Jump to content

Дидим

Члан
  • Број садржаја

    1571
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Значи ако не мислим ни да јесте ни да није:
     
     
    јер немам информације ни за једно ни за друго, ја сам искључив, а ти си објективан. А заправо је смешно, ради се само о приземној потреби људи за пљувањем по нечему што други воле и ни о чему другом. Мотив тога је пакост и нехришћанске помисли пуне жучи и гноја, ништа друго. Који је мој мотив да га браним, осим као што бих бранио било кога од хајке? Ево нпр. коју ти музику слушаш и кога од музичара поштујеш? Ја не слушам Балашевића ја волим нпр. Пинк Флојд и занима ме по чему је Балашевић гори човек од Вотерса или Гилмора? И одушевљен сам Точком, по чему је нпр. Балашевић "piz..a od coveka" а Точак није? То су глупости.
  2. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Добро, теоретски је могуће све, али је мало вероватно. Могуће је и да сам ја Балашевић па да га зато "браним", а ти Бора Ђорђевић који не може да му опрости што је напустио "Сунцокрете", па не мора да значи да је наиван ко не верује у то.
     
    Овде је више на сцени наша позната пакост... Као оно кад цело село "зна" да поп мрси на Велики петак и да вара жену јер "нису наивни". Тако се раширио и мит о Балашевићу добром песнику а лошем човеку и то не, онако, обично лошем, него горем од најгорег. Који бије жену, мрзи избеглице, само мрзи, свети се и смишља пакости, а у паузи између гнусних помисли "склепа" стихове о тананим осећањима и узвишеним идеалима. Јер не треба бити наиван, зло не спава а и Принц пакла се људима показује као Анђео светлости.  И опет поларизације... Онима који не воле Балашевића толико смета што га толико људи воли да га унижавају без потребе. Исто као и са ЕКВ-ом, исто као и са било чим код нас. Једино кад умре ће се ваљда сложити да и није био тако лош, па ће сви поднети иницијативу да му се додели нека улица и на причу ће се ставити тачка.
  3. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Не верујем да је истина. Паковали су новинари лажне изјаве и већима од њега и стављали у наслов... Овде чак и није питање става него да ли је неко толико глуп да јавно изјави да мрзи избеглице. Тај више не би смео жив да изађе на улицу.
  4. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Не знам, тај цитат се на целом интернету налази само на једном месту, тако да не знам ни да ли је истинит ни шта значи пошто се реално нико од нас није добро осећао због избеглица, не због њих него због чињенице да су протерани. А своју песму "Не ломите ми багрење" је посветио српским избеглицама са Косова током 1980-их и био је један од ретких који су скретали пажњу јавности на то, тако да ми се не уклапа. Више ми личи да му новинари пакују такве ствари јер не даје интервјуе.
  5. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Да, подржао је ДОС 2000. и на оним једним изборима Тадић-Николић кад су све живе јавне личности подржале Тадића и он је подржао. Генерално пљује по власти, као и сви ми, да је политички ангажован подржавао би некога или би му неко у породици био на некој функцији, а није.
  6. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Ма не може, не иде то тако. То као да Чорба напише песму како се олешио од алкохола и троши четврту паклу пљуге, па оде да сецка целер и припрема семенке лана за после џогинга.
  7. Волим
    Дидим got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Нисам нешто одушевљен њиме али не због њега, него што генерално нисам љубитељ тог шансоњерског жанра. Али објективно је одличан песник, можда један од најбољих и има одличне и племените поруке тако да разумем да има армију обожавалаца. Волим неке његове песме... али не "легну" ми увек.
     
    Једино ми нису јасни они што га, као, "воле као песника, а мрзе као човека", тј. као лош је човек. Није ми то јасно, није то као када је неко феноменалан музичар на инструменту, певач, сликар, а лош је човек. Песник шаље поруку из срца, ако је лош као човек он не може да пише поеме о љубави и племенитим осећањима, него о освети, самоћи, болу итд.
  8. Волим
    Дидим got a reaction from Биљана, два in Српска редакција црквенословенског   
    Помаже Бог свима! Колико видим, не постоји издвојена тема на којој би се причало само о српској редакцији црквенословенског језика, па сам решио да је започнем и потрудићу се да то урадим на што бољи начин. Ако већ постоји тема а да је нисам видео, можете пребацити или ако је ово што пишем неко већ лепше објаснио, можете и обрисати. Мало сам се играо са повећавањем слова у насловима и са постављањем слика, да бих избегао претерану монотонију, пошто текста има много. Ако се коме буде свидело и буде му користило, биће ми особито мило.
     
    1. Да ли је језик у нашој цркви старословенски и зашто се зове "црквенословенски"?
     
    Старословенски језик је првобитни језик који су кодификовали Света браћа Ћирило и Методије, на основу јужнословенских говора из околине Солуна. Како је језик жива ствар и непрестано се мења, тако се за пар векова сам језик и начин писања довољно променио, нарочито под утицајем Словена из других крајева, да тај измењени језик називамо црквенословенски.
     
    И један и други језик су се у своје време називали просто - словенски. Данас, пошто у својој историји имамо неколико језика у различитим историјским раздобљима, најстаријој варијанти из времена Св. Ћирила и Методија смо дали име старословенски, а млађој варијанти која се користила у време Немањића црквенословенски. То име нисмо дали јер су њиме говорили неки Црквени Словени, већ зато што је тај језик првенствено користила Црква (народ је говорио врло сличним, али не сасвим истим језиком) и Црква га је кроз векове сачувала као литургијски језик све до данас, док се народни језик кроз векове све више и више мењао. Ко зна, можда ће и овом нашем садашњем језику неки будући Срби у далекој будућности дати неко друго име, ако тада буду говорили неким измењеним српским језиком.
     

     
     
    2. Шта је онда тај "српскословенски језик" који се помиње?
     
    "Српскословенски" није засебан језик. То је црквенословенски, али у српској редакцији. У оно време није било јавних школа као данас, писмених људи је било још мање, а књиге су биле реткост. Материјал на коме би се писало је био врло скуп, а књиге су се писале ручно, од стране мајсторских преписивача који су пажљиво исцртавали свако слово и украшавали књиге. Није било ни средстава масовне комуникације, па је често од једног словенског краја до другог требало и по неколико дана јахања.
     
    Под тим условима, свака држава је имала нека своја ситна правила како је писала и читала црквенословенски. Те варијанте се називају "редакцијама", па тако имамо српску, бугарску, руску... Српска и бугарска су готово идентичне и нисам ни сигуран да ли се оне уопште воде посебно. Руска редакција због велике удаљености има неке своје разлике у односу на српску. Ради скраћеног писања, српску и руску редакцију црквенословенског називамо српскословенски и рускословенски. То нису засебни језици, већ су и један и други црквенословенски језик.
     
     
    3. Како то да СПЦ не користи српскословенски, већ рускословенски?
     
    Многи мисле да се у нашој цркви користи српска редакција црквенословенског, она која се користила у време Светог Саве и Немањића. То није тако. У нашој цркви користи се руска редакција.
     
    Откуд код нас рускословенски и како смо изгубили српскословенско богослужење? Од пада под Турке 1459. године и краткотрајног трајања српских деспота под Угарском у Војводини, све више је било ратова, а све мање простора за књижевну делатност. Православље је од државне вере једне богате средњовековне краљевине и царевине спало на веру обесправљених сиромашних сељака у провинцији Османског султаната, која је некад била толерисана, а некад сурово прогоњена. Негде у време патријарха Арсенија Чарнојевића, а то је 1690. година, Срби су почели политички и војно да се организују унутар Аустријске царевине, где је постојао јак притисак за покатоличавање, а од ратова и сеоба је било све мање књига и све мање свештеника. Није био неуобичајен призор да свештеници буду неписмени, да знају напамет да поје али да не знају да пишу и читају.
     
    Тада на сцену ступа Русија коју молимо и од које тражимо свештенике, књиге и учитеље. Онај исти црквенословенски који је на коњима са Балкана и наших простора одјахао до далеког Кијева вековима раније, сада нам се из Москве и Санкт Петербурга вратио у мало измењеној форми, у облику руске редакције односно рускословенског језика.
     
    Тај језик се очувао у нашој цркви све до данас, када се постепено меша са модерним српским језиком. Српскословенски је нестао заувек. Истини за вољу, ни овај рускословенски код нас није баш исти као и рускословенски у Русији. Дали смо му неки наш печат, неке ствари читамо "по нашки", тако да се неки шале и кажу да је то сада српска редакције руске редакције.
     
     

     
     
     
    4. У чему се разликују српскословенски и рускословенски?
     
    Већ сам рекао, у питању је исти језик, црквенословенски. Разлика српскословенског и рускословенског је мало већа него разлика екавице и ијекавице. Као што су и екавица и ијекавица српски језик, а не засебни језици, тако су и српскословенски и рускословенски исти језик, само што имају неке разлике. Те разлике су углавном у читању и изговору и неке од њих ћу сада показати. Списак није потпун и ко год се сети још нечега нека слободно дода или исправи.
     
    Овде дајем линк ка онлајн буквару црквенословенског језика, до ког сам дошао захваљујући Милану Ракићу који га је поставио на другој теми. У питању је буквар руске редакције:
     http://www.svetosavlje.org/slovenski/bukvar/bukvar0203.htm
     
     
    4.1. JAT
     
    Слово Јат. Ово слово је разлог наше поделе на екавицу и ијекавицу, јер се у једним крајевима читало као Е, а у другима као (И)ЈЕ. У руској редакцији, чита се искључиво као ЈЕ. На пример:
    ВѢКЪ - српскословенски: век/вијек; рускословенски: вјек
    Ако се неко питао зашто служба звучи "ијекавски", то је због тога. Захваљујући овом слову, ми ни дан данас не знамо за некога из средњег века или касније, да ли је говорио на екавици или на ијекавици. Као што не знамо где се у немањићкој Србији чатило "хљеб наш насуштни дажд нам днес", а где "хлеб наш насуштни" и да ли је уопште било разлике, иако верујемо да јесте.
     
     
    4.2. ЈУС
    Слово Јус. Тачније, Јус мало, јер је постојало и Јус велико, али је избачено. Овај глас иако личи на А, није А већ "назално Е". То је оно Е које се изговара као кроз нос, када неко не говори "Шетао сам" него више личи на "Шентао сам". У српској редакцији се чита као Е, а у руској као ЈА.
    ИМѦ - српскословенски: име; рускословенски: имја
    ДА СВѦТИТСѦ ИМѦ ТВОЕ - срп. да светитсе име твое; рус. да сватитсја имја твое
     
    У српскословенском је постојало и слово ЈА и писало се Ꙗ. То је визуелно слично са Ѧ, тако да су Руси све спојили у једно слово (изузев на почетку речи!), па је немогуће без доброг познавања језика знати када је Е а када ЈА. Тако имамо:
    ДА ВОЗРАДУЕТСѦ ЗЕМЛѦ - срп. да в'зрадуетсе земља (да се узрадује земља)
     
     
    4.3. ДЗЕЛО
    Слово Дзело или Зјело. Ово слово које личи на латинично С, некада се читало као ДЗ али је и код Срба и код Руса прешло у обично З. Само је остало правило писања, где се пише З, а где S. У Македонији је опстао глас ДЗ, а и по неким нашим дијалектима се може чути, али не можемо знати да ли је у српскословенском у време Немањића ово било ДЗ или З, а у рускословенском је З.
    SВѢЗДА - срп. (д)звезда/(д)звијезда; рус. звјезда
     
     
    4.4. ШТА  
    Слово Шта. Као Ш, са квачицом у средини какву има слово Џ. Руси су га после због лакшег штампања визуелно изменили тако што су квачицу преместили удесно, попут оне у слову Ц и добили Щ. У српској редакцији се чита као ШТ, а у руској као ШЧ.
    СВѦЩЕNNАѦ ЛИЦА ПОЧИТОВАТИ - срп. свештенаја лица почитовати; рус. свјашченаја лица почитовати (прев. "свештена лица поштовати")
    Стари словенски говори су имали спојеве ШТ и ЖД који су очувани и у црквенословенском. У народном српском језику, ЖД је прешло у Ђ (рожден, пожди, межда → рођен, пођи, међа), а ШТ је негде прешло у Ћ, а негде је остало ШТ. На пример, у западним крајевима се каже опћина, свећеник, али ни у источним се више не каже свешта или просвештено, већ свећа и просвећено.
     
     
    4.5. ВЪ → ВО
     
    Слова Ъ и Ь називају се Дебело Јер и Танко Јер. То нису гласови, него полугласови и то је тешко објаснити писањем, мора да се изговори. Дебело Јер је онај полуглас који ученик испушта кад нешто незна, онај полуглас који изговарамо кад нам је нешто на врх језика а никако да се сетимо речи. У савременом српском се не пише, а понекад уместо њега ставимо апостроф, да би се знало да два слова нису спојена, него да између иде полуглас. Као кад се записује јужни говор, па пише С'д ћу да дођем. Није "сад", а није ни "сд".
     
    Тако се српскословенско КРЪСТЪ које се чита исто као и модерно "крст" у рускословенском претворило у КРЕСТЪ, СМЪРТЪ (смрт) у СМЕРТЪ итд. На сличан начин се и ВЪ- на почетку речи претворило у ВО-. Тако од српскословенског ВЪСКРЪСЪ (в'скрс) у рускословенском имамо ВОСКРЕСЪ. У модерном српском, наместо ВЪ (В') имамо У, па су тако в'станак, в'здигнуће, В'скрс постали устанак, уздигнуће, Ускрс, а преко руског имамо востанак, воздигнуће, Воскрес.
     

     
     
     
    Знајући ово, просечан Србин много лакше може да разуме црквенословенски. Свјати безсмертнии кад се прочита као "свети бесмртнии", одмах се разуме шта каже. Кљатва потребисја (клетва се уништи) кад се прочита "клетва потребисе", опет је јасније.
     
    О српскословенском може још доста да се пише, па ако неко зна, замолио бих га да допише који ред. Ово што сам ја написао су најелементарније ствари и мислим да је згодно са њима започети тему. Надам се да нисам направио неку грешку.
     
     
    Мене занимају два питања, па ако неко зна волео бих да ми одговори.
     
    1. Када је учење црквенословенског избачено из српских општих школа и у ком обиму се учило, док се учило?
    2. Да ли су током установљавања српског школства у Војводини у 18. веку, или након ослобођења Србије у 19. веку, постојале неке тежње да се обнови српска редакција?
  9. Волим
    Дидим got a reaction from farisejski.bukvojed in Српска редакција црквенословенског   
    Помаже Бог свима! Колико видим, не постоји издвојена тема на којој би се причало само о српској редакцији црквенословенског језика, па сам решио да је започнем и потрудићу се да то урадим на што бољи начин. Ако већ постоји тема а да је нисам видео, можете пребацити или ако је ово што пишем неко већ лепше објаснио, можете и обрисати. Мало сам се играо са повећавањем слова у насловима и са постављањем слика, да бих избегао претерану монотонију, пошто текста има много. Ако се коме буде свидело и буде му користило, биће ми особито мило.
     
    1. Да ли је језик у нашој цркви старословенски и зашто се зове "црквенословенски"?
     
    Старословенски језик је првобитни језик који су кодификовали Света браћа Ћирило и Методије, на основу јужнословенских говора из околине Солуна. Како је језик жива ствар и непрестано се мења, тако се за пар векова сам језик и начин писања довољно променио, нарочито под утицајем Словена из других крајева, да тај измењени језик називамо црквенословенски.
     
    И један и други језик су се у своје време називали просто - словенски. Данас, пошто у својој историји имамо неколико језика у различитим историјским раздобљима, најстаријој варијанти из времена Св. Ћирила и Методија смо дали име старословенски, а млађој варијанти која се користила у време Немањића црквенословенски. То име нисмо дали јер су њиме говорили неки Црквени Словени, већ зато што је тај језик првенствено користила Црква (народ је говорио врло сличним, али не сасвим истим језиком) и Црква га је кроз векове сачувала као литургијски језик све до данас, док се народни језик кроз векове све више и више мењао. Ко зна, можда ће и овом нашем садашњем језику неки будући Срби у далекој будућности дати неко друго име, ако тада буду говорили неким измењеним српским језиком.
     

     
     
    2. Шта је онда тај "српскословенски језик" који се помиње?
     
    "Српскословенски" није засебан језик. То је црквенословенски, али у српској редакцији. У оно време није било јавних школа као данас, писмених људи је било још мање, а књиге су биле реткост. Материјал на коме би се писало је био врло скуп, а књиге су се писале ручно, од стране мајсторских преписивача који су пажљиво исцртавали свако слово и украшавали књиге. Није било ни средстава масовне комуникације, па је често од једног словенског краја до другог требало и по неколико дана јахања.
     
    Под тим условима, свака држава је имала нека своја ситна правила како је писала и читала црквенословенски. Те варијанте се називају "редакцијама", па тако имамо српску, бугарску, руску... Српска и бугарска су готово идентичне и нисам ни сигуран да ли се оне уопште воде посебно. Руска редакција због велике удаљености има неке своје разлике у односу на српску. Ради скраћеног писања, српску и руску редакцију црквенословенског називамо српскословенски и рускословенски. То нису засебни језици, већ су и један и други црквенословенски језик.
     
     
    3. Како то да СПЦ не користи српскословенски, већ рускословенски?
     
    Многи мисле да се у нашој цркви користи српска редакција црквенословенског, она која се користила у време Светог Саве и Немањића. То није тако. У нашој цркви користи се руска редакција.
     
    Откуд код нас рускословенски и како смо изгубили српскословенско богослужење? Од пада под Турке 1459. године и краткотрајног трајања српских деспота под Угарском у Војводини, све више је било ратова, а све мање простора за књижевну делатност. Православље је од државне вере једне богате средњовековне краљевине и царевине спало на веру обесправљених сиромашних сељака у провинцији Османског султаната, која је некад била толерисана, а некад сурово прогоњена. Негде у време патријарха Арсенија Чарнојевића, а то је 1690. година, Срби су почели политички и војно да се организују унутар Аустријске царевине, где је постојао јак притисак за покатоличавање, а од ратова и сеоба је било све мање књига и све мање свештеника. Није био неуобичајен призор да свештеници буду неписмени, да знају напамет да поје али да не знају да пишу и читају.
     
    Тада на сцену ступа Русија коју молимо и од које тражимо свештенике, књиге и учитеље. Онај исти црквенословенски који је на коњима са Балкана и наших простора одјахао до далеког Кијева вековима раније, сада нам се из Москве и Санкт Петербурга вратио у мало измењеној форми, у облику руске редакције односно рускословенског језика.
     
    Тај језик се очувао у нашој цркви све до данас, када се постепено меша са модерним српским језиком. Српскословенски је нестао заувек. Истини за вољу, ни овај рускословенски код нас није баш исти као и рускословенски у Русији. Дали смо му неки наш печат, неке ствари читамо "по нашки", тако да се неки шале и кажу да је то сада српска редакције руске редакције.
     
     

     
     
     
    4. У чему се разликују српскословенски и рускословенски?
     
    Већ сам рекао, у питању је исти језик, црквенословенски. Разлика српскословенског и рускословенског је мало већа него разлика екавице и ијекавице. Као што су и екавица и ијекавица српски језик, а не засебни језици, тако су и српскословенски и рускословенски исти језик, само што имају неке разлике. Те разлике су углавном у читању и изговору и неке од њих ћу сада показати. Списак није потпун и ко год се сети још нечега нека слободно дода или исправи.
     
    Овде дајем линк ка онлајн буквару црквенословенског језика, до ког сам дошао захваљујући Милану Ракићу који га је поставио на другој теми. У питању је буквар руске редакције:
     http://www.svetosavlje.org/slovenski/bukvar/bukvar0203.htm
     
     
    4.1. JAT
     
    Слово Јат. Ово слово је разлог наше поделе на екавицу и ијекавицу, јер се у једним крајевима читало као Е, а у другима као (И)ЈЕ. У руској редакцији, чита се искључиво као ЈЕ. На пример:
    ВѢКЪ - српскословенски: век/вијек; рускословенски: вјек
    Ако се неко питао зашто служба звучи "ијекавски", то је због тога. Захваљујући овом слову, ми ни дан данас не знамо за некога из средњег века или касније, да ли је говорио на екавици или на ијекавици. Као што не знамо где се у немањићкој Србији чатило "хљеб наш насуштни дажд нам днес", а где "хлеб наш насуштни" и да ли је уопште било разлике, иако верујемо да јесте.
     
     
    4.2. ЈУС
    Слово Јус. Тачније, Јус мало, јер је постојало и Јус велико, али је избачено. Овај глас иако личи на А, није А већ "назално Е". То је оно Е које се изговара као кроз нос, када неко не говори "Шетао сам" него више личи на "Шентао сам". У српској редакцији се чита као Е, а у руској као ЈА.
    ИМѦ - српскословенски: име; рускословенски: имја
    ДА СВѦТИТСѦ ИМѦ ТВОЕ - срп. да светитсе име твое; рус. да сватитсја имја твое
     
    У српскословенском је постојало и слово ЈА и писало се Ꙗ. То је визуелно слично са Ѧ, тако да су Руси све спојили у једно слово (изузев на почетку речи!), па је немогуће без доброг познавања језика знати када је Е а када ЈА. Тако имамо:
    ДА ВОЗРАДУЕТСѦ ЗЕМЛѦ - срп. да в'зрадуетсе земља (да се узрадује земља)
     
     
    4.3. ДЗЕЛО
    Слово Дзело или Зјело. Ово слово које личи на латинично С, некада се читало као ДЗ али је и код Срба и код Руса прешло у обично З. Само је остало правило писања, где се пише З, а где S. У Македонији је опстао глас ДЗ, а и по неким нашим дијалектима се може чути, али не можемо знати да ли је у српскословенском у време Немањића ово било ДЗ или З, а у рускословенском је З.
    SВѢЗДА - срп. (д)звезда/(д)звијезда; рус. звјезда
     
     
    4.4. ШТА  
    Слово Шта. Као Ш, са квачицом у средини какву има слово Џ. Руси су га после због лакшег штампања визуелно изменили тако што су квачицу преместили удесно, попут оне у слову Ц и добили Щ. У српској редакцији се чита као ШТ, а у руској као ШЧ.
    СВѦЩЕNNАѦ ЛИЦА ПОЧИТОВАТИ - срп. свештенаја лица почитовати; рус. свјашченаја лица почитовати (прев. "свештена лица поштовати")
    Стари словенски говори су имали спојеве ШТ и ЖД који су очувани и у црквенословенском. У народном српском језику, ЖД је прешло у Ђ (рожден, пожди, межда → рођен, пођи, међа), а ШТ је негде прешло у Ћ, а негде је остало ШТ. На пример, у западним крајевима се каже опћина, свећеник, али ни у источним се више не каже свешта или просвештено, већ свећа и просвећено.
     
     
    4.5. ВЪ → ВО
     
    Слова Ъ и Ь називају се Дебело Јер и Танко Јер. То нису гласови, него полугласови и то је тешко објаснити писањем, мора да се изговори. Дебело Јер је онај полуглас који ученик испушта кад нешто незна, онај полуглас који изговарамо кад нам је нешто на врх језика а никако да се сетимо речи. У савременом српском се не пише, а понекад уместо њега ставимо апостроф, да би се знало да два слова нису спојена, него да између иде полуглас. Као кад се записује јужни говор, па пише С'д ћу да дођем. Није "сад", а није ни "сд".
     
    Тако се српскословенско КРЪСТЪ које се чита исто као и модерно "крст" у рускословенском претворило у КРЕСТЪ, СМЪРТЪ (смрт) у СМЕРТЪ итд. На сличан начин се и ВЪ- на почетку речи претворило у ВО-. Тако од српскословенског ВЪСКРЪСЪ (в'скрс) у рускословенском имамо ВОСКРЕСЪ. У модерном српском, наместо ВЪ (В') имамо У, па су тако в'станак, в'здигнуће, В'скрс постали устанак, уздигнуће, Ускрс, а преко руског имамо востанак, воздигнуће, Воскрес.
     

     
     
     
    Знајући ово, просечан Србин много лакше може да разуме црквенословенски. Свјати безсмертнии кад се прочита као "свети бесмртнии", одмах се разуме шта каже. Кљатва потребисја (клетва се уништи) кад се прочита "клетва потребисе", опет је јасније.
     
    О српскословенском може још доста да се пише, па ако неко зна, замолио бих га да допише који ред. Ово што сам ја написао су најелементарније ствари и мислим да је згодно са њима започети тему. Надам се да нисам направио неку грешку.
     
     
    Мене занимају два питања, па ако неко зна волео бих да ми одговори.
     
    1. Када је учење црквенословенског избачено из српских општих школа и у ком обиму се учило, док се учило?
    2. Да ли су током установљавања српског школства у Војводини у 18. веку, или након ослобођења Србије у 19. веку, постојале неке тежње да се обнови српска редакција?
  10. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from Благовесник in Српска редакција црквенословенског   
    Помаже Бог свима! Колико видим, не постоји издвојена тема на којој би се причало само о српској редакцији црквенословенског језика, па сам решио да је започнем и потрудићу се да то урадим на што бољи начин. Ако већ постоји тема а да је нисам видео, можете пребацити или ако је ово што пишем неко већ лепше објаснио, можете и обрисати. Мало сам се играо са повећавањем слова у насловима и са постављањем слика, да бих избегао претерану монотонију, пошто текста има много. Ако се коме буде свидело и буде му користило, биће ми особито мило.
     
    1. Да ли је језик у нашој цркви старословенски и зашто се зове "црквенословенски"?
     
    Старословенски језик је првобитни језик који су кодификовали Света браћа Ћирило и Методије, на основу јужнословенских говора из околине Солуна. Како је језик жива ствар и непрестано се мења, тако се за пар векова сам језик и начин писања довољно променио, нарочито под утицајем Словена из других крајева, да тај измењени језик називамо црквенословенски.
     
    И један и други језик су се у своје време називали просто - словенски. Данас, пошто у својој историји имамо неколико језика у различитим историјским раздобљима, најстаријој варијанти из времена Св. Ћирила и Методија смо дали име старословенски, а млађој варијанти која се користила у време Немањића црквенословенски. То име нисмо дали јер су њиме говорили неки Црквени Словени, већ зато што је тај језик првенствено користила Црква (народ је говорио врло сличним, али не сасвим истим језиком) и Црква га је кроз векове сачувала као литургијски језик све до данас, док се народни језик кроз векове све више и више мењао. Ко зна, можда ће и овом нашем садашњем језику неки будући Срби у далекој будућности дати неко друго име, ако тада буду говорили неким измењеним српским језиком.
     

     
     
    2. Шта је онда тај "српскословенски језик" који се помиње?
     
    "Српскословенски" није засебан језик. То је црквенословенски, али у српској редакцији. У оно време није било јавних школа као данас, писмених људи је било још мање, а књиге су биле реткост. Материјал на коме би се писало је био врло скуп, а књиге су се писале ручно, од стране мајсторских преписивача који су пажљиво исцртавали свако слово и украшавали књиге. Није било ни средстава масовне комуникације, па је често од једног словенског краја до другог требало и по неколико дана јахања.
     
    Под тим условима, свака држава је имала нека своја ситна правила како је писала и читала црквенословенски. Те варијанте се називају "редакцијама", па тако имамо српску, бугарску, руску... Српска и бугарска су готово идентичне и нисам ни сигуран да ли се оне уопште воде посебно. Руска редакција због велике удаљености има неке своје разлике у односу на српску. Ради скраћеног писања, српску и руску редакцију црквенословенског називамо српскословенски и рускословенски. То нису засебни језици, већ су и један и други црквенословенски језик.
     
     
    3. Како то да СПЦ не користи српскословенски, већ рускословенски?
     
    Многи мисле да се у нашој цркви користи српска редакција црквенословенског, она која се користила у време Светог Саве и Немањића. То није тако. У нашој цркви користи се руска редакција.
     
    Откуд код нас рускословенски и како смо изгубили српскословенско богослужење? Од пада под Турке 1459. године и краткотрајног трајања српских деспота под Угарском у Војводини, све више је било ратова, а све мање простора за књижевну делатност. Православље је од државне вере једне богате средњовековне краљевине и царевине спало на веру обесправљених сиромашних сељака у провинцији Османског султаната, која је некад била толерисана, а некад сурово прогоњена. Негде у време патријарха Арсенија Чарнојевића, а то је 1690. година, Срби су почели политички и војно да се организују унутар Аустријске царевине, где је постојао јак притисак за покатоличавање, а од ратова и сеоба је било све мање књига и све мање свештеника. Није био неуобичајен призор да свештеници буду неписмени, да знају напамет да поје али да не знају да пишу и читају.
     
    Тада на сцену ступа Русија коју молимо и од које тражимо свештенике, књиге и учитеље. Онај исти црквенословенски који је на коњима са Балкана и наших простора одјахао до далеког Кијева вековима раније, сада нам се из Москве и Санкт Петербурга вратио у мало измењеној форми, у облику руске редакције односно рускословенског језика.
     
    Тај језик се очувао у нашој цркви све до данас, када се постепено меша са модерним српским језиком. Српскословенски је нестао заувек. Истини за вољу, ни овај рускословенски код нас није баш исти као и рускословенски у Русији. Дали смо му неки наш печат, неке ствари читамо "по нашки", тако да се неки шале и кажу да је то сада српска редакције руске редакције.
     
     

     
     
     
    4. У чему се разликују српскословенски и рускословенски?
     
    Већ сам рекао, у питању је исти језик, црквенословенски. Разлика српскословенског и рускословенског је мало већа него разлика екавице и ијекавице. Као што су и екавица и ијекавица српски језик, а не засебни језици, тако су и српскословенски и рускословенски исти језик, само што имају неке разлике. Те разлике су углавном у читању и изговору и неке од њих ћу сада показати. Списак није потпун и ко год се сети још нечега нека слободно дода или исправи.
     
    Овде дајем линк ка онлајн буквару црквенословенског језика, до ког сам дошао захваљујући Милану Ракићу који га је поставио на другој теми. У питању је буквар руске редакције:
     http://www.svetosavlje.org/slovenski/bukvar/bukvar0203.htm
     
     
    4.1. JAT
     
    Слово Јат. Ово слово је разлог наше поделе на екавицу и ијекавицу, јер се у једним крајевима читало као Е, а у другима као (И)ЈЕ. У руској редакцији, чита се искључиво као ЈЕ. На пример:
    ВѢКЪ - српскословенски: век/вијек; рускословенски: вјек
    Ако се неко питао зашто служба звучи "ијекавски", то је због тога. Захваљујући овом слову, ми ни дан данас не знамо за некога из средњег века или касније, да ли је говорио на екавици или на ијекавици. Као што не знамо где се у немањићкој Србији чатило "хљеб наш насуштни дажд нам днес", а где "хлеб наш насуштни" и да ли је уопште било разлике, иако верујемо да јесте.
     
     
    4.2. ЈУС
    Слово Јус. Тачније, Јус мало, јер је постојало и Јус велико, али је избачено. Овај глас иако личи на А, није А већ "назално Е". То је оно Е које се изговара као кроз нос, када неко не говори "Шетао сам" него више личи на "Шентао сам". У српској редакцији се чита као Е, а у руској као ЈА.
    ИМѦ - српскословенски: име; рускословенски: имја
    ДА СВѦТИТСѦ ИМѦ ТВОЕ - срп. да светитсе име твое; рус. да сватитсја имја твое
     
    У српскословенском је постојало и слово ЈА и писало се Ꙗ. То је визуелно слично са Ѧ, тако да су Руси све спојили у једно слово (изузев на почетку речи!), па је немогуће без доброг познавања језика знати када је Е а када ЈА. Тако имамо:
    ДА ВОЗРАДУЕТСѦ ЗЕМЛѦ - срп. да в'зрадуетсе земља (да се узрадује земља)
     
     
    4.3. ДЗЕЛО
    Слово Дзело или Зјело. Ово слово које личи на латинично С, некада се читало као ДЗ али је и код Срба и код Руса прешло у обично З. Само је остало правило писања, где се пише З, а где S. У Македонији је опстао глас ДЗ, а и по неким нашим дијалектима се може чути, али не можемо знати да ли је у српскословенском у време Немањића ово било ДЗ или З, а у рускословенском је З.
    SВѢЗДА - срп. (д)звезда/(д)звијезда; рус. звјезда
     
     
    4.4. ШТА  
    Слово Шта. Као Ш, са квачицом у средини какву има слово Џ. Руси су га после због лакшег штампања визуелно изменили тако што су квачицу преместили удесно, попут оне у слову Ц и добили Щ. У српској редакцији се чита као ШТ, а у руској као ШЧ.
    СВѦЩЕNNАѦ ЛИЦА ПОЧИТОВАТИ - срп. свештенаја лица почитовати; рус. свјашченаја лица почитовати (прев. "свештена лица поштовати")
    Стари словенски говори су имали спојеве ШТ и ЖД који су очувани и у црквенословенском. У народном српском језику, ЖД је прешло у Ђ (рожден, пожди, межда → рођен, пођи, међа), а ШТ је негде прешло у Ћ, а негде је остало ШТ. На пример, у западним крајевима се каже опћина, свећеник, али ни у источним се више не каже свешта или просвештено, већ свећа и просвећено.
     
     
    4.5. ВЪ → ВО
     
    Слова Ъ и Ь називају се Дебело Јер и Танко Јер. То нису гласови, него полугласови и то је тешко објаснити писањем, мора да се изговори. Дебело Јер је онај полуглас који ученик испушта кад нешто незна, онај полуглас који изговарамо кад нам је нешто на врх језика а никако да се сетимо речи. У савременом српском се не пише, а понекад уместо њега ставимо апостроф, да би се знало да два слова нису спојена, него да између иде полуглас. Као кад се записује јужни говор, па пише С'д ћу да дођем. Није "сад", а није ни "сд".
     
    Тако се српскословенско КРЪСТЪ које се чита исто као и модерно "крст" у рускословенском претворило у КРЕСТЪ, СМЪРТЪ (смрт) у СМЕРТЪ итд. На сличан начин се и ВЪ- на почетку речи претворило у ВО-. Тако од српскословенског ВЪСКРЪСЪ (в'скрс) у рускословенском имамо ВОСКРЕСЪ. У модерном српском, наместо ВЪ (В') имамо У, па су тако в'станак, в'здигнуће, В'скрс постали устанак, уздигнуће, Ускрс, а преко руског имамо востанак, воздигнуће, Воскрес.
     

     
     
     
    Знајући ово, просечан Србин много лакше може да разуме црквенословенски. Свјати безсмертнии кад се прочита као "свети бесмртнии", одмах се разуме шта каже. Кљатва потребисја (клетва се уништи) кад се прочита "клетва потребисе", опет је јасније.
     
    О српскословенском може још доста да се пише, па ако неко зна, замолио бих га да допише који ред. Ово што сам ја написао су најелементарније ствари и мислим да је згодно са њима започети тему. Надам се да нисам направио неку грешку.
     
     
    Мене занимају два питања, па ако неко зна волео бих да ми одговори.
     
    1. Када је учење црквенословенског избачено из српских општих школа и у ком обиму се учило, док се учило?
    2. Да ли су током установљавања српског школства у Војводини у 18. веку, или након ослобођења Србије у 19. веку, постојале неке тежње да се обнови српска редакција?
  11. Волим
    Дидим got a reaction from Aleksandra_A in Magija i astrologija   
    Нажалост, магија и астрологија нису празноверје, него духовна гадост, бар према нашем учењу. 50 година се кроз школски систем инсистирало да су астрологија, окултизам и сл. празноверице, па откуд онда толико људи који дефинитивно нису ни глупи ни необразовани, да трче код астролога и плаћају израде наталних карти?
    Ево, нека се само на овом форуму јаве људи који нису тражили да им се ради натална карта. Број оних који се не буду јавили биће довољан.
    Астрологија није "гадост" јер је празноверица, него јер загађује наш духовни живот и премешта нам фокус са битних ствари на небитне. Каква је мудрост астрологије што из наталне карте може да нам прочита карактер и битне животне догађаје? Такве ствари може да зна свако ко нас добро познаје, али не, ми се одушевимо јер нам такве ствари саопшти незнанац, па му после трчимо по савете као да има дар пророштва, а нема. Јесте чудно како то функционише и тиме можда и може да се бави неко ко је апсолутно духовно зрео и стабилан, али за нормалног човека то су апсолутно безвредне информације јер их он већ зна. Него га заинтригира како други то може да зна тумачећи положаје звезда, па уместо да нпр. девојка ради на себи, својим унутрашњим и спољним квалитетима, шири круг пријатеља и сл. не би ли нашла дечка, она се зароби у тражењу правог тренутка међу звездама када ће га упознати, а о момцима које упознаје суди о датуму и времену када су се родили. Или мајке које уместо да подижу лош квалитет односа са својом децом ког су ионако свесне, траже такве савете од астролога. Тотално премештање фокуса. Ако још неко види наш проблем, то уопште не значи да он зна и решење. Како нажалост завршавају познати астролози, често и трагично, може се видети колику им је контролу над сопственим животом донело то што умеју да га прочитају из наталне карте. Никакву. Могао бих о овоме још много, али да не досађујем.
    Магија је посебно интересантна тема, нарочито фантастичне приче се могу чути од људи из источне Србије. За те ствари не знам како функционишу, да ли је у питању људски страх, сугестија, подсвесни утицај или неке неистражене способности људског ума да делује на друге умове, не знам. Само ми је мистерија да међу хришћанима постоји толики страх од врачара, чини и нижих демона и да је он већи од страха од Бога. Ја разумем да се човек у моменту више уплаши од зле државне власти или неког насилника који га држи заробљеног него од Бога, али зар у духовном смислу није далеко страшнији грех уопште се плашити од нечијих "чини" јер све и да су истините, зар страх од тих ствари не значи да човек већи значај придаје неким нижим демонима него Богу? Без обзира да ли је празноверица или не.
  12. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from Aleksandra_A in "Краљицa магије" нема место у цркви   
    Обратите пажњу на то да гатање није "гад пред Господом" зато што је глупо, смешно и нетачно, већ управо зато што је у 90% случајева тачно и погађа у центар, али духовно прља човека и удаљава га од сличности са Христом.
    Коме год је добар астролог радио наталну карту, зна то. А дивим се онима који су кроз оне ратне и бедне 90-те (не поновиле се) прошли, а да су одолели да за чланове своје породице не ураде хороскопе.
    Нема суштинске разлике између гледања у пасуљ и шољу или израде натала. Још је гледање у пасуљ и теже, јер захтева интуицију и надареност, док астрологијом свако може да се бави ако проучи књиге.
    Мени је ових полу-паганских врачара и видовњака који шурују са иконама и црквеним предметима жао. Старац Пајсије је говорио о таквима у Грчкој и о искуствима људи који су у контакту са њима имали краткотрајну корист, али дугорочну духовну штету.
  13. Волим
    Дидим got a reaction from Gligorije in Уморни од православља?   
    После дуго времена, да се и ја јавим на форуму... Не знам да ли су остали имали оваква искуства.
    Ја сам до недавно био "уморен" од православља. Не од хришћанског морала и љубави према ближњем, то је нешто око чега нисам имао дилеме, него од црквеног живота и личног односа према Богу. Многе ствари су се пољуљале и једноставно скоро ништа више нисам могао искрено да радим из верског живота, па сам и престао, а кренуло је са тиме да сам престао да идем на литургије, а на које и иначе нисам редовно ишао него тако, једном месечно у просеку. Дошло је дотле да сам чак и молитву баталио, све што сам мислио да знам довео сам под знак питања, а од духовности сам сачувао само нешто што бих могао назвати "мисаоно ћутање пред Богом". Да не идем у детаље како и због чега, свако има неке своје разлоге.
    Наравно, нисам ништа замрзео. У свим овим "јавним расправама" увек сам бранио Цркву, традицију увек испоштовао, само нисам више био срцем уз то и нисам то носио у срцу. Ма, као већина која још није пронашла веру, само што сам ја имао неку веру, па изгубио.
    Али се опет све преокренуло кад смо добили принову. То је просто невероватно како рађање живота, новог људског бића може човеку да преокрене перспективу. Не могу ни да замислим како тек мајка може то да осећа, то је нешто о чему се толико прича и што смо толико сви на то припремљени, сви су по друштвеним мрежама толико иритантно одушевљени сваким покретом своје бебе, а опет кад те задеси, као да си се пробудио из неког сна и одједном свети видиш боље и другачије. Или мислиш да је тако.
    Ја сам сад застао збуњен као Љевин у Ани Карењиној. Ево, мало са стране, први пут сам са својим мислима после дужег времена и искрено, плаше ме те промене у вери. Пролазимо кроз срећне тренутке у животу и чини нам се као да анђели око нас певају, пролазимо кроз тешке и чини нам се да је боље и у паклу бити него наставити вуцарати се по земљи... Како је лако имати веру и живети искрено хришћанским животом кад ти ствари крену потаман или кад је онај период "ведрине" након "невремена". Ако би човек требао да у нешто буде сигуран, требао би да буде сигуран у себе и у свој однос са Богом, мене та несталност плаши и реална могућност да човек свој крај неплански дочека баш у некој фази када је најудаљенији од Бога.
  14. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from obi-wan in Богата или сиромашна Црква?   
    Да храм буде чист, а клир да исказује скромност. Неће никоме круна пасти с главе ако прошета 400 метара од паркинга истим оним тротоаром којим иде паства, чак ће га и људи више поштовати. Нико неће осудити златом опточен олтар или скупоцено осликане зидове храма, него ће осудити златан знак мерцедеса и скупе уметнине на зидовима где владике живе.
    Ако је неко на свету неповерљив према католицима и ако их не воли, то смо ми. А само гледамо како овај папа Франциско купује и наша срца својим скромним понашањем иако је реално 200 пута богатији од било ког српског владике.
    Патријарх Павле није био светац коме треба да се издалека дивимо као неком чуду, он је био човек који нам је својом мером дао задатак да бар покушамо да нам наредни корак буде корак у скромност и смиреност, а не корак у раскош и разметање. Не само владикама, него и свима нама, обичним верницима, али они су лице цркве, народ је тело. И то све људи знају, одговор је само у њима самима да ли желе да буду пастири или владари.
  15. Волим
    Дидим got a reaction from Поуке.орг инфо in Богата или сиромашна Црква?   
    Да храм буде чист, а клир да исказује скромност. Неће никоме круна пасти с главе ако прошета 400 метара од паркинга истим оним тротоаром којим иде паства, чак ће га и људи више поштовати. Нико неће осудити златом опточен олтар или скупоцено осликане зидове храма, него ће осудити златан знак мерцедеса и скупе уметнине на зидовима где владике живе.
    Ако је неко на свету неповерљив према католицима и ако их не воли, то смо ми. А само гледамо како овај папа Франциско купује и наша срца својим скромним понашањем иако је реално 200 пута богатији од било ког српског владике.
    Патријарх Павле није био светац коме треба да се издалека дивимо као неком чуду, он је био човек који нам је својом мером дао задатак да бар покушамо да нам наредни корак буде корак у скромност и смиреност, а не корак у раскош и разметање. Не само владикама, него и свима нама, обичним верницима, али они су лице цркве, народ је тело. И то све људи знају, одговор је само у њима самима да ли желе да буду пастири или владари.
  16. Волим
    Дидим got a reaction from АлександраВ in Богата или сиромашна Црква?   
    Да храм буде чист, а клир да исказује скромност. Неће никоме круна пасти с главе ако прошета 400 метара од паркинга истим оним тротоаром којим иде паства, чак ће га и људи више поштовати. Нико неће осудити златом опточен олтар или скупоцено осликане зидове храма, него ће осудити златан знак мерцедеса и скупе уметнине на зидовима где владике живе.
    Ако је неко на свету неповерљив према католицима и ако их не воли, то смо ми. А само гледамо како овај папа Франциско купује и наша срца својим скромним понашањем иако је реално 200 пута богатији од било ког српског владике.
    Патријарх Павле није био светац коме треба да се издалека дивимо као неком чуду, он је био човек који нам је својом мером дао задатак да бар покушамо да нам наредни корак буде корак у скромност и смиреност, а не корак у раскош и разметање. Не само владикама, него и свима нама, обичним верницима, али они су лице цркве, народ је тело. И то све људи знају, одговор је само у њима самима да ли желе да буду пастири или владари.
  17. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from АлександраВ in Umro Oliver Dragojević   
    Слушај, не пада ми на памет да по рандом темама дискутујем о Праљку због тога што ме Снежана прогони по темама и баца Праљка на моје цитате, јер је љута што је на једној теми од пре 6 месеци, док је била модератор, испала осиона и неурачунљива и за то добила казну.
    Неколико људи ми се од тад обратило и рекли да су погрешили што су тад учествовали у тој хајци, а ти пошто нећеш, ја ћу овај твој пост где пишеш да си "видео" како ја пишем "хвалоспеве" о Праљку пријавити као клевету, а њену упадицу као провокацију са намером да се саботира тема. Па нека модератори о томе воде рачуна.
    Ја до сада никад нисам реметио рад форума, нити сам се икоме непристојно обраћао, увек сам се трудио да смирим страсти, чак и помирим људе који упадну у свађу, своје мишљење гледам да аргументујем и изложим на писмен начин и на време се повлачим из дискусије ако видим да је узалудна.
  18. Свиђа ми се
    Дидим је реаговао/ла на RYLAH у Umro Oliver Dragojević   
    Јел овде неко порицао све ово што си написао, да је лик био екскрамент људске врсте? Ја се тиме, колико се сећам, нисам ни бавио.
    Бавио сам се раздвајањем уметика од његове уметности, јер је кренула прича да би један форумаш протерао све Србе који слушају Оливерове песме.
  19. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from Branislav81 in Идентитет форумаша   
    Неко ко у потрази за истином критички све посматра и преиспитује, нарочито ствари у које верује и у које је убеђен. Зато сам и узео псеудоним Дидим, по апостолу Томи "дидиму" (близанцу) који је сумњао чак и у Христово васкрсење док га очима није видео и опипао ране од распећа.
    Негде је неко рекао да мушкарци искушавају идеје - нападају их и боцкају са свих страна док не установе да ли су исправне или нису, док жене то раде са мушкарцима.
  20. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from Вилер Текс in Предност ћирилици, казне до милион динара   
    Грешиш, крезуби плебс користи латиницу као примарно писмо. Ћирилица је већ одавно изгубила статус народног писма, у народу се користи само код мањине. Ћирилица је постала писмо културне елите... и понеког националистичко-патриотског удружења.
  21. Радостан
    Дидим got a reaction from drvce in Који ( чији ) вам се никови допадају на форуму...?   
    Мене "дрвце" увек подсети на ћевабџиницу "Ћирино дрвце" у Гоце Делчева... Подобре пљескавице имају.
  22. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from Лидија Миленковић in Umro Oliver Dragojević   
    Увек постоје два екстрема, да не кажем две екстремне групе идиота. Једни, тупи за било шта племенито, који дан његове смрти користе за изливе сопствених фрустрација и офирање сопствене глупости и други, тупи за било какву свест о одговорности појединца, који у том РИП-овању са пољупцима и личним порукама подсећају на оне идиоте који су се гурали на кога ће да падне Биберова пљувачка, кад је са терасе пљувао на фанове.
    Ваљда постоји нека мера. Помињање Лени Рифенштал је замало пун погодак, јер је она бар кориговала свој став. Овај човек није један од оних поштених хрватских уметника-националиста, попут нпр. Предрага Раоса који такође сматра да је Хрватска била "окупирана" у Југославији и који подржава отцепљење ратом 1990-их, али осуђује сваки злочин, јавно говори да је Олуја била злочиначка акција и јавно говори да су хрватски Срби протерани етничким чишћењем, а Туђмана назива криминалцем, а Готовину злочинцем. И као хрватски националиста не види ништа спорно да гостује нити у Бањој Луци, нити у Београду. А ово, да не кажем г**но од човека, ћути као мулац над злочинима над Србима у Сплиту, слави Олују, Маркача и Готовину назива "ослободиоцима", а као реакцију на прогон 250.000 Срба из те његове Далмације има да им каже "Далеко им лепа кућа". Када умре такав човек, то баш и није да се отвори тема на ЖРУ, постављају његове љубавне песме, а његова личност још и брани, као, живео је у "блаженом незнању", био је "слуђен" и слично. Јесте да овде има ликова који на форум долазе само због мушко-женског ћаскања и постављања клипова за лаку ноћ, али ово ваљда ипак није Фејсбук него форум православних хришћана који би требало да има мало интелектуалнији приступ овој теми.
     
  23. Свиђа ми се
    Дидим got a reaction from Аристарх in Предност ћирилици, казне до милион динара   
    Грешиш, крезуби плебс користи латиницу као примарно писмо. Ћирилица је већ одавно изгубила статус народног писма, у народу се користи само код мањине. Ћирилица је постала писмо културне елите... и понеког националистичко-патриотског удружења.
  24. Хахаха
    Дидим got a reaction from Дијана. in Идентитет форумаша   
    Неко ко у потрази за истином критички све посматра и преиспитује, нарочито ствари у које верује и у које је убеђен. Зато сам и узео псеудоним Дидим, по апостолу Томи "дидиму" (близанцу) који је сумњао чак и у Христово васкрсење док га очима није видео и опипао ране од распећа.
    Негде је неко рекао да мушкарци искушавају идеје - нападају их и боцкају са свих страна док не установе да ли су исправне или нису, док жене то раде са мушкарцима.
  25. Волим
    Дидим got a reaction from Марина Савковић in Предност ћирилици, казне до милион динара   
    Ја волим да путујем и од велике ми је користи када су у страним земљама доступни натписи и преводи на енглески и мислим да је то ствар гостопримства.
    Против латинице као допунског писма немам ништа, али за српски језик у јавној употреби треба да се користи искључиво ћирилица.
×
×
  • Креирај ново...