Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Udruzenje Postanje

Члан
  • Број садржаја

    28
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Udruzenje Postanje

  • Ранг
    Почетник

Скорашњи посетиоци профила

420 посетилаца
  1. sistem vrednosti o kojem bruji javnost i SANU utvrdjen je u ...Tominoj sumnji, vezan je za religiju, kulturu i civilizaciju kao i za to po ili u, cemu smo mi svi isti ,jednaki i razliciti. Razliciti smo u svemu onome u cemu nismo isti i jednaki, a isti smo u tome da smo svi isti Bogu i kada se ne vidimo medju sobom kao takvi unutar sebe osecamo uvredu-stavljanje u vrednosne okvire nekoga ili necega drugog-oduzimanje slobode, na tome su zasnovana i ljudska prava i slobode.... , sistem vrednosti kojim smo svi isti, istina je koja nas Vaskrsava iz svake lazi. Jednaki smo kao jedno telo sa svim culima i sa Hristom, rodjeni, umrli i Vaskrsli?. u svemu drugom smo razliciti da bi mogli da zivimo zajedno kao organi organizma ili instrumenti orkestra ili krv u potisku celom telu. Istina koja govori neizrecivo ili religija kao pojava koju se ne da opisati, vec je pojava u kulturi koja raznim umecima - umetnost, govori O religiji tj govori o istini, ako govori o lazi to je kic, opipljiva je u civilizaciji kao istina koja sluzi svima ili pojava koja koristi svima, pomaze se raznim izvedenim naukama i prenosi ucenjima i studiranjima kroz npr. urbanizam, socijologiju, medicinu... kada je u lazi dovodi do ratova a kada je u istini pere noge ucenicima
  2. Mozda bi najbolje resenje bilo predsednistvo od svih 10 kandidata i obaveza da ispune sva predizborna obecanja- ne ona o porezima Crkvi i minskim poljima, ali da su hteli do sada su mogli bar deo toga sa kapacitetima clanova stranaka dosta toga da urade, po cemu se i vidi namera - dokopati se funkcije radi plena koji se deli. Drzava se mora vratiti Crkvi u smislu sistema vrednosti kao zajednicki interes deklarisanog naroda Pravoslavlja i Svetoga Save
  3. Ne namera mi je bila da imamo na ovoj vasoj pokrenutoj temi i zvanican prevod SPC dokumenta sa Sabora
  4. Порука Светог и Великог Сабора Православне Цркве 20. Јул 2016 - 12:30 П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље Песмом хвалимо и славимо Бога „милосрђа и сваке утехе” што нас је удостојио да се у току недеље свете Педесетнице (18. – 26. јуна 2016.) састанемо на Криту, где су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у првим годинама живота Цркве. Благодаримо Једном у Тројици Богу што је благоволео да у једнодушности окончамо заседање Светог и Великог Сабора Православља који је сазвао Васељенски Патријарх Вартоломеј уз сагласност Предстојатељâ помесних аутокефалних Православних Цркава. Верно следујући примеру светих Апостола и богоносних Отаца, и овај пут смо проучили Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Као темељ нашим богословским трагањима служило нам је уверење да Црква не живи за себе. Она преноси сведочење Јеванђеља благодати и истине. Она свој васељени нуди дарове Божје – љубав, мир, правду, помирење, силу Крста и Васкрсења, ишчекивање вечности. 1. Први и основни задатак који је пред себе поставио Свети и Велики Сабор био је дапрокламује јединство Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на светој Евхаристији и апостолском прејемству (наслеђивању, сукцесији) епископâ, треба да јача и да доноси нове плодове. Једна света, саборна (католичанска, свеобухватна) и апостолска Црква јесте богочовечанска заједница, предокушање и доживљавање Есхатона (будуће коначне стварности Царства Божјег) у светој Евхаристији. Као трајна Педесетница, она је неућутни пророчки глас, присуство и сведочење Царства Бога љубави. Верна једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, Православна Црква представља аутентични продужетак Једне свете, саборне и апостолске Цркве, као што исповедамо у Символу вере и као што нам потврђује учење Отаца Цркве. Наша Црква доживљава Тајну божанског домостроја (икономије) спасења у свом светотајинском животу чије средиште јесте божанствена Евхаристија. Православна Црква изражава своје јединство и своју саборност (католичност, свеобухватност) помоћу сабора. Саборско начело (синодалност) прожима њену организациону структуру, као и начин на који се у њој доносе одлуке и одређује њен даљи историјски ход. Аутокефалне Православне Цркве не представљају конфедерацију Цркава него сачињавају Једну свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква, служећи свету Евхаристију, јесте присуство и пројављивање Једне, свете, саборне и апостолске Цркве на једном месту, односно у одређеном месту. У погледу православне дијаспоре у разним земљама широм земнога шара, на Сабору је одлучено да буде продужено функционисање епископских сабрања, надлежних за једну земљу или за више земаља, све док не буде могућа примена канонске акривије (пуног поштовања канонског поретка). У састав тих сабрања улазе канонски епископи које одређује свака аутокефална Црква понаособ и који и даље припадају својој матичној Цркви. Доследним функционисањем епископских сабрања јемчи се поштовање православног начела синодалности (саборског начела). У току Светог и Великог Сабора наглашен је значај досадашњих сабрања Предстојатељâ и формулисан је предлог да Свети и Велики Сабор постане установа која се понавља у одређеним временским размацима. 2. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, дужни смо да после свете Литургије наставимо Литургију и сведочимо веру пред блискима и далекима, у складу са јасном заповешћу Господа Христа пред Вазнесење Његово: „И бићете ми сведоци у Јерусалиму и у свој Јудеји и Самарији и до краја земље” (Дела ап. 1, 8). Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још нису познали Христа представљају непрекидну обавезу Цркве. 3. Одазивајући се на дужност да сведочи истину и своју апостолску веру, наша Црква придаје велики значај дијалогу, поглавито дијалогу са инославним хришћанима. На тај начин се и остали хришћански свет тачније упознаје са правим православним Светим Предањем, са вредношћу светоотачког учења, са литургијским искуством и вером православних хришћана. Дијалози које Православна Црква води никада не значе компромис у питањима вере. 4. Експлозије фундаментализма, уочљиве у крилу разних религија, представљају израз болесне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог знатно доприноси изграђивању узајамног поверења, мира и помирења. Уље религијског доживљаја ваља употребљавати да би се зацељивале ране, а не да би се распиривала ватра ратних окршаја. Православна Црква без околишења осуђује ширење ратног насиља, прогоне, изгон и мучко убијање припадникâ верских заједница, принудно преверавање, трговање избеглицама, отмице, мучења и одвратне ликвидације. Она диже глас тешке оптужбе против оних који руше храмове, верске символе и споменике културе. Изражава своју посебну забринутост због положаја хришћана и свих прогоњених мањина на Средњем Истоку и другде. Упућује апел светској заједници да заштити православне староседеоце тамошњих крајева и друге тамошње хришћане, као и укупно становништво тога подручја, које има ненарушиво право да остане у својој отаџбини у статусу равноправних грађана. Наш Сабор позива све релевантне чиниоце да без одлагања уложе систематске напоре да се прекину ратни сукоби на Средњем Истоку, као и свугде где и даље букте, и да се омогући повратак прогнаних на њихова огњишта. Посебан апел упућујемо моћницима Земље да се потруде да мир и правда преовладају у земљама из којих потичу избеглице. Желимо да подстакнемо политичке власти, грађане и православне хришћане земаља у којима ојађене избеглице траже уточиште да им и даље пружају помоћ по својим могућностима, од свога сувишка или мањка. 5. Савремена секуларизација тежи ка аутономизацији човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, коју иначе самовољно поистовећује са конзервативизмом. Западна цивилизација, међутим, носи на себи неизбрисиви печат доприноса хришћанства у великом временском трајању. Уз то Црква показује спасоносни значај Богочовека Христа и Тела Његова као места и начина живота у слободи. 6. У оквиру савременог приступа браку Православна Црква сматра нераскидиви однос љубави између мушкарца и жене „Тајном великом” која нас упућује на однос Христа и Цркве. Исто тако, „малом Црквом” назива породицу, која произилази из брака и представља једино јемство за васпитавање деце. Црква стално наглашава вредност уздржања. Хришћанско подвижништво се коренито разликује од било каквог дуалистичког аскетизма, који отуђује човека од живота и од другог човека. Оно га, напротив, повезује са светотајинским животом Цркве. Уздржање се не тиче само монашког живота. Аскетски етос је одлика хришћанског живота у свим његовим појавним облицима. * * * Свети и Велики Сабор, осим конкретних тема о којима је одлучивао, указује, сажето, и на следећа онтолошка и актуелна савремена питања: 7. Што се тиче теме односа хришћанске вере и позитивних наука, Православна Црква избегава туторство над научним истраживањем и не заузима став по сваком научном питању. Она благодари Богу што научницима даје благодатни дар да откривају непознате стране Божје творевине. Савремени развој позитивних наука и технологије доноси корените промене у нашем животу. Он нам пружа значајне услуге као што су олакшан свакодневни живот, суочавање са озбиљним болестима, лакша комуникација међу људима, истраживање свемира и тако даље. И поред свега тога, има и разноврсне негативне последице као што су манипулисање слободом, постепено губљење драгоцених традиција, упропашћивање природне околине и оспоравање моралних вредности. Научно знање, маколико се развијало најбржим могућим темпом, не покреће човекову вољу нити даје одговор на озбиљне етичке и егзистенцијалне проблеме, на трагање за смислом живота и света. Ови проблеми изискују духовни приступ, што Православна Црква и чини уз помоћ биоетике засноване на хришћанској етици и на светоотачком учењу. Напоредо са поштовањем слободе научног истраживања Православна Црква указује на опасности које се крију иза одређених научних достигнућа и наглашава човеково достојанство и његово божанско назначење. 8. Очигледно је да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Она је укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећеност атмосфере штетним загађењима и промену климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Човек истовремено мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. 9. Насупрот силини уравниловке и безличној хомогенизацији, спровођеној на разноразне начине, Православље се заузима за поштовање идентитета и самосвојности људи и народâ. Оно се противи осамостаљивању економије у односу на човекове основне потребе и њеном претварању у циљ по себи. Напредак људскога рода не зависи само од раста животног стандарда или пак од напретка економије на уштрб духовних вредности. 10. Православна Црква се не меша у политику. Њена реч остаје препознатива, али је и пророчка јер испуњава дужност заузимања за човека. Људска права се данас налазе у средишту политике као одговор на савремене друштвене кризе и политичке преокрете, а за циљ имају заштиту грађанина од државне самовоље. Наша Црква придодаје том циљу такође обавезе и одговорност грађана, као и потребу сталне самокритике политичарâ и грађана ради суштинског бољитка друштва. Она превасходно наглашава да, кад је реч о човеку, православно „треба” превазилази видокруг устаљених људских права. Јер, „већа од свега” јесте љубав какву нам је открио Христос и каквом су живели они који су Му верно следили. Инсистира још и на томе да темељно људско право јесте и заштита верске слободе, односно слободе савести, веровања, богослужења и свих његових индивидуалних и колективних израза, а то обухвата и право сваког верника и сваке верске заједнице да своје верске дужности врши слободно од сваког државног уплитања, као и право на јавно религијско поучавање. 11. Православна Црква се обраћа младима, који трагају за пуноћом живота, за животом пуним слободе, правде и стваралаштва, али и љубави. Она их позива да се свесно прикључе њој, Цркви Онога Који је Истина и Живот. Позива их да дођу и да са собом донесу црквеном Телу своју виталност, своје немире и недоумице и своја очекивања. Млади не представљају просто будућност Цркве него и њену динамичну, стваралачку садашњост на локалном и универзалном нивоу. 12. Свети и Велики Сабор је пред нама отворио хоризонт за савремену многообразну васељену. Нагласио је нашу одговорност у простору и времену, притом свагда у перспективи вечности. Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер, Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. псалам 95). Молимо се да вас „Бог сваке благодати, Који вас позва у вечну Своју славу у Христу Исусу, ... пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи; Њему слава и сила у векове векова. Амин” (I Петр. 5, 10 – 11). + Константинопољски Вартоломеј, председник + Александријски Теодор + Јерусалимски Теофил + Српски Иринеј + Румунски Данило + Нове Јустинијане и свега Кипра Хризостом + Атински и све Јеладе Јероним + Варшавски и све Пољске Сава + Тиране и све Албаније Анастасије + Прјашевски и све Чешке и Словачке Растислав Делегација Васељенске Патријаршије + Карелијски и све Финске Лав (Леон) + Таљински и све Естоније Стефан + Пергамски Јован + Амерички Димитрије + Немачки Августин + Критски Иринеј + Денверски Исаија + Атланте Алексије + Принчевских острва Јаков + Прикониски Јосиф + Филаделфијски Мелитон + Француске Емануил + Дарданелски Никита + Детроитски Николај + Сан-Франциски Герасим + Кисамски и селински Амфилохије + Корејски Амвросије + Силивријски Максим + Адријанопољски Амфилохије + Диоклијски Калист + Јерапољски Антоније, на челу православних Украјинаца у САД + Телмиски Јов + Хариупољски Јован, на челу патријаршијског Егзархата православних парохија руске традиције у Западној Европи + Ниски Григорије, на челу православних Карпаторуса у САД Делегација Александријске Патријаршије + Леонтопољски Гаврило + Најробија Макарије + Кампалски Јона + Зимбабвеа и Анголе Серафим + Нигеријски Александар + Триполиски Теофилакт + Рта Добре Наде Сергије + Кирински Атанасије + Картагенски Алексије + Муанзе Јероним + Гвинејски Георгије + Ермопољски Николај + Иринопољски Димитрије + Јоханесбуршки и преторијски Дамаскин + Акре Наркис + Птолемаидски Емануил + Камерунски Григорије + Мемфијски Никодим + Катанге Мелетије + Бразавилски и габонски Пантелејмон + Бурундијски и руандски Инокентије + Мозамбички Хризостом + Њеријски и Горе Кенијске Неофит Делегација Јерусалимске Патријаршије + Филаделфијски Венедикт + Константине Аристарх + Јордански Теофилакт + Антидонски Нектарије + Пеле Филумен Делегација Српске Цркве + Охридски и скопски Јован + Црногорско-приморски Амфилохије + Загребачко-љубљански Порфирије + Сремски Василије + Будимски Лукијан + Новограчанички Лонгин + Бачки Иринеј + Зворничко-тузлански Хризостом + Жички Јустин + Врањски Пахомије + Шумадијски Јован + Браничевски Игнатије + Далматински Фотије + Бихаћко-петровачки Атанасије + Будимљанско-никшићки Јоаникије + Захумско-херцеговачки Григорије + Ваљевски Милутин + Максим у Западној Америци + Иринеј у Аустралији и на Новом Зеланду + Крушевачки Давид + Славонски Јован + Андреј у Аустрији и Швајцарској + Франкфуртски и у Немачкој Сергије + Тимочки Иларион Делегација Румунске Цркве + Јаша, Молдавије и Буковине Теофан + Сибињски и трансилвански Лаврентије + Вадски, Фелеачки, Клужа, Албе, Крисане и Марамуреша Андреј + Крајове и Олтеније Иринеј + Темишварски и банатски Јован + Западноевропски и јужноевропски Јосиф + Немачке и Средње Европе Серафим + Трговиштански Нифонт + Алба Јулије Иринеј + Романски и бакауски Јоаким + Доњодунавски Касијан + Арадски Тимотеј + Амерички Николај + Орадее Софроније + Стрехајски и турнсеверински Никодим + Тулсејски Висарион + Салазе Петроније + Угарски Силуан + Италијански Силуан + Шпански и португалски Тимотеј + Северноевропски Макарије + Плоештија Варлаам, патријаршки викар + Ловишта Емилијан, викар архиепископа римничког + Викински Јован Касијан, викар архиепископа у Америци Делегација Кипарске Цркве + Пафски Георгије + Китијски Хризостом + Киринијски Хризостом + Лемески Атанасије + Морфски Неофит + Константијски и амохостски Василије + Кикоски и тилиријски Никифор + Тамаски и оринијски Исаија + Тримитунтски и лефкарски Варнава + Карпасијски Христофор + Арсинојски Нектарије + Аматунтски Николај + Лидре Епифаније + Хитарски Леонтије + Неапољски Порфирије + Месаријски Григорије Делегација Јеладске Цркве + Филипâ, неапољски и тасоски Прокопије + Перистеријски Хризостом + Илијски Герман + Мантинијски и кинуријски Александар + Арте Игнатије + Дидимотиха, Орестијаде и Суфлија Дамаскин + Никејски Алексије + Нафпакта и Светога Власија Јеротеј + Самоски и икаријски Јевсевије + Касторијски Серафим + Димитријадски и алмирски Игнатије + Касандријски Никодим + Идре, Спецâ и Егине Јефрем + Серски и нигритски Теолог + Сидирокастра Макарије + Александрупољски Антим + Неапољски и ставропољски Варнава + Месинијски Хризостом + Илијски, ахарнски и петрупољски Атинагора + Лангадски, литијски и рендински Јован + Нове Јоније и филаделфијски Гаврило + Никопољски и Превезе Хризостом + Јерисоски, светогорски и ардамедијски Теоклит Делегација Пољске Цркве + Луцки и познањски Симон + Лублински и хелмски Авељ + Бјалисточки и гдањски Јаков + Сјематицки Георгије + Горлицки Пајсије Делегација Албанске Цркве + Корчански Јован + Аргирокастра Димитрије + Аполонијски и фијерски Николај + Елбасански Антоније + Амантијски Натанаил + Вилидски Астије Делегација Чешко-Словачке Цркве + Прашки Михаил + Суберка Исаија * Швајцарски Јеремија, на челу Свеправославног секретаријата Светог и Великог Сабора Са грчког превео: епископ бачки Иринеј
  5. Sabor je sabor - ako su dvoje ili troje sabrani u ime Hristovo, dovolljno je da se rodi istina -Hristos- koja nije stvorena nego je rodjena, i koja ce da raste i kad je ubijaju ona ce da vaskrsava
  6. U Crkvu sve ulazi cela vaseljena sve materija i politika i intelektual, Duh, kultura i civilizacija. I i iz Crkve po tome nema gde sta da izadje, samo ono sto je lose izlazi pokajanjem a ostaje preobrazeno sve u savrsenstvu sa Glavom Crkve. Ttako politika nastaje od grcke reci polisi-naselja koja su se zajedno organizovala kroz politiku ili kao politika, ne treba preterano mistifikovati tu rec ali treba je gledati kao lak plen zlonamernih zloupotreba, jer politika to je samo nacin organizovanja zajednickog zivota ne vise od proste racunske operacije matematike. Koliko para skupis od poreza i koliko dajes za zajednicke potrebe, a te vizije kako ces da resis probleme nastale zbog manje novca pa ce to biti kapitalizam - tebi kredit a od tebe sve ostalo meni., komunizam -od tebe prema mogucnostima a tebi prema potrebama, socijalizam- ti radis i tebi delis, i demokratija ti vladas a ne vidis cime vladas a ja vidim cime ti vladas pa cu da ta ti kazem putem medija
  7. Свим православнима и свим људима добре воље Богу, „Оцу милосрђа и сваке утехе“ узносимо песму благодарности и хвале што нам је омогућио да се саберемо током недеље Педесетнице (18-26. јун 2016.) на Криту, где су Апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у раним годинама живота Цркве. Благодаримо Троједином Богу који је благоволио да окончамо рад Светог и Великог Сабора који је сазвао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј у једномислију са предстојатељима православних аутокефалних Цркава. Верно следујући пример Апостола и наших богоносних Отаца изнова смо проучили Јеванђеље слободе „којим нас Христос ослободи“ (Гал. 5, 1). Темељ наше богословске дискусије била је увереност да Црква не живи сама за себе. Она преноси сведочанство Јеванђеља благодати и истине и целом свету нуди дарове Божије: љубави, мира, правде, помирења, силе Крста и Васкрсења и ишчекивања вечног живота. 1. Превасходни приоритет Сабора био је оглашење јединства Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на Евхаристији и апостолском прејемству њених епископа, треба да буде оснажено и да донесе нове плодове. Једна Света саборна и апостолска Црква је бого-човечанска заједница, предокус и искуство Есхатона унутар Свете Евхаристије. Будући трајна Педесетница, она је пророчки глас који не може бити ућуткан, присуство и сведочанство Царства Бога који је љубав. Православна Црква, верна једногласном апостолском Предању и своме светотајинском искуству, јесте аутентични наставак једне свете саборне и апостолске Цркве, каква је исповеђена у Символу вере и потврђена у учењима Отаца Цркве. Наша Црква живи тајну божанске икономије у свом светотајинском животу, са Светом Евхаристијом у њеном центру. Православна Црква изражава своје јединство и саборност „Сабором“. Саборност надахњује њену организацију, начин на који се донесе одлуке и одређује њен пут. Православне аутокефалне цркве не сачињавају федерацију цркава, већ једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква која служи свету Евхаристију представља локално присуство и пројаву једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Када је у питању православна дијаспора у разним земљама света, одлучено је да се настави са институцијом епископских Савета до даљњег, док се не створе услови за примену канонске акривије. Ови Савети се састоје од канонских епископа наречених од стране аутокефалних Цркава, а ови епископи остају подређени сопственим Црквама. Координирани рад ових епископских Савета осигурава поштовање православног принципа саборности. За време рада Светог и Великог Сабора истакнут је значај Сабрања предстојатеља која су одржавана и изнет је предлог да Свети и Велики Сабор постане редовна институција, те да се одржава сваких седам или десет година. 2. Учествујући у Светој Евхаристији и молећи се за цео свет, треба да наставимо „литургију после божанске Литургије“, и сведочимо веру онима који су близу и онима који су далеко, у складу са јасном Господњом заповешћу, датом пре вазнесења: „и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1, 8). Ре-евангелизација Божијег народа у савременим, секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још не познаше Христа, остаје непролазна обавеза Цркве. 3. Одговарајући на обавезу да сведочи истину и апостолску веру, наша Црква придаје велику важност дијалогу, првенствено са неправославним хришћанима. На овај начин остатак хришћанског света упознаје боље и јасније аутентичност православног предања, вредност отачког учења и литургијског живота и вере православних. Дијалог у коме православна Црква учествује никада не укључује компромис по питањима вере. 4. Експлозија фундаментализма у различитим религијама представља израз морбидне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог битно помаже промовисање међусобног поверења, мира и помирења. Мелем религијског искуства треба бити употребљен за исцелење рана а не за распиривање ватре оружаних сукоба. Православна Црква једногласно осуђује ширење војног насиља, прогоне, тлачење и убиства припадника религијских мањина, присилну религијску конверзију, трговину избеглицама, отмице, мучење и чудовишне егзекуције. Она осуђује уништења цркава, религијских знамења и културних споменика. Црква нарочито изражава дубоку забринутост за стање хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку. Она позива владе у региону да заштите домаће православно и друго хришћанско становништво и све популације које имају неотуђиво право да остану у својим земљама као грађани са једнаким правима. Наш Сабор позива све умешане стране да без одлагања подузму систематске напоре да се војни сукоби на Блиском Истоку и наоружана непријатељства посвуда окончају и да се расељенима омогући повратак њиховим домовима. Позив упућујемо нарочито онима на позицијама моћи да делују како би мир и правда победили у земљама из којих ове избеглице потичу. Подстичемо световне власти, грађане и православне хришћане у земљама у којима прогоњени налазе уточиште да наставе да нуде помоћ до граница својих могућности, па чак и преко њих. 5. Савремена секуларизација изискује отуђење човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, којег произвољно поистовећује са конзервативизмом. Међутим, западна цивилизација носи неизбрисиво обележје надвременског доприноса хришћанства. Поврх тога, Црква истиче спаситељски значај Христа Богочовека и његовог тела, као места и начина живота у слободи. 6. Насупрот савременом приступу браку, Православна Црква сматра нераскидиви љубавни однос човека и жене „великом тајном ... Христа и Цркве“. Слично томе, породицу која из овог односа проистиче и која сачињава једину гаранцију за подизање деце, она назива „малом црквом“. Црква је одувек истицала вредност самоуздржања. Међутим, хришћанско подвижништво радикално се разликује од сваког дуалистичког аскетизма који човека одваја од живота и од ближњих. Насупрот томе, она га повезује са светотајинским животом Цркве. Уздржање се не тиче само монашког живота. Подвижнички етос је одлика хришћанског живота у свим његовим пројавама. * * * Поред конкретних тема о којима је донео одлуку, Свети и велики Сабор укратко указује на следећа значајна савремена питања: 7. По питању односа између хришћанске вере и природних наука, Православна Црква не тражи да се научно истраживање потчини њеном старању и не заузима становиште по сваком научном питању. Она захваљује Богу на дару разоткривања скривених димензија његове творевине којег он дарује научницима. Савремени развој природних наука и технологије доноси радикалне промене у наш живот. Он доноси значајне добробити као што су олакшање свакодневног живота, лечење тешких болести, лакше комуникације, истраживање свемира и тако даље. Међутим, упркос томе, постоје многе негативне последице као што су манипулација слободом, постепени нестанак драгоцених предања, уништење природне средине и довођење у питање моралних вредности. Ма како брзо напредовало, научно знање не покреће човекову вољу нити даје одговоре на озбиљна морална и егзистенцијална питања, као ни на трагање за смислом живота и света. Ова питања изискују духовни приступ који Православна Црква настоји да обезбеди кроз биоетику засновану на хришћанској етици и отачком учењу. Истовремено са указивањем поштовања слободи научног истраживања, Православна Црква истиче опасности које су скривене у одређеним научним остварењима* и истиче човеково достојанство и његово божанско назначење. 8. Јасно је да данашња еколошка криза има духовне и моралне узроке. Њени корени повезани су са похлепом, грамзивошћу и егоизмом, који доводе до несмотрене употребе природних ресурса, испуњења атмосфере штетним загађивачима и климатских промена. Хришћански одговор на овај проблем захтева покајање због злоупотреба природе, уздржање и аскетски етос као супротност прекомереном конзумеризму, а истовремено и култивацију свести да је човек „домаћин“ (oikonomos) а не власник творевине. Црква непрестано истиче да будуће генерације такође имају право на природне ресурсе које нам је Творац даровао. Из тог разлога* Православна Црква узима активно учешће у различитим међународним еколошким иницијативама и одредила је 1. септембар као дан молитве за заштиту природне средине. 9. Насупрот уравниловци и безличној стандардизацији који се на бројне начине промовишу, Православље се залаже за поштовање појединачних одлика људи и народа. Такође се противи и претварању економије у нешто отуђено од основних људских потреба и њеном постајању циљем по себи. Прогрес човечанства није повезан само са увећањем животних стандарда нити са економским развојем на уштрб духовних вредности. 10. Православна Црква се не меша у политику. Њен глас остаје одвојен, али такође и пророчки као интервенција ради добробити човека. Људска права су данас центар политике као одговор на друштвене и политичке кризе и устанке, и њима се настоје заштитити грађани од арбитрарне силе државе. Овим обавезама и одговорностима грађана наша Црква додаје такође и потребу за сталном само-критиком, како политичара тако и грађана, ради унапређења друштва. Изнад свега, она истиче да православни идеал по питању човека надилази хоризонт установљених људских права, и да је „од њих (нај)већа љубав“, као што нам је Христос открио и као што су то верни који га следе искусили. Такође, она инсистира да је заштита религијске слободе темељно људско право – конкретно, слобода савести, веровања и религије, укључујући, као појединац и заједница, приватно и јавно, право слободе богослужења и праксе, право да се сопствена религија пројави, као и право религијске заједнице на религијско образовање и на пуно деловање и практиковање религијских обавеза, без било какве форме непосредног или посредног мешања државе. 11. Православна Црква обраћа се младим људима који трагају за пуноћом живота испуњеног слободом, правдом, креативношћу, као и љубављу. Она их позива да се придруже Цркви онога ко је Истина и Живот, да дођу, нудећи телу Цркве своју виталност, тескобе, бриге и очекивања. Млади људи нису само будућност, већ су и динамичка и креативна садашњост Цркве, како на локалном тако и на светском нивоу. 12. Свети и Велики Сабор је отворио хоризонт ка савременом многообразном свету. Он је истакао нашу одговорност у простору и времену из перспективе вечности. Православна Црква, очувавши нетакнутим свој светотајински и сотириолошки карактер, осетљива је на бол, агонију и вапај за правдом и миром народа света. Она „благовести дан за даном спасење Његово, објављује народима славу његову, свим људима чудеса Његова“ (Пс. 95). Молимо се да „Бог сваке благодати, који вас позва у вјечну своју славу у Христу Исусу, да вас он, пошто мало пострадасте, усаврши, утврди, укријепи, утемељи; њему нека је слава и сила у вијекове вијекова. Амин.“ Вартоломеј Константинопољски, председавајући Теодор Александријски Теофил Јерусалимски Иринеј Српски Данијел Румунски Хризостом Кипарски Јероним Атински и све Грчке Сава Варшавски и све Пољске Анастасије Тирански, Драча и све Албаније Растислав Прешовски, Чешких земаља и Словачке И остали присутни Епископи На срспки језик превео др Андреј Јефтић
  8. Da to sitnicarenje sad ne bude po srpski sto ste isli .., sto niste isli na sabor trebalo je da neidete ako ste isli i trebalo bi da idete ako niste isli. mislim ..... sta ce biti kad bi bilo Da li je Sabor da bi se Duh Sveti slikom kao ikonom silaskom na sabrane projavio i nama a i nasim zajednicama , da Ga vidimo na njima. Da ne upadnem u neku jeres ali Duh Sveti Koga poznajemo Kroz Hrista,. po Vaznesenju se Druzi sa nama, a vidi se kada smo zajedno sabrani kao telo Hristovo ovo je pitanje
  9. nije jasno da li su i ova tri posta obavezna ili dobrovoljna
  10. Izvinjavam se na zakasnelom odgovoru. Ako je uz post dok je Gospod postio na gori kusanja doslo i do nagovaranja na to da pretvori kamen u hleb , skoci ili mu se pokloni, onda post nije samo uzdrzanje nego borba moci i nemoci, Problem je sto se rutinski i medijski sloboda vezuje za izbor a moc za volju. Slobodna volja -od voleti kao izraz ljubavi - je jedina koja ti daje slobodu i jeste sloboda u ljubavi a Bog je ljubav i jedini izvor ljubavi , te stoga je moc vezana za izbor a ne sloboda, ako u postu imas manji izbor hrane jedes to sto imas sta ti je spremljeno dato sta je dao Bog da poraste.
  11. Zajednistvo podnosi razlicitosti do granice onoga u cemu smo isti i to je mera rasta istine u Hristu koju neko moze da primi. A mera jednakosti u kojoj smo jedno u Hristu u cemu smo svi jednaki je smrt u cemu se i On izjednacio sa nama covekom , da bi i mi vaskresenjem sa Njim bili jedno
  12. Ako se Postom oznacava i nemoc pri biranju ali ne samo hrane , onda, Sustina odnosa moci i ne moci koju granicu odradjuje post, koju Eva u Adamu pomera a Hristos na krstu miri i jeste izgubljeno prihvatanje nemoci. naravno za onoga ko ne posti zbog bolesti itd granica nemoci njegove prirode pred Bogom moze biti vidljiva i bez posta
  13. Kada se gleda povrsinski a ne zapreminski avioni koji ne lete mogu da se sudare ali ako lete na raznim visinama nema problema
  14. Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету.
  15. Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету.
×
×
  • Create New...