Aleksandar Stojkovic

Then I said to my wife - For justice we must go to Don Corleone
 
 
 

Sorry, boys, all the stitches in the world can't sew me together again...
 
 

Ana Karenjina 
 

Scena koja uzrokuje suzice
 

See y'all on the dark side of the moooon
 

Neću napisati tužnu pesmu.
Ptice su utihnule, 
Cveće se namrštilo,
Zvezde se spremaju da plaču -
Ali sa tugom ne progovoram.
Sunce bunca o dečačkoj radosti,
Leptiri pevaju o nedostižnosti;
Uzalud vrištiš, purpurna žalosti -
Neću napisati tužnu pesmu.

O Храбрости
Тако благе људе
нигде срео нисам.
Они верују у живот,
а живе попут мете
стављене на простор брисан.
 
Као пиле пред канџама кобца,
које се не боји смрти,
јер верује у Животворца.
 
Храброст јер плод 
са дрвета љубави,
који се бере мердевинама направљеним од вере.
 
Посвећено православним Србима који су се вратили да живе на Косову и Метохију.

Ево ова, чисто да се упишем, мада нисам баш најсрећнија са избором за дебитовање, али тренутно ми није при руци ништа друго. 

Hajde da bacimo sve časovnike!
Hajde da spalimo sve novčanice!
Hajde da malo slušamo pesnike! -
Da sa sebe zbacimo pijavice.
Hajde da kopamo blago na nebu! -
Od zemlje kradljive duše nam zebu.
Hajde u sebi dete da budimo -
Pa da se zori zvezdano čudimo!
Ma hajde samo ljudi da budemo,
K'o što nam divni, sveti čovek reče;
Svilene snove mraku da uzmemo,
Pa da iz oka smisao poteče.

Hajde da bacimo sve časovnike!
Hajde da spalimo sve novčanice!
Hajde da malo slušamo pesnike! -
Da sa sebe zbacimo pijavice.
Hajde da kopamo blago na nebu! -
Od zemlje kradljive duše nam zebu.
Hajde u sebi dete da budimo -
Pa da se zori zvezdano čudimo!
Ma hajde samo ljudi da budemo,
K'o što nam divni, sveti čovek reče;
Svilene snove mraku da uzmemo,
Pa da iz oka smisao poteče.

Tvoje su mi oči nove svemire stvarale -
Sad i ovo malo sjaja otrovom zalivaju.
 
Tvoji su mi osmesi poj neznanih ptica rađali -
Sad praznim odjecima zidove izbleđuju.
 
Znam da san moj u tebi besmrtuje,
Uzalud ga izmišljenim srećama ubijaš;
Kad bi ga jednim iskrenim pogledom zalila
Iz njega bi buknula zlatna praskozorja...
 
Samo nemoj da me žališ,
Ostani ubica
I gubi se iz mog besmisla -
Prazninu sam kao sestru zavoleo.
 

Hajde da bacimo sve časovnike!
Hajde da spalimo sve novčanice!
Hajde da malo slušamo pesnike! -
Da sa sebe zbacimo pijavice.
Hajde da kopamo blago na nebu! -
Od zemlje kradljive duše nam zebu.
Hajde u sebi dete da budimo -
Pa da se zori zvezdano čudimo!
Ma hajde samo ljudi da budemo,
K'o što nam divni, sveti čovek reče;
Svilene snove mraku da uzmemo,
Pa da iz oka smisao poteče.

Hajde da bacimo sve časovnike!
Hajde da spalimo sve novčanice!
Hajde da malo slušamo pesnike! -
Da sa sebe zbacimo pijavice.
Hajde da kopamo blago na nebu! -
Od zemlje kradljive duše nam zebu.
Hajde u sebi dete da budimo -
Pa da se zori zvezdano čudimo!
Ma hajde samo ljudi da budemo,
K'o što nam divni, sveti čovek reče;
Svilene snove mraku da uzmemo,
Pa da iz oka smisao poteče.

Tvoje su mi oči nove svemire stvarale -
Sad i ovo malo sjaja otrovom zalivaju.
 
Tvoji su mi osmesi poj neznanih ptica rađali -
Sad praznim odjecima zidove izbleđuju.
 
Znam da san moj u tebi besmrtuje,
Uzalud ga izmišljenim srećama ubijaš;
Kad bi ga jednim iskrenim pogledom zalila
Iz njega bi buknula zlatna praskozorja...
 
Samo nemoj da me žališ,
Ostani ubica
I gubi se iz mog besmisla -
Prazninu sam kao sestru zavoleo.
 

Tvoje su mi oči nove svemire stvarale -
Sad i ovo malo sjaja otrovom zalivaju.
 
Tvoji su mi osmesi poj neznanih ptica rađali -
Sad praznim odjecima zidove izbleđuju.
 
Znam da san moj u tebi besmrtuje,
Uzalud ga izmišljenim srećama ubijaš;
Kad bi ga jednim iskrenim pogledom zalila
Iz njega bi buknula zlatna praskozorja...
 
Samo nemoj da me žališ,
Ostani ubica
I gubi se iz mog besmisla -
Prazninu sam kao sestru zavoleo.
 

Моја земља
Стојим и посматрам,
страх преплављује утробу,
колоне теку друмовима,
у оба правца,
отворена грла избацују
песме и поздраве.
Ћутим и посматрам.
Земља на којој стојим
познаје ме.
Сваки мој корак је
дубоко у њој.
Дете сам ове земље.
Човек сам ове земље.
Старац сам ове земље.
Постојим у времену
када је тешко ћутати
а још теже слушати.
Отворене ране.
Постојим у времену
изоштрених чула.
Може нас погодити
залутали метак
флаша или петарда
ланац или камен
реч или поглед
успомена или заборав.
Или нам неко може
подметнути ногу.
Или ћемо се једноставно
саплести и пасти.
Плачемо.
Кунемо.
Кукамо.
И даље не разумемо
а тако је једноставно.
Стојим и ћутим.
Народ одлази.
Небо плаче.
Земља нас посматра.
 

Пролеће
 
Куда тако журиш, брате мој?
Из вреве на трен се извуци;
Остави бриге и неспокој,
Тамне мисли са себе свуци.
 
Па ка небу поглед подигни
И радост тренутка удахни!
Лепоти бескраја намигни
И себе вечношћу запахни!
 
Скупа с птицама и свицима,
Тихом искром детињег гласа,
Потражи Бога на лицима,
Запевај химну свога спаса!
 

Сенка
 
Сенка смо славе прошле
Због уједа у празно -
Зато су смрти дошле,
Зато смо сад под казном.

Пролеће
 
Куда тако журиш, брате мој?
Из вреве на трен се извуци;
Остави бриге и неспокој,
Тамне мисли са себе свуци.
 
Па ка небу поглед подигни
И радост тренутка удахни!
Лепоти бескраја намигни
И себе вечношћу запахни!
 
Скупа с птицама и свицима,
Тихом искром детињег гласа,
Потражи Бога на лицима,
Запевај химну свога спаса!
 

Треба ми мир у немиру
Да удишем своју лиру,
Да са светлошћу будем друг -
Да ко дете цртам свој круг.

Волим да путујем
на меким облацима
твојих речи.
Волим како ме својим
у мој живот враћаш,
и стално подсећаш
да се нитима преплићемо,
ма где да смо,
ма како год да смо.