Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ћирило

Члан
  • Број садржаја

    347
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Радостан
    Ћирило got a reaction from Дијана. in Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића   
    Аха, ок. За авву ћу морати узети цсл Псалтир, иако сам навикао на Даничићев превод, али је цсл посебно благодатнопримљив. Одох се молити свом зилотском Богу за авву.
  2. Волим
    Ћирило got a reaction from Tavita in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    Данас је хиротонисан још један хорепископ. Шта то говори? Да се српско православље дели. Како то мирно посматрати кад се зна да смо хришћански народ а нехристијанизован. Колико сујеверја, колико незнања и глупости има код нас Србаља. И онако слабу Цркву сада ослабити. Само Црква може Србе уздићи. Е, српски екуменисти и антиекуменисти, разделисте српску цркву!
  3. Волим
    Ћирило got a reaction from Tavita in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    Или се дотле дошло да се православни антиекуменисти више не сматрају за своју православну браћу!!! И обрнуто, антиекуменисти православне екуменисте и мирјане. Браћом се називају иноверци и инонародници а своји једноверци и сународници се сматрају странцима. Докле смо то браћо и сестре дошли за десетак година? Где то све води?
  4. Волим
    Ћирило got a reaction from Tavita in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    Тако су бранили и неодбрањиви морални кредибилитет неких касније пензионисаних епископа. Могуће је и да су се борбаши завадили са егзилашима па сад себи траже погодног кандидата за гуруа какве своје антиекуменистичке епархије. Замонаштити и хиротонисати Владимира Димитријевића 
  5. Волим
    Ћирило got a reaction from Tavita in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    На нету постоји нешто антиекуменистичких сајтова православне оријентације. Неки од њих су отворено расколнички а неки и нису:
    http://antimodern.ru
    http://budiveren.com
    Код Србаља је сигурно најпознатији сајт "Борба за веру". Зна ли ко ко стоји иза наведеног сајта БЗВ?
    Лично не знам ко све чини фамозно неименовано уредништво сајта "Борба за веру". По броју тамо објављених текстова претпостављам да би публициста и скрибоман Владимир Димитријевић могао бити један од чланова, као и бар један свештеник СПЦ сличан о. Жарку Гавриловићу али млађи по годинама. То су све претпоставке. Наш авва Зоран претпоставља да иза сајта БЗВ стоје какви удбашки и ездебеовски остаци остатака из Милошевићевог времена. Шта мислите о овоме сајту и ко би могао стајати иза њега!
    Иначе на нету су се могле срести најразличитије претпоставке о БЗВ, па чак и такве фантастичне претпоставке да иза њега стоји умировљени епископ Атанасије (Јевтић)  :.mislise.
  6. Волим
    Ћирило got a reaction from елТорнеро in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    А ко стоји иза сајта Поуке.орг? По БЗВ то би сигурно били Ватикан, српски масони у мантијама, дебеовци... Очито нико изузев волонтерства тј. добре воље неколицине Христољубаца попут авве Зорана. Како се то може приметити? По типичној српској мани - крене се са нечим вредним па се при финализацији застане (пример добро осмишљене Библиотека о којој се већ дуже времена слабо брине) или се већ квалитетни пројекат не настави (Свето писмо нпр.).
  7. Волим
    Ћирило got a reaction from елТорнеро in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    Овде сам прозивао неке свештенике и не разумем зашто свештеници који овде пишу на сајту не бране своју прозвану браће свештенике. Прозван је неименован свештеник који је члан уредништва сајта БЗВ, па непосреднокао узор о. Жарко Гавриловић, па угледни руски прота српског порекла са Светосавља.орг??? И мирјани, зашто не браните православне свештенике???
  8. Волим
    Ћирило got a reaction from александар живаљев in Православна Црква Чешке и Словачке   
    Са руске Википедије о стању у ЧСПЦ:
    В 2013 году, в присутствии иерархов РПЦ, митрополитом Чешских земель и Словакии был избран Ростислав (Гонт), архиепископ Прешовский. Но данное избрание не признано Константинопольским патриархатом, который продолжает считать митрополита Симеона местоблюстителем вакантного престола и единственным каноническим иерархом в Православной церкви Чешских земель и Словакии. Константинопольский патриархат считает, что выборы прошли под давлением архиереев РПЦ. С митрополитом Ростиславом, и поддерживающими его иерархами, Константинопольский патриархат прервал всякое общение.
    То су изгледа последице московско-фанариотских препуцавања:
    8 октября 1951 года Патриарх Алексий I и Священный Синод по просьбе Собора архиереев Православной Церкви в Чехословакии дали предварительное согласие на автокефалию последней. 23 ноября 1951 года от лица Святейшего Патриарха и всего Архиерейского Собора Русской Православной Церкви, в Патриархии был подписан Акт о даровании автокефалии Чехословацкой Православной Церкви.   АКТ О ДАРОВАНИИ АВТОКЕФАЛИИ ПРАВОСЛАВНОЙ ЦЕРКВИ В ЧЕХОСЛОВАКИИ   Русская Православная Церковь, в лице Патриарха Московского и всея Руси Алексия и всего освященного Архиерейского Собора, во внимание к ходатайству церковного Собора Православной Церкви в Чехословакии, дарует сей Церкви, бывшей доселе Экзархатом Московской Патриархии, – автокефалию.   Русская Православная Церковь единым сердцем молит Небесного Пастыреначальника Господа нашего Иисуса Христа, да подаст Он Свое Божественное благословение юнейшей сестре в семье Православных автокефальных Церквей, Церкви Чехословакии, и да увенчает Он ее вечной славой.   Алексий, Патриарх Московский и всея Руси 23 ноября 1951 г.   27 августа 1998 года Константинопольским Патриархатом, не признававшим до этого автокефального статуса Чехословацкой церкви, был издан «Патриарший и Синодальный Томос о даровании автокефалии святой Православной церкви в Чешских землях и Словакии», который рассматривался современными чешскими канонистами как акт признания Константинополем уже существовавшей ранее автокефалии, полученной в 1951 году от Русской православной церкви.   ДВА ТОМОСА О АУТОКЕФАЛИЈИ ОД ДВЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ  :good2: КАКО ЈЕ ЧСПЦ БИЛА И У ЈУРИСДИКЦИЈИ СПЦ, НАЈБОЉЕ ДА ИМ И СПЦ ИЗДА ЈОШ ЈЕДАН ТОМОС, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ! 
  9. Волим
    Ћирило got a reaction from александар живаљев in Положај српске Цркве и Православља у српским уставима   
    ЕВО МАЛО ИСТОРИЈЕ. ОВО ЈЕ НАЈЗАНИМЉИВИЈА ОДРЕДБА:
    Забрањује се свака радња, која би могла бити убитачна за православну веру (прозелитизам).
     
    УСТАВ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1835 (СРЕТЕЊСКИ УСТАВ)
     
    29) Књаз Србски мора бити рођени или прирођени Србин и православнога восточнога вјероисповједанија. Истог вјероисповједанија морају бити и Књагиње и жене членова фамилије Књажеске.
     
    Намјестници ови заклињу се пред државним Совјетом овако: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицрм, да ћу Књазу вјеран бити; да ћу у свршивању Књажеске власти за време малољетства његова одржати устав Књажества Сербије у цјелости, нити да ћу се у најмањем чему от њега удаљивати, нити допустити кому да се удали от њега; да ћу цјелост Књажества Сербије, и обштенародну и личну безбједност бранити, и одржавати права сваког Србина, и старати се свим силама о обштенародном и понаособном благостојанију Србском; Тако ми Бог помогао!“
     
    44) Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије држати точно и совјестно у цјелости, и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредимост православне восточне цркве у Сербији, да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права сваког Србина; а најпосле да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и свакога Србина понаособ. Тако ми Бог помогао!“ - По овој заклетви вјенчавасе на достоинство Књажеско и миропомазује се.
     

    92) У православној восточној Србској цркви један је Митрополит Србски.
     
    А Архијереја може бити онолико, колико буде по мложеству народа нужно.
     
    93) Внутрење руководство цркве принадлежи Митрополиту и духовној власти, која ће се указом отредити с набљудавањем уговора, утврђени с Патријархом у Цариграду.
     
     
    94) И Митрополиту и Архијерејима, колико и буде у Сербији, одредићесе плаћа из народне казне за накнаду свију досад от њи примани прихода.
     
    Но давање парохија Свештеницима остаје Архијерејима, који ће им такове онда само давати, кад која парохија обудови.
     
    95) Свештенству и духовенству даваће народ Србски све, што је досад уобичајено било, давати им, до друге законе отредбе.
     
    96) Ни свештенство ни духовенство не могу имати у Сербији и другога званија. Једини Митрополит Србски и у случају потребе Архијереји Србски могу звани бити от Књаза и државнога Совјета у савјетованија о црквеним дјелима.
     
    97) Свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског.
     
    98) Заклињање људи, који нису православног восточног вјероиспо-вједанија, свршива се по обредима њине цркве.
     
    139) Чиновник заклиње се, при полученију Књажескога наименованија, на званије, власти, која му је најближа овако: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије точно набљудавати; да ћу све законе и уредбе предпостављени ми власти точно, совјестно, и на предписано време извршивати, и да ћу бити вјеран и покоран Књазу и покоран државном Совјету. Тако ми Бог помогао!“
     

    УСТАВ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1838 (СУЛТАНСКИ ХАТИШЕРИФ)
     

    57.
    Будући да су Серби, платежни поданици високе Порте, Христијани Закона Греческог, иначе названог Церква Восточна, Ја сам даровао народу Сербскому пуну свободу, упражњавати обичне церемоније закона њиовог, и избрати између себе са Твојим содејствијем и Твојим надзиранијем њиове Митрополите и њиове Епископе, под условијем да они по духовному чиноположенију буду подчињени духовној власти Патријарха, сједећег у Константинопољу, који се сматра као Началник овог Закона и Синода. И као што је сходно преимушчествама и свободама, дарованима издревле Христијанима, житељима Царства Отоманског од завладјенија, да Началници Свјашченства совершеним образом управљају дјелама Закона и Церкве, (у колико то не би дирало у дјела политическа), равно, као што су опредјелена награжденија од стране Народа њиним Митрополитима, њиним Епископима, њиним Игуменима и њиним Свјашченицима, побожним заведенијама, принадлежећим Церкви: тако исти пропис бит'ће набљудаван у призренију содржанија и достоинства Митрополита и Епископа, који се налазе у Сербији.
     
    58.
    Опредјелит'ће се у Сербији мјеста за совокупленије особеног Совјета Митрополита и Епископа, за учреждавати дјела закона; дјела Митрополита, Епископа и Свјашченика; и дјела, касајућасе Церкви Земаљски.

     
    УСТАВ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1869.
     

    Члан 11.
     
    Књаз српски мора бити православне источне вере.
     
    При ступању на владу он полаже пред првом скупштином заклетву, која гласи: „Ја (име) примајући владу, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, пред светим његовим крстом и евангелијем, да ћу земаљски устав неповређен одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима само добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивљем за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшном његовом суду, и потврђујем истинитост ове заклетве целивањем св. евангелија и крста Господа Спаситеља Исуса Христа. Тако ми Господ Бог помогао. Амин!"
     

    Члан 19.
     
    Наследник престола србског мора бити православне источне вере.
     

    Члан 31.
     
    Владајућа је вера у Србији источно-православна. А слободна је и свака друга призната вера, и стоји под заштитом закона у извршењу својих обреда.
     
    Но нико не може, позивајући се на прописе своје вере, ослободити се својих грађанских дужности.
     
    Забрањује се свака радња, која би могла бити убитачна за православну веру (прозелитизам).
     

    Члан 52.
     
    Сви посланици, кад ступају у дужност, полажу ову заклетву: „Заклињем се јединим Богом, и свим што ми је по закону најсветије и на овом свету најмилије, да ћу устав верно чувати, и да ћу при мојим предлозима и гласању опште добро Књаза и народа, по мојој души и моме знању непрестано пред очима имати.
     
    И како ово испунио, онако ми Бог помогао и овога и онога света."

     

    Члан 119.
     
    Слободно јавно извршивање верозаконих обреда имају вероисповеди, које су у Србији признате, или које особеним законом буду признате.
     
    Члан 120.
     
    Књаз је заштитник свију вероисповеди, у држави признатих.
     
    Духовна надлежатељства свију вероисповеди стоје под надзором министра црквених послова.
     
    А управа унутрашњих вероисповедних послова остаје по дотичним вероисповедним канонима, за православну цркву, архијерејском сабору, а за друге вероисповеди надлежним духовним властима.
     
    Члан 121.
     
    Преписка духовне власти православне цркве са властима или саборима изван земље водиће се са одобрењем министра црквених послова. А преписка свештеника других вероисповеди са властима и саборима изван земље мора се подносити на увиђење и одобрење министру црквених послова.
     
    Никакав акт, који би дошао од духовних власти, или црквених сабора изван земље, не може духовна власт у земљи обнародовати, докле га не одобри министар црквених послова.
     
    Члан 122.
     
    Против злоупотреба духовних власти, буди које од признатих вероисповеди, подноси се жалба министру црквених послова.
     
    Члан 123.
     
    Свештена лица, у смотрењу својих грађанских одношаја и дела, и у смотрењу свог имања, подчињена су општим земаљским законима.
     




    УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1888.
     

    Члан 3.
     
    Државна је вера у Србији источно-православна. Српска је црква афтокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве; али одржава јединство у догмама са Источном Васељенском Црквом.
     

    Члан 19.
     
    Забрањује се свака радња управљена против источно-православне вере у Србији (прозелитизам).
     

    Члан 41.
     
    Краљ и Његов Дом морају бити источно-православне вере.
     


    Члан 60.
     
    Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ полаже пред Народном Скупштином заклетву која овако гласи:
     
    „Ја (име), ступајући на Престо Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, да ћу чувати независност Србије и целину државне области, да ћу земаљски Устав неповредан одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшноме његовом суду. Тако ми Господ Бог помогао! Амин!"





     

    Члан 64.
     
    Намесници могу бити само они српски грађани по рођењу, вере источно-православне, који уживају сва грађанска и политичка прва, који имају 40 година, и који су министри, или државни саветници, или генерали, или посланици акредитовани код страних дворова, или су то били.
     

    Члан 107.
     
    Сви посланици полажу, пошто им буду оверена пуномоћства и Скупштина их прими за своје чланове, ову заклетву:
     
    „Ја (име), заклињем се јединим Богом и свим што ми је по закону најсветије и на овоме свету најмилије, да ћу Устав верно чувати, и да ћу у своме посланичком раду опште добро Краља и народа, по мојој души и мојем знању, непрестано пред очима имати. И како ово испуним, онако ми Бог помогао и овога и онога света".
     

    Члан 190.
     
    Унутрашња управа источно-православне Цркве припада Архијерејском Сабору.
     
    За друге вероисповести унутрашња управа припада њиховим духовним властима.
     
    Духовне власти, како источно-православне Цркве тако и свију осталих признатих вероисповести у Србији, стоје под надзором министра црквених послова.
     
    Уређење црквених власти и богословских школа источно-православне Цркве доноси се законом по договору министра са Архијерејским Сабором.
     
    Члан 191.
     
    Црквене власти суде свештеницима за кривице учињене у свештеничким дужностима, изузимајући оне кривице, које се казне по кривичном закону.
     
    Жалбе противу злоупотреба црквених власти, ма које вероисповести у земљи, подносе се министру црквених послова.
     
    Свештена лица и црквене установе, у погледу грађанских односа и имања, потчињени су земаљским законима.
     
    Члан 192.
     
    Преписка духовних власти српске источно-православне Цркве са страним црквеним властима, Саборима и Синодима врши се са одобрењем министра црквених послова.
     
    Службена преписка других вероисповести у Србији са страним црквеним властима, Саборима и Синодима, мора се такође подносити на увиђај и одобрење министру црквених послова.
     
    Службена писма или наредбе црквених власти, Сабора и Синода са стране не може никаква црквена власт у Србији обнародовати ни извршити без знања и одобрења министра црквених послова.
     



    УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1901.
     

    Члан 3.
     
    Државна је вера у Србији Источна Православна.
     
    Православна Црква Краљевине, по догматима једнака са Источном Васељенском Црквом, независна је и автокефална.
     

    Члан 7.
     
    Краљ и Његова деца морају бити вере источне православне.
     

    Члан 20.
     
    Заклетва, коју Краљ пред Народним Представништвом полаже, гласи:
     
    »Ја (име) заклињем се Свемогућим Богом, да ћу чувати независност и целину Краљевине, да ћу владати по Уставу и законима, да ћу одржати неповређена права народна и да ћу у свима Својим делима и тежњама вазда имати пред очима добро народно. Тако Ми Господ Бог помогао.«
     

    Члан 33.
     
    Слобода је савести неограничена. Све су признате вере под заштитом закона, у колико вршење њихових обреда не вређа јаван ред или морал.
     
    Забрањује се свака радња (проселитизам) против Државне Вере.
     
    Српски се грађани не могу ослободити грађанских и војних дужности, позивајући се на прописе своје вере.
     

    Члан 68.
     
    Не могу бити посланици у Народној Скупштини:
     
    а) који сами бирачког права немају, или га вршити не могу;
     
    б) активни чиновници, сем чланова Касационог Суда, Председника и чланова Главне Контроле, Председника Апелационог Суда, Професора Велике и средњих школа, Управника Монопола, Библиотекара Народне Библиотеке, лекара, иижињера и оних чиновника на расположењу или у пенсији, који су свршили факултет;
     
    в) Председници општина;
     
    г) Свештеници оба реда.
     

    Члан 98.
     
    Све црквене власти у Краљевини стоје под врховним надзором Министра Црквених Послова.
     
    Нарочити закон, по саслушању Архијерејскога Сабора, прописује уређење црквених власти.
     
    Све стране вероисповеди само у унутарњем своме уређењу управљају се по законима својих вера, а у свему осталом подлеже надзору Министра Црквених Послова.
     
    Никаква преписка између Црквених власти туђинских вероисповести у Краљевини са другим властима у иностранству није допуштена без одобрења Министра Црквених Послова, и никакав акт који је произашао од туђинских власти не сме се у Краљевини објавити без одобрења Министра Црквених Послова.
     






    УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ИЗ 1903.
     
    Члан 3.
     
    Државна је вера у Србији источно-православна.
     
    Српска је Црква афтокефална. Она не зависи ни од које стране цркве; али одржава јединство у догмама с Источном Васељенском Црквом.
     
    Члан 19.
     
    Забрањује се свака радња управљена против источно-православне вере у Србији (прозелитизам).
     
    Члан 41.
     
    Краљ и Његов Дом морају бити источно-православне вере.
     
    Члан 60.
     
    Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ, полаже пред Народном Скупштином заклетву која овако гласи:
     
    »Ја (име), ступајући на Престо Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, да ћу чувати независност Србије и целину државне области, да ћу земаљски Устав неповредан одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима добро народа предочима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшноме његовоме суду. Тако ми Господ Вог помогао! Амин!«
     
    Члан 64.
     
    Намесници могу бити само они српски грађани по рођењу, вере источно-православне, који уживају сва грађанска и политичка права, који имају 40 година и који су министри или државни саветници, или генерали, или посланици акредитовани код страних дворова, или су то били.
     
    Члан 189.
     
    Унутрашња управа источно-православне Цркве припада Архијерејском Сабору.
     
    За друге вероисповести унутрашња управа припада њиховим духовним властима.
     
    Духовне власти, како источно-православне Цркве тако и свију осталих признатих вероисповести у Србији, стоје под надзором министра црквених послова.
     
    Уређење црквених власти и богословских школа источно-православне Цркве доноси се законом по договору министра са Архијереским Сабором.
     
    Члан 190.
     
    Црквене власти суде свештеницима за кривице учињене у свештеничким дужностима,изузимајући оне кривице, које се казне по кривичном закону.
     
    Жалбе противу злоупотреба црквених власти, ма које вероисповести у земљи, подносе се министру црквених послова.
     
    Свештена лица и црквене установе, у погледу грађанских односа и имања, потчињени су земаљским законима.
     
    Члан 191.
     
    Преписка духовних власти српске православне Цркве са страним црквеним властима, Саборима и Синодима врши се са одобрењем министра црквених послова.
     
    Службена преписка других вероисповести у Србији са страним црквеним властима, Саборима и Синодима, мора се такође подносити на увуђај и одобрење министру црквених послова.
     
    Службена писма или наредбе црквених власти, Сабора и Синода са стране не може никаква црквена власт у Србији обнародовати или извршити без знања и одобрења министра црквених послова.
     
  10. Волим
    Ћирило got a reaction from Жељко in Адана као пример судбине турских хришћана   
    Како је једна турска породица открила православље
     
    Недеља, 09. децембар 2007.   Аутор: В. „Катимерини тис Кириакис“   Ахмед и Неџла су само неки од више хиљада Турака који су задњих година променили веру, и међу реткима су који то не крију. Причају о свом духовном трагању које их је довело до Православља, и о томе како је бити хришћанин у Турској.   Турска штампа објашњава недавна масовна крштења у земљи као „повратак коренима“ оних турских грађана који су грчког или јерменског порекла. Да ли су национални корени имали одлучујућу улогу код ваше одлуке да постанете хришћани?   Ахмед: Порекло игра улогу у одређеним случајевима, али не и код нас. Ја сам рођен у Кападокији а моји преци су дошли са Кавказа. Колико знам, у мојој породици није било хришћана. Улазак у Православну цркву је плод мог личног избора.   Неџла: Мајка ми је из Кавале, а отац је Понтијац. У мојој породици неки говоре на ромејском (локални грчки дијалект исламизираног становништва). Напуштање ислама и моје примање православља није везано за било које порекло.   „Ромејски етнос“   Турски идентитет је историјски толико тесно везан уз ислам да многи Турци никако не могу да схвате да неко може истовремено бити Турчин а немуслиман. Како се ви осећате по том питању?   Н.: Истина је да те многи не сматрају за „Турчина“ ако исповедаш другу веру, а нарочито ако си хришћанин или јудаиста. Они сматрају да ако си друге вере да си и друге националности.   А.: Узроке треба потражити у историји. Османлијска традиција је била да се становништво дели на етничке групе – милете, и то на основу религије. На пример, сви православни су чинили „православни етнос“ (милет) и администрација није придавала никакву важност њиховим националним коренима, тј. да ли су Бугари, Срби или Грци. У Кападокији, одакле потичем, оно што је становнике делило на Ромеје и Турке је била религија. Православни у области Талас, мом родном крају, говоре турски језик као матерњи и чак служе свету литургију на турском. Оно што их је чинило делом „ромејског етноса“ је њихова припадност Православној цркви.   У турској историји има и другачијих примера. У прошлости се догађало и да су поједина турска племена примала хришћанство, нарочито међу турском дијаспором. Постоје Турци хришћани у средњој Азији, православни Гагаузи у Румунији (заправо у Републици Молдавији, прим. преводиоца), а и у самој Турској су хиљаде примиле хришћанство. Ја сам сада хришћанин, али и стопостотни Турчин и мој матерњи језик је турски. Осим тога, подела становништва по религијском кључу је данас застарела. Људи се још увек ишчуђавају када чују да је неко Турчин а хришћанин, али то полако почиње да се мења.   – Чиме се професионално бавите?   Н.: Студирала сам дијететику и бавим се волонтирањем.   А.: Био сам менаџер у неколико великих државних монопола (државних предузећа без конкуренције на тржишту) и живео једно време у САД-у. Онда сам се бавио бизнисом у Белгији…   Пут до православља   – Ахмед-беј [1], да ли ваша одлука да примите православље има везе са временом када сте живели и радили у хришћанским земљама?   А.: – Не, тло за то је било припремљено много раније. Нажалост, у Турској се хришћанство представља као нешто што долази „извана“. То је грешка, јер Православље је део историје ове земље. То је видљиво и из повластица које је Мехмед Освајач дао (Цариградској) Патријаршији.   Прве представе о хришћанству добијају се још у детињству, али кроз призму ислама. Многи муслимани исказују велико поштовање према хришћанима а то поштовање следи из тога што сам Куран прихвата Исуса као пророка. Муслимани генерално исказују поштовање и према Пресветој Богородици. Вероватно сте већ имали прилику видети мноштво муслиманских верника по ромејским (грчким) црквама у Граду (Цариграду тј. Истамбулу). Они се долазе поклонити свецима и траже помоћ (за различите проблеме). (Из наведенога је видљиво да) у Турској одраније постоје (какви-такви) темељи за примање хришћанских порука.   Ако и постоје проблеми, њихове узроке треба потражити у двема странама – образовању које се добија и незнању. На пример, многи муслимани не разумеју смисао Свете Тројице и мисле да ми верујемо у три бога и да је хришћанство политеистичка религија. Не говорим ово да бих критиковао (ислам), већ ово узимам просто као пример дезинформације. Не осећам да имам право да критикујем ислам, религију коју сам напустио. [2]   – Неџла ханум, да ли је ваша (духовна) потрага започела у Турској?   Н.: – Да, и то још док сам студирала. Моја породица је била у целини религиозна, али то не значи да се баш буквално придржавала свих прописа ислама. Сами смо се идентификовали (доживљавали сами себе) као муслимани, па тако и ја, све док се за време студија у Анкари нисам почела удаљавати од ислама. Родитељи су ми допустили приличну слободу што се тиче религије. Са остављањем ислама, осетила сам празнину коју је требало попунити. Читала сам, и трагала сама. Кренула сам путем који ме довео до Православља.   – Следи ли из овога да је и ваш пут до Православља резултат „домаћег“ опита, без утицаја из иностранства…?   А.: Сваки утицај са стране хришћанства (какво је) у Америци и Европи може само штетити. Уопште се нисам осећао добро међу тамошњим хришћанима. Одвраћали су ме од хришћанства, јер су га претворили у психотерапију. Они иду недељом у цркву да би се растеретили. Циљ религије је да попуни једну другу празнину. У Европи се хришћанство претворило у вашар, без икакве везе са религијом. Да узмем за пример Рождество Христово (Божић), многи људи (тамо) честитају једни другима са „Срећни празници“, уместо „Срећно Рождество“. У Европи људи имају површну везу са хришћанством и немају знања о његовој духовној садржини.   – Да ли се овдашњи хришћани разликују од европских?   Н.: – Много смо ближи суштини и традицијама хришћанства.   А.: – И много религиознији.   Н.: – Барем се трудимо испуњавати све захтеве своје вере. Идемо у цркву сваке недеље, свако вече заједно читамо Свето писмо, молимо се заједно.   – Да ли сте у контакту са месном ромејском (грчком) заједницом?   А.: – У блиском смо контакту, јер се срећемо сваке недеље у цркви. У ромејској заједници има много симпатичних људи и са некима смо се спријатељили. Свако од њих се нуди да нам шта да. Литургије се служе у разним црквама (храмовима). Често идемо у цркву у Нихори. Лакис Вингас, председник верске општине, чак даје Неџли да чита „Отче наш“ на турском.   Н.: – Да, читам за туркофоне вернике (смеје се).   – Сигурно вам је тешко пратити целу службу на грчком?   А.: – За сваку службу се унапред припремамо код куће, тако да би могли (активно) учествовати. Имамо двојезичко издање Новог завета, тако да можемо да пратимо службу и из турски текст. Важно је да се разуме, да би се могло (активно) учествовати…   – Несрећни раскол којим се од Патријаршије одвојио папа Јевтимије током 20-их година прошлог века и оснивање „Турске православне цркве“ отежава увођење (и) турског језика у грчке парохије у Граду – нешто што су већ учиниле друге хришћанске деноминације.   А.: – Да, тачно је тако… Надамо се да ћемо с временом дочекати да се у Православној цркви служи литургија и на турском језику. Данас се на турском чита само „Символ вере“. Потребно је решити и проблем који је направио папа Јевтимије – непријатељство између цркава је (просто) неприхватљиво. Сви православни би требали да се потчињавају Васељенској (Цариградској) патријаршији… [3]   Поштују нашу одлуку   – Да ли наилазите на негативне реакције у друштву због промене вере? Да ли се бринете због тога?   А.: – Нисам доживео ништа негативно и не могу рећи да сам забринут.   Н.: – Нисам се срела са негативним реакцијама. Породица ми је била изненађена, али поштују мој избор.   – Шта мислите, да ли постоји много сличних људи у Турској који ће следити ваш пример и прећи на хришћанство?   А. и Н.: – Да, има их много.   – Како било, до данас их се мало крстило…   Н.: – Истина је да има много више оних који су се крстили од оних који су то спремни „показати“ (јавно посведочити). Такви се боје реакције људи око себе. Они су тајни хришћани.   А.: – Да, страх постоји. Али, то би требало да се промени, нарочито однос друштва према онима који су променили веру. У сваком случају, Православна црква не упражњава никакав прозелитизам. Заправо обратно, она поставља високе захтеве на оне који желе да промене веру. Мора се дуго ићи на веронауку и проверава се искреност жеље за променом вере.   – Значи ли то да и није баш тако лако приступити Православној цркви?   Н.: – Да, задњих година (нарочито), али ми ни не очекујемо много (по том питању).   – Плашите ли се због напада на хришћане, као што су нпр. убиство оца Сантора (ркт.) у Трабзону и покољ хришћана у Малатији? Шта мислите, каква је позадина ових напада?   А.: – Не верујем да ће тако нешто да се деси у престоници. Преговори Турске са Европском унијом видно мењају земљу. Турци постају све отворенији и толерантнији. Али уз све ове промене природна је и реакција неких екстремних кругова. Параноично противљење напретку се среће међу свим екстремистички настројеним круговима у свету, али ти су (увек) на периферији друштва.   Превод са грчког на бугарски: Златина Иванова   Превод са бугарског на српски: Ћирило   Извор: Двери.бг   [1] „Беј“ (старински „бег“ – некадашња племићко-војна титула у Османлијском царству, значи „велики“ а у данашњем смислу „одрасли“) је наставак који се у савременом турском језику додаје мушкарцима иза имена и значи господин, а женама се додаје наставак „ханум“ (старински израз код наших муслимана је „ханума“) и значи госпођа.   [2] Овде се ипак види страх који је присутан код хришћана у Турској која је из године у годину под режимом премијера а сада председника Реџепа Тајипа Ердогана све мање секуларна земља. У исламу је казна за напуштање ове религије смрт.   [3] Зато што је то према канонима територија за коју је надлежна Васељенска (Цариградска) патријаршија.
  11. Волим
    Ћирило got a reaction from Рапсоди in Адана као пример судбине турских хришћана   
    Где год се у Турској загребе испод површине наилази се на хришћанске трагове. Турци су добар и вредан народ, штета што им нема ко приближити право хришћанство. Од грчких етнофилетиста шта очекивати? Ипак верујем да хришћанство међу братским нам турским народом има будућност.
  12. Волим
    Ћирило got a reaction from Orthophill in Да ли постоји православна Библија, другачија од осталих?   
    Још један текст који иде у прилог Септуагинти користећи древне кумранске рукописе.
     
    Септуагинта и масоретский текст
     
    Древнецерковное предание настойчиво говорит о том, что в конце первого века н.э. высшим иудейским руководством был искажен еврейский текст Священного писания Ветхого завета, преимущественно мессианские места.[41] Цель этого беспрецедентного в истории акта очевидна: убедить еврейский народ в том, что Иисус Христос – не Мессия и что, следовательно, нужно ждать другого. Так появился т.н. масоретский текст. Однако Церковь приняла не его, а греческий перевод LXX-ти (Септуагинта). В результате возникла полемика, длившаяся 18 с половиной столетий, об аутентичности греческого и масоретского текстов.[42]   Только находка библейских рукописей в Кумране, относящихся к домасоретской редакции, смогла разрешить этот спор И. Амусин пишет: «Высказывалось также мнение, что в основе греческого перевода Библии иной, отличный от масоретского текст оригинала. Однако, подтвердить эту последнюю догадку, оказавшуюся, как теперь выяснилось, правильной, разумеется, было невозможно».[43]   И вот, первые результаты. «Как было уже сказано, библейские рукописи кумраны датируются переводом III в. до н.э. – II в. н.э. Следовательно, они примерно на 1300 лет старше самой древней из известных до сих пор рукописей Библии и предшествуют составлению канона.[44] Кроме того, эти рукописи позволяют проследить эволюцию библейского текста на протяжении более трехсот лет. В этом прежде всего и заключается значение кумранских находок библейского текста... «Прежде всего отмечается существенное отличие между библейскими рукописями, найденными в Кумране и в пещерах Вади Мурабб`а».[45] В то время, как кумранские рукописи, написанные до 69 г. н.э. в большей или меньшей мере расходятся с масоретским текстом, рукописи из Вади Мурабб`а, напротив, весьма близки к масоретской традиции. Это подтверждает факт составления канона в конце I в. н.э.[46] в Ямнии. «Отрывок из книги Исход обнаруживает интересное совпадение деталей с текстом Септуагинты и расхождение с масоретским текстом. Так, например, в масоретском тексте Исхода (1,5) сообщается, что всех потомков Иакова, переселившихся в Египет, было «семьдесят душ». Кумранский фрагмент в соответствии с Септуагинтой сохранил число «семьдесят пять». Любопытно, что в «Деяниях апостолов» (7,14) указывается то же число 75».[47]   «Наибольшее значение имеют опубликованные и тщательно исследованные Ф. Кроссом отрывки из кн. Самуила...[48] Значение этих отрывков определяется тем, что известный до сих пор текст кн. Самуила (масоретская редакция) имеет много расхождений с греческим текстом Септуагинты. Кумранские же тексты кн. Самуила ближе к Септуагинте, чем к масоретской редакции.   Кросс показал, что в небольшом отрывке из 1 Сам. 23, 9-17 (т.е. в 8 стихах) в 13 случаях имеется полное совпадение с текстом Септуагинты и лишь в 4 случаях – совпадения с масоретским текстом. Любопытно и другое. Как известно, в Библии имеется книга Хроник,[49] содержащая пересказ исторических книг Библии, в том числе и книг Самуила. В этом пересказе имеются расхождения с основным текстом книг Самуила. Кумранские же отрывки в этих случаях воспроизводят текст книг Самуила более близкий к тому, который использовали авторы Хроник, чем к традиционному тексту Самуила, т.е. дошедшему до нас масоретскому тексту».[50] Касаясь найденной книги пророка Исайи, Амусин пишет: «При сопоставлении с масоретским текстом свиток обнаруживает более тысячи расхождений, неодинаковых по своему значению».[51]   Изучение библейских рукописей Кумрана свидетельствует, что «часть из новых чтений, как показывают предварительные наблюдения, хорошо исправляет масоретский текст»,[52] который имеет «множество расхождений»[53] с кумранскими рукописями. На отличие масоретского текста от кумранского указывает в своей работе и К.Б. Старкова. Анализируя, например, текст пророка Аввакума, она пишет: «Текст, передающий речь пророка Аввакума, имеет, как известно, ряд отличий от масоретской версии». «Число разночтений в сравнении с масоретским текстом достаточно многочисленно».[54]   Вся совокупность уже проделанной по этому вопросу работы позволяет, по словам Амусина, современным специалистам и критикам библейского текста говорить о необходимости «бесчисленных исправлений» масоретского текста. Наиболее ярким примером необходимости таковых является известное мессианское место из 21-го псалма 17-й стих, который в кумранских рукописях читается: «пронзили руки мои и ноги мои», а в масоретской версии: «как лев».   Кумранские тексты, таким образом, при сравнении оказались cущественно ближе к Септуагинте, нежели к масоретскому тексту, принятому на Западе после Реформации. Для Православной Церкви этот факт является ценным, поскольку он подтверждает подлинность того текста Библии, который у нее всегда был принят (у нас славянский перевод).
  13. Волим
    Ћирило got a reaction from poelbuster in Да ли постоји православна Библија, другачија од осталих?   
    Немам времена, а и нека се људи мало интересују руским.
  14. Волим
    Ћирило got a reaction from Благовесник in Јеврејска религиозна музика   
    Јевреје и јеврејску религију не би требало одвајати, стављати под засебну религију. Јевреји су стари Израиљ а ми хришћани нови Израиљ. Јевреји су религијски гледано непотпуни хришћани. Нажалост нису препознали правог месију. Требало би их ставити под неки хришћански одељак!
  15. Волим
    Ћирило got a reaction from Дејан-Марковић in У академском храму Духовне академије у Минску одслужена прва литургија на белоруском језику   
    Украјинци су уз Хрвате једини Словени икавци. Ево како изгледа цсл Псалтир у украјинској традицији: http://www.parafia.org.ua/biblioteka/bohosluzhbovi-knyzhky/tserkovnoslovyanskyj-psaltyr-z-molytvamy-ukrajinskymy-literamy/
    Бугари у црквенословенским текстовима шч читају као шт а тако се вероватно и код нас читало до проширења руског изговора. Достојно јест на старосрпском начину читања би вероватно звучило овако: Достојно јест јако во истину, блажити Тја Богородицу. Присноблаженују и пренепорочнују и Матер Бога нашего. Честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим, без истљенија Бога Слова рождшују, суштују Богородицу Тја величајем.
    А да би Украјинцима (Малорусима), Русима (Великорусима, Москаљима) и Белорусима (минус Лавов и околина због унијатске затрованости) због њих самих било најбоље да су у једној држави то увек потписујем.
  16. Волим
    Ћирило got a reaction from Пг in Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Вјечнаја памјат! Бог да му душу прости!
  17. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на Драгана Милошевић у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Со свјатима упокој душу блаженопочившег митрополита
  18. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на JESSY у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    So svjatimi upokoj Hriste dusu raba Tvojego,
    i djeze njest boljezan, ni pecal, ni vozdihanije,
    no zizan beskonjecnaja
  19. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на Arsenija у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Vjecnaja pamjat. 
  20. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на Neda Andjelic Radan у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Вјечна памјат
  21. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на Ненад Р. у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Бог да му душу прости.
  22. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на Sofija_ у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Vjecnaja pamjat.
  23. Волим
    Ћирило је реаговао/ла на БанеЛ у Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Бог да му душу прости и подари рајско насеље. 
  24. Волим
    Ћирило got a reaction from МилошБГ in Упокојио се митрополит Дабробосански Николај   
    Вјечнаја памјат! Бог да му душу прости!
  25. Волим
    Ћирило got a reaction from Марјанн in ЖРУ диван: Архиепископ охридски Господин Јован уживо 11. октобра 2015. у 20:30 на Поуке.орг   
    Питања за Његово Блаженство Господина Архиепископа:
    * Како су друге верске заједнице а нарочито хришћанске у Републици Македонији реаговале на Ваш прогон? Да ли је било примера солидарности, емпатије и сл.?
    * МПЦ је стране СПЦ проглашена за безблагодатну расколничку групацију. Бугарска православна црква пак признаје све свете тајне у МПЦ. Молимо Вас за коментар.
    * Знате ли какав је положај словенофоне мањине на северу Грчке? Постоји ли могућност да се за њих организује пастирска брига на њиховом матерњем језику?
    * Да ли је унутар Охридске архиепископије организована пастирска брига за припаднике српске националне мањине у Републици Македонији на њиховом језику а ако није да ли постоји таква могућност?
    * Да ли Охридска архиепископија предузима икакве пастирске активности међу македонском дијаспором?
    * У Републици Хрватској, конкретно у Загребу, се подиже храм МПЦ са пратећим објектима. Хрватска и Словенија су јурисдикцијско подручје СПЦ. Шта ће бити са наведеним храмом и македонским парохијама у Загребу и Ријеци у случају помирења и уласка МПЦ "под кров" канонске Цркве?
    * Да ли постоји могућност да се за припаднике македонске националне мањине у Републици Србији организује пастирска брига на њиховом матерњем језику? Исто питање и за припаднике македонске националне мањине у Бугарској, конкретно у Пиринској Македонији?
    * Каква су Ваша очекивања од најављеног свеправославног сабора и да ли ће ико од епископата ОА учествовати на њему?
×
×
  • Create New...