Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Агница

Члан
  • Број садржаја

    241
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Агница got a reaction from Србољуб+ in Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?   
    Па да.. " образ под дупе" и ето ти петље данас.. 
  2. Волим
    Агница got a reaction from sanja84 in Vaznesenje   
    Прецртати себе у односу на другог човјека, дати предност другоме не тражећи ништа своје, смирити се пред другим човјеком, а уствари пред Богом.. Нису то никакви ванземаљци, то су обични смирени, прости, непримјетни људи, такви су свети.. 
  3. Свиђа ми се
    Агница got a reaction from sanja84 in Vaznesenje   
    Слажем се да не може ако не прецртамо себе, ако се не смиримо, али зар то можемо без Бога, зато кажем да Он о свему брине и налази начин како да нас спасе.. И то је процес, смиравамо се кроз животне ситуације, људе..рецимо горда сам и онда ми Он шаље неку особу да ми каже нешто што ми није по вољи, повриједи ме то, и онда видим да сам сујетна, горда.. У том смислу кажем да брине о нама, а не да нас спасава без нашег учешћа.
  4. Свиђа ми се
    Агница је реаговао/ла на dragisa у Vaznesenje   
    veruj mi poraz je i to iz najmanje dva razloga: ptvo zato što si bio to a sada nisi, a drugo jer vrlo dobro znaš da i ako je to dar (to što ti kažeš poklon) sa druge strane znaš da je to posledica tvoje rešenosti. jednostavno bog želi to svakom da da i veruj mi on je stalno na stendbaju (u smislu d jedva čeka da da) međutim mi smo ti koji ne umemo odnosno praktično ne možemo to da primio jer su nam srca u najvećm broju slučajeva hladna. to što je neko "ispravan" posećuje bogosluženja ili se trudi da vodi "ispravan hrišćanski život", uopšte ne mora da znači da on može da primi tu blagodat, jer bog te traži celog i to do maximuma, traži ne samo da se odrekneš u potpunosti sebe nego i da je tvoj zadnji atom volje odnosno poslednji ćošak srca upregnut u veru ka njemu. dakle nema laži nema prevare, kako je Hristos i rekao: ko želi da sačuva dušu svoju izgubiće je, dakle to je nama veliki problem jer mi intuitivno zaziremo od toga da izgubimo (precrtamo) sebe, i uvek se nekim nevidljivim malim prstom držimo za sebe (svoj pali način postojanja, svoj ego) a ko izgubi dušu svoju mene radi pronaćiće je, dakle tek kada stari meh zameniš novim tek onda taj novi meh može da primi vino. mi smo jednostavno evolutivno duboko u sebi zadržali nagon za samoočuvanje i vrlo nam je teško da odigramo to precrtavnje sebe a na kartu poverenja da će nešto drugo (mnogo veće i mudrije) brinuti o tvom postojanju, to je ta velika prevara koja mi se čini desila još u raju. 
  5. Свиђа ми се
    Агница је реаговао/ла на dragisa у Vaznesenje   
    nije prethodila velika želja da se spasem, i nije bila velika molitva pred bogom, jednostavno ja nisam ni znao šta je to Spasenje (nisam ništa znao o veri, sve što sam znao je da sam protiv crkve)međutim životne okolnosti su me dovele u jedan tako bezizlazan položaj da je jedino što mi je preostalo bilo da se obratim Bogu za pomoć, u tom smislu nije bila "velika molitva pred bogom" već je bila duboka, dramatična, zalivena suzama i praćena mojom rešenošću da preduzmem sve što je do mene. i naravno kako i kaže u jevanđelju ako zaišteš hleba od Boga oca on ti sigurno neće dati kamenje, već je i on pohitao ka meni. Kako je nastalo to prosvećenje? mislim da su neki momenti koji su se stekli tada u meni veoma važni: prvo "grešan" način života koji je svemu prethodio, a on će biti bitan kasnije u smislu šoka odnosno tog naglog prelaska i iskoraka koji mi se desio gde je onda i zaprepašćenost tim Novim mnogo jača, što se kaže gde se greh umnoži tu se i blagodat unoži. drugo taj jak motiv koji me je naterao da se obratim bogu, dakle taj jak naboj koji je proizilazio iz svesti o bezizlaznosti moje tadašnje situacije, gde je onda čovek spreman da to što čini čini do daske i skroz iskreno. treće a povezano sa prva dva odnosno kao njihov proizvod, čvrsta rešenost da prekineš svoj do tadašnji način života, da sve što si i kako si živeo okreneš na glavačke, jer realno to i ne može jedno sa drugim. e sad šta da kažem o tome, kakva je doživljaj to što je usledilo, da li je to spuštanje Svetog Duha i da li je oganj koji spaljuje strasti? da ja verujem da jeste, naime kada se drama koja je trajala noću završila sledećeg dana ustajem i odma osećam jednu neverovatnu stvar, jasno osećam da je ustao potpuno novi čovek (kasnije sam sebi rastumačio da je to ta Nova tvar o kojoj su mnogi pisali), teško je to objasniti ali da se ne zadržavam sad oko pošto istovremeno ima još nekoliko bitnih elemenata koje sve istovremneo jasno osećaš (ali ono što je najčudnije je što svi oni čine jednu neobjašnjivu celinu, punoću..), dakle pored te jasne (divne) svesti o sebi kao potpuno novom čoveku, konstantno imaš osećaj (probaću sad da ih nabrojim ali poenta je da to sve osećaš istovremeno) da je u tebi nešto što definitivno nisi ti, što je prelepo i što definitivno nije proizvod ovoga sveta, dok sa druge strane osećaš To kao najprisniji deo sebe, kao istinsko biće tebe kao čoveka, kao svoju neznam kako da kažem osnovu, punoću, celinu. teško je to objasniti kako nešto što vidiš da "nije od tebe" je ustvari "punoća tebe". ovde jedna mala napomena: dok se to dešavalo ja zapravo i ako sam sve ovo potpuno i jasno osećao, i čak ne samo osećao nego bio potpuno svestan da je to (koliko got to gordo zvučal nekome) Hristos Spasitelj sveta u meni, ja ustvari uopšte (tada) nisam imao tu upitanost o svemu tome, kao odakle ovo meni, šta je sad ovo...itd, jednostavno to je toliko bilo prirodno i predivno, odnosno toliko punoća mene, istina mene samoga, istina Hrista, istina Volje božije (u smislu za ovo si i stvoren) da ja uopšte nisam razbijao glavu o tome šta je ovo, kako je i odakle je ovo. ne znam da li ćeš razumeti ali poenta je u tome da dok se to dešavalo i pored jasne svesti o svemu tome (a definitivno je vrlo neobično iskustvo), ono što je čudno jeste da se ja o tome uopšte nisam pitao nego sam samo živeo to (i bio mnogo srećan, utešen, miran, spreman na svako razumevanje, na svako žrtvovanje, ispunjen velikom ljubavlju i jasnošću svrhe mog postojanja... ali pre svega a to mi je najjači utisak Živ ali u jednom smislu koji mi nikada pre nije bio poznat). sva ova analiza kako je to, šta je to, odakle je to....je krenula kada sam to izgubio, dakle naspram "življenja" toga (koje je u sebi podrazumevalo zadivljenost time, svakako, ali ne na način koji je kasnije usledio) koje je bilo karakteristika toga dok je trajalo, sada nastupa "razmišljanje" toga (i fascinacija time onako kako mi to razumemo, dakle sada fascinacija u smislu da tek sad vidiš nezamislivost odnosno neshvatljivost postojanja toga, odnosno načina postojanja tebe kao toga). dakle dok je trajalo upoznaješ, barem kako se meni čini, Volju Božiju odnosno pravog i Istinitog sebe (onako kako te bog želi/vidi), tek kada je prestalo počinješ da ispituješ šta je to ustvari i kako je to...
     
    vidim da si postovala pitanja i na nekim drugim temama tipa da li je dobro da postaneš patolog itd, sve što mogu da ti kažem je da sam ja ovu moju priču prepoznao u Jevanđelju u Dogmatici i u Dobrotoljublju kao i kod još nekih objavljenih dela svetitelja. šta hoću da kažem: mislim da trud ne treba trošiti na razmišljanja šta je pečat antihrita a šta nije i da li ćeš goreti u paklu ako se baviš patologijom ili nećeš, jer to ti ne možeš znati, tako čovek u (realno rečeno) neznanju a iz dobre namere može mnogo sebi da nanese štete. mislim da je mnogo bolje biti pre svega blagorazuman i verovati bogu u smislu da on ne traži od tebe nešto što ti nemožeš sada znati (u smislu prekršila si nešto, neko pravilo ili nečije mišljenje) nego da on pre svega traži to tvoje srce a onda će ti on po meri tvojih potreba i po meri spasenja koje ti je pripremio lagano otvrati šta je blagosloveno i šta nije, šta je od onoga a šta je od njega...ali opet i tu čovek mora da bude (rekao bih) hrabar i da bude iskren prema sebi i kaže: bože ja ovo ne znam ili bože hvala ti ako ti se nešto razjasni, dakle ne samo ići za nečim što je neko rekao ili napisao jer danas mnogi pišu razne stvari. najlakše je teret prebaciti na drugoga i osloniti se jer je tako neko rekao, mislim da pre svega svi odgovori treba da postanu i da jesu deo nas i onda se broj stranputica u mnogome može smanjiti.
  6. Волим
    Агница got a reaction from sanja84 in Vaznesenje   
    Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 
  7. Волим
    Агница got a reaction from Предраг М in Vaznesenje   
    Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 
  8. Свиђа ми се
    Агница got a reaction from dragisa in Vaznesenje   
    Поента је да он не зна шта је Вазнесење, а с Господом је и бива му све што заиште.. 
  9. Волим
    Агница је реаговао/ла на obi-wan у Vaznesenje   
    Ne, nisu bili gosti, nego je u pitanju divni a neuki monah, koji je bio poslusnik u manastirskoj bolnici. Male stepenice iz bolnice vodile su sve do morske obale, gde bi on odlazio po potrebi da uzme po neku ribu, da bi se bolesna braca okrepila. I tako je jednom prilikom prostodusno zatrazio "svetiteljko moja Vaznesenjko, daj mi jednu ribu za brata!", na sta se riba pracnula iz vode i skocila mu u ruke, a sve to jer je "Vaznesenje" rec zenskog roda na grckom jeziku, pa je otud on - buduci neskolovan - mislio da je to neka zena svetiteljka. Radi njegove izvrsne umne cistote to mu se, naravno, nije uzimalo kao nesto pogresno, nego je Bog postupao rado po njegovim molitvama.
    U pitanju je Sveta Gora, a svedocenje o ovom monahu je pripovedao blazene uspomene starac Pajsije Svetogorac (knjiga "Sveta Gora i svetogorci").

  10. Волим
    Агница је реаговао/ла на Марина Савковић у Vaznesenje   
    Овде се налази камен са којег се Исус Христ вазнео на Небеса. На камену се види отисак стопала.






  11. Волим
    Агница got a reaction from Smaragdni kamičak in Vaznesenje   
    Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 
  12. Волим
    Агница got a reaction from "Tamo daleko" in Vaznesenje   
    Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 
  13. Свиђа ми се
    Агница got a reaction from Bokisd in Vaznesenje   
    Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 
  14. Волим
    Агница got a reaction from Августин in Vaznesenje   
    Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 
  15. Волим
    Агница је реаговао/ла на Toma у Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу   
    Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
    Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
    са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
    и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
    да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
    да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
    И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

    Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

    Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
    али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
    Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
    или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
    да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
    и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
    Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
    а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
    то нам се он мање свиђа код других.
    Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
    У хришћанском моралу супротна му је скромност.
    Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
    “Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
    или што се преда мном праве важни?”
    Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
    Гордост је у суштини такмичарске природе.
     
  16. Волим
    Агница је реаговао/ла на александар живаљев у Више хиљада људи на пресвлачењу моштију Св. Зосима Туманског (фотогалерија)   
    Извор:https://www.facebook.com/manastir.tumane.9?__tn__=%2Cd*F*F-R&eid=ARBtMZSUxCjNUQj4KVXTZ7qBKiNFFDkWlXUo0x8nioWdBO3o4rY-NxgURtUcgdC917KCXuE0zKVRGmY3&tn-str=*F

    Данас се у манастиру Туману код Голубца окупило више хиљада верника који су молитвено учествовали у пресвлачењу моштију Светог Зосима.













    View full Странице
  17. Хахаха
    Агница је реаговао/ла на Рапсоди у Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу   
    Није много у вези са темом, али је ипак о необичним свецима
    мали интермецо
     
    Отишао вук на поклоњење у свети Јерусалим и постаде хаџи вук.
    Преумио се вук, нико не може да га позна, са свима добар, љубазан.
    Зареко се вуле да никоме од животиња од њега ни длака са главе неће фалити.
    Али једног лепог дана, вуле поједе једно куче.
      Упита га један зец : " А бре вуле, што поједе ово куче ."
    А вук одговори : " Што лаје на свеца. "
  18. Свиђа ми се
    Агница је реаговао/ла на шпиља у Некада познате личности, сада монаси   
    не да је претерана него баш ... неко са стране ће помислити да само ако си образована,млада,здрава можеш код њих...а шта је са онима који су телесно немоћни али молитвено,духовно врло јаки...не допада ми се та дискриминација,свако може да допринесе бољитку манастира,и ти што си здрав и подносиш све физичке напоре,и ја који се клећући на коленима молим да ти Бог да снаге да издржиш сваки напор
  19. Свиђа ми се
    Агница got a reaction from Ana B. in Раскиди - грех или слобода избора?   
    Једном за цијели живот није идеал.. И баш то је лако, најлакше., тешко је супротно..од момента кад сам срела свог мужа ја сам се буквално одморила у томе - да је он мој муж и ја његова за цијели живот ( а то је мало, па срећа да постоји вјечност кад знаш да је то- то, кад не желиш више да се допадаш икоме сем њему, нити више ико на цијелом свијету сем њега може у том смислу да ти се допадне.. 
  20. Свиђа ми се
    Агница got a reaction from Bokisd in Раскиди - грех или слобода избора?   
    Ма какав идеал, ми се стално свађамо ја сам само причала о одлуци - једном за цијели живот, стварно не знам шта је ту идеално
  21. Свиђа ми се
    Агница got a reaction from Предраг М in Раскиди - грех или слобода избора?   
    Ма какав идеал, ми се стално свађамо ја сам само причала о одлуци - једном за цијели живот, стварно не знам шта је ту идеално
  22. Волим
    Агница got a reaction from Sapientia in Раскиди - грех или слобода избора?   
    Једном за цијели живот није идеал.. И баш то је лако, најлакше., тешко је супротно..од момента кад сам срела свог мужа ја сам се буквално одморила у томе - да је он мој муж и ја његова за цијели живот ( а то је мало, па срећа да постоји вјечност кад знаш да је то- то, кад не желиш више да се допадаш икоме сем њему, нити више ико на цијелом свијету сем њега може у том смислу да ти се допадне.. 
  23. Волим
    Агница got a reaction from Bokisha in Раскиди - грех или слобода избора?   
    Једном за цијели живот није идеал.. И баш то је лако, најлакше., тешко је супротно..од момента кад сам срела свог мужа ја сам се буквално одморила у томе - да је он мој муж и ја његова за цијели живот ( а то је мало, па срећа да постоји вјечност кад знаш да је то- то, кад не желиш више да се допадаш икоме сем њему, нити више ико на цијелом свијету сем њега може у том смислу да ти се допадне.. 
  24. Волим
    Агница је реаговао/ла на Рапсоди у Раскиди - грех или слобода избора?   
    Ако је хришћански брачни пар, па шта мислиш шта бих му саветовала ? Ако су хришћани (литургијски) а ступуили у брак са мало или нимало љубави, требају да доливају  уље (љубав )у кандило брака. И они који се воле то исто треба да раде без разлике. А онда наиђе ђаво  који те просто одушеви и ти укапираш да је он тај за ким си требао да идеш од почетка.  Зар и ти сине Бруте ? Деловао си ми  као озбиљан човек и  озбиљан хришћанин.  
    Омаше је ли, ма немој ми рећи, не омаше када купују ауто, а омаше када се одлучују на брак. Је ли их ко тера, не тера. Православни хришћани који ступају у брак имају одговорност, за ове друге не знам. А који су то  ""ми "" који смо слаби и грешни. Не мислиш ваљда на себе, па ти си колико знам ихај година у браку....да не тражиш ти то  алиби  за себе  
    Рекох већ (прељуба или батине )су разлози за раскид, остало не признајем. 
    Уопште није тешко,  и чак није ни идеал. Какво бре време раслабљених . Говоримо о православним хришћанима. (бар ја)Ејјјјј идеал остати до краја са својим мужем (женом) је сте ли ви свесни уопште о чему причате ? 
  25. Волим
    Агница је реаговао/ла на Марина Савковић у Некада познате личности, сада монаси   
    Индонежанска принцеза искушеница у Жичи!
    У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга.
    Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија.
     
    - Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину.
     
    Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре.
    - Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу.
    Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор.
    - Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе.
     
    Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла."
    - Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година.
    Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском.
    - Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих.
     
    Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци.
    - Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно.
     
    У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом.
    - Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге.
    Монахиње у Жичи живе као велика породица.
     
    - Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања.
     
    ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ
    ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира.

    Извор: http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791900-Indonezanska-princeza-iskusenica-u-Zici
×
×
  • Create New...