Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Саласије

Члан
  • Број садржаја

    61
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Оплаках :))
    Саласије је реаговао/ла на Bernard у Byzantinismus oder Cäsaropapismus   
    Byzantinismus oder Cäsaropapismus
    27. Februar 2018 Was ist Byzantinismus oder Cäsaropapismus
    So nennt man jene Grundsätze und Anschauungen, welche in geistlichen und weltlichen Dingen sklavische Unterwürfigkeit unter die weltlichen Fürsten verlangen. Der Name Byzantinismus kommt von der alten Stadt Byzanz, welche Konstantinopel genannt wurde, seitdem Kaiser Konstantin I. der Große dorthin seinen Kaisersitz verlegt und es zur Hauptstadt des Reiches gemacht hatte (330). Infolge dessen sank Rom in politischer Hinsicht, blieb aber selbstverständlich als Sitz des Nachfolgers des hl. Petrus die Hauptstadt der Christenheit. Im alten Byzanz, einer unbedeutenden Stadt, sich geschichtlich keine Bischöfe in den ersten drei Jahrhunderten nachweisen. Byzanz erscheint noch im vierten Jahrhundert als ein der Metropolie oder dem Erzbistum Heraklea in Thracien untergebenes einfaches Bistum. Als erster Bischof dort selbst kann nachgewiesen werden Metrophanes (307-317), welchem der von Afrika bedrängte Alexander (317-336) folgte. Daß die Kirche von Byzanz durch den hl. Apostel Andreas gegründet worden sei, ist ganz unbegründet. Ebenso sagenhaft sind die Bischöfe von Byzanz vor dem vierten Jahrhundert, wie, daß Domitius, ein Bruder des Kaisers Probus, um 280 in Byzanz Bischof geworden sei, und diesem seine Söhne Petrus und Metrophanes sodann in diese Würde gefolgt seien. Stadt und Bistum Byzanz traten vor der Gründung der Kaiserresidenz dort selbst in keiner Weise hervor. Der Nachfolger Alexanders war der hl. Paulus I., welcher durch den Arianer Eusebius von Nikomedien (339-342) und dann von Macedonius, der die Gottheit des Heiligen Geistes leugnete, verdrängt wurde. Erst 376 konnte Paulus seinen Bischofssitz in Konstantinopel einnehmen. Paulus wurde wiederum von Macedonius verdrängt und Macedonius von dem Arianer Eudoxius abgelöst. Diesem folgte Demophilus, dem die Katholiken im Jahr 370 den Evagrius entgegen stellten. Aber der arianische Kaiser Valens vertrieb den rechtgläubigen Evagrius mit Waffengewalt und nahm den Katholiken alle Kirchen in Konstantinopel weg …
    So war die Kirche der nachher so stolzen Residenzstadt durch Irrlehren und Irrlehrer verunstaltet, bis endlich nach dem Tod des arianischen Herrschers Valens († 378) Theodosius der Große dort Ordnung zu schaffen suchte. Theodosius zwang völlig den hl. Gregor von Nazianz das Bistum zu übernehmen, welches derselbe von 379-381 verwaltete. Gregor von Nazianz, durch seine Schriften rühmlichst bekannt, richtete durch seinen Eifer und seine Beredsamkeit die Kirche von Konstantinopel wieder auf und verschaffte dem katholischen Glauben in kurzer Zeit wieder das Übergewicht. Die ketzerischen Gegenbischöfe, der gemeine Maximus, welcher bald dem unbedeutenden Dorotheus weichen musste, verfielen in Missachtung, aber gegen den aus Kappadozien gekommenen Gregor waren viele Griechen bei ihrem Stolz eingenommen. Dieser Heilige dankte nun freiwillig ab und lebte hinfür nur der Wissenschaft und Gottseligkeit bis zu seinem Tod 390. –
    Zum Bischof von Konstantinopel wurde Nektarius, ein Laie, erhoben, dessen Ehrgeiz einen höheren Rang für die Kirche von Konstantinopel zu erlangen strebte. Mit Hilfe des Kaisers wurde auf dem Konzil 381 der Beschluss durchgesetzt: Der Bischof von Konstantinopel soll den Vorrang der Ehre haben nach dem Bischof Roms, weil jene Stadt Neu-Rom ist. Papst Damasus hatte diesen Beschluss aber ausdrücklich verworfen, trotzdem für den Bischof von Byzanz nur ein Ehrenvorrang, aber keine höhere Amtsbefugnis über andere Bischöfe der Umgebung zugesprochen worden war. Bisher galten nach der Kirche von Rom, die einst durch den heiligen Petrus gegründeten Kirchen von Alexandria in Ägypten und Antiochia in Syrien als die ersten Kirchensprengel. Durch den Ehrgeiz seiner Vorsteher rückte also nach fast vierhundert Jahren die Kirche von Konstantinopel allmählich zur zweiten Kirche der Welt empor. Allein auch noch unter Nektarius († 397) blieb der Bischof von Konstantinopel noch ein einfacher Bischof. Stillschweigend suchten die Oberhirten der neuen Kaiserstadt nun die Unabhängigkeit von dem Oberbischof von Heraklea durchzuführen.
    Nach dem schwachen Nektarius kam 397 der hervorragende Johannes Chrysostomus. Da die kirchlichen Verhältnisse in der Provinz (Klein-)Asiens sehr zerrüttet waren, schritt Chrysostomus in edler Absicht ein und schaffte Ordnung, was besonders in Ephesus nötig war; ebenso in der Erzdiözese von Thracien und Pontus. Darauf steiften sich seine Nachfolger, obschon man im Jahre 403, als Chrysostomus auf der Synode „an der Eiche“ (Eichensynode) verurteilt wurde, seine Kläger unter anderem auch noch dies als eine unbefugte Einmischung in fremde kirchliche Angelegenheiten geltend gemacht hatten. Chrysostomus wurde abgesetzt und verbannt. Es wurde diesem Arkadius, ein Bruder des Nektarius, zum Nachfolger gegeben, der schon 405 starb. Nun wurde Attikus gewählt, der von 406-426 den bischöflichen Stuhl inne hatte. Da Chrysostomus noch lebte (407), war die Einsetzung beider ungültig. Deshalb wurde Attikus von Papst Innozenz I. mit dem Bann belegt. Kaiserliche Dekrete können keine bischöfliche Gewalt verleihen, und der Statthalter Christi auf Erden kann dieselbe geben. Durch Kirchengesetze ist die kirchliche Ordnung genau festgesetzt. Solange ein Bischof seinen Sitz noch rechtmäßig besitzt, ist jeder andere ein Eindringling; so auch Attikus in Konstantinopel zu Lebzeiten des hl. Chrysostomus. Erst 412 söhnte Attikus sich mit dem Papst aus. Die Staatslenker des Oströmischen Reiches mischten sich immer mehr in kirchliche Dinge ein; dadurch wurde die Kirche um so abhängiger vom Staat. Die Bischöfe der Hauptstadt wurden von den Regenten in ihrer Machterweiterung mächtig unterstützt. Ehrgeiz, Herrschsucht, Stolz und Anmaßung taten das ihrige, um den bischöflichen Stuhl über alle anderen des Orients zu erheben. So erlangte der Bischof von Konstantinopel, Patriarch genannt, allmählich einen kirchlichen Rang, der unbestreitbar hinter dem Papst steht. Die weltlichen Verhältnisse wirkten da mit den kirchlichen zusammen, um so mehr, da das alte Rom nicht mehr Residenzstadt der Kaiser des Abendlandes war. Rom blieb aber immer noch das Zentrum und die Hauptstadt der Christenheit. Wäre der Primat, der Vorrang der Kirche Roms, nur eine menschliche und nicht eine göttliche Einrichtung gewesen, so hätte die oberste Leitung der Kirche mit der Übertragung des Kaisersitzes nach Konstantinopel auch dorthin kommen müssen, aber das war nicht der Fall; im Gegenteil, die Bischöfe von Konstantinopel oder Neu-Rom, wie man es auch bezeichnete, erkennen noch immer den Primat des römischen Bischofs an. Nur steckten sich die Patriarchen gerne hinter die Kaiser; diese unterstützten jene bereitwilligst bei Erweiterung ihres kirchlichen Machtgebietes. Dafür wurden die Patriarchen um so gefügiger gegen den Kaiser. Auf solche Weise entwickelte sich der Cäsaropapismus, das Staatskirchentum, welches die Kirche bevormundete. Attikus erschlich sich ein kaiserliches Edikt, welches das östliche Balkangebiet, das sogenannte Ost-Illyrien, der Amtsgewalt des Patriarchen von Konstantinopel unterordnete. Aber dieser unberechtigte Eingriff in die Patriarchenrechte der römischen Kirche scheiterte diesmal an dem Widerspruch des Papstes Bonifatius. Dafür gelang es dem Atticus, von dem schwachen Kaiser Theodorius II. (408-450) ein Gesetz zu erwirken, wonach ohne Bestimmung eines Konzils von Konstantinopel aus die Bischöfe für Thracien und die Provinz Asia (Vorder-Kleinasien) geweiht werden durften. Derlei Konzilien wurden unter dem Vorsitz des Bischofs von Konstantinopel gebildet durch jene Bischöfe, welche sich am Hoflager des Kaisers zahlreich aufhielten. Man sieht, die Kirche von Neu-Rom oder Konstantinopel besitzt kein apostolisches Vorrecht vor anderen Kirchen der Welt, wie Rom. Sie war durch vier Jahrhunderte ein gewöhnliches Bistum und verdankt ihr Emporkommen vor allem den weltlichen Fürsten, durch deren Macht, Gunst und Einmischung in kirchliche Angelegenheiten sie nach und nach einen Vorrang vor anderen Kirchen des Morgenlandes gewann. –
    aus: P. Andreas Hamerle C.Ss.R., Geschichte der Päpste 1907, S. 158 – S. 160
    https://katholischglauben.info/byzantinismus-oder-caesaropapismus/
  2. Тужан
    Саласије је реаговао/ла на feeble у Napredna zona sumraka   
    Ovi su svi kolektivno prolupali

  3. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Pontifex Emeritus у Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    Не постоји узвишенија етика од оне оне коју нам Христос даде у јеванђељима. А та Христова етика је неодвојива од хришћанске вере.
  4. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Milan Nikolic у Интервју митрополита Порфирија за Танјуг   
    Интервју митрополита Порфирија за Танјуг
    5. Јануар 2020
    Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на  Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично.
    У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској?
    Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божјих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену.
    С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима!
    Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову и Метохији, тешки за Српску Православну Цркву и какаву поруку шаљу српском народу ван Србије.
    Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације.
    Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори.
    У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље!
    Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права Српске Православне Цркве у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је  дестабилизује и „врати под   окриље Србије?
    Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на  Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера!
    Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати  утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог?
    Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази.  Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати  озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања,  за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет.
    Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, родјења Христа.
    Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник  Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди!
     
    Извор: Танјуг
    http://www.spc.rs/sr/intervju_mitropolita_porfirija_za_tanjug
     
  5. Оплаках :))
    Саласије је реаговао/ла на Логос у Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
    Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
    Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
    Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
    С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
    У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
    – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
    Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
    Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
    Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
    Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
    – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
    Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
    – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
    Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
    – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
    Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
    – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
    Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
    – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
    Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
    Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
    – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
    Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
    У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
    – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
    Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
    – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
    Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
    Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
    – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
    Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
    – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
    Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
    – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
    Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
    – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
    Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
    Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
    – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
    Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
    – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
    Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
    – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
    Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
    – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
    Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
    - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
    То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
    Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
    Извор:  Еспресо
     
     
    View full Странице
     
  6. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
    Не можеш од другога захтевати да примењује закон и да држи заповести. Када, дакле помислиш: Зашто он не примењује закон? Зашто не држи заповести Божије? Зашто не чини ово или оно? Зашто се епископи свађају? Зашто калуђери живе овако? Зашто спавају? Зашто су тако лењи? - од тога часа захтеваш да други примени Закон Божији и тако цепаш несашивени хитон Христов - долазиш у сукоб са јединством Тела Христовог, уводиш неприродну поделу у Христа, те биваш избачен из Живота Божијег. Закон важи само за тебе, Ти га примењујеш или преступаш. Шта ће други урадити, постоји судија који ће му судити. За тебе постоји само једно решење: сви су свети, сви исправно поступају, и само ти ниси у реду. Чим нешто од другога захтеваш, то је исто као да закуцаваш неки ексер, а он одлети далеко. Тако и ти биваш одбачен далеко од Живота Божијег.
  7. Волим
    Саласије је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
  8. Хахаха
    Саласије је реаговао/ла на feeble у Napredna zona sumraka   
    Malo da razveselimo temu. Nisam znao da ima vecih budala od ovih nasih naprednjaka, ali eto
    Pazite, ko je osetljiv na blam neka na gleda.
  9. Оплаках :))
    Саласије је реаговао/ла на Жељко у Odgovor dvojice profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta na pisanje Kubata i Perišića   
    Зашто се ти спрдаш са верницима на овом форуму?
  10. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Augustinus у Зоран Ђуровић: Откуд Сандо у херцеговачком клану?   
    Онда ми Авво не познајемо, и не говоримо о истој особи. Нажалост, ја са одређеном особом нисам био повезан само преко ПБФ, него и лично, али свако има право на свој суд, ја твој у потпуности уважавам. Не пада мени тешко, ја сам због Перишића и Вилотића много настрадао, и преосвећени владика Атанасије је забранио мој рад да изађе у Видослову, чак је и уредник био кажњен јер је био упоран да се штампа. Тако да ја нисам на страни ''херцеговаца'', али нисам ни на страни ''синодалаца'', мени те речи не значе ништа tabula rasa... За мобинг одличном знам, јер ми је речено у патријаршији да сам преквалификован за вероучитеља у БГ, па фала Богу, леђа нађоше посао ван струке (ти би требало то најбоље да знаш). Проблем ПБФ постоји одавно није то новина. Ми смо лењ народ. Ми би на две столице. Нек држава плати, а ми да управљамо. Неиде тако то брате мој мили. Ја сам увек заступао тезу, да ПБФ не сме и не може бити изван Цркве, и остајем до смрти при том ставу. Али пошто је при БУ, онда нажалост, они којих гледају теологију као само једну у низу академских дисциплина, канони и правичност, не представља ништа. Они траже да се поштују одреднице Универзитета, брига њих за остало. Ти си много пропатио због одређених људи, и дозволио си да ти учињена неправда помути разум, да те расрди, распламса, и да оно што је најбоље у теби побуди сујету. Ниси смео да се спушташ на њихове гране - ја ти ово говорим као пријатељ, не желим да те обмањујем и чешкам иза ушију, биће леба за оба. Овде нема праведних, сви су упрљани, свако на свој начин, и стајање на страну једних или других, не прави никакву разлику - већ и даље се вртимо у истом вртлогу, нема помака, систем исти, само друга имена. Владика бачки је мени предавао НЗ и грчки, није одржао ни једно предавање на факултет, већ ми држао о. Милован (ако се добро сећам имена), и предавање и вежбе, и на крају ми ставио његов факсимил, уместо потписа... Перишић, одржао једно у првом, и једно у другом семестру, и на оба причао о Св. Максиму Исповеднику, кога јединог није ставио у изборну литературу, а по правилима БУ, професор не може да тражи на испиту знање из области о којој није држао предавања - а он ставио примрану литературу на четири листа (од Мињове патрологије, до зборника Византиолошког института). Сви су они исти, само се позивају на правила и каноне, кад њима одговара... А заиста ме тужи, јер се превише делимо, дођи у Србију, ајде самном да те мало проведем, не веруј интернету превише.... И ја тебе познајем као паметна и добра човека, али ми се не свиђа у шта те претвара срџба... Праштај, ради себе, не ради њих. Ја ти рекох и душу своју спасих, а ти схвати како год хоћеш.
  11. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Augustinus у Зоран Ђуровић: Откуд Сандо у херцеговачком клану?   
    Читам ова писанија, пратим и друге изјаве, и ни сам не знам да ли да тугујем, или да једноставно више ништа и не пратим. Свако ко је студирао на ПБФ врло добро зна какав је Вукашиновић човек, ако се ова именица може на било који начин ставити уз његово име. И многи знају како је настао његов магистарски и докторски рад, чија се једна трећина налази и на мом рачунару, пре него што га је објавио. Толико о томе. Али без обзира на све, у Цркви постоје службе који се баве одређеним проблемима, није на нама нажалост да етикетирамо и развлачимо професоре ПБФ. Нек свако ради свој посао. Нажалост, сви смрде, и то подебело - и патријаршија и ПБФ, нема цвећки ни на једној страни. Оптужити само једне, није ни хришћански ни морално, јер за танго потребно је двоје. Сви су се оно водали, и подводали као мута и тута, и док им је било лепо све се гурало под тепих. Сад кад је тепих освануо на брду, куку - откуд тамо, а нико не пита откуд брдо где га није било. И сад се играмо штапа и канапа, и нажалост саблажњавамо народ, који је још више збуњен, и огорчен што се овакве ствари дешавају у Цркви. Добро је водити дијалог, и конструктивно, да је то рађено на време до овога свега не би дошло. Ми треба наш прљав веш, да очистимо унутар наших ''зидина'', а не нажалост да користимо ову трагедију за личне интересе. То раде само мали, јадни и безлични људи, којима није стало до Цркве, него само до себе. Ајмо да почнемо да причамо шта можемо да урадимо, како можемо да се организујемо, да једног малог нахранимо, напојимо и обучемо. Да се потрудимо да вратимо веру народу. Држава нам је у понору одавно, са свим институцијама, корупција боље цвета него органско поврће у Јовањици. Ако и Цркву поткопамо, ми људи у Цркви изнутра, кад буде требало, мислим да наш народ неће имати где више да се склони. Праштајте братијо, пост је.... али туга ми срце стеже.
  12. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Pancakes у Шта би сами себи поручили...?   
    Više čitanja Prepodobnog Makarija Optinskog. Zbog svog prevelikog smirenja (kako je za njega rekao sv.Teofan Zatvornik) u gordom svijetu nije čitan a njegovo ime zakopano kao najdivniji biser u dubinama mora. 
    U pismu monahinji ovaj vrli otac kaže:
    "Ne uznemiravaj se zbog toga što padaš u borbi protiv strasti, nego se smiravaj obuzdavajući svoju gordost padovima. I blagodari Bogu zbog toga." 
    Makarije slugo dobri, moli Boga za nas.
  13. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Nikola Stojanovic у Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Na danasnji dan rodjen F.M. Dostojevski.
    "Shvatajući slobodu kao umnožavanjе i brzo zadovoljavanjе potrеba, ljudi kvarе prirodu svoju, jеr stvaraju u sеbi mnogo bеsmislеnih i glupih žеlja, navika i kojеkakvih izmišljotina. Živе samo radi mеđusobnе zavisti, radi ugađanja tеlu i oholosti... Došli su ljudi dotlе da su stvari nakupili višе, a radosti imaju manjе.” 
  14. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на JESSY у Уметнички утисак дана   
    https://www.pinterest.com/pin/817121926111991598/
  15. Оплаках :))
    Саласије је реаговао/ла на Agnostik__ у Trojicni Bog - biblijska nauka ili ne   
    Stvarno mi je tesko voditi razgovor sa tobom, ali hajdemo ispocetka;

    Prvo, ne predstavljam se lazno, i to vise necu ponavljati.

    Drugo, zaboravi sta sam govorio za prevode, jer vidim da to ne vodi nikud, molim te, uostalom, nije ni bitno.

    Trece, hajde da ako uzmemo neki stih da analiziramo, da ne skacemo s jednom mjesta na drugog, nego da ga potpuno analiziramo u kontekstu, i posto si citirao stih iz prvog poglavlja otkrivenje, ja cu sad postaviti analiziu citavog prvog poglavlja otkrivenja, da bih ti dokazao da si pogrijesio a ti onda reci da li sam upravu ili ne:

    "Od Jovana na sedam crkva koje su u Aziji: blagodat vam i mir od Boga koji jeste, koji bjese i koji dolazi, i od sedam duhova, koji su pred prestoljem njegovim, i od Isusa Hrista, koji je Svjedok vjerni, prvenac iz mrtvih, I Gospodar nad carevima zemaljskim. Onome koji nas ljubi i opra nas od grijeha nasih krvlju svojom, i ucini nas carstvom, svestenicima Bogu i Ocu svome, Njemu slava i moc u vijeke vijekova. Amin. Evo, on ide sa oblacima i ugledace ga svako oko, i oni koji su ga probili, i zaplakace sva plemene zemaljska. Da! Amin. Ja sam Alfa i omega, govori Gospod Bog koji jeste, koji bjese i koji dolazi, Svedrzitelj." (otk 1:4-8)

    Da li primjecujes da se druga crvena recenica odnosi na Boga Oca, a ne na Isusa Hrista? Jer ako je uporedis sa prvom crvenom recenicom, mozes primjeti da je tu Bog Otac nazvan kojim koji jeste, koji bjese.. pa stoji veznik 'i' i onda se navodi Isus Hrist..
  16. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на ekdikos_apomahis у Trojicni Bog - biblijska nauka ili ne   
    Брате, зашто не признаш да си Јеховин свједок? Само они могу да напишу овакву глупост. Грчки текст који сам цитирао, (Нестле Алан, 27 издање каже дословно: "И Бог бјеше Логос".
    Исто тако код Томе:
    ἀπεκρίθη (одговори) Θωμᾶς (Тома) καὶ (и) εἶπεν (каза) αὐτῷ (Њему тј. Исусу), Ὁ κύριός μου (Господ мој) καὶ ὁ θεός μου (и Бог мој)
     
  17. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Vladan :::. у Trojicni Bog - biblijska nauka ili ne   
    Ово ти је јако натегнуто. Прво то је малтене искључиво правни термин, не помиње се нигде у СЗ. Али ван тога, да је тако како ти разумеш како ћеш онда објаснити Христову молитву Оцу да га мимоиђе чаша? Испада да кроз Исуса Отац сам себе моли да га мимоиђе оно што Отац сам себи шаље. Зашто Исус каже "хвала ти Оче што си ме услишио" ако то Отац говори сам себи, јер све што чини Исус у ствари чини Отац? Таквим учитавањем у Писмо потпуно бришеш личност Исуса и чиниш га непотребним. Све је могао Отац да уради и сам, зашто би то радио преко обичног човека заступника какве је већ имао у пророцима?
     
    Писмо не барата необичним људима. Или си (обичан) човек или си Бог. Нема миксева, хибрида, бућкуриша, ванземаљаца. Христос је 100% човек и 100% Бог. Све мање од тога и НЗ ти више не треба. "Довољан" ти је и СЗ и да и даље чекаш Месију.
     
    У ова три која си навео имаш испреплетено божанство и човечанство Христово. Тајну Оваплоћења. У чему је Нови Завет нов ако је Христос само мало јачи пророк (као што га сматрају муслимани)?
    Да ли је за још некога речено да има живот у себи? Какав живот има у себи Отац? Овај биолошки? Не. Па какав онда? Божански. Ако је Христу дао да има исти такав живот онда је Христос Бог, не као титула, него као син јер обичан носилац титуле не може да има Очев живот у себи.
    Како је Бог у Христу? Може ли Бог да одломи једно парче од себе па да Христос буде више од човека а мање од Бога, неки хибрид? Бог је недељив. Ако је Бог у Христу онда је Христос Бог.
     
    Не гледам ја тако него Јован: "Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља.". А Јовану ћеш тешко да залепиш да се уплео у грчку метафизику и да није имао појма ко је Христос.
    Ако је Син Божији само титула како каже да се "јавио да разори дела ђавоља". Ако се сада тек јавио онда се није јавио раније а онда то није само титула јер титула не може да разара дела ђавоља. Јер да је титула могла да разори ђавла већ би до тада био разоран. Дакле, то није само титула и није реч о метафизичком учитавању у јеврејски текст.
    Иначе чак и демони су то знали:
    11 И нечисти духови кад год би га видјели, припадаху к њему и викаху говорећи: Ти си Син Божији.
    12 И много им пријећаше да га не разглашавају.
    Зашто би га демони ословаљавали почасном титулом? Шта њих брига за то? И зашто им је претио? Због титуле? Неће бити. Није их титула истеривала из људи него Бог Син.
    Дакле, с обзиром да са тим метафизичким учитавањем грешиш самим тим ти је читава теологија о не-синству изграђена на погрешном темељу.
     
    Опет иста грешка. Исус дословно говори баш то јер је порука целог поглавља: ја сам Христос и ја сам Син Божији а не: ја сам Христос али нисам Син Божији. Ни на једном месту немаш ни назнаку негације Исуса да није Син Божији. На 4 места имаш потврду да јесте. Бугући да нема негације она се измишља учитавањима: то је титула, он то није мислио, то је грчка метафизика итд. Јован није грчки метафизичар, не бави се титулама јер он је апостол љубави, и зна да је Христос Логос тј. друго лице Тројице као што и говори у првој глави јеванђеља.
     
    То је иста реч која је употребљена и у молитви Оче наш: да се свети име Твоје. Ако место код Јована тумачиш као да је Христос обичан човек зато што га је Бог посветио (јер ето посвећење не треба Сину Божијем) онда би исто тако морао да тумачиш и Оче наш тј. да ни Бог Отац није Бог јер посвећује име његово, јер да је Бог што би се његово име посвећивало. Дакле, код Јована то посветио значи: учинио Богочовеком, човеком који је свет као и Бог тј. Син Божији.
     
    Овде има пуно тога чудног.
    Не можеш да тврдиш да обичан човек није никада никакав грех починио јер тамо каже "Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије". Таквим тумачењем сви СЗ праведници би били синови божији и искупитељи од греха а то ћеш тешко да исконструишеш. И, опет, и када би успео, Христос би био непотребан.
    Нема везе толико начин на који се рађа колико од кога се рађа: од жене и од Бога. Јер Бог може и од камења да направи синове Аврамове. Али није реч о начину него о наслеђивању природе: од Марије људске од Бога божанске, зато је Син Божији и човек.
    Ово је најбесмисленије "a s obzirom da je kazna za grijeh smrt, posto ga on nije pocinio, samim tim smrt nije imala vlast nad njime i Bog Otac ga je vaskrsao". Зашто да га Бог Отац васкрсава ако већ због његове безгрешности смрт није имала власт над њим? Испада да морал тј. испуњавање закона избавља од смрти али Павле говори супротно: благодаћу сте спасени кроз Христа, а не својим делима закона. Јер да су дела закона то могла да ураде не би Христос ни долазио. Биће да је ту нешто друго у питању: као човек умире као Бог васкрсава.
     
    Тај приступ (свуда где је Христос назван Сином Божијим реч је о обичним титулама, то је све уместо њега радио Отац, све осим тога је грчка метафизика) је јако опасан. Јер тако можеш да кажеш и: Сва чуда која је учинио Исус нису дословна (јер он није Син Божији) то су метафизичке параболе (као титуле) које треба да га прикажу као Сина Божијег и Христа, а будући да као Христос није ни успео у својој мисији по надањима и очекивањима већине ондашњих јевреја онда није ни Христос.
    И враћамо се на оно што ти већ рекох: Ако Исус није Христос, Син Божији, друго лице Тројице можеш слободно да престанеш да копаш по Новом Завету. То ти ап. Павле.
     
    Ево за крај још пар од Јована:
    "Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина."
    "По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је"
     
  18. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Lalalalala у Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    Pitanje za nadležne:
    1. Da li su na ovom forumu jednaki aršini za sve episkope?
    2. Da li se postupa jednako od strane administracije  prema  pisanju forumaša o episkopima?
    3. Ima li zaštićenijih ličnosti?
    Molim objektivan odgovor.
    Hvala, unapred!
     
     
  19. Свиђа ми се
    Саласије got a reaction from Жика in Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    Razlog sto se uglavnom uzdrzavam od komentara na forumu, da je uglavnom svadja. Onaj koji ima drugi stav postane protivnik i onda krece dokazivanje kako nije u pravu (s tim sto se napisano tumaci onako kako utvrdjenom stavu odgovara). 
    Nisam spomenuo raskolnike, ljude koji se svesno bore protiv crkve, nego hriscane, koji su svoj zivot dali za Hrista. A kao kontraprimer pravoslavne, koji se ne ponasaju pravoslavno (u ovu kategoriju moze smestiti raskolnike koji stete crkvi, kao i kanonske vladike, bogoslovi... koji isto rade). 
    Ma da i tu samo Bog zna ko je s Njim a ko nije. Sveti Jovan Sangajski je bio u rzc, koja tada (osim od SPC) nije nila priznata. 
    Jel je pokajani razbojnik bio u kanonskoj crkvi? Jel Juda nije bio Apostol? 
  20. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Bonsenjo у Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    @Саласије u redu, jasno je. Da zakljucimo: Epifanije, Stefan, Artemije... se nece spasiti jer su raskolnici i  svjesno se bore protiv Crkve, ali u njihovim zajednicama dobronamjernim pojedincima se moguce spasiti, cak i posvetiti. 
    Ps. Nije svadja ni dokazivanje ko je u pravu. Sto se mene tice nalazim se i u kanonskoj i u blagodatnoj mitropoliji (sve se poklapa 😃). Ipak mozda je potreban jedan Vaseljenski Sabor koji bi azurirao kanonske i bladodatne granice, sto da budemo razdvojeni, u stalnim svadjama i medjusobnim anatemisanjima... 
    Necu vise na ovu temu. Ne zamjeri ako si mislio da se svadjam ili da te dozivljavam kao protivnika. Jednostavno, znam oca Drazena (bio desna ruka vladike Grigorija u Trebinju i prijatelj vladike Maksima) pa mi se ucinilo da brani njegov (Maksimov) stav oko Ukrajine onako neprimjetno. A mozda ipak nisam u pravu 
  21. Волим
    Саласије got a reaction from Рисбо in Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    Razlog sto se uglavnom uzdrzavam od komentara na forumu, da je uglavnom svadja. Onaj koji ima drugi stav postane protivnik i onda krece dokazivanje kako nije u pravu (s tim sto se napisano tumaci onako kako utvrdjenom stavu odgovara). 
    Nisam spomenuo raskolnike, ljude koji se svesno bore protiv crkve, nego hriscane, koji su svoj zivot dali za Hrista. A kao kontraprimer pravoslavne, koji se ne ponasaju pravoslavno (u ovu kategoriju moze smestiti raskolnike koji stete crkvi, kao i kanonske vladike, bogoslovi... koji isto rade). 
    Ma da i tu samo Bog zna ko je s Njim a ko nije. Sveti Jovan Sangajski je bio u rzc, koja tada (osim od SPC) nije nila priznata. 
    Jel je pokajani razbojnik bio u kanonskoj crkvi? Jel Juda nije bio Apostol? 
  22. Волим
    Саласије got a reaction from Рисбо in Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    Ako se poklapaju (kanonske granice = blagodatne granice, jedan na jedan) onda je to "birokratsko" ili farisejsko shvatanje crkve i spasenja. 
    Pravoslavni hriscani su jedna mala manjina u svetu, a medju nama oni koji nisu samo nominalno pravoslavni, jos mnogo manja. 
    Znaci miliardi ljudi osudjeno na pakao od rodjenja? To ide samo uz teoriju predestinacije, koja nije spojiva sa Pravoslavljem i sa Novim Zavetom*.
     
    Etiopljani koji su ispovedili Hrista ustima i zivotom pred arapskim antihristima i celim svetom - nisu deo crkve, zbog nesrece da su rodjeni gde su rodjeni i ne znajuci teolosku razliku izmedju njihove i pravoslavne crkve, kao sto vecina pravoslavnih ne zna dogmate. 
    A krsteni pravoslavci su deo crkve, i ako ne zive bas pravoslavno. Podseca na protestansko verujem = spasen sam. 
     
    *To da svako moze da postane pravoslavan, samo ako hoce, je cista teorija. 
  23. Волим
    Саласије got a reaction from Grizzly Adams in Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    Razlog sto se uglavnom uzdrzavam od komentara na forumu, da je uglavnom svadja. Onaj koji ima drugi stav postane protivnik i onda krece dokazivanje kako nije u pravu (s tim sto se napisano tumaci onako kako utvrdjenom stavu odgovara). 
    Nisam spomenuo raskolnike, ljude koji se svesno bore protiv crkve, nego hriscane, koji su svoj zivot dali za Hrista. A kao kontraprimer pravoslavne, koji se ne ponasaju pravoslavno (u ovu kategoriju moze smestiti raskolnike koji stete crkvi, kao i kanonske vladike, bogoslovi... koji isto rade). 
    Ma da i tu samo Bog zna ko je s Njim a ko nije. Sveti Jovan Sangajski je bio u rzc, koja tada (osim od SPC) nije nila priznata. 
    Jel je pokajani razbojnik bio u kanonskoj crkvi? Jel Juda nije bio Apostol? 
  24. Волим
    Саласије got a reaction from Grizzly Adams in Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    Ako se poklapaju (kanonske granice = blagodatne granice, jedan na jedan) onda je to "birokratsko" ili farisejsko shvatanje crkve i spasenja. 
    Pravoslavni hriscani su jedna mala manjina u svetu, a medju nama oni koji nisu samo nominalno pravoslavni, jos mnogo manja. 
    Znaci miliardi ljudi osudjeno na pakao od rodjenja? To ide samo uz teoriju predestinacije, koja nije spojiva sa Pravoslavljem i sa Novim Zavetom*.
     
    Etiopljani koji su ispovedili Hrista ustima i zivotom pred arapskim antihristima i celim svetom - nisu deo crkve, zbog nesrece da su rodjeni gde su rodjeni i ne znajuci teolosku razliku izmedju njihove i pravoslavne crkve, kao sto vecina pravoslavnih ne zna dogmate. 
    A krsteni pravoslavci su deo crkve, i ako ne zive bas pravoslavno. Podseca na protestansko verujem = spasen sam. 
     
    *To da svako moze da postane pravoslavan, samo ako hoce, je cista teorija. 
  25. Свиђа ми се
    Саласије је реаговао/ла на Протомајстор у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Уколико отац Зоран нема претходног наставничког стажа требало би да буде у потпуно истој позицији као и Александар Милојков, који је и нешто млађи, да не кажем перспективнији. 
    Ако сам у праву, обојица би требало да стартују као асистенти са докторатом, потом иде звање доцент, па ванредни професор.
     
     
     

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...