Jump to content

lutalica

Члан
  • Број садржаја

    8
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    lutalica је реаговао/ла на Сања Т. у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Исти случај ,само да потрврдим твоје речи.Ми после 15 година, пре 2 године и Богу хвала, све на боље и ми и деца и у сваком смислу.
  2. Волим
    lutalica је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Наравно, у животињама, као и уосталом, у васцелој бесловесној твари нема греха јер нема ни слободе. Човек је изгубивши заједницу са Богом сву твар увукао у ропство пропадљивости због чега и "сва твар уздише и тугује са нама" (уп. Рим 8.22). Грех је последица злоупотребљене слободе. Потоп из времена Ноја слика је крштења у коме умиремо старом човеку да бисмо се родили у новом. Будући да су људи тога времена запали у велико богоодступништво, Бог је према библијском предању припустио потоп како би обновио људски род. Наравно, требало је да прођу још многе генерације док сам Син Божији није постао човек и освештао људску природу, учинивши је богопричасном.
  3. Волим
    lutalica got a reaction from Сања Т. in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Bio sam u građanskom braku sa suprugom 17 godina. I decu smo dobili, i trista nas je đavola pratilo tih 17 godina a onda s blagoslovom svog duhovnika venčali smo se pred Gospodom prošle godine. Verujem da je zaista od tad naš brak zaista blagosloven i uveravam vas da se zaista desila promena. Ja to ne znam da opišem, ali tvrdim aposteriori da je sve mnogo bolje i drugačije nego pre.
  4. Волим
    lutalica got a reaction from Kaludjerovic Sreten in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Bio sam u građanskom braku sa suprugom 17 godina. I decu smo dobili, i trista nas je đavola pratilo tih 17 godina a onda s blagoslovom svog duhovnika venčali smo se pred Gospodom prošle godine. Verujem da je zaista od tad naš brak zaista blagosloven i uveravam vas da se zaista desila promena. Ja to ne znam da opišem, ali tvrdim aposteriori da je sve mnogo bolje i drugačije nego pre.
  5. Волим
    lutalica got a reaction from Снежана in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Bio sam u građanskom braku sa suprugom 17 godina. I decu smo dobili, i trista nas je đavola pratilo tih 17 godina a onda s blagoslovom svog duhovnika venčali smo se pred Gospodom prošle godine. Verujem da je zaista od tad naš brak zaista blagosloven i uveravam vas da se zaista desila promena. Ja to ne znam da opišem, ali tvrdim aposteriori da je sve mnogo bolje i drugačije nego pre.
  6. Волим
    lutalica је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Истина, било је разних пракси у историји Цркве. Заправо св. тајна брака није постојала од старине у данашњем облику. Када су двоје младих људи ступали у заједницу одлазили су Епископу који им је на црквеном сабрању (Литургији) давао пред целом заједницом благослов за заједнички живот, а потом су се причешћивали. Заправо, то је језгро св. тајне брака коју имамо данас у мало разрађенијој форми са више молитава.
     
    Дакле, у основи стоји благослов Епископа који се даје у оквиру Св. Литургије и сагласност (амин) које даје црквено сабрање на молитву предстојатеља. Ако је Црква признавала грађански брак то је засигурно било у сличној форми јер је свака врста заједнице човека и жене без благослова Епископа, односно свештеника, заправо живот у греху. Да ли ће тај благослов бити у виду самог црквеног обреда венчања према постојећем обреду, или у виду посебне молитве која се прочита у Цркви како би се црквено оснажио постојећи брак, или пак, у форми личног благослова по нарочитом расуђивању Епископа којим се благосиља постојећи заједнички живот и причешће, то зависи од праксе у појединим Епархијама и помесним Црквама.
     
    Аутоматско прихватање вишегодишњег заједничког живота у грађанском браку, као потпуно валидној замени за брак благословен од стране Цркве, по мојим сазнањима није део православног предања. Брак у хришћанској традицији није само заједнички живот човека и жене, већ живот који иконизује тајну Христа и Цркве. Он је суштински утемељен на Евхаристији, а Евхаристије нема без Цркве и благослова предстојатеља.
     
    Лично сам присталица идеје да се за старије људе који су у дугогодишњем грађанском браку напише краћи обред, молитва покајног карактера, коју би Епископ или свештеник прочитао у храму након исповести супружника и дао им благослов да се причесте.
  7. Волим
    lutalica је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.
     
    Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света. 
     
    Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.
     
    О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.
     
    Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију. 
     
    Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.
     
    У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.
     
    На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом. 
    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  8. Волим
    Guest
    lutalica got a reaction from Guest in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Oče Savo
     
    Blagodarim na Vašem odgovoru i vremenu koje ste mi posvetili i molim za Vaš blagoslov na početku ovog časnog posta. 
     
     

     
  9. Волим
    lutalica је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно  живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола.    Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу.    Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.   Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом.    Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.   Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)   Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:   "А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април) Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  10. Волим
    lutalica got a reaction from Agaton Vuzman in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Оче Саво!
    Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 
     
    Оче Саво, да сте живи и здрави
  11. Волим
    Guest
    lutalica got a reaction from Guest in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Оче Саво!
    Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 
     
    Оче Саво, да сте живи и здрави

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...