Jump to content

Archan631

Члан
  • Content Count

    43
  • Joined

  • Last visited

About Archan631

  • Rank
    Напише по коју

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

614 profile views
  1. Ajde, da ne širimo. Ukratko: jeste bitno. A za "Eli, eli lama azavtani" mislim da postoji konsenzus, o tome šta to znači, pa nije bitno šta ja mislim. Koliko shvatam, tu Isus citira psalam, koji počinje tim rečima. A psalam otvara filozofsko pitanje, zašto Bog ostavlja Izrael, zar je Zavet prestao da važi; zatim nagoveštava da su neprijatelji blizu, čim se Bog udalji i na kraju završava slavljenjem Boga, anticipirajući božju pomoć. Isus upravo podseća na kriznu situaciju u kojoj se Izrael istorijski nalazi, zbog okupatora koji preti, a moguće i na duhovnu krizu, zbog odmetništva jevreja od Boga, odbacivanjem Isusa itd.
  2. Trebaš pitati onoga od koga si to čuo, šta je time hteo da kaže. Jer ovako rečeno, ne liči ni na teologiju ni na logiku. Kada se kaže da samo Bog može da uzme život, najčešće je u pitanju kontekst, kao npr. u slučaju eutanazije, kada je oduzimanje života akt milosrđa, ali je opravdanost takvog akta pod velikim znakom pitanja. Onda je argumenat taj da samo Bog ima to pravo. Ako postoji život nakon ovog, koja bi bila svrha takvog života i po čemu bi se taj drugi život razlikovao od ovog? Zašto bi postojala dva života, pre i nakon smrti i šta bi onda smrt u stvari bila? Ово што сам назначио, сасвим разумем, и то ми је прихватљиво, Meni baš i nije prihvatljivo, ako se ostavi ovako, bez objašnjenja. Da li onda Bog odlučuje i o tome kada neko oduzme sebi život, da li je i to Božja odluka? A ako Bog odluči da oduzme život bebama u cunamiju i sl. onda to otvara problem teodikeje, tj. kakav je to Bog? Pitanja o zagrobnom životu postavljaš uzalud. Jer se po tome razlikuju ne samo pravoslavni i katolici, nego i pravoslavni među sobom. Razlog tome je što ta oblast nije pokrivena dogmom, nego se radi o spekulacijama, koje je stvarao kako je god ko najbolje umeo.
    Naziv fajla je i-3.pdf. Tekst međutim postoji samo do ovog dela, koji je kraj prvog toma: ДЕО ДРУГИ - ОДЕЉАК ДРУГИ Однос Бога према твари - Бог као Промислитељ 51. Припрема незнабожаца за Спаситеља и спасење U sadržaju postoje linkovi koji su beskorisni. Tipično srpski konfuzan poduhvat. Taman mislite da ste nešto našli, kad ono ćorak. Da je nešto drugo u pitanju... Ali kapitalno delo srpskog svetitelja...
  3. Bezgrešno začeće se odnosi na bogorodicu i pravoslavni to učenje osuđuju kao katoličku jeres.
  4. Pre bilo kakve polemike trebate se dogovoriti šta su duh, duša i telo. Neko je pominjao da Crkva kaže da je duša zajednica duha i tela. To bi značilo da kada telo umre, nema ni duše; onda ostaje samo duh i trebate govoriti samo o duhu u zagrobnom životu. Osim kada se radi o Isusu, jer je on vaskrsao u telu. Ali to je u konfliktu sa predanjem koje kaže kako se muke u paklu ublaže kada se grešnima dopusti da nekada nazru lik onog drugog. A ako se vide, onda tu ima i tela. Kakvog tela, ako se "fino telo" dobija tek nakon vakrsenja? Kada pitaju sveštenike o tome, kaže im se "samo ti čitaj bibliju i poštuj oca i mater, a to što ti pitaš, ima ko zna". Pa, predlažem da nađete toga ko zna, pa kad se on dogovori sa svima drugima koji znaju i svi pravoslavni budu imali zajednički stav oko upotrebe termina duh, duša i telo, tek onda ima smisla da ovde ispravljate krive Drine. A šta kaže Pismo: Logično bi iz ovoga sledilo da je čovek već stvoren, da se pod čovekom podrazumeva neživo telo, a onda mu je udahnut duh, čime to telo postaje živa duša. Ovo bi značilo da živa duša ustvari znači živ čovek. Ali ovo bi onda značilo da ako duša još nije udahnuta u neživo telo, onda ona još uvek nije "duša živa", nego je "neživa"? Što je bez veze i pretpostavljam da objašnjenje glasi da se duša stvara tek u tom trenutku udahnuća duha. A ovo je opet besmisleno, jer šta će nam ovde uopšte duša? Imamo neživo telo, imamo duh koji daje život, sve što nam treba su duh i telo. Zašto je uopšte uvedena duša? Zašto uopšte govorite o tome? Šta kažu strani prevodi: Dakle, puno sreće u snalaženju. Šta se desilo sa onima koji su vaskrsli iz grobova? Da li su se vratili u grob? Ili su se vazneli, kao Isus? Kada pitate teologe "gde je sada Isusovo telo", oni bez oklevanja kažu da je telo njegovo sada Crkva. I bez razlike se prave nevešti, ne želeći da shvate da ih pitate za ono telo u koje je Toma stavljao prste, da proveri. Ako ne postoji korektan odgovor na to pitanje, onda pitajmo: gde su tela drugih što su vaskrsli i hodali po Jerusalimu? Oni verovatno nisu vaskrsli kao Isus, za večnost, nego su se povampirili, privremeno vratili u život i zatim ponovo umrli, po drugi put. Svako drugo objašnjenje bi podrivalo teologiju. Bez odgovora na ova pitanja, samo presipamo iz šupljeg u prazno i koliko god puta da se ova tema pokrene, neće biti nikakve vajde.
  5. Da li se ti odričeš svoje moći da pomogneš, ako ti dete puzi prugom kojom nailazi voz, zbog svoje silne ljubavi prema detetu koje voli da se tako igra?
  6. Možda je od koristi link http://www.svetigora.com/node/4770 - tribina o sudbini, audio fajl. Kada si rekao "svemoći", to otvara posebnu temu, problem teodikeje. A "Ako Bog to zna" se odnosi na problem sveznanja i slobodne volje. Što ustvari nije problem, nego ga ti samo tako vidiš. Ako ti znaš da će dete da se opeče vatrom, ne moraš da ga zaustaviš, nego ga pustiš da nauči samo. Dakle, tvoje znanje o budućem događaju uopšte ne utiče na taj događaj, niti na nečiju slobodnu volju. Jedino što ni ti ni Bog niste nikakvi pedagozi, ako dopustite tako nešto. Problem sa sudbinom, da li ona postoji, kod hrišćana je u tome što, pored slobodne volje, postoji i legitimni izbor odricanja od te sopstvene slobodne volje, izjavom "neka bude volja Tvoja". To znači da ako neko sasvim digne ruke od sebe, tada na scenu ne stupa verovatnoća i slučaj, nego volja Božja. A tada je nečiji život pod diktatom te volje, koju onda nemamo kojim drugim imenom nazvati, osim sudbina. Ako ne postoji sudbina, onda ne postoji ni Božja volja.
  7. Catholic - late Middle English (sense 2 of the adjective): from Old French catholique or late Latin catholicus, from Greek katholikos ‘universal,’ from kata ‘with respect to’ + holos ‘whole.’ Znam šta pričam. Hvala na trudu.
  8. Ne. Na planeti danas postoji samo Zapadna civilizacija. Ono što imamo na Istoku, u Africi itd. je samo folklor. Globalni civilizacijski model su vrednosti na kojima je Zapad zasnovan, a tokom najvećeg dela istorije moderne civilizacije te vrednosti su hrišćanske. I hrišćanstvo je sasvim dobro igralo tu svoju ulogu sve do doba prosvetiteljstva, kada se zahuktalo ovo što danas imamo - globalizam, kritičko razmišljanje, sekularizacija, naučni pogled na svet itd. I kritičko razmišljanje daje rezultate tipa Ničeovog "Sumraka idola" - ono što smo podrazumevali kao sveto se ispostavlja kao pogrešno ili ograničeno, lokalno. Ne mislim samo na religiju, sve ovo je opet civilizacijski fenomen, ogleda se i u nauci, primer je teorija relativiteta, koja nije ukinula klasičnu mehaniku, ali ju je prerasla i dala nam novi pogled na svet, ili socijalizam kod nas itd. Niz otrežnjenja, jedno za drugim, u jednom ljudskom veku. U ovom vremenu, hrišćanska teologija teško zaostaje za razvojem kritičke misli, što dovodi do nezainteresovanosti za hrišćanske vrednosti. Što i ne bi bilo tako strašno, da te vrednosti nisu civilizacijske. I iz Crkve se mogu čuti neki koji se žale na Evropu, koja je ovakva i onakva, otuđena, obezduhovljena, traga za smislom a ne nalazi ga itd... Ali baš takva Evropa je hrišćanska, kako je onda moglo doći do toga? Samo tako što hrišćanstvo više nije interesantno. Katoličanska religija znači univerzalna, važi za svakoga, na svakom mestu i u svakom vremenu. Kako će u našem vremenu hrišćanstvo zadržati svoju ulogu? U vremenu u kome se toliko daleko otišlo u nauci, arheologiji, istoriografiji, pa i teologiji, ko će pristati na hrišćansko insistiranje da je nešto nastalo iz ničega? Samo će sažaljivo da vas pogledaju, okrenu i odu. Dakle, ako hrišćanstvo želi da potvrdi svoj katoličanski karakter, u našem vremenu mora da nastupa toliko (samo)kritično, da bi to zaista trebalo da bude revolucionarno. Jedan od tih pomaka, prilagođavanje novom vremenu, jeste i ovo o čemu smo govorili. Ublažavanje stava prema inovernima. Ne znam kada i kako se to desilo kod pravoslavnih, to i pitam sve vreme, kod katolika je jasna prekretnica Drugi v. koncil i Nostra aetate. Btw. katolici su se toliko izvinjavali da je portparol Pape Jovana II pri javnom obraćanju tim povodom rekao da predstavlja samo skraćenu verziju, jer je spisak svih izvinjenja predugačak da se tako predstavi. Kako čovečanstvo prelazi u zreliju fazu, odrasta, barem kada je kritičko razmišljanje u pitanju, tako i Crkva prirodno prati taj trend. Ali teško da će ga ispratiti onoliko koliko je potrebno da zadrži svoju istorijsku ulogu. Jer ono što bi trebalo da odgovara duhu vremena, tvrdnje da je Bog dovoljno širokog srca da prihvati i one koji nisu hrišćani, samo dolivaju ulje na vatru. Konkretno, u konfliktu su sa onim u šta se verovalo u prošlosti. Patrijarh Pavle direktno negira apostola Pavla. I to je tako očigledno, a nema objašnjenja koje je racionalno. Ovde da dodam da reči apostola Pavla, baš kao i tridentski sabor, ne ostavljaju mesta tvrdnji da će se oni pravednici koji nisu znali za Hrista, jer su živeli u prošlosti, biti spaseni po Zakonu. Ne samo da nema objašnjenja, nego izgleda da niko i ne vidi da je ono potrebno. Odgovorio si mi da je patrijarh Pavle autoritet koji prihvataš. A u rečima koje su navedene, on se uopšte nije precizno izjasnio da li misli na one koji svojom voljom nisu hrišćani ili samo na one koji nikada nisu čuli za hrišćanstvo. Ako se iz konteksta može jasno zaključiti da je ovo drugo slučaj, tek to otvara Pandorinu kutiju i potrebu da se argumentovano odgovori na takvu Božju selektivnost. Dakle, problem sa takvim objašnjenjem je da nije u skladu sa učenjem rane Crkve i što je ovde najbitnije - ne daje objašnjenje za taj nesklad. Tokom istorije glavni problem avramskih religija je bilo pitanje teodikeje. To pitanje je ignorisano kao problem, kao da teolozi nisu ni prepoznavali šta tu nije jasno i davali su objašnjenja kojima su samo oni bili zadovoljni. A onda je moderno doba donelo takvu minucioznu analizu hrišćanstva, da se lista problema znatno proširila. Ako se hrišćanstvo ne izbori sa racionalizmom, šta će biti sa civilizacijom? Zar ne osećamo svi kako sve već ode bestraga? Više se ne zna red. A javlja li se neki novi model koji može da zameni hrišćanstvo? Ja ga ne vidim. Drugim rečima, civilizacija je po meni trenutno u ozbiljnoj krizi identiteta upravo zahvaljujući odsustvu racionalizma u hrišćanstvu (čitaj: odsustvu kvalitetne apologetike) a izgleda da može biti samo gore, bez nagoveštaja nekog svetla na kraju tunela. I na kraju, nisam dobio odgovor na pitanje šta Crkva misli o spasenju inovernih.
  9. Meni spasenje nije problem ako sam na putu spasenja na kome je ono izvesno. Moja slobodna volja dozvoljava da svakog časa mogu da poludim i počnem da se glupiram, ali dok mi je ova pamet, ne strepim za ishod. Pitanje za tebe: da li je Crkva kao zajednica vernih u Hristu spasena, ili ona po tvojim rečima još uvek ima problem? Ako nema problema, kako onda tačno definišeš tu zajednicu spasenih, vernih u Hristu? Jer, ako Hrist = Bog i ako smemo da supstituišemo u jednačini: Crkva je zajednica svih vernih u Bogu, onda ni oni druge veroispovesti nemaju taj problem.
  10. Znači da je Zapad hrišćanski. Uprkos tome što je Istok budistički itd. cela planeta živim Zapadnim modelom. Otuda je osnova Zapadne civilizacije bitna za čitav svet. Ne samo kulturološki, da je Biblija potrebna za shvatanje umetnosti itd, nego kao sistem vrednosti čitave civilizacije. Primer je brak, porodica... institucije koje su u krizi i znak su raspadanja civilizacije kakvu znamo.
  11. Naravno da nisam mislio da je morao da strada jer nije imao izbora, stradao je sa pristankom. "Morao" treba shvatiti u kontekstu - da bi čovek bio spasen, Hrist je morao da strada. Čoveku samom nije moguće da se izbavi. Što mi je ustvari sada postavlja pitanje: otkuda ranoj Crkvi ta parola "Extra Ecclesiam nulla salus"? To je dogma i katolika i pravoslavnih, možda se razlikuje samo definicija Crkve. Koliko shvatam apostola Pavla, Zakon je nekada važio, ali je prestao da važi. (A zbog čega tačno je prestao?) Zato on zaključuje "Ako pravda kroz zakon dolazi, to Hristos uzalud umre". I Jovan Hrizostom u tumačenju ove tvrdnje kaže da je Hristova smrt jasan i neposredan dokaz da Zakon ne može (više?) da nas opravda. Inače je Hristova smrt nepromišljena i uzaludna, nepotrebna. Dakle, ako neko tvrdi da je danas moguće spasiti se mimo hrišćanstva, kako onda taj tumači Hristovo stradanje? Zašto je onda Hrist umro i za koga? Samo za hrišćane? Ako neko pripada drugoj veroispovesti i "pravedan" je i biće prihvaćen od Boga kao takav, onda je sasvim normalno da je u modernom svetu njemu bilo poznato da postoji hrišćanstvo, ali mu ono iz nekog razloga nije odgovaralo. Dakle, neko je svesno odbacio hrišćansko učenje, a hrišćani i dalje tvrde da mu je moguće spasiti se? To je drastično drugačije od onoga što kažu Pavle i Hrizostom. Ako se i inoverni mogu spasiti, čemu onda Hrist, da ponovim Hrizostomov argumenat? Način da se tumači da izvan Crkve nema spasenja je da se to odnosi samo na one koji su u Crkvi i u iskušenju su da je napuste. Mislim da je upravo to bila izvorna namera ove tvrdnje, mada ne znam čime se to objašnjava, da li time što krštenjem ritualno umire stara osoba a rađa se nova u Hristu, koja sada u potpunosti zavisi od Hrista kada se radi o spasenju. Ovakvo objašnjenje nikada nisam čuo, ali bi ono imalo smisla u kontekstu da oni koji nisu kršteni uopšte ne moraju da mare za Hrista, nego su im otvoreni i drugi putevi spasenja. Ako se pažljivo sroči, ovakvo objašnjenje bi bilo teološki elegantno, samo što u praksi ni u jednoj epohi nisam čuo da su hrišćani bili tako tolerantni. Naprotiv, svi su se borili protiv paganstva, neki i među sobom, a svedok sam da se srbima desilo i to da su u Rusiji, od ruskog duhovnika, čuli da nema spasa izvan Ruske pravoslavne Crkve. To je ekstrem u odnosu na tvrdnju da su i drugima otvorena nebeska vrata. Postoji li jasan stav Crkve o ovome? Pri tome mislim na kanonski stav, a ne samo na forumske argumente. Šta se zvanično kaže ili šta teolozi uče o spasenju inovernih?
  12. Lično spasenje nije problem. Problem je izdržati ovaj svet ovakav kakav je, jer ode bestraga, sve vrednosti se ruše, jer je civilizacijski model slab. Ja direktno dovodim u vezu hrišćansko učenje i moju muku u ovakvom svetu. Meni su ovakvi problemi praktični, a ne filozofski.
  13. "Ako pravda kroz zakon dolazi, to Hristos uzalud umre". (Galatima 2:21) Drugim rečima: nije dovoljno biti dobar; morate znati za Hristovu žrtvu i prihvatiti je. "Nema spasenja izvan Crkve" je jedna od najstarijih dogmi. To je suština hrišćanstva. Danas se iz Crkve čuju drugačiji stavovi. Jednom prilikom sam na predavanju čuo od dekana Prizrenske bogoslovije da je Isus poput kapetana broda na kome su hrišćani, ali da on kao kapetan može dobaciti pojas za spasavanje i onima koji nisu na brodu. Na ovu temu je na ovom forumu Milojkov odgovorio da je ovo pitanje bespredmetno i da je veoma teško odgovoriti. Da li je Isus morao da umre ili nije morao? To je bespredmetno? Zar je teško odgovoriti na ovo pitanje? Da možemo pitati oce rane Crkve, odgovorili bi sasvim lako. Sličan zaokret je i kod rimokatolika. Na Tridentskom saboru donet je Dekret o opravdanju (Tridentski sabor, VI. sjednica, 13. I. 1547.) čiji su prvo poglavlje i prvi kanon: Ovime se kanonski ustanovljava apsolutna nužnost Hristove žrtve. Doduše, to je ustanovljeno štimovanjem slobodne volje - ona postoji, ali baš i tek toliko da nije dovoljna da njome čovek sam pobedi đavola, neophodan je Hrist. A onda se Drugi vatikanski koncil posvećuje odnosu Crkve i modernog sveta i iza dogme dodaje "ali,..." Katehizam katoličke Crkve, koji prenosi poruke Drugog v. koncila kaže da "nema spasenja izvan Crkve" znači da spasenje dolazi samo od Hrista, koji je glava, kroz Crkvu, koja je telo, ali da se ne odnosi na one koji, ne svojom krivicom, nisu čuli za Hrista i Crkvu. Takve Bog, na samo Njemu znan način, može dovesti do vere bez koje ne bi bilo moguće zadovoljiti Ga. Tako se pokušava ostati dosledan izjavi da je "učenje Crkve uvek isto i nepromenjeno" a u isto vreme biti savremen i ne izazivati sablazan nehrišćana. Kao da je dogma u staro vreme bila nadahnuta Bogom, a u novo vreme politikom. Papa Franja je 2013. govorio da "Bog uvijek djeluje, ali djeluje i u drugima i po drugima" itd. Suština Hrišćanstva je da je Hrist morao da strada. Savremeno slobodnije tumačenje jasno tvrdi da se mogu spasiti i oni koji ne prihvataju Spasitelja. Izgovor Crkve je da je njima to moguće opet zahvaljujući Hristovoj milosti. On im tu milost daje, hteli to oni ili ne. Što opet nije logično. Učenje Crkve je da su se pravednici pre Hrista spasili ispunjavanjem prirodnog zakona, pre Hristovog stradanja i izlivanja milosti, a sada se dodaje da ta milost nije nužna ni posle stradanja. Ako je i pre i posle Hrista moguće spasiti se delima, čemu onda Hrist? Svako dalje nalaženje nedosmišljenih, neodređenih ili protivrečnih objašnjenja je patetična spekulacija. Praktično, danas nema valjane teološke i racionalne osnove za tvrdnju o spasavanju inovernih. Ulazi se u konflikt sa tradicionalnim hrišćanstvom. Ustvari, zamislite samo da ovo mogu čuti rani hrišćani, koji su stradali uvereni da nema spasenja izvan Crkve. Novo učenje je prosto zahtev savremenog sveta kojem moderni hrišćani izlaze u susret, tražeći opravdanja da iza svog starog tvrdog stava nekako dodaju "ali ipak...". A zašto se uopšte desio zaokret? Zato što su hrišćani svet upoznali dovoljno da prepoznaju Božju blagodat širom sveta, u raznim kulturama i vremenima, to više nije moguće ignorisati. Pitanje za sve je: kako izaći iz ove papazjanije i naći nešto što se može nazvati solidnom dogmom koju bi prihvatili svi vernici, makar jedne konfesije? Ima li neko dokon i upućen, pa ako ostanemo bez pravog odgovora, onda da barem spremi neki pregled: ko je sve zagovarao stariji stav a ko pretežno savremeniji i kako se to hronološki odvijalo, da makar malo imamo predstavu šta se i kako dešavala i da prihvatimo situaciju kakva jeste, bez obzira da li je logična ili nije? Da li je moguće izvesti takav pregled, da li se neko time već bavio, pisao? Istorija ili razvoj crkvenog učenja...? Društveni sistemi koji su protivrečni mogu da opstanu neko vreme, obično dok traje revolucionarni zanos. Onda počnu da se urušavaju sami od sebe. Razlog za brigu je što hrišćanstvo nije tek neki društveni sitem, nego je civilizacijski model. Zadnja stvar koja nam treba je da se takav model urušava, a kako vreme odmiče sve je više protivrečnosti koje se uočavaju u hrišćanstvu. To je rezultat sekularizma, globalizacije i razvoja kritičkog mišljenja.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...