Jump to content

Светлана Молдован

Члан
  • Број садржаја

    0
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Светлана Молдован је реаговао/ла на deda у Шта радите ....како сте.....?   
    Па недељом пре подне сам у цркви на Литургији а после у кафани преко пута, пијемо кафу, ратлук и тако то.
    Кад не одем на Литургију у недељу, цео дан ми је некако безвезе. Осећам се празно. Много занимљив осећај. Као да сам пропустио нешто много важно. Нпр, није ми такав осећај ако сам пропустио Литургију радним даном али недељом...уф..то ми је већ трип неки. И онда после Литургије дођем кући, чека ме клопа. Па опет кафа али сад са дневном штампом. Уживанција. Цео дан је посебан, ритуалан.
    Али, кад останем да спавам из одређених разлога (читај, изашао увече у град и слично) онда ми је дан бљак.
  2. Волим
    Светлана Молдован је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Такође бих додао да одлуци да се склопи црквени брак мора да претходи озбиљна духовна припрема. Брак је као и монашки завет, обавеза коју преузимамо пред Богом и завет да ћемо Господу служити не више као индивидуе већ у заједници са другима. И брак и монаштво у суштини подразумевају одрицање од свог ега и сопствених себичних жеља. Велики проблем у времену у коме живимо јесте да многи улазе у брак више у налету осећања привлачности, а мање са свешћу да је реч о обавези и посебној врсти подвига. Отуда је предбрачни испит постао форма, а све више је захтева за црквеним разводима који се, нажалост, олако дају, а потом се опет трчи у нове црквене бракове, као да је реч о грађанском уговору. Православна Црква је дозволили могућност другог брака као крајње снисхођење да се не би живело у греху, а не као нешто што је уобичајено и део редовне процедуре. Отуда и разлика између обреда свете тајне брака и другобрачног обреда који је покајног карактера. У општој атмосфери секуларизације све чешће се не прави разлика и црквени бракови се своде на свадбени ритуал, а разводи бракова постају све више слични бракоразводним парницама на грађанским судовима. Ово је јако опасно. Црквени брак је нешто за што се треба духовно припремити и бити свестан да се од супружника тражи подвиг да одрже заједницу љубави и да до краја остану посвећени једно другоме гледајући пре свега на своју заједницу као заједницу која је запечаћена крвљу Христовом. Зато би обред свете тајне брака требало обављати пре свега у литургијском контексту јер је то и коначни смисао те заједнице. Причешћем Телом и Крвљу Христовом супружници примају на себе завет и обавезу да живе у Христу као једно тело и деле све радости и туге као један у Христу. Ако се брак тако не схвати можемо радије говорити о кохабитацији две особе било због међусобне привлачности или неких других интереса. Наравно, то више нема везе са Светом Тајном брака.
    Када се брак сагледа у овој, евхаристијској перспективи, он није суштински различит од монаштва јер у монаштву главни подвиг није да човек живи без брака, у неким натприродним аскетским трудовима (као да је то Богу потребно), већ да се пре свега научи да живи заједно са другима и да се одрекне своје воље ради љубави према другоме и заједници у којој живи, а пре свега ради Христа. Подвиг служи томе да нас научи да живимо евхаристијски, да делимо и благодаримо дарове које нам је Бог дао. То је најтежи подвиг јер имамо источне аскете који мало једу и спавају, али тешко могу да живе са другима. Циљ хришћанског подвига није постизање одређених аскетских способности, већ оспособљавање себе за заједницу, за љубав, за то да другога доживљавамо заиста као део свог бића и да чувамо ту заједницу по цену наше највеће жртве. То је најтежи подвиг јер све друго лакше иде. Тако је и у браку. Треба бити спреман прихватити другога са свим слабостима Христа ради и ради светиње брака као освештаног начина живота човека и жене у Христу.
×
×
  • Креирај ново...