Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Јелена011

Члан
  • Број садржаја

    3419
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Волим
    Јелена011 је реаговао/ла на ............. за Наслов блога, Пијана "вера"   
    На почетку Божићњег јутрења било је педесетак људи, до отпуста је остало једва петнаест. У међувремену су млади улазили и излазили, нисам могао нити желео да пратим. Петнаест до два ујутро, враћам се из цркве. Први снег је нападао и даље пада, лепота града и природе доприносе свечаности празника. На улици срећем пијане или припите момке и девојке, чујем гласну „живу“ музику из оближњег кафића. Четрнаестог јануара, када је први дан нове године и кад се на Литургији обраћамо Богу управо да би време које је пред нама благословио – храм полупразан. Само вече раније на платоу испред цркве патриотска удружења су организовала дочек, на који нисам отишао са разлогом. Нисам отишао поучен искуством и сусретом са огромном дозом неукуса, буке, са експлозијама разних врста петарди, са пијаним и препитим особама и неретко екстремним десничарским изливима национализма. А све под паролом како смо православци и како наша вера захтева од нас овакво понашање. Не волим да глобализујем, и никада то нећу чинити, али огроман број оних који се издају за православце немају везе са православљем и светињом коју често помињу.
    Вера традиционалиста се своди на ритуале, обичаје, храну, пиће и песму и – то је све. Чак се и „Оче наш“ изговара више као мантра неголи као молитва. Ако одузмемо Православљу молитвеност и скромност – шта нам остаје? Наше крсне славе су све, само не скромне и молитвене, а то је једино што би и требало да буду. На Бадње вече се спреми богата посна трпеза, често ту трпезу спреме људи који не посте цео пост, осим тог једног дана. И на Бадње вече се преједу рибе, колача и препију вина. Божић да не спомињемо. На интернету сам већ поставио ово питање и појединци су бранили обичаје својих дедова, тврдећи како би породица знала по три месеца да једе пасуљ, да би на Божић могла себи приуштити прасе – то је својеврсна жртва Христу. Постоји успоствљен и Црквом благословен начин како хришћани приносе жртву – то се зове Причешће, пост, молитва, милостиња. На крају крајева, каква је то „жртва“, па то прасе ће се свакако појести од стране тих укућана? Више делује као својеврсни изговор, деизација обичаја као таквог, допуштање да исклизне смисао. Напијање и преједање у име Божије је узимање имена Божијег узалуд. Увек част изузецима, шта год спремали за јело, за велике празнике.
    Ми смо народ који ставља хедонистичку страну весеља пре молитвене радости и, често, пре радости коју нам доноси сусрет са ближњим. Ако би живели у прва три века, Срби би вероватно радије отишли на пир у римски двор, неголи у хришћанску катакомбу. Будимо искрени – међу првим идејама и првим осећањима које нас преплаве када чујемо да сутра идемо на славу, роди нам се слика богате трпезе. Колико гостију је отишло са домаћинима у цркву, на Литургију или вечерње? Колико домаћина је уочи ручка прочитало или препричало житије светитеља? Колико домаћина је уопште упознато са житијем свог патрона? Колико њих зна ко је та особа, која штити њега и његову породицу? Колико домаћина учини милостињу? Причести се? Хвала и слава Богу, изузетака има, али број је мали. Занемарљив.
    Нико није против весеља као таквог. Постоји време за тако нешто. Не можемо попут неких пуританаца бити категорички противници малих животних задовољстава. Бог нам је дао овај свет да се њиме служимо и уживамо у његовим добрима, наравно, увек знајући меру. Али је погрешно доживљавати Христове и светитељске, па уједно и наше породичне празнике – као изговор за преједање и опијање. Изговор – намерно кажем – јер не мора се за Божић спремати прасе, нити се мора на Бадње вече јести риба. Довољно је на Бадње вече постити, а на Божић јести мрсну храну. Наши преци су се трудили да те дане учине што свечанијима и на трпези, па су их тако спремало, сходно својим могућностима. Углавном при том нису одузимали празницима молитвеност и скромност којима морају бити испуњени, да би били прослављени ваљано и достојанствено. Дакле, нека и рибе и прасета на столу, али не дирајмо смисао. Може и једно и друго, уколико особа има умерен однос према храни и пићу. А да код нас то није случај сведочи чињеница да се већина удебља након зимских ( већином литургијских ) празника. То је чак „ушло“ у шале.
    Сваки верски празник је литургијски, од Литургије прослављање креће и преноси се у наше домове. Можда је то и најважнији проблем, махом се изгубила литургијска димензија прослављања празника код нашег народа. Божић није Божић у својој пуноћи без учествовања у богослужењу и узимања Тела и Крви Христове. Под „учествовање у богослужењу“ не сматрамо тргање бадњака из руку свештеника и паљење истог уз куваног вино. Од бадњака многи праве тотеме и идоле, а то је просто симбол дрвета који су пастири ложили кад се родио Христос, ништа више. Нема магијску моћ, нити доноси срећу у кућу. Наш однос према Богу и ближњем је једина мера колику срећу ће нам Господ даривати.
    Опростите на можда сувише критичном тону овог текста. Али заболи човека кад види да се светиња профанише, да се о Божићу више пева по кафанама него по црквама, да се моји ближњи више веселе парчету дрвета него живом Христу и да ће радије себи направити богату трпезу у име Божије неголи у Његову славу чинити милост другоме.
    Праштајте и сретни вам празници!
    Марко Радаковић
    о Светом Василију Великом, Господњег лета 2016.
    Пратите аутора https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline
    Још оваквих текстова овде http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_22.html
  2. Волим
    Јелена011 је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  3. Волим
    Јелена011 је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, Онтолошка туга или прича о „ко“ онтолозима   
    (објављено у Православном мисионару, март/април 2013)
    Старозаветни проповедник уздише давно: „Таштина над таштинама, све је таштина. Каква је корист човеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.“ (Проп. 1, 1-4). Један пријатељ, у Христу брат, уздише недавно: „Како сам се ужелео оца, мајке и заједничке летње јутарње кафе у нашем дворишту.“
    Свевремена туга људска. Онтолошка туга. Или, вечита прича о љубавима које пролазе, прича о „ко“ онтолозима. Али, питеће неко, шта има љубав са онтологијом? Давно су онтолози истину угурали у штаство, у одговор на „шта“ питање. Шта јесте? То је онтологија. „Шта је истина?“, питали су редом онтолози. И Пилат је био један такав онтолог. Стојећи пред Христом, упитао Га је: „Шта је истина?“ (Јн. 18, 38). И савремени човек, трагајући за истином испитује штаство, испитује природу, супстанцију. Ко је човеку онда рекао или шта га је нагнало да истину гура у „ко“ питање? Зашто човек тугује што то „ко“ пролази? Зашто га не теши истина да оно „шта“ опстаје? Заиста, ниједан атом нашег тела не пропада, након наше смрти. Материја кружи даље, мења облике, форме постојања. То су приметили и древни онтолози. Зато се нису ни плашили смрти. Напротив, Сократ се радовао умирању. Чак га је убрзао, попивши отров кукуте. То је приметио и старозаветни проповедник, говорећи: „Што је било то је сада и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.“ (Проп. 3, 15). Али, проповедник се не радује као Сократ. Он је дубоко потрешен, готово доведен до очаја када говори: „Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.“ (Проп. 2, 17).
    Сличан је и недавни уздах пријатеља и брата у Христу. И тај уздах, као и онај старозаветног проповедника, препун је сете, „муке у духу“. И што је човек старији тај уздах му је својственији. Живот је радост која се, временом, меша са тугом. Трајање живота је удаљавање од радости и приближавање туги. Радост је радост почетка. Радост сусретања другог, ближњег. Радовање путу који стоји испред и чека на нас. Живот пред нама, то је радост. И тек када човек остари и почне да се претвара у ризницу успомена бива свестан колико је та радост на почетку била велика. Сусрети престају. Они више нису испред, већ иза нас. Човек постаје ризница сећања. Живот, сакривши се у сећање, постаје пут који је за нама. Успомена драга али и болна. Драга, јер чува тренутке радости. Тужна, јер сведочи смрт. Тај жал за минулим сусретима јесте сведок да умиремо. Радост сусрета смењује туга одласка. Чак и да смрт поштеди некога од нас, не би нас то усрећило. Јер, одлазак оних којима смо се у сусретима радовали значи одлазак нашега света. Таква би поштеда од смрти заиста била најгора казна. Вечно бисмо били осуђени на умирање, гледајући као странци у празнину где су некада били наши сусрети.
    Није страшно умрети. Страшно је умирати. Управо, како стари, човек увиђа да је живот заправо умирање. Када се од бића радости преобрази у ризницу сећања, човек постаје сведок и тумач оних божанских речи са почетка историје: „С дрвета познања добра и зла, с њега не једи јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.“ (Пост. 2, 17). Неко ће питати зашто Адам није одмах умро, када је прекршио заповест Божију? Заиста, поживео је још дуго, „рађајући синове и кћери“ (Пост. 5, 4). Пустио је Бог Адама да остари, да постане ризница сећања. Да осети онтолошку тугу. Да пун сећања сам увиди да је умро оног тренутка када је умро његов сусрет са Богом. „Адаме, где си?“ (Пост. 3, 9), божанско је дозивање које показује ту, од Бога проречену, смрт Адама. И управо та смрт је онтологију са „ко“ преселила у „шта“ питање. Из радости сусрета у тишину супстанцијске беживотности. Од Адама, бесмислено је питати „ко јесте?“, јер нико није. Јер бити, уколико то бити треба да буде истинито, значи увек бити. Не умирати. Ко онда од нас јесте? Ко може тврдити да јесте када „дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља; јер теку брзо и ми одлећемо.“ (Пс. 90, 10). Пролазност није својство истине, већ трајност. Где, пак, нема истине нема ни оног „јесте“. Како да онда онтологији поставимо „ко“ питање? Немогуће. Јер, то „ко“ је феномен који сине и нестане. Није он никакво јестаство. Он је само јављање оног „шта“, његово показање. То „шта“ у нама и око нас јесте. Оно остаје, заиста до задњег атома. Та силна вода, калцијум, гвожђе...све те силне стихије и елементи у нама, то опстаје. Ми смо само један тренутак пројављивања тог јестаства. Само један његов облик, маска и костим у коју се јестаство тренутно обукло. И после нас то јестаство наставља да буде. Као цвет, травка, стена или облак, или нешто сасвим треће, како му воља. Материја наставља да кружи, трагајући за новим облицима свог показања.
    Благо штаству и „шта“ онтологији. Тамо нема смрти. Зашто се онда не миримо са „шта“ онтологијом? Зашто нам је због ње „мука у духу“? Зашто се не угледамо на Сократа? Заиста, Сократова вера би нам донела олакшање. Вера у штаство. Вера у нужност штаствених законитости. Вера у вечну, кружну динамику штаства по којој све бива и враћа се опет. Ничег новог нема и неће бити под сунцем. Опет ће исти Сократ шетати Атином, када кружна динамика штаства нужно, опет и опет, дође у одређену своју фазу. Вера у вечити круг. Вера слободна од терета смрти.
    Смрт не постоји. Њу су, изгледа, измислили „ко“ онтолози. Зато је „шта“ онтолог Сократ радостан, а „ко“ онтолози су тужни, њима је „мука у духу“. Али, ко је старозаветног проповедника и пријатеља и брата у Христу поучио „ко“ онтологији? Ко је тај учитељ онтологије, чије учење ствара тугу и „муку у духу“, указујући својим ученицима да смрт постоји? Тај учитељ учи да је кружна динамика лаж. Да је динамика бића права, а не круг. Да су због тога сусрети и љубави које пролазе непоновљиви, да је свако „ко“ непоновљиво и да му је потребно спасење. Ко је, дакле, тај учитељ и „ко“ онтолог? Нико други до Бог. Бог је „ко“ Онтолог. Бог је „ко“ Онтологија. „Ко“ јестасво. Отац вечнога сусрета са Сином и Духом Светим. А та туга коју старозаветни проповедник и пријатељ и брат у Христу осећају јесте благослов Његове поуке. Сведочанство да смо слични Њему, Њему чије је „Ко“ истинито. Туга и „мука у духу“ која не дозвољава да будемо преварени „шта“ онтологијом. Древни „шта“ онтолози нису знали да Сократ више никада неће шетати и философствовати Атином, уколико не буде спашен. Штаство нас не може поновити. Не може нас сачувати. Сачувати нас може једино „Ко“ које је истинито. „Ја сам онај који јесам“, говори Учитељ, „Ко“ Онтолог (Пост. 3, 14). Њега су познали старозаветни праведник и пријатељ и брат у Христу. Та њихова туга и „мука у духу“ је благослов Његовог додира. Само, старозаветни проповедник га је осетио у сенци, у жудњи: „Има ли шта за шта би ко рекао: види то је ново? Већ је било за векова који су пре нас.“ (Проп. 1, 10). Он жуди за нечим новим и осећа да то ново треба да се збуде. Али, то ново он није познао онако јасно као онај пријатељ и брат у Христу. Њега је зато та туга, иако додир и благослов Божији, уплашила. Готово га је довела до очаја. Оног пријатеља и брата у Христу није. Његова је туга спојена са надом. Јер, он је познао то Ново. Познао је „Ко“ Онтолога, Учитеља и Бога који плаче на молитви у гетсиманском врту: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...“ (Мт. 26, 39). Која то чаша? Чаша страдања и смрти. Жал за животом, немирење са смрћу. Његова се душа није радовала као Сократова, већ је била жалосна до смрти (Мт. 26, 38). Тај Његов страх и та Његова жалост породила је наду оном пријатељу и брату у Христу. Учинила је да не очајава због своје туге и „муке у духу“, због жала за минулим сусретима, због сведочанства да умире. Утешио се јер је познао Бога који је учинио нешто ново под сунцем, поставши Нови Адам, те и сам ту тугу узео као своју. Узео и, одмах затим, надање своје усмерио као Оцу: „...али не како ја хоћу, него како ти!“ (Мт. 26, 39). Сусрет Сина и Оца. Уздање Сина у Оца. Љубав Сина и Оца. И ту је живот победио смрт.
    Та победа дала је наду и оном пријатељу и брату у Христу да коначну реч на крају има сусрет. Сусрет који ће оживети и све бивше сусрете. Сусрет који ће жалост окренути на радост. И ту радост више нико неће узети (Јн. 16, 22). Радост сусрета постаће истина, непролазност. Обећао је тако тај дивни Учитељ, „Ко“ Онтолог, Богочовек. Вера у Њега даје наду да је на крају, ипак, љубав онтологија. „Ко јесте?“, ипак је право онтолошко питање. Постоји и одговор: „Ја сам онај који јесам.“ (Пост. 3, 14). „Ја сам пут и истина и живот.“ (Јн. 14, 6). И то је нада која оном пријатељу и брату у Христу, са „муком у духу“, ипак држи осмех на лицу. Нада да је на крају ове животне пролазности ипак Он. Сусрет са Њим. Сусрет који ће и тужну ризницу сећања на минуле сусрете оживети и преобразити у живот и радост. Љубав која ће свим нашим љубавима, свим нашим сусретима дати истинско „јесам“.
    Та нада утискује се у срца свима онима који Га траже. Сваке недеље, негде око девет, позивају звона: дођи и види! Позив да се са собом понесе сав терет ризнице успомена: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.“ (Мт. 11, 28). Позив да све наше љубави и сви наши сусрети добију живот вечни: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Сада и овде. Са нама је у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Учитељ „ко“ онтологије, Богочовек. Дођи и види!
    Александар Милојков
×
×
  • Create New...