Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Човек Жоја

Члан
  • Број садржаја

    6895
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Репутација активности

  1. Волим
    Човек Жоја got a reaction from ines in Malo šale na SVOJ račun - samo za hrabre i samokritične :)))   
    Кад се изнервирам на некој дискусији.
     

  2. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Сања Т. in Човекољубље и хуманизам   
    „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши“ (Јн 8, 11)
     

    Свети Зосима и Света Марија Египћанка, рад о.Стаматиса Склириса
     
    Која је разлика између јеванђелског човекољубља и белосветског хуманизма? Наизглед, ове две речи су сличне, а често се и поистовећују. Опасност управо лежи у томе: у замени јеванђелског човекољубља белосветским хуманизмом и претварање хришћана у хуманисте. Прво је оригинал, а друго безуспешна копија и фалсификат. Хуманизам није јеванђелско човекољубље, па тако ни хришћани нису белосветски хуманисти. 

    Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија. 

    Шта је хтео Христос у јеванђелској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21). 

    Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека. 

    Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље. 

    Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани треба да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани треба да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32).

    То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“
     
    LINK
    Autor: Aleksandar Milojkov
     
  3. Волим
    Човек Жоја got a reaction from drvce in ГДЕ СТЕ БИЛИ 5. ОКТОБРА 2000. ГОДИНЕ?   
    Поучну успомену на дане кад сам био зелен и мислио да ми је срце веће него што јесте.
  4. Волим
    Човек Жоја got a reaction from "Tamo daleko" in Достојевски и/или Толстој - сусрет/сукоб два генија   
    Толстој је неоспорно велики књижевник и мислилац, светска громада без кога делатност људског ума не би била иста, били бисмо прилично сиромашни...Ништа му није недостајало, живео је део живота пуним плућима, али га није испунило, као и код свих великих умова није угасило жеђ. Човек лутања и тражења, и борбе, али као издалека, на одређеној дистанци, и увек му је фалило оно "нешто", и некако је, ваљда у том тражењу, остао недостатан, као да није нашао. Можда је у "Васкресењу", ако изузмемо идеолошке предзнак, докачио неке сфере које је тражио, али опет ми је некако остао далек.
    За разлику од њега Фјодор је, по мом утиску, био на првој борбеној линији, непосредно, није било дистанце, можда као епилептичар није ни могао да буде. Ишао је право на бусију, са већом петљом, ваљда немајући шта да изгуби. Можда у свом стилу и књижевном дару и естетици није био на Толстојевом нивоу, али је због непосредности много истинитије заронио у човека и смисао. Ако кажем да ми је при читању Записа из мртвог дома, поред свих оних грешника и приказане мучне затворске тегобе једина асоцијација било Царство небеско, са свим тим ликовима и маестрално приказаним карактерима, онда је негде јасно ко ми се лично од њих двојице својим делом више приближио (или ја њиховом делу). Ближи ми је Достојевски.
  5. Свиђа ми се
    Човек Жоја got a reaction from Nikola Stojanovic in Достојевски и/или Толстој - сусрет/сукоб два генија   
    To, "večna prokleta pitanja". Možda je otac Justin to najbolje formulisao rekavši za Dostojevskog da mu je istovremeno bio i mučitelj i učitelj. Zašto mučitelj? Pa sve je sažeto u onoj rečenici Dostojevskog u kojoj kaže da je kroz 'pakao' sumnji došao do svog osana. To bi bilo ono direkno jurišanje na granice kako kaže Drale. Tako ga nekako i doživljavam, kao samog na brisanom prostoru i onda juriš da se probije pva linija fronta, da se razbucaju barijere koje zagrađuju 'njegovog osana'. Šta je to drugo nego eshatološko viđenje. A mučio je se Dostojevski, od Zapisa iz podzemlja, preko cele lepeze likova do Miće i Ivana Karamazova, to su sve njegova mučenja. A evo, Aleksandra je postovala ovu sjajnu fotografiju gore, šta bi mogao biti rezultat tog mučenja-dolazak do osane. Ako taj izraz fizički ne opisuje blaženstvo ne znam šta bi drugo moglo.
    Moje omiljeno delo jesu Zapisi iz mrtvog doma, što je možda malo mimo uobičajenih očekivanja, jer obično kod ljudi Karamazovi izazivaju najveću pažnju. Međutim, ona kulminacija tog zatvorskog mučenja (zatvor ne samo kao fizička ograničenost već mnogo više kao um svezan strastima i mrakom) izražena pred kraj usklikom Sloboda!...najgrđe stanje uma, u društvu istih, razbojnika, zločinaca, demonskih likova, i onda Sloboda!...pa to je to. A ono gde je mene zaista kupio na ličnom planu to su kratke forme, Mali Hristov položajnik i San smešnog čoveka, naročito ovo drugo jer ima izvesnu korespondenciju sa Njegošem, mentalnim fenomenom unutrašnje svetlosti, zvezde koja ga vodi, itd.
  6. Зачуђен
    Човек Жоја got a reaction from Smaragdni kamičak in Мушкарци постављају питања, жене дају одговоре   
    Ј1 & Ј2, давних дана, када бејах млађан ловац јааааа....кхм. Елем, дугарице, пријатељице, нераздвојне годинама. Стање: Ј2 у вези, Ј1 у полувези (слободној) пред пуцање. Једу исту кору 'леба, спавају под истим кровом. Годинама.
     
    Он добар лик, паметан, изузетно паметан, солидно зарађује, ништа посебно ал солидно, скроман, другар. Добар у вези. задовољан. Она такође, добар лик, добар другар, такође изузетно паметна, такође солидно зарађује, исто скромно али солидно. Задовољна везом. Драги људи. Некако свима било виђено.
     
    Ми, банда, њему "ај на пиво", "немој, па знате да не пијем", "ај на једно-два", "ај". Она, "еј, немојте да будете мазгови па да га напијете", "нећемо, их, па знаш ти нас"  Убио се као мајка, зезали га, онако другарски, одрали га од зезања ко вола у купусу . Наравно да је укапирао, чак и онако пијан, нема љутње, после се препричавало, фина анегдота.
     
    Ј1: шта ће ти бре он, видиш какав је, теби треба мушкарац, он бре попије два пива напије се сви га зезају, изгледа ко неки метиљавко, ниси ти за њега, теби треба боље, шта, оћеш цео живот да се возиш у Пунту. Дај молим те, немој да си клинка.......
     
    bangin  bangin  bangin  Тонг, тонг, тонг, звоц, звоц, звоц.... тик так тик так тик так... bangin  bangin  bangin ........тик так тик так....
     
    Раскид.
     
    Месец дана после. Сцена. Улица, Пунто, јел његов, јесте, седи неко, чек да се јавим човеку. Упс, Ј1 откуд ти....?!
     
     
    Зашто су жене завидне? 
  7. Волим
    Човек Жоја got a reaction from TSCHeTSCHen in Отац Зоран Ђуровић о Посту   
    Па ово је генерализација на квадрат, шта на квадрат, на куб, на зилион. Баш бзвз. Јер ја знам десетине бракова који су због нецеломудрености, незајажљивости и одсуства сваке побожности разведени, деца остала растрзана, у тешком бедаку, убијена и утучена у појам. Уништено детињатво, без мрве радости. Ал хебига битно је задовољити међуножје јер то је одлика квалитетно брака. Каква будалаштина сестро слатка ово да је брак 90 секса, значи колосални промашај. Шта то значи да би ти твог мужа оставила само тако ако те он не задовољава онако како си ти то себи поставила и зацртала? Шта је твој муж за тебе или ти за њега, 90 прангија за бамбусање а десет посто човек? Па и ове моје крмаче по обору имају неку вијугу у глави код бамбусања, има бре свиња неку вољу и кад неће, џаба што је у терању. Животиња, свиња. 
  8. Волим
    Човек Жоја got a reaction from StefanLugic in Мушкарци постављају питања, жене дају одговоре   
    Ево, да мало предахнемо од душекорисних садржаја на ЖРУ, па да мало проћаскамо.
     
    Момцови пуцајте
     
    Ево ја ћу први. 
    Може се, у извесној мери, приметити да су многе жене "татине ћере" и да мисле да имају круну на глави. Шта мислите о томе?
     
    Само молим вас без жутила, ово је озбиљан, Православни мисионарски форум.
  9. Хахаха
    Човек Жоја got a reaction from Paradoksologija in Ми волимо пиво!   
    Постоји ли у самом чину испијања пива, почевши од отварања флаше (или активирање ручке од точилице), точења, приношења кригле/чаше, узношења исте те на крају у самом чину конзумирања, некакво сакрално дејство или утицај на саму личност конзумента? Нарочито ме ту збуњује појам сливања. Свакако, након тог чина нераздељивост је неупитна, али ме буни појам сливености.
    Ако може неко ко је стручан да ми одговори на ово питање.
  10. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Биљана 1234 in Персонологија и онтологија у списима св. Максима Исповедника   
    Цео текст у пдф-у овде
     
    Аутор: Петар Јевремовић
  11. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Биљана 1234 in УЧЕЊЕ О КРЕТАЊУ СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА (пдф)   
    УЧЕЊЕ О КРЕТАЊУ СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА   Владимир Цветковић Теолошки факултет, Архус универзитет, Данска vc@teo.au.dk   САЖЕТАК: Рад има циљ да изложи начин на који је византијски мислилац Свети Максим Исповедник поимао кретање (κίνησις). Свети Максим је своје учење о кретању развио на курсу побијања оригенизма, који је у кретању од Бога видео узрок отпадања творевине од првобитног јединства с Творцем. Обрнувши Оригенову тријаду „мировање“ (στάσις) – „кретање“ (κίνησις) „стварање“ (γένεσις) у „стварање“ – „кретање“ – „мировање“, Свети Максим излаже учење о кретању ка Богу као једином циљу у којем биће може наћи покој, односно смирај. Поред космолошког погледа на кретање Свети Максим развија и психолошко и онтолошко становиште на кретање. При томе Свети Максим уподобљава аристотеловске и неоплатонистичке термине потребама нове хришћанске метафизике, при чему, пратећи Кападокијске оце и Дионисија Ареопагита, не излази из претходне хришћанске традиције. КЉУЧНЕ РЕЧИ: кретање, мировање, стварање, душа   Цео рад
  12. Волим
    Човек Жоја got a reaction from БанеЛ in Михаило Петровић, Мика Алас   
    Научник рибар Добијао је награде по свету за математичка достигнућа и научне проналаске, а он је највише волео звање мајстора рибарства   Звао се Михаило Петровић, надимак му је био Мика Алас, а његови поштоваоци најчешће су га ословљавали именом Михаило Петровић Алас.   Био је математичар - наш први математичар који се прочуо у свету, био је и чувени рибар - зато је и добио надимак Алас, али био је и још много тога. Толико много да његови биографи тврде да би списак свега шта је Михаило Петровић Алас радио био предуг за једну биографију.   Исто колико бројке и река, привлачила га је књижевност - писао је путописе и есеје, филозофија, историја, техника, економија, право - писао је законе о рибарству, музика - имао је свој оркестар, криптографија, био је океанограф, морепловац, проналазач...     Кућа у којој је живео Михаило Петровић Алас још је тамо где је била и кад се, 24. априла 1868. године, Михаило родио: у Београду, на Савској падини, на Косанчићевом венцу, у непосредној близини конака кнегиње Љубице и Саборне цркве, а одмах до зграде Патријаршије. Препознатљива је по рељефу шарана на вратима, украсу о коме је упамћена једна анегдота. Кад су Петровићи одлучили да уместо старе куће на истом месту подигну нову, удобнију, Мика Алас био је против модерних ствари које је предлагао архитекта, па и против великих китњастих врата. Захтевао је да врата буду обична, а да једини украс на њима буде шаран!   Мика Алас   Михаило је био најстарије од петоро деце свештеника Никодима и Милице Петровић. Отац му је умро кад је пошао у први разред, и он се везао за мајку. Био је с њом до краја њеног живота. Да подигне децу, Милици је помагао њен отац Новица Лазаревић, протојереј Саборне цркве, који је пресудно утицао на пут најстаријег унука. Деда је одлучио да Мика, како су Михаила звали у породици, крене у школу што пре како би се осамосталио и помогао мајци, па га је уписао са непуних шест и по година. Школа му је била близу куће, у Старој вароши, тамо где је данашња основна школа „Краљ Петар”. Мика је био болешљив дечак. Лекари су саветовали да што више буде на чистом ваздуху, па га је деда водио на реку. „Ваздух поред воде цементира плућа”, говорио је Новица, а Мика није имао ништа против да се дружи с рибарима. Упијао је занат од Арсе Илића, искусног рибара, и сатима слушао мештара Ђуру Пупу како прича о мајстору Ибишу и турским начинима риболова. Аласи су га из милоште прозвали Мика Алас.   Рибарство већа страст од математике – Мика Алас показује велику рибу коју је упецао
     
    Четири разреда, колико је тада трајало основно образовање, брзо су прошла - мало у учењу, мало у пецању, и Мика постаје ђак Прве београдске гимназије. Тада се гимназија налазила у дворишту Капетан-Мишиног здања, данашњој згради Филозофског факултета. Много касније, поводом стогодишњице ове гимназије, Михаило Петровић је написао: „Кад би вам неко од некадашњих ученика Прве београдске гимназије рекао да је у Капетан-Мишином здању провео пуних педесет пет година, не променивши за све то време ни занимање, ни своју каријеру, ви бисте га гледали с неверицом, питајући се да ли је тако што могућно. Па ипак, не само да је могућно већ је одиста тако и било, и то баш са писцем ових редака, који је у зграду ушао почетком школске године 1878/79. као ученик првог разреда гимназије, а из ње изашао школске године 1937/38. као пензионисани редован професор Београдског универзитета.”
     
    Настава је била обимна, у школу се ишло и пре и по подне. Али, без обзира на школске обавезе, Михаило је нашао времена за учење свирања на виолини. Учио је сам, стрпљиво, и постао мајстор у извођењу народног мелоса. Много година касније чак је основао и оркестар „Суз”, чувен у граду по одличној свирки. „Суз” је дуго трајао, до Микиних старијих година, а њихове свирке гарантовале су незаборавне теревенке уз обавезну рибљу чорбу, па је обичним људима велики научник био познатији по виолини и свирању циганских песама него по открићима у математици.   У нижим разредима Михаило је много читао: путописи, књиге фантастичне садржине, приче о гусарима, дела Жила Верна била су штива због којих је касније почео и сам да пише. „Оно о чему се у детињству и младости маштало читајући ’Авантуре капетана Хатераса’ од Жила Верна, и о чему сам лично имао бледу визију проводећи дане и ноћи у зимским риболовима по Сави и Дунаву пуним ловачких и бродарских пустоловина, доста пута сам у кршу од леда или ношен леденим сантама доживео да видим и непосредно осетим на лицу места и упоредим са сликом коју сам себи створио о поларном леденом хаосу”, написао је у предговору књиге путописа „Кроз поларну светлост” објављене 1932. године, након што је као члан међународне научне експедиције путовао у северне поларне области.   Реконструкција Петровићевог рачунара урађена је 1980. године   У старијим разредима не изостаје са састанака ђачке дружине „Нада”, одушевљен разговорима о литератури, али и о енергији, природним процесима, о материји. Директору гимназије није се допало што ђаци на састанцима „Наде” читају и анализирају роман Емила Золе „Нана”, сматрајући да прича о жени која се поиграва мушкарцима није прикладна за школску дружину, без обзира на то што је Зола најславнији писац француског реализма. У сукобу између директора и ђака, морални победници били су ђаци.   Сматра се да је гимназија била клица његове свестраности. У четвртом разреду, у својој кући направио је хемијску лабораторију у којој изводи почетне али врло смеле огледе. Изгледа да је овоме био „крив” његов професор Марко Леко, „идеал вољеног наставника”, како га је описао Михаило Петровић. Одушевљење професором Леком било је толико јако да су се Михаило и његов друг Павле Поповић, касније професор књижевности, „заверили да ће се одати на хемију и ни на шта друго”.   Та намера очигледно није остварена, али није искључено да је љубав према хемији одлучила да Михаило Петровић упише Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе, која се налазила у Капетан-Мишином здању. Наиме, хемијска лабораторија Велике школе била је тик уз гимназију, па су Михаило и његови другови, привучени њеним мирисом и тајновитошћу, често улазили у лабораторију несвесни да ће тиме да се одлуче за своје будуће позиве.   Последње две године студија Михаило је сам изучавао математику зато што је тај предмет предвиђен само у првој половини студија. Међутим, кад је на последњој години требало урадити рад за студентску награду, Михаило је прихватио тему о рачунским машинама коју му је предложио професор Љубомир Клерић, што само по себи говори о степену његовог знања. Њен наслов био је „Изложити све начине рачунања површине уопште, као и из планова снимљених графичким путем, заједно са средствима (планиметрима) за рачунање површина, од најпростијих до најсложенијих и најупотребљивијих у пракси”! Михаило је добио другу награду - прва и трећа додељене су студентима технике. Био је то наговештај будућег научника. Михаило је тада, наиме, изумео претечу рачунара - хидрауличну рачунску машину која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела. Његов хидроинтегратор приказан је на Светској изложби у Паризу 1900. године и награђен бронзаном медаљом.  Милица, мајка Михаила Петровића, на слици десно, са својим оцем Новицом Лазаревићем, протом Саборне цркве у Београду   Академик у 32. години   Михаило ће се усавршавати у Паризу, одлучио је деда Новица. Зашто баш тамо? Париска математичка школа имала је тада висок углед у Европи, а постојала су још два, ништа мање важна разлога: прота Новица Лазаревић, ближи сарадник митрополита и добростојећи човек у администрацији Србије, познавао је Јеврема Грујића, посланика наше земље у Паризу, што није занемарљиво кад је неко, као Михаило, сам у великом граду, а друго, Михаилова два конкурента, нешто старији Петар Вукичевић и Ђорђе Петковић отишли су у Берлин и Беч. Дакле, крајем септембра 1889. године Михаило полази у Париз. Деда му је дао новац за школовање, бар док не добије државну стипендију: „Ја ћу код владе да порадим за државну стипендију, а ти дотле учи”, рекао му је.   Пријемни испит за упис у Високу нормалну школу, Научни одсек, припремао је Михаило годину дана и положио с одличним оценама. На конкурсу за упис учествовало је неколико стотина кандидата, а примљено је само осамнаест! Михаило Петровић је први странац који је примљен у Високу нормалну школу.   Већ у јуну 1891. године Михаило Петровић добио је диплому математичких наука, а две године касније и диплому физичких наука. Постао је студент генерације и зато га је председник Француске републике позвао на пријем. Идуће године опет је био студент генерације и опет је позван на пријем код председника. О томе 8. фебруара пише деди: „Имам да вам јавим једну вест: и ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босонога, са исцепаним туром носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру. Обавезан сам, хтео не хтео, да идем, а то ћу учинити толико пре што ми је ово последња година што сам овде, и у исти мах последња прилика за такву почаст; кад се будем вратио кући, зацело пре ће ме чича Арса позвати на весеље но Карно. Лане сам био лењ - а није ми било до тога - да вам пишем о томе шта сам видео и како сам се провео; обећавам вам да ћу ове године бити опширнији, мада не марим баш много, ни ја ни ви, за такве ствари.”   Ову фотографију Михаила Петровића снимио је чувени Милан Јовановић   Чим је 21. јуна 1894. године Михаило Петровић одбранио докторску тезу из области диференцијалних једначина на Париском универзитету, вратио се у Београд.   Први професори Београдског универзитета – десно седи Михаило Петровић   У Београду су га доживели као чудо: доктор математичких наука у двадесет шестој години! Свуда се причало о Новичином унуку, о његовом успеху у Паризу и докторату. Десило се да је истог дана кад је Михаило одбранио докторат у Паризу, у Београду расписан конкурс за професора математике на Великој школи. Михаило је победио само за један глас. „Да нисам добио тај глас, никада се науком не бих бавио. Живео бих не у рибарском чамцу, већ у чуну”, често је говорио. Кад је у тридесет другој години постао редовни члан Српске краљевске академије наука, Београд се већ навикао на такву врсту његових успеха.   Има се утисак да је Михаило Петровић Алас даноноћно радио. На списку радова и књига које је написао има око триста наслова. Његово највеће дело је „Математичка феноменологија”. Академик Милутин Миланковић сећа се да, „кад је Микина ’Феноменологија’ изашла из штампе, имала је свега два озбиљна читаоца: мог претходника на катедри примењене математике Косту Стојановића и мене”. У „Феноменологији” Петровић је писао о заједничком у разноврсном, и успео је да математиком протумачи појаве у природи и друштву.   Микин трофеј   Његови проналасци су и бројни и важни. Многи, нарочито у области рачунара, означили су пут науци којим треба ићи. Хидраулична рачунска машина већ је поменута. Затим, његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена - започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Михаило Петровић једини је открио да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина. При повратку с другог пута из северне поларне области, одгонетнуо је један важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље. Конструисао је зупчаник преносник - претечу данашњег аутоматског мењача у аутомобилима. И, да не набрајамо више.   Истовремено с открићима и радовима, у Михаиловом животу живела је - река. Од ње се није одвајао, већ је речено, одмалена, у њој је уживао. Шарл Морен, његов друг са студија у Паризу, забележио је да је Мика носио са собом фотографију рибе чија је дужина превазилазила његову висину. То је био сом тежак 120 килограма, Микин трофеј. Мика је имао звање рибарског мајстора. Објавио је више стручних радова о рибарству, учествовао је у доношењу првог Закона о слатководном риболову, у Торину на Међународној изложби 1911. године награђен је златном медаљом за збирку којом је представио риболов у Србији. Од свих његових књижевних списа, најлепше је написао о својим рибарима. Један од њих објављујемо у рубрици „За читање и уживање”.   Вероватно најстарији официр старе југословенске војске, 1941. резервни ђенералштабни потпуковник Михаило Петровић, заробљен после капитулације   Уочи Другог светског рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је зато што је војсци требало његово познавање криптографије. Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196. И, због тог знања, био је потребан војсци. На почетку Другог светског рата, 1941. године, заробљен је у Сарајеву и одведен у немачко заробљеништво. Средином идуће године је пуштен. Умро је 8. јуна, у свом дому, на Косанчићевом венцу. На вечни починак понели су га на рукама његови рибари.   http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2008/2933/03.php
  13. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Phoebe in Kako spavate?   
  14. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Ivan Marković in Фашистички испади   
    Pa sad, možemo da nagađamo "šta je pisac hteo da kaže". Ako kaže 
    tu nije eksplicitno pozvao na nasilje, ali sa druge strane iz same izjave ono nije isključeno. Tako da bi bilo dobro priupitati ga koji je način/načine imao na umu kad je to izjavio.
    Misim, da znam dal da se pripremim za šibanje
  15. Волим
    Човек Жоја got a reaction from PredragVId in ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ   
    ТРЕЋИ ДЕО
    ТАЈНЕ БЕЛОГ ЗДАЊА
    На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!
     

    Вртна фасада Белог двора
     
    Године 1933. краљ Југославије Александар I навршавао је 45 година. Био је срећно ожењен, имао је тројицу синова узраста десет, пет и четири године, и могао је да очекује да ће владати још барем три до четири деценије пре него што дође време да га наследи најстарији син Петар који би, при таквом исходу, тада могао да има између 40 и 50 година. У складу с таквим размишљањем, краљ је донео одлуку да почне с градњом још једног породичног дворца у коме ће, кад одрасту, живети његови синови са својим породицама, близу родитеља, а ипак у својим засебним домаћинствима.
     
         Уз помоћ архитекте Виктора Лукомског, краљ је сачинио пројектни задатак и на петнаестогодишњицу уједињења Југославије, 1. децембра, расписан је јавни конкурс за најбоље архитектонско решење.   Учествовало је десет архитеката, а после дужих расправа и процена, Александру Ђорђевићу поверено је да изради коначну верзију пројекта.   Зграда је требало да се заврши до септембра 1935. године. Нажалост, само два месеца пошто је положио камен темељац будућег дворца, краљ Александар I погинуо је као жртва атентата у Марсеју током службене посете Француској. 
     

    Бели двор
     
    И поред великог шока који је изазвало убиство краља, радови на дворцу нису прекидани и зграда је завршена 1. децембра 1936, са закашњењем од годину дана. Услови су, међутим, били потпуно измењени. Млади краљ Петар II имао је само тринаест, његова браћа Томислав и Андреј осам, односно седам година! Од самосталног породичног живота били су још веома далеко. Тако се у довршени дворац, који је због блиставе беле фасаде која се видела издалека на још непошумљеном брегу привремено назван Белим двором, са својом породицом уселио кнез Павле Карађорђевић, брат од стрица покојног краља, а син кнеза Арсенија, млађег брата краља Петра I. Кнежева тада већ петочлана породица до тог тренутка није располагала одговарајућом резиденцијом у Београду, и сматрало се умесним да се до краљевог пунолетства смести у простор намењен краљевићима који су још били деца. У трочланом регентству задуженом да управља земљом у име краља до његовог пунолетства, поред кнеза Павла, налазили су се још др Раденко Станковић и др Иво Перовић. Кнеза Павла нови дворац је подсећао на изглед и назив дворца Бела кућа (White Lodge) у парку Ричмонд код Лондона, где је рођен његов најстарији син, па је назив новог дворца постао и његово званично име. За време по истеку постојања регентства, кад краљ Петар II 1941. године напуни осамнаест лета, кнез је својој породици обезбедио сталну резиденцију куповином замка Брдо код Крања, у данашњој Словенији.
     

    Главни улаз Белог двора
     
    За разлику од Краљевог двора, замишљеног и изведеног као обнова рецимо неког историјског српско-византијског стила, а који је стицајем околности коначно попримио и знатан утицај руског историцизма, Бели двор је узор потражио на другом крају Европе, у „џорџијанској” архитектури енглеских градских и провинцијских племићких кућа позног 18. и раног 19. века. Иако је по површини готово једнак површини Краљевог двора, Бели двор делује целовитије у поређењу с разуђеном силуетом старијег дворца. Две припадајуће сервисне зграде – једна намењена кухињи, а друга гаражи, обе са службеним становима на горњим спратовима – постављене су према Улици Баја Пивљанина, с обе стране споредне улазне капије у круг двора. Као и код Краљевог двора, међутим, дворска кухиња повезана је с главном зградом подземним сервисним ходником. 
     
         Фасада дворца изведена је од белог вештачког камена, врло је једноставна и складна с минималном плитком пластиком око прозора и с равним кровом. С прилазне стране алеја црвених кестенова води до кружног каменог платоа, а с баштенске стране на каменој тераси с балустрадом постављене су две велике геометријске парковске цветне леје, с којих се сагледава отворени базен за купање, данас знатно оштећен и празан. 
     

    Велики хол
     
    Бели двор састоји се од сутерена, приземља, спрата и поткровне етаже. Сутерен и поткровне етаже имају сервисну намену. У сутерену су помоћне просторије, оставе, техничке просторије и приступ у подземно противавионско склониште, док су у поткровљу службене гарсоњере за особље двора, радне просторије домаћинства и помоћне оставе.
     
          Слично Краљевом двору, приземље је намењено примању гостију и свечаностима. Кроз улазни вестибил, украшен скулптурама и уметничким сликама, улази се у свечани хол Белог двора, по садржају изложених уметничких дела сигурно најрепрезентативнији амбијент ове целине. Изнад хола је застакљена таваница кроз коју преко крова улази дневна светлост, а по читавом обиму зидова протеже се галерија до које води свечано једнокрако степениште. Наспрам улазног вестибила постављен је велики мермерни камин изнад кога је изложен велики свечани портрет градитеља Белог двора, краља Александра I у генералској униформи, с лентом и знацима Ордена Карађорђеве звезде с мачевима, рад славног сликара Паје Јовановића. На бочним зидовима су драгоцене уљане слике Николе Пусена, његовог рођака Гаспара Дигеа (званог Пусен Млађи), Симона Вуеа, следбеника Хијеронимуса Боша, као и једна ретка немачка ренесансна слика Богородичиног ваведења, приписана Албрехту Алтдорферу. Поред стилског намештаја у стилу краљице Ане и Луја XIII, ту је и величанствени кинески параван од лака који потиче из доба владавине цара Чијен Лунга, бронзано попрсје црнкиње великог француског вајара Карпоа, ретки примерци порцелана и украсни свећњаци од позлаћене бронзе. У овом холу су се извесно време примала акредитивна писма страних посланика и амбасадора, а и данас се одржавају свечани пријеми, дочекују гости на крсној слави престолонаследника Александра II и краљевског дома, приређују концерти и добротворне акције, изложбе и скупови. Из свечаног хола двокрилна врата воде у трпезарију и велики салон.
         
    Трпезарија је велика просторија на чијем се једном крају налази уграђена витрина с делом скупоцене збирке француског порцелана из Севра, рађеног у првој половини 17. века за грофицу Ди Бари. Тема ове јединствене збирке су егзотичне птице и инсекти из удаљених прекоморских крајева и колонија француског краљевства. Намештај је енглески, стила „чипендејл”, а на зидовима су вредне уметничке слике и таписерије. 
     

    'Ваведење' приписано А. Алтдорферу
     
     Велики салон је просторија опремљена у стилу Луја XV и Луја XVI. Оригинални намештај некада је био тапациран гобленима по картонима Антоана Ватоа и Франсоа Бушеа. На зидовима су слике приписане Јакопу Палми Старијем, Доменику Бекафумију, следбеницима „сомотског” Бројгела и шведског портретисте Александра Рослина, као и једна венецијанска инсценација енглеског уметника Бонингтона. У овом салону одржавали су се, и данас се повремено одржавају, састанци и разговори на високом нивоу (само у последњих десет година овде су боравили владари Шведске и Луксембурга, председник Исланда, чланови владарских породица Шпаније, Лихтенштајна, Португала, па разни Хоенцолерни, Хабзбурзи, Орлеан-Браганце, политичке и јавне личности Србије, Европе и света). Од почетка 1945. године у Белом двору настанио се Јосип Броз Тито, чија ће службена резиденција ова палата остати све до његове смрти 1980. године. У њој су обављане службене функције шефа државе, иако се двор као стамбена резиденција није користио још од 1948. године. После Титове смрти, дворац није битно поправљан нити реконструисан, тако да је у раздобљу од 1980. до 2000. због дотрајалости техничких система коришћен само повремено, а најчешће као привремена службена резиденција за председнике страних влада у званичној или радној посети Југославији. 
     

    Велики салон
     
    Из Великог салона улази се у Мали салон, стилски доста сличан Великом. Изнад мраморног камина у овој просторији сву пажњу привлачи једна слика која приказује поглед на Венецију, приписана Каналету, и три предела француског сликара Себастијана Бурдона. Ту су и неколике слике из власништва београдског Народног музеја, као и једна изванредна коњичка статуета Луја XIV резбарена у слоновој кости, према оригиналном версајском рељефу А. Коазевоа.
     
         Из Малог салона улази се у велику библиотеку у којој још постоји део некада знаменитог књижног фонда посвећеног историји уметности, а из библиотеке пут води поред две канцеларије дежурних официра и кроз чекаоницу поново у улазни вестибил.
     

    Коњаничка скулптура од слоноваче у стилу Луја XIV
     
    На галерији спрата Белог двора, с које су улази у низ апартмана и полуапартмана, изложена су значајна уметничка дела приписана Рембранту, Каријанију и Веронезеу. Главни апартман састоји се од велике дневне собе с пространим алковом за спавање, приватне трпезарије, радног кабинета и купатила. Три апартмана и један полуапартман могу се, по потреби, претворити у засебне стамбене јединице. Сваки је намештен у другачијем стилу, углавном без претенциозности. Данашња опрема апартмана унеколико се разликује од оне која је постојала 1941. године. Део оригиналне опреме је измештен, део је нестао, а сачувани намештај повремено се прераспоређивао према потребама оних који су боравили у Белом двору. Од уметничких дела на зидовима апартмана посебно су значајне слике Влаха Буковца, Петра Лубарде и Жоржа Скота. 
     
          Бели двор је у техничком погледу био врло савремено опремљен. Поред уобичајених погодности за овакву врсту објеката, у њему постоје и неке ствари које су посебне. Ту бисмо могли убројати посебне фрижидере за чување скупоцених крзнених бунди, уграђене челичне ормаре за драгоцености, јединствени велики кухињски шпорет с посебном инсталацијом водовода како би се избегло сувишно преношење великих и тешких посуда за кување код справљања хране за велике банкете, депо угља за кухињу с вагонетом и дековиљским колосеком и слично.    Поменути велики шпорет реконструисан је 2009. године, и први пут приказан посетиоцима двора током „Ноћи музеја''.
     
     
    Аутор:  Драгомир Ацовић
    Илустровао:  Силва Вујовић  
    http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/taјne-belog-zdanja
  16. Волим
    Човек Жоја got a reaction from PredragVId in ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ   
    ДРУГИ ДЕО
    Убијање Бога
    На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!
     

    Краљевски двор
     
    Градња Краљевог двора замишљена је у време веридбе и венчања краља Александра и румунске принцезе Марије, а започела је 1923. године. Аутор пројекта био је архитекта Живојин Николић, у то време познат и угледан градитељ. На пројектовању су, осим њега, били упослени и знамените архитекте које су после пада царства у Русији морале да уточиште потраже у емиграцији. Ту су, пре свега, били Николај Краснов, царски дворски архитекта који је зидао на Криму, рецимо дворац Ливадија у коме је одржана историјска конференција на Јалти између Стаљина, Рузвелта и Черчила, потом Виктор Лукомски, архитекта Патријаршијског двора у Београду, и Сергеј Смирнов, секретар кнегиње Јелене Карађорђевић-Романове, краљеве сестре којој је помогао да избегне бољшевички стрељачки вод и с децом се домогне Београда.
     
         Утврђено је да дворац треба да буде изведен у историјском стилу који се називао, мање-више оправдано, српско-византијским, заснованим на средњовековној уметности Србије и Византије. Начело обнове или сећања на историјске стилове већ доста дуго било је водећи правац у пројектовању и градњи владарских резиденција у Европи и изван ње. 
     

    Краљевски двор
     
    Градња је трајала релативно дуго, и усељење краљевске породице обављано је постепено, почевши од 1928. па све до 1932. године. Коначно исељавање из Новог двора и званично је потврђено предајом дотадашње резиденције за смештај музеја, од кога ће касније настати данашњи Народни музеј. Најдуже се радило на опремању скромне дворске цркве посвећене светом Андреју Првозваном, а главни разлог за то био је трагање за одговарајућим иконостасом. Коначно је и тај посао завршен 1934. године.
     
         Краљев двор сложен је и разуђен објекат. Састоји се од три целине: резиденције, дворске цркве и дворске кухиње, укупне површине око 4300 квадратних метара. Веома се разликује од краљевских дворова какве смо навикли да обилазимо по Европи, пре свега зато што није намењен великим свечаностима и државном протоколу, већ породичном животу. Отуда релативно скромне димензије и осећај блискости који, по правилу, недостаје у великим владарским дворцима. 
     

    Колонада дворске цркве
     
    Главни улаз у двор направљен је као наткривени колски прилаз. Кроз двокрилна резбарена дрвена и застакљена врата окована гвозденим украсима ступа се у мало предворје, а одатле у велики пријемни хол. Под белим сводовима подупртим ниским стубовима и пиластрима са средњовековним капителима, зидови су украшени копијама фресака из српских манастира: Поклоњење мудраца из Дечана, Гостољубље Аврамово и Свети мученик, обе из Сопоћана. На бочном зиду је велики камин од резбареног белог камена. Из пријемног хола улази се у дворску библиотеку, у Плави салон и у степенишни вестибил.

          Дворска библиотека једна је од неколико просторија у двору чији је изглед надахнут ренесансним узорима. Тај утисак нарочито потиче од величанствене дрвене таванице осликане украсним цветовима и шарама.  Две наспрамне застакљене полице пуне су ретких и драгоцених књига.  Дворска библиотека, која је пред рат имала око 50.000 наслова, данас је бледа сенка оне негдашње. Део библиотеке уништен је током немачког и савезничког бомбардовања 1941. и 1945. године, део је после рата изузет, расподељен другим библиотекама по Југославији или распродат као „књижни вишак”; део који је остао у двору допуњен је после рата неким каснијим издањима. И поред тога, у питању је драгоцен библиотечки фонд који се чува и каталогизира како би га користила стручна јавност. У њој се налази и скупоцени астрални глобус венецијанског картографа Винченца Коронелија.
     

    Плави салон
     
    Плави салон, назван тако због великог плавог тепиха тканог у техници „смирна”, главни је свечани простор двора. Из њега велика застакљена врата с украсном металном решетком воде на спољну терасу, док се кроз троја дрвена резбарена врата улази у Дворску библиотеку, Краљев кабинет и Златни салон. Зидови су украшени сликама Пусена и Креспија и великим позлаћеним венецијанским огледалима испод којих су позлаћене конзоле с порцеланским групама које приказују сцене из лова. Ту су и камени постаменти с бистама богиње Хере и Пажуовим портретом мадам Ди Бари од неглазираног порцелана. 
     
    Краљев радни кабинет садржи део дворске библиотеке и украшен је цртежима Ватоа, двема порфирним урнама с оковом од позлаћене бронзе рађеним за Луја XV (истоветан пар налази се у Гетијевом музеју у Калифорнији), мањим бронзама Фремијеа, Кршинића и Мештровића, заставом с краљевог аутомобила и бројним другим успоменама.   Коњанички портрет краља Александра, који се некад налазио изнад полице за књиге, сад је у великој трпезарији.
     
         Златни салон, назван и Салон Палма Векија или Италијански салон, невелики по величини, најраскошнији је простор у двору. Опремљен је у стилу италијанске ренесансе, са стубовима и довратницима од оникса, позлаћеном дрвеном таваницом и лустерима и лампама са сенилима од оникса. На једном од зидова налази се слика венецијанског ренесансног мајстора Јакопа Палме, званог Ил Векијо (Стари), с темом која се у историји уметности назива „Свети разговори” (Sacraconversazione), а садржи приказ Богородице с дететом Христом, светим Јованом, наручиоцем слике и његовим светим заштитником. Ова величанствена слика спада у сам врх италијанског ренесансног сликарства и недавно је рестаурисана. Два не мање величанствена ренесансна сандука за опрему младенаца красе овај салон. Припадали су младом брачном пару из две славне фирентинске породице – Нази и Фрескобалди – а портрети младенаца насликани су на унутрашњој страни поклопаца ова два „касона”. Споља су касони украшени сликама победа Александра Великог и митолошким сценама. Изнад њих, на зиду су два ренесансна „тонда” (слике кружног облика) с темама Богородице с Христом и Рођења Христовог, приписана Бјађу д’Антонију и Андреи Аловиђију. Из овог салона може да се изађе на спољну галерију која води ка дворској цркви, или у атријум велике трпезарије. 
     
         
     Велика трпезарија
     
     Велика трпезарија једна је од најсвечанијих просторија двора. И она је опремљена у духу италијанске ренесансе, с раскошном осликаном таваницом од дрвета. С једне стране је велики мермерни камин, а насупрот њему застакљени зид кроз који се излази у пространи атријум. Трпезарију осветљавају два бронзана холандска лустера, а на зидовима су бриселска таписерија с мотивом породице пораженог персијског цара Дарија пред Александром Великим и Аристотелом, портрети краљева Петра I, Александра I и Петра II, као и неколико скупоцених украсних предмета од сребра и пар кинеских ваза типа „бичија крв”.  Атријум је с три стране оперважен галеријом с каменим стубовима чије је богате капителе, по узору на оне из Аја Софије, резбарио у мермеру Ђузепе-Пино Граси.
     
    Степенишни вестибил усмерава ка приватним стамбеним просторијама на спрату, односно ка другом, интимнијем делу званичних салона у сутерену. 
     
        Стамбене просторије на спрату нижу се око великог средишњег хола осветљеног потплафонским прозорима и опремљеног као велика дневна соба с камином. С три фасадне стране ређају се спаваће собе, приватни кабинети с библиотекама и гардеробе, а на фасадном делу изнад главног улаза налази се породична трпезарија и застакљена веранда с погледом на глоријету и водено огледало у дну парка. 
     

    Соба шапата
     
    У поткровној етажи двора налазиле су се просторије за боравак и рад дворске послуге, резервне гостинске просторије и простори за одмор.
     
    Сутеренске просторије двора на посетиоце остављају посебан утисак.   Наиме, овде је краљ архитектама дао одрешене руке, а они су створили јединствени простор, неку врсту споменика изгубљеној отаџбини – царској Русији. Вероватно је и краљу, који је део младости провео као питомац Кадетског корпуса у Русији, овај архитектонски и ликовни омаж много значио. Први салон опремљен је као подсећање на Престону дворану Ивана Грозног у најстаријем делу кремаљског дворца – Теремној палати. Зидови су украшени мотивима жар-птица, довратници и допрозорници богато изрезбарени, светла пригушена, таванице осликане у стилу одломака из Руског балета Сергеја Дјагиљева. Одатле се може ући у мали интимни салон, назван „Соба шапата” или „Шехерезадин салон”. Први назив дугује причи да су у њему вођени поверљиви разговори, и да се тада укључивала зидна мермерна фонтана како би жубор воде гласове учинио непрепознатљивим, а други источњачким сликаријама на зидовима и таваници. Истина, један део ових сликарија израђен је после Другог светског рата, кад су источњачким украсима замењена поља осликана краљевским грбовима. Следећа просторија је некадашњи подрум архивских вина, сада преуређен у просторију за билијар. Овај салон осликан је у духу руске народне уметности „палеха”, али с темом српске народне песме „Кад се жени српски цар Стјепане...” У сликане сцене вешто су укомпоноване и скривене украсне решетке канала за проветравање. Највећа просторија у сутерену је биоскопска сала, у којој се и данас повремено одржавају камерни концерти, предавања или филмске пројекције. Малим салоном за пушење, једином просторијом у којој је краљ дозвољавао да се запали цигарета, завршава се овај јединствен свет успомена на дух и тајанственост несталог царства.
         Из сутерена, посебан тунелски ходник, дугачак око 90 метара, спаја двор с дворском кухињом, како би храна топла стизала на трпезу, а кухињски мириси не би се ширили по згради. 
     
         Дворска кухиња је двоспратна зграда са сутереном. У приземљу су радне просторије, у сутерену помоћне и техничке, а на спрату су се некада налазиле службене гарсоњере за боравак дежурног кухињског особља. 
     

    Замишљени витез, скулптура краљице Марије
     
     Дворска црква, посвећена првом од Христових апостола, старијем брату светог Петра Андреју, грађена је по Краљевој цркви у Студеници и цркви манастира Андријаша на Тресци. После смрти своје супруге, кнегиње Љубице-Зорке, потоњи краљ Петар I променио је дотадашње крсно име породице (светог Климента) и узео новог светитеља за заштитника свог дома. Осликавање цркве обавила је екипа руских сликара-избеглица, међу којима су били барон Николај Мајендорф (аутор највећег дела фресака), Сергеј Обрасков, Владимир Бичковски и Евгеније Варун-Секрет. Делови иконостаса, по краљевој жељи, набављени су после дуге потраге код антиквара у Цариграду и Паризу, а недостајући делови реконструисани су по нацртима Николаја Краснова. Две престоне иконе набављене су у Охриду и на Космету. У цркву, по краљевој жељи, није уведено електрично светло, већ се осветљавала воштаним свећама. У овој цркви, испред иконостаса, некад су биле изложене три највеће светиње Витешког реда светог Јована: икона Богородице „Филермос”, десна рука светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Данас се све три светиње налазе у Црној Гори.
     

    Убиство Бога – лик Пантократора у дворској цркви.
     
     Највеће скрнављење краљев двор доживео је по завршетку Другог светског рата. Један од првих симболичних гестова било је „убијање Бога”, кад је у чело Христа Сведржитеља у куполи дворске цркве испаљен метак из пушке. Пошто је црква оскрнављена (претворена је у оставу прибора за чишћење), једна од престоних икона извађена је из иконостаса, друга изгребана, уништена је Часна трпеза... Један део олтарске опреме сачуван је у Патријаршији СПЦ и враћен после 2000. године, док су од одежди остали само распарени делови. Црква је повремено освећивана и коришћена кад су то захтевали шефови држава који су привремено боравили у Краљевом двору, а потом изнова скрнављена, све до последњег освећења 2001. године.   Дворске уметничке збирке су десетковане. Од свих портрета владарске породице који су се некада налазили у двору, нађена су само три. Делови камених и сликаних украса уништени су или пресликани, посебно они на којима се видео грб Краљевине или иницијал краља или краљице. Слична судбина задесила је и украсне предмете, дворско сребро и посуђе, од кога је у двору сачуван само један мањи део.
     
    После 1953. године, Краљев двор користио се само као привремена резиденција шефова страних држава приликом њихове званичне посете Београду. Први такав житељ двора био је етиопски цар Хаиле Селасије, а последњи руски председник Путин.
     
    Исправка
    У прошлом броју погрешно смо 
    написали име пројектанта 
    Старог двора на Дедињу. 
    Уместо Живојин Ђорђевић, 
    треба да стоји Живојин Николић.


    Аутор: Драгомир Ацовић 
    http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/ubiјanje-boga
  17. Волим
    Човек Жоја got a reaction from PredragVId in ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ   
    ПРВИ ДЕО
    РАЈ НА КРАЈУ ГРАДА
     
    На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!
     

     
    До венчања краља Александра I и румунске принцезе Мариоаре (Марије), кћери краља Фердинанда I из династије Хоенцолерн-Сигмаринген, српски двор, после децембра 1918. године двор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, био је нека врста мушког клуба. Стари краљ Петар био је удовац још од 1890. године, брат му је био разведен, а његови синови и синовац неожењени. Кћерка, кнегиња Јелена, била је удата за руског кнеза Јоана Романова, и у Србију ће се вратити тек после трагичне мужевљеве смрти од руку бољшевика. Живот двора, и званични и приватни, водио се у здањима у самом центру Београда: Старом двору, подигнутом за владе краља Милана, и Новом двору, који се још градио и опремао. Стари двор служио је за службене потребе владара као шефа државе, Нови двор као његова резиденција. Данас се у Старом двору налази Скупштина града Београда, а у Новом је Кабинет председника Републике Србије. 
     

    Камени павиљон са скулптуром Ивана Мештровића
     
    Доласком краљице, јуна 1922. године, знатно су се измениле околности живота и рада двора. Указала се потреба да се приватни живот краљевске породице, поготову после рођења престолонаследника Петра 1923. године, и званично раздвоји од јавних, свечаних и службених делатности суверена. 
     

    Једна стара разгледница
     
    Краљ Александар тада доноси одлуку да започне градњу приватне резиденције. Избор је пао на у то време удаљено предграђе, познато по воћњацима и ретким летњиковцима – Дедињски брег. Знатан део земљишта на највишој коти налазио се у власништву Српске православне цркве. Краљ се с црквом споразумео око земљишта, углавном заменом имовине коју је поседовао у самом центру Београда, претежно на Врачару. Остатак је прибављен откупом од појединачних власника.     Коначна величина парцеле од око 65 хектара створена је до 1941. године откупом мањих имања на ободу. Даље проширење парцеле извршено је после Другог светског рата, кад је – углавном поступком конфискације – њена површина готово удвостручена. 
     

    Алеја црвених кестенова
     
    Прва зграда подигнута на раскрченом брегу била је скромна приземна вила, величине око 200 квадратних метара, с кровом прекривеним сувом барском трском. Захваљујући томе, названа је Сламнатом кућом. Првобитна намена била јој је да служи као привремено боравиште краљевској породици док се не заврши започети двор. Касније, кад је зграда двора завршена и усељена, у Сламнату кућу пренет је уметнички атеље краљице Марије, изванредно даровитог графичара и вајара. Од њених вајарских дела до данас је у дворској збирци, нажалост, сачуван само један рад. После 1930. године, кад је престолонаследник дорастао до школске клупе, у Сламнатој кући уређене су учионице нарочите основне школе у којој су полазници били краљеви синови, а одељења су попуњавана њиховим вршњацима како не би одрастали у друштвеној и генерацијској издвојености. Судбина Сламнате куће после Другог светског рата на необичан начин одсликала је корените промене које су се десиле. Наиме, после 1953. године, у њој су привремено биле смештане службе за везу шефова иностраних држава који су као званични гости Југославије боравили у краљевском двору. Тако су породични живот, уметничко стварање и школско васпитање заменили посленици тајних служби, шифранти, везисти... После 2001. године, у овој згради налазе се службе фондација престолонаследника Александра за образовање и принцезе Катарине за хуманитарну делатност. Крајем 2009. године Сламната кућа почела је да се користи и као изложбени простор – Педагошки музеј поставио је прву изложбу о школовању српске омладине у Француској током Првог светског рата.
     

    Остаци француског врта Едуара Андреа
     
    Градња краљевског двора почела је 1923. године. Решење је израдио архитекта Живојин Ђорђевић, али је уређење спољних делова дворца, тераса и платоа поверено двојици искусних руских емиграната – архитектама Николају Краснову и Сергеју Смирнову. У току градње двора упослен је још један у то време познати стручњак, француски парковски архитекта Едуар Андре, задужен за одржавање огромних историјских паркова Версаја. Он је поставио основно решење силвикултуре и хортикултуре дедињских дворова, које се данас, с изузетком арборетума, види само у траговима. Ипак, главна подела на геометријске (француске) вртове и на подражавање слободних облика пејзажа (енглески парк), опстале су до данас. Уређени део комплекса око дворских објеката данас заузима око 25 хектара, док је остатак под шумом. Некадашњи дворски расадници, у Улици патријарха Димитрија у Топчидеру, више нису у саставу дворског комплекса. Шуму дворског комплекса чини преко 180 различитих врста дрвећа и жбуња, међу њима шпанске јеле, аризонски чемпреси, секвоје, таксодијуми, јавори, кестени, црвенолисне букве, платани и липе, чак и веома ретки примерци северноамеричког дрвета Liriodendron tulipifera. 
     

    Свинга и Милош Обилић, скулптире Ивана Мештровића
     
    Краљевском двору прилази се из Булевара кнеза Александра Карађорђевића, кроз велику капију од кованог гвожђа с две камене стражарске кућице. Одатле се, поред мале зграде намењене јединици дворске жандармерије, и поред касарне гардијске јединице на служби у двору, пут успиње ка улазу у двор. С десне стране остају Сламната кућа и, скривен у зеленилу, једини већи објекат подигнут после 1945. године – зграда затвореног базена – а с леве се пролази поред зграде дворске кухиње, која је с двором повезана подземним ходником дугачким готово сто метара. Наспрам главног улаза у двор, који штите стабла кедра и Мештровићеве бронзане урне, отвара се поглед ка глоријети, каменом павиљону у коме је смештена Мештровићева скулптура. У (сада оштећеном) базену који је служио као огледало, глоријета је добијала у погледу с даљине обрнути одраз на мирној површини воде. Нешто даље од ње, заклоњен зеленилом, налази се објекат некадашње Управе дворских имања и Маршалата краљевског двора, с коњушницама и гаражама, магацинима и канцеларијама, као и две слободно стојеће виле са службеним становима за особље двора.
     

    Скулптура Вање Радауша
     
    Краљевски двор има пространу терасу с које пуца поглед на Кошутњак, с Раковицом ка југу и реком Савом с Новим Београдом ка северу. На једном крају терасе је наткривени павиљон, испод кога се налази мањи базен и степениште с две величанствене скулптуре: бронзаном сфингом (камена верзија овог кипа, израђена од венчачког мермера, данас се налази на улазу у парк Буковичке бање у Аранђеловцу) и огромном идеалном статуом Милоша Обилића, а на нижем нивоу тениски терен окружен ружичњаком. На простору између тераса и глоријете, у зеленилу се крије отворени музички павиљон с бронзаном скулптуром виолинисте, рад Томе Росандића.
     

    Сламната кућа
     
    Главни прилаз Белом двору је из Улице Баја Пивљанина, кроз капију између две готово исте зграде, од којих се у једној налазила дворска кухиња Белог двора, а у другој гараже. Други прилаз води од главне капије из Булевара кнеза Александра Карађорђевића, алејом црвених кестенова, до свечаног улаза у двор. Баштенска тераса Белог двора уређена је као француски парк, с геометријским лејама, а испод ње се налази (данас веома оштећен) базен, потпуно окружен енглеским парком.
    После 1960. године, део спољне ограде комплекса дворова на Дедињу ограђен је делом украсне ограде од гвожђа која се некада налазила око зграде Дома Народне скупштине у Булевару краља Александра у Београду.
     
     
    Аутор:  Драгомир Ацовић
    Илустровао:  Силва Вујовић  
    http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/raј-na-kraјu-grada
  18. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Икар Губелкијан in За или против етнофилетизма   
    Лепо реко Августин да Бог има многе које Црква нема и црква има многе које Бог нема. Ја бих рецимо волео да видим једног Циганина у нашој цркви за епископа. Не знам да ли и колико их има међ поповима. Ово зато што су бројни код нас и има их доста међу верницима.
  19. Волим
    Човек Жоја got a reaction from drvce in Kako spavate?   
  20. Волим
    Човек Жоја got a reaction from obi-wan in Mало шале на рачун форума(ша) (гифови, поскочице, пошалице, асоцијације)   
    Кад направиш паузу неколико сати па се вратиш на тему коју си пратио.
     

  21. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Tavita in Kako spavate?   
  22. Волим
    Човек Жоја got a reaction from ivona in jazz & blues   
  23. Волим
    Човек Жоја got a reaction from PredragVId in ПРОГОН СПЦ у Црној Гори   
    Мило и СПЦ
    Са политичким капацитетима православља мора се рачунати ако се жели разумети политички живот православних народа Аутор: Мирољуб Јевтић субота, 04.06.2016. у 08:15
    У интервјуу поводом десет година независности, премијер Црне Горе Мило Ђукановић рекао је како је „главни ослонац противницима НАТО–а у Црној Гори Српска православна црква. Она је била велики противник независности Црне Горе... ради за руске интересе. Завређује пажњу то што се црква противи држави тако отворено и неуморно”.
    Ако ово изговара председник владе, дакле први политичар Црне Горе, онда је за њега СПЦ политичка институција првог реда. Значајнија од политичких партија које се залажу за исте вредности за које се бори и СПЦ. Али партије су формиране да се баве политиком, за разлику од СПЦ која се доживљава као духовна институција. Дакле, творевина за коју се верује да би морала да буде ван политике.
    Тиме се показује колико је доминантно схватање политикологије и других наука да религија и политика не треба да се мешају – немогуће. Наиме, ко је за једног политичког делатника важан политички такмац, утврђује тај политички чинилац. Дакле, ако је за владу Црне Горе СПЦ најважнији противник онда је СПЦ и најважнији опозициони политички фактор у Црној Гори. Ако после тога поставимо питање шта је најважнији задатак политикологије? Јасан одговор је да је то проучавање свега онога што на политику утиче. А, по мишљењу Мила Ђукановића, то је СПЦ. Самим тим постаје јасно колико је став политикологије да се односи политике и религије не проучавају, био догматски и штетан за науку. У случају Црне Горе она је занемарила оно што је за политику најважније.
    Када се ствари тако погледају одмах се види колико је празнина остало у нашој науци због непроучавања утицаја православља на политику. Пре свега, православље је најбитнији идеолошки чинилац који је обликовао савремену Србију и Црну Гору. Прођимо парком који дели зграде владе Србије и министарства финансија и погледајмо споменик који тамо доминира. Ради се о скулптури коју је извајао први вајар слободне Србије Петар Убавкић (1852–1910). Скулптура представља кнеза Милоша и архимандрита Мелентија. Обојица високо дижу руке. Милош држи сабљу, а Мелентије крст. Тако су сабља и крст представљени као неодвојиви у процесу изградњи модерне Србије. Први и Други српски устанак били су борба са исламским феудализмом. Феудализмом, који је Србе тлачио зато што су били православци. Дакле, револуција јесте била српска, али и православна. Православни сељаци су, простим преласком на ислам, могли да се изједначе с муслиманима и да, као њихов савременик Омер-паша Латас, допру до највиших положаја.
    Али они то нису хтели. Вера им је била важнија од трбуха. Зато је као један од првих знакова независности била звоњава са Саборне цркве. Због тога је православље политички обликовало Србију и Црну Гору. Уосталом, и у једној и у другој српској држави православље је било државна вера, а кнез, односно, краљ морао је да буде православан. Та се идеја некако сакрила због продора идеје из Европе да се нација формира изван религије мада то није било тачно. Наиме, све су велике етничке нације, осим Немачке и Холандије, биле доминантно једноверске.
    Упркос томе, православље је остало важан политички чинилац. Сетимо се само Конкордатске кризе. Православље није могло никако друкчије да се развија него у симбиози са српском историјом, а то дефинитивно представља сметњу у конституисању црногорске, македонске, босанске и хрватске политичке нације. Отуда тежња да се створе македонска, црногорска и хрватска православна црква.
    Политичка улога православља најбоље се видела после распада СССР-а и обнове Русије. Главни идеолошки чинилац на који се ослања Русија, од Јељцина до Путина, јесте РПЦ.
    Сетимо се само колико је одјека на интернету добио твит високог европског политичара Карла Билта. Према том твиту, који је и данас на интернету, Билт је казао: „Можда је Мек Фол потценио Путинову антизападну црту... изграђену на дубоко конзервативним православним идејама.” Мада се Билт после бранио да је то препричано на негативан начин, овај твит остаје као трајан податак. Kao и опште распрострањено уверење на Западу, истакнуто од Хантингтона и изразито разрађено од Бжежинског, да је руско православље политички фактор с којим се мора рачунати као с главним противником глобализације.
    Дакле, с политичким капацитетима православља мора се рачунати ако се жели разумети политички живот православних народа.
    Професор универзитета, уредник часописа „Политикологија религије”
    http://www.politika.rs/scc/clanak/356398/Pogledi/Milo-i-SPC
  24. Волим
    Човек Жоја got a reaction from Дијана. in На који селебрити личите? :D   
    Шта бре "на који селебрити личите"?, пффф, свашта. Ја сам бре селебрити.
  25. Волим
    Човек Жоја got a reaction from "Tamo daleko" in Љубав, дух, јога и хомеопатија у Скупштини   
    Море дао бих ја свима њима да јогирају, ал мотиком.
×
×
  • Create New...