Jump to content

Човек Жоја

Члан
  • Број садржаја

    6895
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Репутација активности

  1. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  2. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на JESSY за a Странице, (ВИДЕО) Џонатан Џексон: Како сам постао Православац   
    Како сам постао православац
     
    (00:21)..тако да морам да одам славу и част Оцу, Сину и Свето Духу за благодат и милост која ми је преко потребна. Ово је сведочанство Ентони Гирију и његовој скромности, љубави и љубазности према мени, хоћу да захвалим Ребеки Хербст, свим глумцима серије Општа болница, редитељима Џил Ферен Фелпсу, Боб Гуси, мојој жени Лиси, мојој деци Кејлиб, Адори и Титусу, мојим родитељима, брату и сестри, има толико људи којима треба да се захвалим, моме куму Герију Харту, невероватна је ствар ово што радимо екранизујући 60 до 80 страница дневно, осећам понизност што сам овде, тако да велико хвала свима, хвала Академији, хвала свим монасима са Свете Горе који се непрестано моле за цео свет...
  3. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Нови ЕКГ апарат за Педијатријско одељење   
    Такође, током богослужења, у чин ипођакона владика Милутин рукопроизвео је Стевана Сировљевића, вероучитеља из Ваљева.
    -Три недеље уочи Божића наша Света Црква посветила је члановима породице – деци, мајкама и очевима. Породица је "мала Црква", заједница која би требало да функционише по Божјој вољи, да хришћанска начела бдију над њом. Живимо у времену кризе породице, када родитељи све мање времена имају да се баве децом и велики је труд потребан да би их васпитали да буду хришћани, беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић на светој архијерејској Литургији у Покровском храму.
    -И данас има људи који цене хришћанске врлине и по њима живе. Трудимо се да будемо пример у времену искушења. Господ ће нам помоћи јер ће видети труд, жељу и наше добре намере. Дочекајмо у радости празник Рођења Сина Божјег! Поштујући своје оце и праоце, молимо се Господу да у кандила наше вере долије снаге и хришћанских врлина, да бисмо са радошћу носили крст који нам је дат на земљи, поручио је прота Драган Алексић.
    Прославу недеље Светих отаца, епископ Милутин је наставио на Педијатријском одељењу Опште болнице Ваљево. Заменик директора установе др Зоран Милосављевић и начелник Педијатријског одељења др Селимир Спасић пожелели су добродошлицу духовном оцу верног народа Ваљевске епархије и његовим сарадницима. Благосиљајући лекаре и медицинско особље болнице, као и децу и родитеље на одељењу, владика Милутин уручио је нови електрокардиограм - ЕКГ апарат, поклон свештенства и свештеномонаштва епархије.
    - Моја жеља је да вас овај апарат што дуже служи, а да се што мање користи. Да нам дечица буду здрава... Мајке, ви сте благословене тиме што рађате. Желим вам доброг здравља јер ви новим животима чувате нашу земљу и народ. Црква Христова је ту да болницу помогне колико може, будући да нам она свима треба – рекао је Владика Милутин.
    Заменик директора Опште болнице др Зоран Милосављевић изразио је задовољство сарадњом Цркве и болнице на пољу бриге о здрављу нашег народа. За празничну радост малишана, којих је тренутно двадесет на одељењу педијатрије, побринули су се секретари епископа Милутина протосинђел мр Силуан (Мракић) и протођакон Дарко Ђурђевић, уручивши им божићне пакетиће. Болнички духовник протојереј – ставрофор Радомир Алексић поделио је иконице Светог Нектарија Егинског, светитеља надалеко познатог по исцелитељним молитвама.
    Пешкири за Грудно одељење
    Наредног дана, епископ Милутин са сарадницима посетио је Грудно одељење, где га је примила начелница др Славица Раковић. Са овим одељењем Епархија ваљевска одвећ негује добру сарадњу. Приликом недавне посете, Коло српских сестара "Преподобна Мати Евгенија" поклонило им је постељине. Овог пута, Владика Милутин уручио је пешкире (150 ком.) који су, према речима запослених, овом одељењу тренутно најпотребнији. Запослене на Грудном, ваљевски архијереј даривао је Светим писмом, пожелевши им да у здрављу и радости прославе Божић.
    Извор: Епархија ваљевска

    Епархијске вести
    |
  4. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Божићне активности Верског добротоворног старатељства   
    „Вече са Матијом“ је традиционални добротворни програм који академик Матија Бећковић одржава у Звездара театру. Приход од продаје улазница и донаторских прилога, укупно 276.000 динара, академик Бећковић, заједно са Звездара театром на чијем се челу налази академик Душан Ковачевић, уступио је Верском добротворном старатељству за организацију Божићног ручка у Црквеној народној кухињи. Поред академика Матије Бећковић и Душана Ковачевића, подели Божићног оброка нашим ближњима присуствоваће и Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског.
    Радио телевизија Србије приказаће на Божић, на другом каналу, са почетком у 11 часова филм о летовању вишедетних породица у Грчкој у организацији ВДС-а.
    Архиепископија београдско-карловачка

  5. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Поздравити Га у Духу   
    "Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)
     
    Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:
    1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или
    2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.
    Нажалост, не бирам увек другу могућност.
     
    У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".
     
    Извор
    Превод: Живе речи утехе
  6. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Александар Милојков: Министарско умно црвенило   
    Министар Вербић


     

    Људи који предају тај предмет, људи са високошколским дипломама, са магистарским па и са докторским звањем су безобзирно дискриминисани. Почев од чињенице да већ деценију и по раде „на одређено време“, са дискриминаторним законом који једино њима онемогућава право да заснују стални радни однос. Наставници верске наставе за разлику од својих колега, немају право на кредит, чак ни на дозвољени минус на текућем рачуну. Ма, ни на кредитну картицу за одложено плаћање. Иако је у непредвидивој Србији тешко било шта планирати, наставници верске наставе немају ни оно мало права у односу на остале колеге да погледају унапред. Они немају право да планирају будућност себи и својим породицама. Чак ни тако краткорочну као што је „одложено плаћање рачуна“, а о озбиљној ствари као што је куповина стана на кредит да и не говоримо. Деценију и по живе реалност „од данас до сутра“, остављени једино ономе „ако Бог да“. Стрепе сваког 31. августа да ли ће им уговор бити продужен на наредну школску годину. Са друге стране, од њих се траже једнаке обавезе као и свим запосленима. Немају једнака права али имају једнаке обавезе. Чак и веће обавезе, јер морају да улажу надпросечни напор да би и они и предмет који предају опстали. У тој борби су углавном остављени сами, без подршке државе али и без потпуне подршке Цркве. Остављеност и опструкција је нешто са чим се свакодневно хватају у коштац. Неретко, једини савезник им је оно у њима „даће Бог“. Њихови дарови и таленти, њихова пожртвованост и подвиг, јесу једино заслужни што данас пола милиона ђака похађа верску наставу и што је тај број на узлазној путањи.
     
    Систематска дискриминација ових људи постоји, без изгледа да се оконча. И сви ћуте. Нико се не оглашава. Замукли су, иначе јако активни „заштитници“ грађана, „борци“ против дискриминације и „бранитељи“ људских права. Данас је јако in говорити о људским правима, поготово о правима „угрожених мањина“, али не и о правима људи који раде као наставници верске наставе. Лицемерје које показује да је Србија светлосним годинама далеко од развијених европских демократија. Црвени мутант вирус, који још увек чврсто држи добар део нашег јавног интелекта и свести, не да Србији да постане европска. Ово што се данас живи у Србији није Европа већ евроснобовство покондирених црвених паланачких тикава.
     
    Ваљда испади, попут ових последњих од стране министра просвете, господина Срђана Вербића и служе како би се скренула пажња са очигледног свеукупног српског јада и чемера. Црвено евроснобовство држи наше воље у покорности играјући на карту уцењивања нашом егзистенцијом. Након оваквих испада већина ће нас рећи – ћути, пусти дискриминацију и једнака права, пусти достојанство, видиш да можемо да уопште немамо посао.
     
    Таква уцена је могућа јер је место категоричког императива уместо слободе и људског достојанства заузела наша бедна природна тежња за егзистенцијом по сваку цену. Не осуђујем никога због поремећеног категоричког императива, јер сам и сам такав. Ако не због себе, због своје породице не могу да се окуражим да будем човек у пуном смислу речи и да као некада Свети Василије Велики што је одговорио јеретичком цару Валенту, одговорим и ја данашњим евроснобовским црвеним тиквама: „Одузимања имовине се не бојим, јер ништа немам осим ових старих хаљина и оно мало књига. У прогонство ме не можеш послати, јер је свуда земља господња. Мучења се такође не плашим, јер ће моје тело пасти од првог ударца, а смрт ће ме само приближити Богу, за кога живим и којему служим и коме сам већ прешао жељом и стремељењем.“ Ипак, не могу ни да потпуно ћутим. Можда је ово испит моје вере. Храброст је својство верујућих. Свестан сам да могу бити оптужен за неку врсту вербалног деликта, иако тај прекршај званично, у „демократској“ Србији, више не постоји. Постоји. Вешто је камуфлиран у дефиницију тзв. „говора мржње“. Црвени вирус и даље живи у нашем менталитету, само је мутирао, сејући и даље исти отров.
     
    У само два дана, министар просвете, господин Вербић, о верској настави је изрекао много тога негативног. Поменуто је ту и грађанско васпитање у пакету. Ипак, мислим да је првенствено циљана верска настава, а да је грађанско васпитање поменуто чисто из разлога „да се Власи не досете“. Прво што је министар изјавио јесте његов предлог на седници Националног просветног савета о потреби смањења часова обавезних изборних предмета, односно верске наставе и грађанског васпитања. По том предлогу, ови предмети би се потпуно избацили из средњих школа док би се у основним изучавали четири уместо садашњих осам година. Разлог – ђаци имају више часова од законске норме и потребно је растерећење.
     
    Лицемерство се и огледа у томе што се крајње намере, које је потребно сакрити од јавности, увијају у нешто што је објективно и чињенично. Али, лицемерство иако лукаво увек бива глупо. Зато се и раскринкава својим шупљим аргументима. Наиме, тачно је да су наши ђаци оптерећени наставом и да је ту потребна рационализација и уопште једна другачија стратегија образовања. Међутим, засигурно није верска настава нешто што доприноси тој оптерећености, тако да ни њено смањење или укидање не би ни у најмањој мери допринело растерећењу ђака. Како може предмет са једним часом недељно, који се не оцењује класично већ описно и као такав не утиче на успех ђака, предмет који не захтева обавезно учење због оцењивања, који је више место креативног окупљања ђака са својим наставником, место где се дискутује, размењују мишљења у једној потпуно растерећеној атмосфери, да оптерећује ђаке? Да ли је министартво спровело анкету или неки други облик истраживања шта је то што реално оптерећује наше ђаке у образовном процесу? Наравно да није. Тврдња министра је крајње паушална и неоснована. Инспирисана је више идеолошки него стварном бригом око растерећења ђака. Наш образовни процес је прегломазан, у смислу да је градиво обавезних предмета непотребно прешироко и преобимно. И то је оно што заиста оптерећује наше ђаке и што се никако не би променило укидањем верске наставе. Јасно је као дан да се иза предлога министра крије неки други разлог који се мора сакрити од јавности.
    Та прва изјава министра је одмах „уродила плодом“, постижући своје логистичке, примпремне циљеве за оставрење оног коначног циља – поновног изгона верске наставе из српског образовног система. На интернет порталима медија који су вест објавили (Блиц, Данас, Политика, Вечерње новости…) и на интернет форумима и групама, кренуле су салве ботовских коментара. Поред самог предмета, Православног богословског факултета који образује теологе, најгрубље су вређани и понижавани и људи који предају верску наставу. Називани су мрачњацима, затуцанима, непросвећенима, необразованима, злостављачима деце, умоболницима, ментолима, чаробњацима па чак и фашистима. У свим тим коментарима провлачили су се покличи – ИЗБАЦУЈ! НАПОЉЕ! ИЗГОНИ! МАРШ ИЗ ШКОЛЕ! Исти онај дух црвених отаца који су ово радили половином XX века. Фале само још цокуле, кожни мантили и мотоцикли са двоколицом. Ово је једна од многобројних изолација тог јасно присутног црвеног менталног вируса у свести дела српске јавности, нажалост и интелектуалне. У школи су нас предаваче верске наставе сачекали забринути погледи и по које питање колега. Министрова изјава је постигла свој циљ – ефекат стварања ниже вредности и маргинализације. Логистика која је је неопходна да би се на крају одсекло оно што се жели одсећи. Трн у оку црвеном менталном вирусу – верска настава.
     





     
     

    Професор Александар Милојков


     

    Не, није проблем атеизам. То је један легитиман и слободан интелектуални став, баш као што је са друге стране и вера. Ни вера ни атеизам нису и не могу бити, нити претендовати да буду једина словесна опција погледа на смисленост света. Могу да буду и јесу само једна од опција. Право да трага за смислом, да говори о смислу и са другима дискутује о смислу, морало би да буде део корпуса неизоставних људских права. И као такво и део образовања појединаца. Различитост која не значи подвојеност, морала би да буде уткана у појам јединства. Није, дакле, проблем атеизам већ идеологија богоборства, која је посејана у време титоистичког једноумља. Кроз те категорије део наше јавности и данас мисли и дефинише свет око себе. То је идеологија која не трпи различитост, која има потребу да све униформише и сведе под једно, под тоталитарно. Лицемерно, са друге стране чујемо причу о толеранцији, борби против дискриминације, док на делу имамо нетолеранцију и жестоку дискриминацију. То је само показатељ да нисмо европејци већ евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве. Тај титоистички ментални вирус не види плуралност и различитост као реалност. Он изазива страх од другог и другачијег, приморавајући инфицираног да чврсто верује у постојање једног, монолитног. Пођимо, на пример, од питања секуларности које се редовно покреће када се помене верска настава у школама. Аргумент оних који би да верску наставу избаце из српских школа јесте тај да је Србија секуларна држава и да су Црква и верске заједнице одвојени од државе (члан 11. Устава). То по њима значи да верској настави није место у државним школама, јер се тиме крши уставни принцип секуларности. Иако је Уставни суд пресудио да верска настава не крши Устав, они и даље тврде да крши. Зашто то тврде? Управо зато што негирају да постоје, у искуству европских и светских демократија, различити модели секуларности. Не, они се понашају попут упорних реалиста у средњевековном спору о универзалијама. Чврсту верују у постојање појма секуларности по себи, једног и јединог – а то је онај који они заступају и који је наслеђе црвеног једноумља. Не вреди њима указивати на чињеницу постојања верске наставе (било да је она конфесионалног или неког другог облика) у готово свим европским државама, које су по својим уставима такође секуларне. Могла би се замислити реакција наших „секулариста“ када би се увео модел верске наставе попут оног у Савезној Републици Немачкој,[1] где је она редовни предмет иако је конфесионална. Ма да, шта знају Немци шта је секуларност. Ми смо напреднији. Забога, напредњаци смо! Да није тужно, заиста би било комично. Демократија и слобода у Србији не могу почети докле год размишљамо кроз кетегорије наслеђеног титоистичког једноумља. Докле постоји црвенило ума, нећемо престати да се плашимо другог и другачијег. Толеранција и антидискриминација остаће лицемрје и мртво слово на папиру, а ми уместо европејаца евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве.
     
    Да се у министровој изјави крије други разлог за потискивање верске наставе а не растерећење ђака, јасно је протумачио Заменик покрајинског секретара за образовање, господин Александар Јовановић. Он је, наглашавајући да подржава идеју министра, истакао да верску наставу треба потпуно укинути а грађанско васпитање „уз одређене адаптације“ задржати. Шта је ово него жал за изгубљеним марксизмом, у који би требало да прерасте грађанско васпитање након „адаптација“? Даље, господин Јовановић предлаже да се уместо верске наставе уведу језици средине. Чекајте, људи…!? Па зар не рече министар да су деца оптерећена већим бројем часова од законског лимита? Како би онда сад да избаците верску наставу а да уведете други предмет уместо ње? Тиме број часова остаје исти. Или чак за један већи, ако задржите грађанско васпитање. Глупи нисте, али су ваши аргументи шупљи и контрадикторни. Лукави сте, господо, али ипак недовољно мудри да се упоредите са змијама. Лицемерно нас обмањујете, желећи да нам потурите нешто што јасно и званично не желите и не смете да саопштите. Желите једноумну, богоборачку, бољшевичку Србију. Неку „нову“ Србију која нема никакве везе са нашом традицијом, нашим коренима, нашом историјом, културом, менталитетом, читавим нашим духом. Србију, чији ће грб бити очерупани бели орао са једном одсеченом главом. Зато се и увијате да јасно изнесете своје идеје, јер ће вас народ на изборима у том случају послати на политичко сметилиште. Лицемерје и лицемерно увијање и околишање, јесу ваша једина шанса да циљ којем тежите држите могућим.
     
    Коначна намера министра у вези са Верском наставом, потврђујући ону народну да су у лажи кратке ноге, јасно је откривена у његовом следећем иступању у јавности по овом питању. Министар тврди да верска настава и грађанско васпитање „штрче“ да „нису део образовног система, тим пре што програм једног од тих премета (верска настава) не доноси Национални просветни савет.“ Ово су разлози, како министар закључује, да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Тврдња да изборни предмети нису де образовног система не стоји на чињеницама. De facto и de iure обавезни изборни предмети јесу део образовног система. Немајући везе са чињеницама, ова тврдња министра је један паушални, бесмислени суд. Као такав не представља ништа друго него брутално вређање и понижавање оних који ове предмете предају и слушају – професора и ђака. Глагол „штрчати“ који је министар употребио говори у прилог томе. Господине министре, да ли Ви као један очигледно неспособан министар, штрчите у Влади Републике Србије? Штрчите, јер својим (не)способностима и (без)ауторитетом нисте учинили ама баш ништа да се катастрофално стање у српској просвети поправи. А ипак седите у тој Влади, иако штрчите. Додуше, не штрчите de iure већ само de facto, што је добро за Вас али не и за нас из Вашег ресора.
    Тврдња да програм једног од изборних премета, конкретно верске наставе, не доноси Национални просветни савет такође није тачна. Овде се ради или о поновном намерном игнорисању или пак непознавању чињеница. Господине министре, немате права нити да игноришете чињенице, нити да не знате оно што би морали знати. Опет и опет показујете ничије друго него своје властито „штрчање“. План и програм верске наставе израђују традиционалне цркве и верске заједнице. Међутим, коначну верификацију свега ипак даје Национални просветни савет. За информацију, израђен је нови Програм за Православну веронауку. Прошао је органе Цркве. Међутим, он неће бити валидан и неће ући у употребу док га не одобри Национални просветни савет.
     
    Дакле, очигледна и неспретна клевета са којом се жели доћи до главног циља – да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Циљ је обесмислити саму идеју да ти предмети, а првенствено верска настава, треба уопште да постоје у нашем образовном систему. Циљ је – решити се верске наставе.
    Оно што је за предаваче верске наставе (и грађанског васпитања) људски и професионално најболније у овој плејади министарских бесмилица и шупљих аргумената, долази на крају. Наиме, министар је верску наставу и грађанско васпитање оптужио за „сегрегацију“ (поделу) ђака, „иако је“, како каже, „циљ да се у школи боримо против дискриминације.“ Дакле, то што деца слободно бирају који ће изборни предмет слушати, као и коју од понуђених конфесионалних верских садржаја, за министра је „сегрегација“ и придоноси дискриминацији. Не знам по којој логици је похађање два различита предмета деоба међу ђацима? Онда би, конкретно у гимназији, „сегрегација“ била и постојање друштвеног и природног смера. И ту се деца „деле“, опредељујући се. Даље, у гимназији се уче два страна језика. Енглески као први и као други страни језик онај који се као такав учио у основној школи (италијански, француски, немачки, руски и шпански). Пракса показује да у једном одељењу део ђака као други страни језик учи један, а други део ђака у одељењу други страни језик. Тако, одељење се за време тих часова дели у две групе. Дешава се да унутар једног одељења буде и три групе, због три различита страна језика. Да не идемо даље, код факултативних изборних предмета. Довољно је да закључимо како је аргумент „сегрегације“ бесмислен. Још бесмисленије је оно негативно што министар учитава у тим „сегрегацијама“. Он вероватно мисли да су ђаци на различитим изборним предметима међусобно супротстављени (веронаука vs грађанско васпитање). Да постоји некакво зло подвајање и сукобљавање због тога што се неко опредељује за један а неко за други предмет. Одговорно тврдим да то апсолутно није тачно. У Земунској гимназији однос ђака који похађају верску наставу и грађанско васпитање је 50% према 50% (можда проценат или два више у корист верске наставе). Ђаци се у највећем броју случајева опредељују сходно свом интересовању. Други, мањи разлози могу бити личност самог наставника, одговарајуће ђачко друштво па и нека њихова калкулација где ће мање улагати напора, односно где ће лакше и интересантније одговорити својим обавезама. Има можда и неких других разлога али једног сигурно нема – нетрпељивост према оном другом предмету и материји коју изучава, а поготово нема нетрпељивости према друговима и другарицама који похађају другачији изборни предмет само због тога што су тамо. Такође, верска настава и грађанско васпитање нису међусобно поларизовани у неком смислу да на прво иду верници а на друго атеисти. Ђаке нико и не испитује да се изјасне о свом верском определењу. У наставним дискусијама многи од њих показују своје ставове из којих се јасно види да и једних и других, верника и атеиста, има на оба изборна предмета. Нико ђацима, када је у питању верска настава, ништа ту не намеће. Напротив, мотивишу се да критички мисле, дискутују, износе и аргументују своје ставове. Садржај православног катихизиса могу да прихвате како желе – као продубљење соје вете или као учење и упознавање шта о нечему каже православно хришћанство, без намере и обавезе да их се то егзистенцијално тиче. Дакле, мотив за похађање верске наставе може бити како вера и припадност Православној Цркви, тако и жеља да се сазна нешто о православном хришћанству (и другим религијама).
     
    Неоправдана је и министрова брига због „сегрегације“ у вишенационалним срединама, где се у једној школи поред грађанског васпитања одвијају и две групе верске наставе (нпр. православна и исламска веронаука). Господине министре, ми се међусобно нити свађамо, нити мрзимо, нити кроз наставу окрећемо једни против других. Зашто се Ви бринете што свако од нас бира шта ће учити, ако ми једни друге не доживљавамо као сметњу? Уосталом, погледајте глобални циљ (из годишњег, глобалног плана) верске наставе за гимназије:
     
    Циљ наставе Православног катихизиса у гимназији је да ученици систематски упознају православну веру у њеној доктринарној, литургијској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања света излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свету, којим се настоји показати да хришћанско виђење (литургијско, као и подвижничко искуство Православне Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и верско образовање.
     
    Јасно је из свега изложеног да нешто друго стоји иза министарског атака на верску наставу. Нешто што је знано само министру и „нашој премилостивој земљаној Влади“ (израз Давида Штрпца у Кочићевом Јазавцу пред судом), а што ми, обични смртници, можемо само да наслућујемо. По мом суду, мотив за овај атак је идеолошки. Верска настава заиста „штрчи“ и представља трн у оку онима који намеравају да очерупају српски народни и државни идентитет. Да очерупају српског белог орла и лише га једне главе и да га тако очерупаног и обезглављеног воде у неке само њима знане „интеграције“. Енергија која сву ту хајку покреће извире из мутираног вируса идеолошког једноумља из наше, не тако давне прошлости.
     
    У XXI веку, верска настава на тлу демократске Европе постоји готово у свим државама и још је нико није избацио, нити о томе размишља. Али, јесу је избацивали у XX веку: Немци, за време нацистичке владавине, Југословени (тј. ми), Руси, Румуни, за време комунистичке владавине. Фашизму и комунизму је сметала верска настава. Они заиста и имају нечег заједничког. То су тоталитарне идеологије које не трпе постојање другог и другачијег. Идеологије једноумља. Но, Европа XXI века је демократски сазрела. Пред Србијом остаје да и сама сазри. Верска настава јој је један мали али значајан тест у индикацији демократског сазревања. Тест којим ће показати да се приближава стандардима европских демократија, тако што ће се коначно ослободити вируса једноумља и у појам јединства уткати мноштвеност и различитост. То значи да је неће узнемиравати нечије право да се образује у некој својој конкретности и посебности. Да то право не само да неће оспоравати већ да ће га свом снагом подржати и спроводити у живот. Или ће ипак своје „напредњаштво“ показати као прва европска земља у XXI веку која је из свог система образовања избацила верску наставу и тако остати на идеолошком сметлишту једноумља у веку који је иза нас.
     
    Како год, да бисмо кренули путем европске демократије ваља нам се лишити умног црвенила. Ако Бог дâ, да и нашег министра прође умно црвенило. Можда му се онда, због бесмислица које је недавно изнео, појави искрено и право људско црвенило – на образу.
     
     
     
    Професор верске наставе у Земунској гимназији,
     

    Александар Милојков, мастер теолог
    докторанд на Православном богословском факултету
    Универзитета у Београду
     
     

    Извор: Поуке.орг
     
     
    [1] Види: Александар Пиштавило, „Православан вјерска настава у Савезној Републици Њемачкој са посебним освртом на вјерску наставу у Северној Рајни – Вестфалији“, Вероучитељ у школи, број 4, стр. 67-74.
  7. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Јереј Дејан Трипковић за a Странице, Зоран Костић- Цане поново у Ваљеву "Устанимо у одбрану свог живота!"   
    Након пет година, харизматични уметник особеног сензибилитета и музичког израза, поново је био гост циклуса трибина „Православље и млади“. На позив свештеника Дејана Трипковића, духовника Казнено- поправног завода Ваљево, популарни Цане дружио се са штићеницима ове установе, а у вечерњим сатима одржао предавање у сали Вишег јавног тужилаштва-
    Сабрали смо се у Христовој молитви и заједно кренули негде. Требало би до неба. .. У Казнено- поправном заводу су наша браћа и синови. Не смемо да их се одричемо, већ морамо да их охрабримо. Надајмо се да ће успети да упознају себе и своје поступке. У установи постоји капела. Дакле, Бог је присутан, да им помогне да победе предрасуде друштва, пронађу свој дар, развију људскост, размисле куда их води живот и опросте онима који су их тамо „послали“. Човек је рођен као добро биће и Бог увек даје шансу да лоше ствари превазилазимо. Јер, сви смо у некој врсти затвора. Онај институционални разликује се само по ограничености кретања, поделио је Зоран Костћ- Цане утиске из КПЗ- а са посетиоцима трибине у Вишем јавном тужилаштву.
    - Морамо бити поштени према себи јер тако можемо бити поштени и према другима. Прилике у друштву, мода, медији и сл. укидају нам право на слободу и будућност. Да би „успели“, морамо да се прилагодимо и будемо против савести. Кад устанеш ујутру, ако си запослен (ниси технолошки вишак), треба да будеш оптималан газди, да имаш осмех и испуњаваш захтеве, претвараш се да си у реду, и све то за 25 хиљада динара!? Своју муку угураваш у себе до неких болештина...Упалиш „лудачку кутију“ (телевизор) и видиш сав ужас, који нам се дешава. Ово друштво не воли паметне, већ довитљиве, способне да заузму „неко место“ и људе претворе у шаховске фигуре. Збуњени смо. Коме да верујемо?- запитао је популарни музичар.
    Како остварити потребу за слободом- спавати мирно и бити у миру сам са собом. Како ћемо васпитати децу, ако смо ми неваспитани? Родитељи гледају ријалити програме, а деца им крећу животним странпутицама. Нужно је да одвојимо време за себе, прочитамо нешто корисно, а не да гутамо оно што нам се сервира.
    Много је тужних људи око нас. Заборавили смо радост живљења и да постојимо само у овом тренутку. Дозволили смо да нас збуне лоши људи, иако, хвала Богу, добрих има више. Мањина терорише већину.
    - Имамо шансу да кажемо:“Немој да се играш са мојим мозгом и срцем!“ Ја сам власник њихов и стало ми је... Здрав разум се разболео. Верује се у небулозе, а у праве ствари не. Упадамо у манична стања да би нешто објаснили. Хајде да ту енергију употребимо да створимо свој дан, своју љубав. Кад одемо са овог света, довољно је да бар један човек упали свећу за нас јер је неко наше добро упамтио. Све што кажемо другом дигнутим тоном, кажемо себи. Наша немоћ говори из нас- сматра Зоран Костић Цане, вођа групе „Партибрејкерс“.
    Живот је скуп, а јефтино га продајемо, дајући многима да се „служе“ њим. Устанимо у одбрану свог живота! Нема поправног! Не смемо дозволити да нам забране емоције, право на размишљање. Оно што човек носи у себи, са њим је где год да оде. Чак и у затвору. Бог нас неће казнити, он воли своју децу. Ми себе кажњавамо, одбијајући Његову пружену руку. Човек нема бољег „жиранта“ од Бога. Нико га као Он не може оснажити да настави даље и буде бољи, закључио је популарни рокер своје излагање на трибини у Вишем јавном тужилаштву.
    Циклус „Православље и млади“ наставиће промоција књиге Јелене Грбић „Богородичина зора“, чији ће датум бити ових дана објављен.
    Ј. Ј.
  8. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на RYLAH за a Странице, Епископ Теодосије: Пријем Косова у УНЕСКО значи опасност по српску културну баштину на КиМ   
    Најновија изјава заменика иностраних послова косовских институција г. Петрита Селимија пре три дана у дневном листу „Данас“ коначно је показала стварне намере Приштине поводом питања српске православне духовне и културне баштине на Косову и Метохији.
    Наиме, у својој изјави г. Селими експлицитно тврди да питање српске православне баштине неће бити разматрано у Бриселу, јер је оно већ разматрано у Бечу у оквиру Ахтисаријевог плана и да Косово не жели да дискутује о питањима која су већ решена.*
    Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је у свом писму генералном директору УНЕСКО гђи. Ирини Боковој 14. септембра, говорећи о угрожености српског идентитета и светиња на Косову и Метохији, између осталог, снажно нагласио да СПЦ „одлучно инсистира да питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији мора да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине“ и да су СПЦ потребне међународне гаранције за њену баштину на овом простору. Влада Србије је истог месеца званично затражила од кабинета Високог представника ЕУ за спољну политику гђе. Федерике Могерини да се што пре отвори дијалог о питањима српске баштине и имовине СПЦ на Косову и Метохији у оквиру бриселског дијалога.
    Косовска страна је на ове конкретне предлоге за дијалог, који би се водио под покровитељством Европске Уније, одговорила писмом највиших косовских званичника генералном директору УНЕСКО 7. октобра гарантујући да се косовске институције придржавају Анекса 5 Ахтисаријевог плана о заштити идентитета, имовине и посебних односа са Србијом и да ће гарантовати СПЦ пуну заштиту.
    Ово писмо са обећањима косовских званичника нас је изненадило с обзиром да је познато да су косовске институције већ избрисале из свог Устава и закона свако помињање Ахтисаријевог плана, а самим тим и Анекса 5 и принципа заштите српске баштине још 2010. године и да је садржај Анекса 5 само једним делом унесен у косовске законе, који су, како добро знамо, подложни промени и нису под међународним гаранцијама.
    Српска Православна Црква се уверила у стварне намере косовских институција још у априлу месецу ове године када је Министарство културе Косова припремило нови нацрт закона о културној баштини који је игнорисао посебан статус објеката СПЦ. Исто се поновило и са недавним нацртом стратегије за културну баштину на Косову у предстојећем периоду до 2025. године. Иако су оба документа повучена због отвореног противљења СПЦ и снажне међународне интервенције, оба документа јасно показују да су ставови изречени у поменутом писму косовских званичника само неискрена обећања у служби што лакшег уласка Косова у УНЕСКО јер је непосредно пре овог писма поменутим нацртима закона и стратегије за културну баштину Приштина управо изнела супротан став, потпуно негирајући посебан статус баштине СПЦ.
    Стога поменути став г. Селимија додатно потврђује сумње СПЦ у искреност косовских званичника. Нажалост, одбијање Приштине да прихвати дијалог о српској православној баштини у Бриселу јасно показује да је њихов циљ да што пре уђу у УНЕСКО како би статус у овој организацији искористили као средство даље културне репресије против СПЦ поновним стављањем на сто спорних нацрта закона о култури, а све под кишобраном УНЕСКО.
    Имајући у виду читав овај след догађаја, Епархија Рашко-призренска СПЦ најоштрије осуђује ову изјаву г. Селимија и предлаже да се под покровитељством ЕУ што пре отвори дијалог о српској баштини на Косову и Метохији и да се заустави процес уласка Косова у УНЕСКО. У оваквој ситуацији, у којој наша баштина нема адекватно међународно гарантовану заштиту, апсолутно је јасно да би улазак Косова у УНЕСКО био отворени акт културне репресије над српском баштином на Косову и Метохији , која је у току 15 година више пута страдала управо од албанских екстремиста, због чега су, уосталом, наше светиње већ годинама на листи Светске културне баштине у опасности. Наши манастири и цркве нису и не могу бити музеји, већ су богослужбени објекти, и сваки покушај Приштине да примени насиље било институционалним путем или подстицањем анти-православног расположења биће додатни показатељ стварних намера које воде албанизацији целокупне културне и духовне баштине на Косову и Метохији.
    Српска Православна Црква је спремна да своју забринутост због одбијања дијалога Приштине отворено потврди још једном пред свим чланицама УНЕСКО и да упозори да ће евентуални пријемом Косова у ову организацију, посебно у оваквој ситуацији нашим светињама, које су и једини објекти УНЕСКО на Косову и Метохији, бити наметнута отворена окупација. После свега овога наша Епархија не може да има поверења у косовске институције и до почетка дијалога о културној и духовној баштини биће принуђена да суспендује директне контакте са косовским званичницима, настављајући да своје проблеме са Приштином решава уз посредовање међународних представника на Косову и Метохији, уколико они покажу за то спремност. У ситуацији када Врховни суд Косова практично одузима манастиру Високи Дечани 50% своје имовине и када се понављају вандалски акти, као недавно каменовање цркве у Ораховцу уз сталне претње рушења храма Христа Спаса у Приштини, можемо само да кажемо да на овај начин косовске институције све више угрожавају наш живот и опстанак на Косову и Метохији. Изјаве које се из Приштине пласирају у свет да су српске цркве на Косову наводно заштићене у светлу свих изјава и догађаја потпуно падају у воду пред чињеницом да су то једини хришћански објекти у Европи под оваквим безбедносним режимом полиције и НАТО снага, што је директна последица вишегодишњег албанског вандализма, етничке и верске нетолеранције.
    Овај наш став није политички мотивисан, што смо понајбоље показали вишегодишњом спремношћу да радимо са свим људима добре воље и у свему што води очувању нашег народа, баштине и светиња. Зато се и надамо се да ће међународна заједница помоћи да се овај проблем превазиђе отварањем што скоријег дијалога о нашој баштини у Бриселу и да српска православна духовна и културна баштина на Косову и Метохији у будуће не буде камен спотицања, већ мост за помирење свих људи добре воље на овим просторима.
    Eпископ рашко-призренски и косовско-метохијски
    ТЕОДОСИЈЕ
    Призрен-Грачаница, 16. октобар 2015.г.
    http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-povodom-kandidature-pristine-za-clanstvo-
  9. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Писмо Светог Синода СПЦ директору УНЕСКА   
    Генералном Директору УНЕСКО,
    Госпођи Ирини Боковој
    Париз
    Поштована Госпођо,
    Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.
    Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.
    Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.
    После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.
    Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.
    Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.
    Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.
    Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.
    Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50'% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.
    Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:
    Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
    Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
    Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.
    Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.
    У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.
    Председник Светог Архијерејског Синода
    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски
    Иринеј
    [1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf
    2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true
    3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453
    Напомена:
    Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.
  10. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић за a Странице, Да ли обичан верник треба да познаје Богословље?   
    Не разумем испостаси Божје и одустао сам од тога да се тим питањем уопште бавим и о њему говорим. Мирјанин сам, инжењер, без лажне скромности мислим да сам интелектуалац прилично широких видика и интересовања, али ова тајна је за мене несагледива до те мере да је претила да ми постане камен спотицања или да ме одведе у јерес ако бих нешто погрешно разумео, па некоме такво што пренео. Бога доживљавам као једног и не размишљам превише о ипостасима, њиховим односима, природама итд. Када се молим Богу у својим личним молитвама, не ословљавам га Светом Тројицом, већ му се обраћам као Богу, или као Оцу, или Господу Исусу Христу, где је у свим случајевима молитва са истом помишљу у срцу и у дубини ума да се обраћам Једноме Богу. Символ вере, наравно, исповедам и узимам га са поверењем као нешто проверено, као што дете са поверењем научи законе физике или хемије без могућности да их личним знањем проверава, јер ја заиста не разумем концепт рађања и исхођења и у чему је та "раздвојеност" ипостаси Божјих и без комплекса мислим да још нисам духовно зрео нити напредан да то схватим. Причајући о томе, деловао бих себи као неко ко је научио напамет дефиниције, а не као неко ко исповеда искрену веру.
    Стога, моје питање није да ми то неко објасни, него може ли се и без говорења о томе? Прихватио сам то као "вишу науку" са поверењем према теолозима, филозофима и духовним лицима. Међутим, у свакодневном контакту са браћом и сестрама верницима, видим да многи о ипостасима тако отворено и тако лако и гласно говоре, а не делују ми да је ни њима ишта јасније. Видим вернике који су искрени и добри људи, а по мом мишљењу крајње неопрезно расправљају о ипостасима са римокатолицима, атеистима, чак и муслиманима и кад чујем нека таква тумачења, некад се запитам исповедамо ли ми уопште исту веру. Чуо сам чак и такве приче, истина од простијег и сујеверног света, да се треба некад и "Духу Светоме помолити", а не само Богу Оцу и Исусу Христу, да се Дух Свети не "увреди". Боже прости, такве приче ми делују као да неко Свету Тројицу не доживљава као Бога, већ као неку дружину. За мене су ипостаси и потпуно схватање Свете Тројице можда највећа тајна читавог космоса и не делује ми као нешто што је тако лако схватити и о томе тако лако причати. Чак и деци. Видео сам да дете о томе узме па запиткује, а онај што објашњава се сав смете и на крају дете остане збуњено и скептичаво, а онај презнојан.
    Хвала унапред на одговору и опростите ако сам био преопширан, хтео сам да будем што јаснији.
    ОДГОВОР:
    Хвала на овом питању. Оно је веома важно јер се у принципу своди на питање колико је теологија (у овом слуачају прецизније тријадологија) важна за наш свакодневни живот. Лично сматрам да је веома важна јер да није тако не би кроз историју Цркве било толико много настојања да се правилно изрази наше веровање у Свету Тројицу и објасни како су божанска и људска природа сједињене у Господу Христу. Из историје Цркве знамо да расправе о тим питањима нису биле резервисане само за богослове, већ су то била питања која су се широко расправљала и међу лаицима, посебно у монашким круговима. Данашњи проблем јесте у томе што се богословље одвојило од свакодневног живота и постало је својеврсна интелектуална дисциплина, а народна побожност често се своди на пијетизам уз много елеменати су нам остали још из паганизма, и отуда толики јаз. Разумевање тајне Св. Тројице (у оној мери колико је то могуће нашем ограниченом уму) суштински је важно за разумевање човекове личности и зато нема исправне хришћанске антропологије без здраве теологије, пре свега тријадологије и христологије.
    Обратите пажњу на молитвене текстове, посебно богослужбену поезију, која се сваки дан пева и чита у црквама. Иако данас врло мали број хришћана редовно присуствује јутарњим и вечерњим службама, бројне богослужбене песме у Октоиху, Триоду, Цветном триоду и Минејима препуне су предивних богословских елемената који објашњавају најдубље тајне наше вере. Православна богослужбена поезија и молитве које су светитељи састављали заправо су најдубље извориште богословља, јер је богословље нераскидиво било и остало везано за литургијски живот. Сама Литургија, ако обратимо пажњу на њен садржај, у свом кључном и најстаријем делу (канону Евхаристије) упућена је Богу Оцу, јер се Богу Оцу обраћамо кроз Сина у благодатној заједници Духа Светога.
    За хришћанство је од самог почетка било веома велики изазов како да паганима и Јеврејима као ригидним монотеистима (а касније и муслиманима) објасне да верујемо у једног Бога, али да истовремено верујемо у Оца и Сина и Духа Светога, а да нисмо многобошци. Ово је јако комплексно питање о коме би много могло да се говори, али проблем је у томе што за Хришћанство, пре свега за Источне Оце, чињеница да је Бог Један и Једниствен није просто питање аритметичке сингуларности, већ више питање заједнице која се разумева у односном јединству божанских ипостаси. Другим речима, Бог јесте један пре свега зато што је Отац Један, али његова Једност је неодвојива од Његовог односа према Сину и Духу Светоме, тј. нема Оца без свог Сина који се од њега вечно рађа и Духа Светога који из њега вечно исходи. Када ми хришћани кажемо Бог ми увек мислимо на Оца и Сина и Духа Светога. Такође Бог је Један зато што је Отац једини узрок (αἴτιον). Хришћански запад је наравно ово питање више сагледавао у јединству божанске природе коју имају све три божанске Ипостаси, што је одредило читав богословски развој западне теологије и Бога свело на божаску природу и протумачило да су и Отац и Син узрок Духу Светоме. У западној народној побожности, чини ми се, да је Западу, а почесто и код нас под њиховим утицајем и даље остао својеврсни савелијанизам. Бог је онтолошки Један и само се у икономији јавља као Отац, Син или Дух Свети. Међутим, у Канону Евхаристије обраћамо се пре свега Оцу као личности, исто тако и у молитви Оче наш, јер је наша молитва пре свега молитва Цркве, заједнице коју имамо у Христу и коју конституише Дух Свети. Дакле ми се увек молимо Оцу кроз Христа, Сина Божијег у благодатној заједници Духа Светога. Господ нас учи: "Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам." Јн 16, 23. Другим речима, наша молитва Богу Оцу јесте молитва која је тројичног карактера. Сходно томе и наше спасење јесте да себе остварењем крштењског завета реализујемо као једно у Христу и да кроз Христа у благодатној заједници Духа Светога уђемо у заједницу са Оцем Небеским. Индивидуално спасење не постоји, ми се спасавамо као Црква, а не као индивидуе својим добрим делима и заслугама. Наравно, врлине и подвиг су нам потребни да бисмо живели у Цркви као део заједнице у Христу, а не као себични појединци. У томе је суштинска разлика.
    Морам да кажем да много проблема произилази из чињенице да Крштење, као једну од кључних тајни Цркве, доживљавамо често као својеврсни обред иницијације (нажалост често као народни обичај), а не онтолошки догађај у коме престајемо да постојимо као индивидуа, умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. Трагедија је да данас катихетска припрема готово да и не постоји у већини наших епархија. Након крштења иако биолошки и даље живимо досадашњим животом (а позвани смо да га стално надилазимо подвигом и животом у Цркви) ми постајемо колективна (саборна) личност Христа. Када се као Црква молимо, молимо се Христом са Духом Светим који нас оживотворава и суштаствено чини Телом Христовим. Отуда је кључни елемент Литургије причешће, као наше колективно сведочанство да смо једно у Христу и да је наша молитва молитва Цркве, а не израз наше индивидуалне побожности. Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму. И то није без значаја, али није разлог нашег доласка на Литургију. Можда бих отишао јако далеко када бих рекао да у хришћанству индивидуална молитва заправо не постоји (засигурно не на начин како постоји у другим религијама). Само тамо где су двоје или троје сабрани у име Божије Бог је међу њима, каже Господ (уп. Мт 18, 20). Читав живот хришћанина треба да је литургијског (саборног) карактера и зато и наша лична (келејна) молитва произилази из заједничког богослужњења и увек подразумева контекст Цркве и никада није индивидуални, пијетистички разговор са Богом. Бог нас једино види и чује у Христу Сину Своме и само благодатним дејством Духа Светога без кога нисмо Црква, већ група индивидуа. Ово можемо да видимо из молитава светитеља који су нам оставили предивне молитве. Све су то молитве које су литургијског карактера и подразумевају контекст заједнице. Зато све молитве и светитељима произносимо у контексту славословља Оца и Сина и Духа Светога. У противном молитва може да постане разговор са самим собом. Зато се хришћани и окупљају на молитву јер би у противном било сасвим довољно да свако "задовољава своје духовне потребе" сам са собом, али то већ нема никакве везе са нашом вером и православним етосом и своди се на паганизам и спиритуализам.
    Да закључим, иако сам одговорио опширније него што сам у први мах желео, моја намера била је да нагласим да:
    - богословље и богослужбени живот не смеју бити у раскораку, они су живи израз наше вере и односа са Богом. Тријадологија је темељ нашег разумевања наше личности и од егзистенцијалног је значаја за човека, посебно данашњег човека отуђеног од заједнице.
    - Као што је јединство Божије тријадолошког (односног) карактера и не верујемо у Бога као у изоловану монаду, тако и човек крштењем постаје део Тела Христовог, Цркве као колективне личности кроз коју јединио и имамо заједницу са Богом Оцем у Христу Исусу и Духу Светоме који нас чини Црквом. Ово суштински одређује и наш молитвени однос са Богом.
    - Молитва хришћана увек је саборног карактера, а не побожни разговор који се на крају своди на разговор са сопственим помислима. У томе је разлика између православног литургијског етоса и западног пијетизма.
  11. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, O. Атанасије Харос: Не дозволите да се страх испречи између вас и Бога   
    Сваком детету је познат овај страх, а сваком родитељу је позната моћ опраштања детету, у нади да ће следећи пут фудбал ипак остати ван кад буде хтео да заигра. Радујући се свом ослобођењу, и срећан да може сести без бола у леђима, дечак се брзо подсећа да је фудбал игра која се игра напољу. Ово је пример како нешто мало страха, помешаног са опроштајем, може бити и добра ствар, водећи ка бољем. Ми нисмо увек довољно паметни да извучемо поуку и схватимо моћ опраштања.
    У Јеванђељу по Матеју, чујемо за гомилу људи који су били преплашени и задивљени Исусовом могућношћу опраштања греха. Јеванђеље каже, „А кад мноштво видје то, они се задивише и прославише Бога, који даде такву моћ људима.“ (Матеј, 9.8). Моћ Божија може унети страх у срце многима, али важно је оно што чинимо са тим страхом. Мали дечак научи да престане играти фудбал у кући. Да ли ми научимо да престанемо са својим грешним понашањем?
    Св. Јован Златоусти нас упозорава да се не опуштамо превише са својим гресима, само зато што нас Бог још није казнио. Овај дечак је лако могао прорачунати да га мајка најверовватније никад неће казнити, и наставити играти фудбал у кући... до следеће разбијене лампе, прозора, или тв-апарата. А тад ће се крити иза кревета питајући се: А да ли ће ме ОВОГ пута казнити? Овај страх угрожава његов однос са мајком, не водећи покајању.
    Не дозволите да страх стане између вас и Бога. Ако се нађете 'иза кревета', будите захвални да вас још увек није казнио, и покајте се за грех. Временом, мање ћете морати да се кријете а више ћете уживати у љубави Божјој.
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/07/dont-allow-fear-to-get-between-you-and.html
    Превод: Поуке.орг
  12. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву   
    Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.
    Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.
    Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.
    Архимандрит Сава Јањић
  13. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца   
    Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.
    Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.
    Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.
    Архимандрит Сава Јањић
  14. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Oни који напуштају православну веру никада нису истински упознали своју веру   
    Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.
    Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.
    Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.
    У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.
    Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.
    Архимандрит Сава Јањић
  15. Волим
    Човек Жоја је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности   
    Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.
    Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
    Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.
    Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
    Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.
    Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
    Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.
    Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
    Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.
×
×
  • Креирај ново...