Jump to content

Miloš Tasić

Члан
  • Број садржаја

    6
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Miloš Tasić је реаговао/ла на Иван Ц. у Да ли бисте примили вакцину против ковид-19?   
    Такође, добронамеран савет браћи и сестрама: нема игре са овом пошашћу, колико год некоме изгледало наивно. Толико сам изгубио снагу да ми се скоро ово није десило, а имам најблаже могуће симптоме, као и сви у породици. Никако не слушајте ове религиозне фанатике који без проблема хоће да жртвују свачији живот сем свог. Мислим, слушајте их ако вам је толико мало стало до вас и ближњих, одакле знам... ваша ствар.
    Ја се искључиво саветујем са својим лекаром око лечења. Сваки владика има право да износи овакав или онакав став, сваки свештеник и сваки човек генерално, али то је само њихов лични став. Ја ово гледам из позиције човекољубља а не само здравља. Моје је да учиним све да заштитим здравље другог, тако што штитим и себе. Коме то није јасно, мора да има проблем са перцепцијом стварности у којој живимо.
     
  2. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Н И Н Е in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  3. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Sanja Т. in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  4. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Ana B. in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  5. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Dominika in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  6. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Smaragdni kamičak in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  7. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from geronymo in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  8. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Лидија Миленковић in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  9. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from шпиља in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  10. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Панарет in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  11. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Предраг М in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  12. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Smaragdni kamičak in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  13. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Јелена М. in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  14. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Јелена М. in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  15. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Драшко in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  16. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Лапис Лазули in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  17. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Djon Vejn in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  18. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from Лидија Миленковић in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  19. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Vladan :::. in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  20. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Vladan :::. in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  21. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from goranger in Слике форумаша   
    Solun, crkva Svetog Dimitrija








  22. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Broken in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Crkva Svetog Dimitrija, Solun

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију


  23. Свиђа ми се
    Miloš Tasić got a reaction from Broken in Слике форумаша   
    Auu jes zapravo promašio sam grupu a tako je kad ne staviš naočare [emoji39][emoji39][emoji39]

    Послато са DUB-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију

  24. Волим
    Miloš Tasić је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо у Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић): Чуђење као почетак вере и мудрости (Дивљење, поглед и кинеско хришћанство)   
    Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). 

    Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда.
    Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). 
    Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења.
    Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз.
    За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе.
    И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). 
    Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness).
    У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду.
    О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло.
    Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца.
    Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. 
    А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству.
    Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“…

    Извор: Теологија.нет

    View full Странице
  25. Волим
    Miloš Tasić got a reaction from nebica933 in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    арх.Никодимос и хор "Бранко" - Нишка Саборна црква, са вечерашњег фестивала духовне музике „Музички едикт“

×
×
  • Креирај ново...