molitvi iz Molitvenika i mozda dve glave iz Novog Zaveta. E sad, u teoriji, to bi trebalo da traje neko odredjeno vreme, ne znam tacno mozda pola sata... Ali stalno mi se desavalo da imam osecaj kao da se nisam dovoljno potrudio, ili da se nisam dovoljno pomolio. Ili mi se desavalo da ne "osecam" molitvu kako treba, pa sam se nekako prisiljavao da ponavljam reci i da ih nekako sricem. Cesto puta sam prestajao sa onim sto radim posle molitve da bi se vratio na molitveno "mesto" i odradio jos par metanija, onako cisto da budem siguran da je to zavrseno do kraja. Znaci, ukratko, ja sam povecavao molitvu svaki put kada bih stao da se molim, jednostavno sam i zaboravio da imam uopste "pravilo" nego bih se molio pa koliko mislim da mi je potrebno.

    Jedan dan, to je bilo pred odbranu maturskog ispita, ja sam se probudio mozda 5 minuta kasnije od vremena kog bi trebalo, stoga nisam imao vremena za molitvu. Tehnicki, imao bi vremena da je moja molitva ostala ona ista bez produzivanja, posto sam govorio sebi da to i jeste moja molitva otprilike. No, bilo kako bilo, ja opet stanem da se molim ali vidim da mi je vreme za spremanje, treba vec da idem da ne bih zakasnio. I ja to zanemarim i krenem jos da se molim bez obzira sto cu da zakasnim (posle se ispostavi da sam mogao da dodjem i pola sata kasnije, mada da budem snishodljiv prema sebi nisam mogao to da znam), mada sta god ja radio ne mogu da se pomolim kako treba, ne mogu da "osetim" svoju molitvu, i ja odem tamo, jos uvek imajuci taj osecaj da se nisam pomolio koliko/kako treba.

    Onda, meni tamo dodje ideja da ja lepo prepolovim tu molitvu i da ona bude onakva kakva je bila u pocetku, bez produzivanja, s time da cu da citam jednu-dve molitve iz molitvenika, i samo jednu glavu iz Novog Zaveta. E, taj dan, (cim sam to odlucio, a ne nakon sto sam to i sproveo u delo) ja ne znam da li sam se ikada osecao bolje. Podsecalo me je na onaj osecaj iz detinjstva, kad mi je nekako sve bilo u redu i sve je bilo svejedno. Uz to, ipak sam primetio da vise ne pazim kao ranije koliko i sta jedem (nisam postio ali sam pazio da jedem samo onoliko koliko je potrebno), gledaju mi se filmovi i igraju mi se igrice (pre sam smatrao to za lenjost i greh, posto sam bio tzv. zavisnik od kompjutera), imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da izlazim, vise nemam onaj osecaj da moram mnogo da ucim, posto sam pre bio strog prema sebi u tom pogledu. Nekako sam izgubio osecaj za greh... Znam da sam cak jedan dan imao zelju da se pobijem sa jednim drugom, mi se i jesmo koskali pomalo iz sale ali mene je sve vise i vise nervirao. Pre ne verujem da bi mi se to desilo, posto bi, kao sto pise u knjigama, istrpeo uvredu. No, opet, nekako verujem da nisam lose postupio. Nismo se mi posvadjali, mi se i dalje druzimo, ali dobro, kad se zavrsilo sve to, dodje mi misao da sad to ispovedim.

    Ali meni to krene da stvara neki nemir, i ja nekako kazem sebi: "ma ne znam, cu da vidim za tu ispovest, i ne mora to..." I za jos neke stvari koje su, ako smem to da kazem, sitnice, smatrao sam da su grehovi i da trebam da ih ispovedim. Ali opet, cim bi ja rekao da necu da se ispovedim, dolazio bi mi neki mir. Tako je bilo i za monastvo, cim sam rekao sebi da necu da odem u manastir, odmah bi mi laknulo, kao, "uh dobro je, ne moram". A ta misao mi je stvarno dolazila, bas sad pred matursko vece. Ali u poslednje vreme, vise nema onog osecaja kao sto je bio na pocetku, ja razmisljam, "da li jos vise trebam da smanjim podvig ili da li treba da ga povecam", ali ne znam sta bi vise.

    Ne znam sta da radim, puko sam skroz. Juce sam dva puta, izvini ali moram da kazem, rukobludio, ali eto, ne osecam ogromnu potrebu da to ispovedim kao sto je i bilo ranije. Razmisljam, sta da radim, da se vratim na staro, ono, asketizam, ispovest, kajanje, smirenje i to sve... Sad kao razmisljam da uzmem neki srednji put, ali ni to mi se nekako ne svidja, nije to to. Da smanjim podvig jos vise, pa ne znam?

    Hvala ti sto si me saslusao, malo je podugacko ali eto... xD
  9. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Broken in Moја "priča" i dosta pitanja   
    Evo, isto neka dilema mada je ovo poruka koju sam slao, samo copy-paste, nema veze postavicu ovde jer mi jako treba savet.

    Uglavnom, ja sam imao neko molitveno pravilo, na primer ujutru: 5 metanija i 5 Isusovih molitava, par molitvi iz Molitvenika i mozda dve glave iz Novog Zaveta. E sad, u teoriji, to bi trebalo da traje neko odredjeno vreme, ne znam tacno mozda pola sata... Ali stalno mi se desavalo da imam osecaj kao da se nisam dovoljno potrudio, ili da se nisam dovoljno pomolio. Ili mi se desavalo da ne "osecam" molitvu kako treba, pa sam se nekako prisiljavao da ponavljam reci i da ih nekako sricem. Cesto puta sam prestajao sa onim sto radim posle molitve da bi se vratio na molitveno "mesto" i odradio jos par metanija, onako cisto da budem siguran da je to zavrseno do kraja. Znaci, ukratko, ja sam povecavao molitvu svaki put kada bih stao da se molim, jednostavno sam i zaboravio da imam uopste "pravilo" nego bih se molio pa koliko mislim da mi je potrebno.

    Jedan dan, to je bilo pred odbranu maturskog ispita, ja sam se probudio mozda 5 minuta kasnije od vremena kog bi trebalo, stoga nisam imao vremena za molitvu. Tehnicki, imao bi vremena da je moja molitva ostala ona ista bez produzivanja, posto sam govorio sebi da to i jeste moja molitva otprilike. No, bilo kako bilo, ja opet stanem da se molim ali vidim da mi je vreme za spremanje, treba vec da idem da ne bih zakasnio. I ja to zanemarim i krenem jos da se molim bez obzira sto cu da zakasnim (posle se ispostavi da sam mogao da dodjem i pola sata kasnije, mada da budem snishodljiv prema sebi nisam mogao to da znam), mada sta god ja radio ne mogu da se pomolim kako treba, ne mogu da "osetim" svoju molitvu, i ja odem tamo, jos uvek imajuci taj osecaj da se nisam pomolio koliko/kako treba.

    Onda, meni tamo dodje ideja da ja lepo prepolovim tu molitvu i da ona bude onakva kakva je bila u pocetku, bez produzivanja, s time da cu da citam jednu-dve molitve iz molitvenika, i samo jednu glavu iz Novog Zaveta. E, taj dan, (cim sam to odlucio, a ne nakon sto sam to i sproveo u delo) ja ne znam da li sam se ikada osecao bolje. Podsecalo me je na onaj osecaj iz detinjstva, kad mi je nekako sve bilo u redu i sve je bilo svejedno. Uz to, ipak sam primetio da vise ne pazim kao ranije koliko i sta jedem (nisam postio ali sam pazio da jedem samo onoliko koliko je potrebno), gledaju mi se filmovi i igraju mi se igrice (pre sam smatrao to za lenjost i greh, posto sam bio tzv. zavisnik od kompjutera), imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da izlazim, vise nemam onaj osecaj da moram mnogo da ucim, posto sam pre bio strog prema sebi u tom pogledu. Nekako sam izgubio osecaj za greh... Znam da sam cak jedan dan imao zelju da se pobijem sa jednim drugom, mi se i jesmo koskali pomalo iz sale ali mene je sve vise i vise nervirao. Pre ne verujem da bi mi se to desilo, posto bi, kao sto pise u knjigama, istrpeo uvredu. No, opet, nekako verujem da nisam lose postupio. Nismo se mi posvadjali, mi se i dalje druzimo, ali dobro, kad se zavrsilo sve to, dodje mi misao da sad to ispovedim.

    Ali meni to krene da stvara neki nemir, i ja nekako kazem sebi: "ma ne znam, cu da vidim za tu ispovest, i ne mora to..." I za jos neke stvari koje su, ako smem to da kazem, sitnice, smatrao sam da su grehovi i da trebam da ih ispovedim. Ali opet, cim bi ja rekao da necu da se ispovedim, dolazio bi mi neki mir. Tako je bilo i za monastvo, cim sam rekao sebi da necu da odem u manastir, odmah bi mi laknulo, kao, "uh dobro je, ne moram". A ta misao mi je stvarno dolazila, bas sad pred matursko vece. Ali u poslednje vreme, vise nema onog osecaja kao sto je bio na pocetku, ja razmisljam, "da li jos vise trebam da smanjim podvig ili da li treba da ga povecam", ali ne znam sta bi vise.

    Ne znam sta da radim, puko sam skroz. Juce sam dva puta, izvini ali moram da kazem, rukobludio, ali eto, ne osecam ogromnu potrebu da to ispovedim kao sto je i bilo ranije. Razmisljam, sta da radim, da se vratim na staro, ono, asketizam, ispovest, kajanje, smirenje i to sve... Sad kao razmisljam da uzmem neki srednji put, ali ni to mi se nekako ne svidja, nije to to. Da smanjim podvig jos vise, pa ne znam?

    Hvala ti sto si me saslusao, malo je podugacko ali eto... xD
  10. Волим
    srema got a reaction from Anastasija_ in Kako izgleda kad Bog priziva nekoga?   
    Мислим да аутор оног текста не говори само о незадовољности самим собом, у смислу "ја сам лош и такав сам и онакав сам", већ говори и о незадовољности животом уопште. Живот и јесте такав, он јесте предиван поготово у "твојим", боље да кажем нашим годинама, али он сам по себи ништа не вреди.

    Иначе, ја не бих осудио твоје "посезање" за вером као за нечим што ће да те смири. Немаш разлог да мислиш да те је из погрешног разлога привукла вера, ти једноставно осећаш да теби нешто фали. Е сад, то што фали, ми православни кажемо да то нуди Црква, да то нуди Исус Христос, у својим Светим Тајнама. Христос каже: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите jарам мој на себе, и научите се од мене; jер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћићете покој душама својим. Јер је мој благ јарам, и бреме је моје лако ... (Мт. 11-28, 29, 30)

    Мислим да је најбоља могућа ствар коју можеш да урадиш та да одеш у недељу у Цркву. Још боље би било да причаш са свештеником, мада знам да то уме да буде awkward. И стварно би било супер да имаш неко молитвено правило, али стварно, не мора да буде правило, него може да буде једно Оче Наш сваке ноћи пре него што легнеш да спаваш. Морам да напоменем поново, немој никако да гомилаш на почетку велико молитвено правило. Што мање могуће, али опет мораш и да осетиш да си уложила и неки најмањи труд у тој молитви, па макар и молитва била хладна, безосећајна, расејана. Временом се стиче права молитва, тј. умом и срцем, али то "временом" значи годинама. И кад ти кренеш сама да се молиш, то је већ једна велика ствар.
  11. Волим
    srema је реаговао/ла на Јелена011 у Kako otkriti zaboravljene grehe?   
    Ostavite devojku na miru kakvi bre podsetnici za ispovest sa detaljnim mracenjem osobi od 18 god u vrlo mogucoj depresivnoj epizodi, jel ste se napili metanske vode il nacisto ostali bez pameti. 
    Dete treba da vidi bela dana, da ode na izlet negde u prirpdu s prijateljima, na kafu s drugaricama, u bioskop il pozoriste. Dajte joj savet sta da radi sad za letnji raspust aman batalite se gluposti nihe ona velikoshimnica prepodobna mati nego mlada devojka. 
  12. Волим
    srema је реаговао/ла на Јелена011 у Kako otkriti zaboravljene grehe?   
    Pazi, mozes ti i da se ne smejes i ne kikoces al vodi racuna da to ne znaci da si svetitelj nego da si tesko bolesna od depresije. 
    Batali saveta po internetu, zivi zivot. Cini sto je do tebe. Ti si mlada, treba da se igras sa drugarima, da se druzis, ucis, stices nova iskustva, nova znanja, da upoznajes i vidis svasta nesto novo. Kakvo crno nekikotanje aman dete! To je recept za samoubistvo ne za svetiteljstvo. 
    To ne znaci da ces ici okolo radeci sta ti padne na pamet. Imas deset Bozijih zapovesti, ne ubi, ne ukradi, ne cini preljube... Imas molitvu, Oce nas, imas nedeljom i praznikom Liturgiju, idi pricesti se. Ispovedi se kada za to osetis potrebu ne za grehe tipa jaoj popila sam kafu kad mu vreme nije. I zivi sto radosnije mozes. Trudi se da pomognes svakom ako mozes pri tom ne urusavajuci sopstveno zdravlje, postuj i pomazi roditelje, pomazi prijateljima koliko je do tebe, ako se i posvadjate ne moras uvek ostajati zadrta u ljutnji i zivi. Raduj se, stvori nesto lepo svojim rukama. 
  13. Волим
    srema је реаговао/ла на Vladan :::. у Kako otkriti zaboravljene grehe?   
    Не бих се ја на твом месту много замајавао оним што је Тимијанчица написала  Мислим може да помогне као неко подсећање али ни говора о томе да то све постигнеш, то је процес који иде кроз цео живот, сви светитељи су то прошли.
    Оно што ти је написао Ђапа је баш то:
     
    Зашто да будеш опуштена и радосна?
    Зато што је и само твоје размишљање на ову тему и писање овде већ знак покајања, ти си на добром путу, већ је све ОК. Јер да није Бог био уз тебе не би ни довде стигла. Сада само полако уз Божију помоћ даље и не брини превише.
  14. Волим
    srema је реаговао/ла на Вукашин Ковачевић у Креативни покушаји чланова форума ЖРУ   
    Јел могу и ја да се овде уградим са неким акварелима :D


     


  15. Волим
    srema got a reaction from Лидија Миленковић in Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Не бих рекао да је исто. Ово је стварно тужно. И грозно...
  16. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Рапсоди in Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Не бих рекао да је исто. Ово је стварно тужно. И грозно...
  17. Свиђа ми се
    srema got a reaction from gavrosaurus in Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Не бих рекао да је исто. Ово је стварно тужно. И грозно...
  18. Свиђа ми се
    srema got a reaction from "Tamo daleko" in Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Не бих рекао да је исто. Ово је стварно тужно. И грозно...
  19. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Вукашин Ковачевић у Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Саблазнио си и моју мачку са овим, ево је гребе монитор
  20. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Smaragdni kamičak in Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Не бих рекао да је исто. Ово је стварно тужно. И грозно...
  21. Свиђа ми се
    srema got a reaction from Вукашин Ковачевић in Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или није?   
    Не бих рекао да је исто. Ово је стварно тужно. И грозно...
  22. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Драгана Милошевић у Сумњам да моја ћерка има дечка   
    Анастасија, не обраћај много пажњу на неке коментаре.
    Сви смо ми Божја деца.
  23. Волим
    srema got a reaction from Олимп in Моје молитвено правило   
    Ма немам појма... Причао сам јуче са њим, он је рекао да је у реду молитвено правило Серафима Саровског, мада се нисам нешто умирио од тог савета. Није имао времена да му све детаљно испричам, рекао је углавном да је битно да идем у Цркву. Јутрос, кад сам дошао из цркве, помолио сам се на "уобичајен начин", тј. по оној савести коју сам помињао.

    Е сад, да ли да послушам његов савет, мада морам да признам да би ми то можда и служило као изговор за лењост, можда и не би. Ако не послушам, онда испадне да сам непослушан. Мислим разумем ја све што ми говорите и није да се не слажем али ја знам шта осећам. Мислим имао сам и жељу за монаштвом писао сам тему о томе хтео сам да цркнем... Али ја се некако плашим да се помолим Богу да ме учврсти на том путу (ка монаштву) зато што знам да он може то да учини са мном, и да има ту моћ, једина ствар је што ја то нећу.
  24. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Дијана. у Моје молитвено правило   
    Sremo, pretjerao si u mladalackom zanosu i revnovanju, pa tvoja psiha trazi prirodan otklon u suprotnost, tj. potpunu mladalacku pricu. 
    Nadji sredinu. Posavjetuj se sa svestenikom i nek ti on odredi sta i koliko. 
    Zivi normalno i hodi pred Bogom, tj.budi svjestan Bozjeg prisustva. Ne opterecuj se monaskim nacinom zivota, u svijetu si i jos uz to premlad. 
    Molitvena pravila nisu toliko bitna, bitnija su nama neg'Bogu. Bitno je da imamo vjeru i neku stalnu ili cestu molitvu unutra, plus pricesce. To lagano mijenja covjeka..
    I sve to opet sluzi samo za nadogradnju sebe. Tek kad izadjes van iz sebe i pocnes da se odnosis prema ljudima vidis koliko si zapravo hriscanin.
    Rijec ljubav je toliko vec izlizana od upotrebe i pretvorila u najboljem slucaju u floskulu. Otvorenost, paznja, milost, spremnost da se drugi vidi, cuje, pripomogne...
    Bog ne zeli da se podvizavas preko svojih snaga. Bog zeli da budes bolji covjek.
    Ako imas monaski priziv, sto pre nadji duhovnog oca i nek te on rukovodi. 
  25. Свиђа ми се
    srema је реаговао/ла на Олимп у Моје молитвено правило   
    Помог’о ти Бог брате Хвала на искрености! Ево изнећу ти неко моје искуство па се ти ту идентификуј У суштини и ја сам раније тако некако радио, повећавао сам број молитава мислећи да нешто радим корисно и форсирао сам себе на дужа мољења, иако ми је срце често било далеко од тога. Убрзо ме је савладала сујета и некако је молитва постајала временом да ми буде самобитна, па сам падао у прелест на неки начин. Онда сам схватио да молитва може трајати и један минут, и да она буде тако концентрисана да човек ни о чему друго не размишља, већ све своје снаге усмери га Богу, и тако тих минут молитве има исту снагу као не знам, 15 минута читања. Тешко је пратити себе и видети када стварно треба да скратиш, када је лењост, када умор и сл.
    Треба се само фокусирати на искрености и отворености. На изливању срца пред Господом, па колико то трајало. Мислим да молитву треба повећати онда када се срце загреје и распали довољно љубављу и осети истинску потребу. И иначе, сваки подвиг је најплодоноснији и најбезопаснији и успешан ако је покренут љубављу Божијом.
    Искрено, због све деликатности ове ствари, потребан је духовник (као ’леб) да би уз његову помоћ одредио праву своју меру.

    Свако добро брате!
×
×
  • Креирај ново...