Jump to content

kopitar

Члан
  • Број садржаја

    3394
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    kopitar је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс   
    Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.
    Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.
    Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.
    На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.
    У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]





    Мошти св. Нектарија



    РАСУЂИВАЊЕ


    Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.
    Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.
    Зоран Ђуровић
    Рим, 13. 11. 2015
    [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil
    [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/
  2. Волим
    kopitar је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Додавање при јектенијама "Пресвета Богородице, спаси нас"- да ли је исправно?   
    Ово питање има два огранка. Први се односи на исправност додавања «Пресвета Богородице, спаси нас» јектенији, а други на догматску тачност тог произношења. Почећемо од другог дела, који, као што следи, представља предуслов за одговор на први део питања.
    1). Многи богословствујући појци и свештеници то «Пресвета Богородице, спаси нас» - које се, као што је познато, поје не само у јектенијама, него и уместо стиха (из Библије) пре тропара Богородичиних канона, као и у неколицини других случајева сматрају догматски нетачним и стога и нечим што треба избацити. Неки га исправљају у «Пресвета Богородице, моли се за нас». У том виду се оно може чути у одређеним храмовима, а некада и у преносима радио-станица, особито за време служења Акатиста у току Велике Четрдестнице. Аргумент за то је познат: човеку спасење долази само од Бога и ни од кога другога. То Он сам изричито говори устима пророка Исаије: „Нема праведног и спаситеља до мене" (45,22). Христос је Спаситељ, једини спаситељ човеков. По речима Апостола Петра: «Јер нема другог Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (ДАп. 5, 12). Али, у самом Светом Писму се глагол „спасити" и реч „спасење" упоредо и у истом смислу, дакле не у смислу спасења од неке опасности или нужде, како и данас обично употребљавамо ту реч, него у посебном смислу вечног спасења човекове душе, не користе само када се ради ο Богу, или још прецизније ο Исусу Христу, него и када се ради ο људима, Апостолима или верницима, који сво- јим молитвама или поучавањем доприносе спасењу човека. Тако верујућа жена или верујући муж спасавају своје неверујуће брачне другове (1. Кор. 7,16), Апостол Павле спасава оне који верују у његову проповед (Рим. 11,14 и 1. Кор. 9, 22), Тимотеј ће својим примером и учењем спасити и себе самог и «оне који га слушају» (1. Тим. 4, 16), «онај који обрати грешника са пута заблуде његове ће спасити душу од смрти» (Јак. 5,20) и верни ће спасити остале људе «отимајући из огња» (Јуда 22-23). Наведени делови Светог Писма се не противе првим наводима. Опет се подразумева да спасење даје само Бог и да се верни спасавају само путем избавитељног дела Исуса Христа. Људи су оруђе Божије и сарадници Његови у делу спасења. Они својим речима, делима и својим животом у Христу изграђују Светитеље и чине их часним удовима тајинског тела Христовог, а Христос је глава и «спаситељ тела» (Еф. 5,23), дакле Цркве. По познатом отачком учењу, ван те Цркве, дакле ван тајинског Тела Христовог, не постоји могућност за спасење. Верни пак као чланови Тела и причасници његових благодатних енергија, и са- ми делају као «христоносни» и «богоносни» и спасавају у Христу, градећи и усавршавајући један другог. Пошто се пак та заједница тајинског Тела не разрушава смрћу, него сви у Христу живе, и претходно упокојени и у Христу скончали верни нас и даље спасавају, опет речју својом, која је записана у светим књигама, примером својим који се пружа као пример за подражавање, и пре свега својим молитвама и „делатним" молбама Богу. Стога и Црква, не само да вернима чита свештена учења Светите- ља, и њихову веру и дела наводи као пример за подражавање, него и непрестано призива у помоћ њихове молитве и прозбе. Ако ово важи за Светитеље, онда тим више важи и за Пресвету Богородицу, која се једина удостојила да буде Мајка Божија и да на тај јединствени начин непосредније учествује у спасавању света. Управо у том смислу се обраћамо њој, која се увек живо и неуморно
    моли за све нас, и призивајући помоћ њену појемо «Пресвета Богородице, спаси нас», што је, као што смо видели, сагласно и са Светим Писмом и са догматским учењем Цркве.
    До потпуно истих закључака долази и о. Епифаније Теодоропулос у једном свом чланку под насловом «Треба ли избацити «Пресвета Богородице, спаси нас»?» који је објављен у часопису «Ενορία» («Парохија») бр.13(1958), стр.121-122: «„Пресвета Богородице, спаси нас" уопште није нешто што треба избацити, јер певајући то и појући уснама и срцем својим, од пречисте Дјеве не тражимо да нас спасе својом силом и влашћу и природним правом, као што неки погрешно подразумевају, него да, користе- ћи своју безграничну, мајчинску смелост пред Богом Ло- госом, којем је од свог тела и посудила, својим молитвама допринесе да на крају стекнемо у Христу спасење и Бе- смртним се ослободимо смрти. Сходно томе... ово се не односи ни на шта друго до на њене топле молитве, којима она може допринети добром напретку опет нашег у Христу спасења.» Као сличне упореди и посебне књиге професора Јована Калогироса, «Μαρία η αειπάρθενος Θεοτόκος κατά την Ορθόδοξον πίστιν», Θεσσαλονίκη 1957 и Мегаса Фарантуа, «Η θέσις και η σημασία της Θεοτόκου εις την πίστιν και εις τηνζωήν», «Θεολογία», св. 44 (1973), стр. 136-156.
    Али, да ови наши закључци не би били сматрани произвољним, биће потребно да се због поткрепљивања истих, вративши се уназад, обратимо литургијским тек- стовима наше Цркве. Почнимо од новијих Типика. «Типик Велике Цркве Христове» (Г. Виолакис) у свом «Предговору», ставка 24., предвиђа појање «Пресвета Богоро- дице, спаси нас» уместо стиха библијских песама код богородичиних тропара у канонима. Исто важи и за богородичине каноне ο Богородичиним празницима (8./21. септембар) и за Октоих. На основу ове уредбе је у Часослову у издању Αποστολική Διακονία (Атина, 1963, 1967) и испред тропара акатиста, као и самим молебним канонома, додато «Пресвета Богородице, спаси нас». И манастири Свете Горе се држе истог поретка. Α сви знамо колико су монаси увек били осетљиви на догматска питања.
    Али, нека нико не мисли да је до увођења овог стиха дошло у вековима религијског незнања. У 2062. Атинском кодексу, л. 95, из 14. века, то сусрећемо као стих који се пева испред 9. песме канона Воздвижења Часног Крста («Тајни си Богородице...»). Ја бар не знам да у старијем литургијском предању имамо сведочанство ο кориштењу овог стиха у горе наведеним случајевима. Али, то није битно. У многим тропарима налазимо исту реченицу, са истим или сличним речима. Изабраћемо неке од њих: у тропарима алфабетског акростиха малог Водоосвећења, које већ у рукописима из 12. века сусрећемо у облику у којем их налазимо и у данашњим штампаним издањима, или пак у разним другим верзијама, наилазимо и на призивање Пресвете Богородице: «Дјево, која си примила од Анђела: „Радуј се!"... спасавај оне који те ве- личају», «Оживи ме... спаси молитвама твојим»,«... зачела Творца свих... молитвама твојим спаси душе наше», «По дугу... да се спасемо молитвама твојим», «Пресвета Богородице... спаси слуге своје...», «Дјево Богородице, спаси молитвама твојим све... », «Дјево... спасавај оне који те величају», «Отвори нам... јер си ти спасење рода хришћанскога». Сличан је, али можда и много старији, бого- родичин тропар 5. антифона јутарње службе ο Великом Петку: «...неизрециво... Дјево спасавај оне који те величају». Међу најдревније тропаре се убрајају и тропари Окто- иха, који садрже сличне изразе - навешћемо неке од тих израза: а) глас 1. «Обузети... вапијемо благодарно: спаси нас...», «Обнови се свет... верних спасење...» (стихире мале суботње вечерње службе, 3. и 4. тропар), «Марија, часно... јер си ти спасење грешних и помоћ... и спасаваш слуге твоје» (недељна јутарња служба, 2. катизма, 3), «Небесних сила радовање... пречиста Дјево, спаси нас» (недељна ве-
    черња служба, богородичина стихира), «Најсветија од све- тих... владичице света, спаси нас...» (стиховне стихире ο јутрењу понедељка). б) глас 2.: «У часу судњем... девојко, вапијем ти... и спаси ме» (стихира вечерње службе понедељка) в) глас 4. «Одговори на молбе... и спасење душа наших» (стиховне стихире недељне вечерње службе) г) глас 7. «Под покров твој Владичице... и спаси душе наше» (стиховне стихире на суботњој вечерњој служби), «Надишла си редове... похитај, спаси ме» (стиховне стихире не- дељне вечерње службе). д) глас 8. «На пучини олује... Богородице, ти ме спаси милосрђем својим» (уторак, 2. катизма, 3). И неколицина тропара ο Богородичиним пра- зницима: «По рођењу Твоме... спаси род наш» (стихире вечерње службе 21. новембра), «Кад си изишла... спаси душе наше» (стиховне стихире 15. августа), «Прими од нас... и душама спасење подај» (15. август, Канон Св. Јо- вана Дамаскина, 9. песма, тропар 3.). «Радуј се, теби благо- вести Архангел Гаврил..» (24. март, 7. песма канона, тропар 2.).
    И на крају веома познати тропар «Отвори нам двери милосрђа... јер си ти спасење рода хришћанскога».
    Међутим, обично се против химнографије наше Цркве наводи аргумент да химне садрже догматски неи- справне изразе јер се ради ο поетским делима која се не пишу да би изразила догмате, него да би уз «поетску сло- боду» и у високој, дворској поезији уобичајена преувели- чавања величала свештене личности. Али то је једно пи: тање ο којем би се могло разговарати: 'свети химнографи су истовремено били и богослови и поседовали свест ο тачности догме и строго литургијском карактеру своје поезије. Црква, појући Богу и величајући Светитеље своје, православно богословствује и својим богослужењем изражава догме те свој народ учи правој вери. Али, ако бисмо тај став чак и на тренутак сматрали исправним, и «Пресвета Богородице, спаси нас» би као химна, као и упоредни изрази химни које смо изабрали, могло да се мери истом мером. Дакле, будући да би у другим химнама израз «спаси нас» за Пресвету Богородицу био прихватљив, онда би из истог разлога, бар као претеривање или као обраћање до којег такође долази по «песничкој слободи», био прихватљив и у «Пресвета Богородице, спаси нас».
    Али, из сличних израза у другим, непоетским Отачким делима можемо да видимо да се ради ο чисто право- славном изражавању. Ево неких од тих израза: «Спасења нашега радионица...» (Св. Јован Дамаскин, Похвала ο препоштованом Успењу Богоматере 3, 5), «Радуј се... за- једничко спасење свих крајева земље уједно» (Св. Јован Дамаскин, Беседа на Благовести), «Њом (Богородицом) смо првом и једином спасени» (Симеон Солунски, «Ερμη¬νεία», 50), «Јер се њом осветљује све, и из ње прве се ми светињама спасавамо, јер смо се њоме и сјединили са Богом... она је заједничко спасење целом свету... њоме се надамо спасењу... јер нас она више од свих осталих може спасити» (Симеон Солунски, «Διάλογος» гл. 94, 99 и 359).
    Мислим да је из свега горе наведеног постало апсолутно јасно и да више нема места ни за какву сумњу или противљење томе да је «Пресвета Богородице, спаси нас» исправно у свом догматском изразу, као и да га је у светом богослужењу исправно говорити тамо где је предвиђено.
    2) Први део питања се односи на убацивање «Пресвета Богородице, спаси нас» у јектеније које говори ђакон, или у његовом одсуству свештеник, када се и име Пресвете Богородице наводи заједно са украсним придевима који га прате. Овај додатак не сусрећемо ни у једном рукопису или штампаном издању. То показује да се ради ο једној скоријој навици коју наше литургијско предање не потврђује. Зашто се то говори? То је лако објаснити. У нашем народу је поштовање према Пресветој Богородици било и јесте веома велико, и то са правом. Верни су чим чују њено име чинили знак крста и у себи изговара- ли у другим литургијским случајевима уобичајени призив Пресвете Богородице. Тако је и у Светој Литургији после освећења светих Дарова, на почетку читања диптиха, почело да се додаје њено величаније, које је напослетку и преовладало. Исто имамо и са «Спаси, Господе, народ свој...» на јутрењу, где многи појци додају и одговарајуће призивање Богородице и других Светитеља. То обраћање ни у овом случају, ни у завршецима јектенија није исправ- но. Бар га предање и правилан литургијски поредак не потврђују. Оно осим тога једним непотребним додатком прекида реченицу ђаконовог обраћања народу, засењујући тако њен целокупан смисао и преносећи њено тежи- ште са Христа и предавања нашег живота Њему на молитве Пресвете Богородице.
    Ј.Ф.

  3. Волим
    kopitar је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, БЕЗ САГЛАСНОСТИ О СТЕПИНЦУ, МОГУЋ НАСТАВАК ЗАЈЕДНИЧКОГ РАДА ДВЕЈУ ЦРКАВА О ОВОМ ПРОБЛЕМУ   
    Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku...
     
                                                      Zajedničko priopćenje
    Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog.
    U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest.
    U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u.
    Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju.
    Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca.
    Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije.
    Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju.
    Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita.
    Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava.
    http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809
     
  4. Волим
    kopitar је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, "Зла у Цркви долазе због недостатка молитве" - Надбискуп Ладариа Ферер, нови перфект ватиканске Конгрегације за вјероучење (доктрину)   
    PROMJENE U VATIKANU
    Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere?
    “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera.
    Foto: alfayomega.es
    Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer.
    Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju.  Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu.
    Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere.
    U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike.
    Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”.
    Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi.
    Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio:
    “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.”
    U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita.
    Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve  Crkvi.
    “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega.
    Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer.
    “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria.
    Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu!
    Miodrag Vojvodić | Bitno.net
  5. Волим
    kopitar је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Мајкл, 12-годишњи дечак са Свете Горе   
    Најтеже му је било да се одвоји од своје браће и сестре.Ово су његове речи:
    „ Да ли ти недостаје мајка?“, питао сам га.
    „Овде ме теши Панагија (Свесвета Богородица) и моја носталгија за њом нестаје“, одговорио је док смо ходали око скита Претече.
    „Шта је са школом?“
    „Тренутно учим грчки седам сати дневно. Затим ћу пратити наставу средње школе.“
    „Зар то није претерано?“
    „Ионако морам да научим грчки.“
    „Ко ти је сачинио одећу?“
    „Отац Атанасије“
    Под тим је мислио на о. Атанасија Продромитиса, што значи да су оци Скита Претече овде његови родитељи и брину о њему.
    „Чија је била  идеја да дођеш у школу на Свету Гору? Твојих родитеља?“
    „Не. То је моја идеја.“
    „Одлучио си сам?“
    „Да. Отац Герасим  ми је испричао о Атониади и ја сам одлучио да дођем на Свету Гору.“
    „Немој се љутити на мене што ти постављам толико много питања, али ја једноставно желим да пишем о теби. Не толико о теби, колико о твом избору. Ти знаш да те ми сви волимо. Одмах ћу ти рећи зашто. Свако открије Бога у неком тренутку и враћа се Њему. Што се брже то деси, то мање грехова имамо.Стога, када видимо како си ти то изабрао са 12 година, наша срца су испуњена радошћу што је неко тако брзо схватио како ствари стоје у животу. Види, ја ћу то написати  а ти ћеш касније то прочитати и упамтити.“
    „Добро. Хоћете ли ићи у Дадфни сутра? Можете ли ме повести до Кареје?“
    „Да. Да ли идеш у Сараи ( Скит св. Андреја ) у школу?“
    „Да.“
    Али следећег дана он није пошао са нама. Ми смо морали да кренемо у седам ујутро а Божанствена Литургија се још није завршила.
    Једно дете је благослов од Бога, али верујуће дете је чудо...Тако сам размишљао осврнувши се на  своје изгубљене године.
     

    Са енглеског за Поуке.орг  превела Јасна Глумац
  6. Волим
    kopitar је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Осам година за верску пропаганду   
    Хапшење
    Сутрадан су ме позвали на разговор. Испитивао ме је образован човек. На крају испитивања је признао да је похађао богословију, али да није нашао заједнички језик са Црквом, и сада ствара нови свет. Разговор је био дугачак и досадан. На крају ми је рекао: „Можете бити слободни ако нам дате обећање да се нећете понашати као што сте се до сада понашали. Видимо да имате утицај на народ. Обећајте да нећете користити тај утицај у верске сврхе.“
    Испоставило се да су ме окривили за подметање пројављивања иконе. Негодовао сам: „Како сам могао у туђем дому, и то у дому секретара комсомолске организације да урадим било шта?!“ Али, остали су при свом. Тада ми је речено: „Обећајте да ћете престати да ширите назадњаштво и да ћете свим силама помагати Народном фронту“. А „Народни фронт“ је била лукава фраза. У суштини то је била комунистичка партија Југославије, конкретно титовска линија. Одговорио сам да сам лојалан грађанин Југославије, да никада нисам ишао против власти, али да, са друге стране, не могу да пристанем на оно што није у складу са Јеванђељем. Узвратио је: „Па, добро, сада сте себи потписали пресуду.“ Опростили смо се. Следећег дана је дошао са два наоружана војника и ухапсили су ме.
     
    Све се то догађало уочи храмовног празника у селу Пачир. Храм је био посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Допутовао сам тамо због вечерње службе. Спремао сам ту поново пројављену икону, јер је следећег дана, након празновања Светих апостола Петра и Павла, био празник Сабора дванаесторице апостола. Матеј је био један од дванаесторице апостола, јеванђелист и зато, како сам мислио, икона је по Примислу Божијем доспела за тај дан. За то сам се спремао.  
    Али су ме ухапсили. Не само мене, већ и велики број парохијана који су се бацили да ме бране. Све се одиграло на празних Светих апостола Петра и Павла. Храм је био затворен. Чувар је седео у кућици и дрхтао од страха да ће га убити. Довезли су нас у Бачку Тополу. Био је то центар округа, удаљен неких дванаест километара од села Пачир. Кренули су да испитују. Седео сам и чекао. Чуо сам неке телефонске разговоре, позиве и преговоре. Изненада је пришао полицајац који нас је ухапсио и обратио ми се: „Тамо се окупио народ и моле да будете ослобођени како бисте служили цркви. Решили смо да им изађемо у сусрет. Ми ћемо вас одвести тамо. Али, понашајте се разумно! Ако будете радили нешто како не треба, сами знате...“
    Сео је на мотоцикл. Мене је сместио иза. Био сам у мантији. Помислио сам, ако се крајеви мантије подвуку под точак, слетећемо. Никада у животу се нисам возио таквом брзином. Одузимало је дах. Пролетели смо тих дванаест километара и зауставили се код градске управе. Народ је викао: „Вратите нам свештеника! Немате права да забрањујете богослужења. Нарушавате нашу верску слободу.“ Био сам дирнут храброшћу и одлучношћу тих људи.
    Када смо пристигли, полицајац је рекао: „Идите тамо“. Остао је да стоји, није желео да приђе народу. Ја сам се попео на неке таљиге и обратио се верницима: „Умирите се, служба ће бити. Данас ћемо се молити, и прославити празник Петра и Павла, и урадићемо све како доликује. Идите мирно у цркву.“ Тамо је било много омладине. Уочи празника, када су ме два војника ухапсила, и после, када сам седео у подруму који је потом претворен у затвор, и касније, током испитивања- све је подсећало на Велики Петак. А наш пут у храм је подсећао на Васкршњу литију: народ је певао, омладина викала: „Живио попа“.
    Наравно да сам схватао да се неће све тако једноставно завршити, да је ово само почетак. Али, без обзира, била је то изузетна победа, победа верујућих, црквених људи који су се осмелили на тако одважан корак. Како сам и претпостављао, неки од њих, најтоплији и најревноснији платили су животом.
    После пар дана, опет сам био ухапшен. Био је измишљен суд. Моју кривицу „судије“ нису могле да докажу. Нису могли чак да искористе икону, јер су је уништили.
    Када сам завршио у затвору и када је изречена пресуда: осам година „за прекорачење дозвољене верске пропаганде“ („прекорачење дозвољене верске пропаганде“), схватио сам да сам закорачио на пут страдања за веру, пут којим су многи ишли. Било је тешких тренутака, али ми је Бог увек помагао духовно. Пребацивали су ме из затвора у затвор-не знам из којих разлога и са каквим циљем. Било је све укупно шест затвора, док ме на крају нису сместили у логор, где је требало да одседим осам година.
    Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад.
    И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
    Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
    Пробудио сам се. Било је све другачије. Споља гледано, ништа се није променило, али унутрашње-био сам други човек. Тог дана, а тако се по промислу догодило, први пут за неколико месеци су нам дали папир како бисмо писали писма ближњима. Нисам издржао, не обазирући се на околину, написао сам: „Ове ноћи ме је посетио Серафим и бодрио ме.“ Вероватно да нико није приметио написано или није разумео смисао. Моја супруга је добила писмо, и оно ју је обрадовало.
     
          
    У логору
    Шта се догађало са мојом „супругом“ Марусјом у то време и до тога? Предавала је руски и енглески језик у средњој школи. После мог хапшења, директор ју је позвала и у сузама испричала како је добила наредбу да је отпусте. Са изговором да не може супруга народног непријатеља да васпитава омладину. Отишла је кући. Чекала су је двојица наших синова, биолошки и усвојени. Сви су, наравно, били потресени. А Марусја је, како су ми потом испричали, пришла кућном иконостасу и почела да се моли.
    У своје време, још као девојчица, у Курску је посећивала храм Казанске Мајке Божије, који су изградили родитељи преподобног Серафима. Видела је то место где је мали Прохор Мошнин пао са звоника. Мајка је у ужасу дотрчала, мислећи да је он погинуо, а дечак је стајао читав и без огреботине. Супруга је отишла тамо јер је много поштовала Серафима. Почела је да му се моли за помоћ. «И одједном,-како је касније говорила,-осетила сам да између мене и другог света нема препрека, да је овде. Осетила сам да неко стоји иза мојих леђа и говори ми: „Не бој се, узимам га под своју заштиту“. Погледала сам около, физички никог није било. Схватила сам да је то био преподобни Серафим. Тада сам заплакала и рекла: Боже мој, нисам тога достојна.“»
    После неког времена-позив: долази родитељ једног од њених ученика и говори: „Да ли бисте пристали да дајете приватне часове?“ Затим су дошли и други родитељи. Убрзо је боље зарађивала од приватних часова, него што је зарађивала у гимназији. Имала је чак могућност да ми шаље пошиљке, које су ми помогле да преживим.
    У логору смо сви, колико нас је било, вукли вагоне за локомотиву. Вукли смо их као бурлаци. Руке су ми биле покривене гнојним ранама, јер је чистоћа била ужасна, а хигијене није ни било. Требало је вући тешка колица са песком узбрдо. Био сам млад, снажан, и поред тога, било јако тешко. Поцепао сам кошуљу и увезао је тако да колица не додирују ране. Дешавао се да сам падао. Тада би чувар прилазио и ударао би ме ногом: „Устај!“
    1950. године се одједном све променило. Наравно, нисмо знали због чега. То је био моменат када је Запад почео да пружа Титу помоћ у његовом супротстављању Стаљину. У логор је дошла међународна комисија да провери услове у којима живе затвореници. Од тог тренутка ужасни затвор скоро да се претворио у бању. Мој сабрат и ја смо морали да производемо дневно 700 цигли од глине. Пунили смо модле глином, глина се сушила и потом пекла. Ако затвореници нису испуњавали норму, били су кажњавани. Сабрата и мене нису ни једном казнили-увек смо стизали да испунимо задатак. На крају крајева, постало је могуће: услови су били лакши, боље су нас хранили.
    Једини начин да се преживи у таквим условима су вежбе. Ја сам то схватио и почео да правим велике метаније
    Једном, а било је то на Васкрс, добио сам добру пошиљку. Знао сам да се у логору налази свештениј Алексеј Крижко којег сам и лично познавао. Срели смо се у затвору, али су нас тада раздвојили. И ето, решио сам да га обрадујем. Послао сам му преко једног затвореника пошиљку са васкршњим поздравом у нади да ме неће одати. Али је стражар видео поклон. Почела је истрага. Ставили су ме у самицу. Не знам шта се десило са тим свештеником, више га нисам видео.
    Самица је била камена кутија без прозора. Бетонски зид, без грејања. Зима, а ја нисам имао топлу одећу. Једини начин да преживим у тим условима, без болести-биле су вежбе. Схватио сам то и почео да правим велике метаније. Када бих се угрејао, легао бих да спавам. До тренутка док нисам почињао да дрхтим од зиме. Будио сам се и опет правио метаније. Чуо сам како су стражари, гледајући кроз отвор, коментарисали: скроз је полудео. Али сам ја настављао „да лудим“. Само тако сам издржао. Испоставља се да се уз помоћ метанија може преживети зими, без хране. Слава Ти, Господе, слава Ти!
    Епископ Василије (Родзјанко)
    Православие.Ru.    
  7. Волим
    kopitar је реаговао/ла на Снежана за a Странице, НОЋ КАДА СУ УСТАШЕ УБИЛЕ САВУ...   
    Rođen 24. januara 1896. u Vinkovcima u imućnoj građanskoj porodici, Sava je od četvrte godine živeo u Šidu. Prvo interesovanje za umetnost pokazao je kao srednjoškolac. Uporedo sa pohađanjem Realne gimnazije u Zemunu uzimao je privatne časove kod Isidora Junga koji ga je upoznao sa slikarstvom impresionista, Sezana i Van Goga.
      Uprkos očevoj želji da se školuje za advokata, Sava je 1918. završio Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu a 1920. prvi put je otišao u Pariz gde je učio kod kubiste Andrea Lota i družio se sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima.
    Tokom svog drugog boravka u Parizu, naslikao je "Doručak na travi" (1927) koji je naišao na odlične kritike, a nešto kasnije iste godine za sedam dana i noći zavšrio je "Pijanu lađu", monumentalno remek-delo inspirisano istoimenom Remboovm pesmom i Žerikoovom slikom "Splav Meduza".
     

     
    "To je najbujnije, najsilovitije, najrazmahanije njegovo delo", piše likovni kritičar Miodrag B. Protić. "Pijanu lađu" i druge slike Šumanović je izlagao na Salonu nezavisnih i Jesenjem salonu, prestižnim likovnim smotrama na kojima su diktirani trendovi mimo zvaničnog i konzervativnog programa slikarskih akademija.
     

     
    Njegovo mentalno zdravlje bilo je veoma krhko i često uslovljeno pozitivnim, odnosno negativnim kritikama. U februaru 1928. Sava je doživeo nervni slom i vratio se iz Pariza u Šid. Nakon odličnih kritika samostalne izložbe u Beogradu, septembra iste godine, zdravlje mu se popravilo, a onda, nakon nesporazuma sa žirijem i izostanka sa Jesenjeg salona u Parizu 1929. ponovo se pogoršalo. Marta 1930. zauvek je napustio Pariz i sledeće dve godine lečio se u Beogradu. Dve godine kasnije definitivno se vratio u Šid. Živeo je povučeno, ali je intenzivno slikao, mahom pejzaže i aktove. Radio je na ciklusima kupačica i beračica grožđa.
     

      U svom stvaralaštvu prošao je kroz različite faze, od kubizma, preko klasicizma i kolorizma da bi u poslednjoj deceniji razvio osoben stil koji odlikuju svetle boje i lirska atmosfera. Lično je svoj stil nazivao "kako znam i umem". Poslednja samostalna izložba u Beogradu, 1939, imala je odlične kritike, posetu i otkup, što mu je donelo veliki uspeh i ugled jednog od najznačajnijih slikara srpskog slikarstva.     Za vreme Drugog svetskog rata, Šid je ušao u sastav Nezavisne Države Hrvatske, ćirilica je bila zabranjeno pismo pa je Šumanović, iz protesta, umesto potpisa stavljao samo godinu nastanka. Tog 28. avgusta njega su, sa još 150 Srba iz Šida, uhapsile ustaše. Kad su došli po njega, "zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete", kaže istoričar umetnosti Gordana Krstić-Faj. Svi su odvedeni u Sremsku Mitrovicu gde su mučeni i streljani dva dana kasnije.       U tom trenutku na njegovom štafelaju sušila se slika "Beračice".
    Najveći broj njegovih dela, preko 400, čuva se u Galeriji slika “Sava Šumanović” u Šidu, dok se u Galeriji Matice Srpske nalazi oko 50 radova.
    http://www.blic.rs/kultura/vesti/noc-kad-su-ustase-ubile-savu-okupao-se-poljubio-majku-u-ruku-i-otisao-zauvek/dsq41ft?ref=fbblic
               
     
     
     
     
     
     
     
  8. Волим
    kopitar је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Историјска посета Цариградског патријарха Хрватској   
    Преносећи поздраве Патријарха васељенског и изразе његове очинске бриге и подршке Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије је изјавио да Свесветејши патријарх Вартоломеј добро познаје прилике у Хрватској и стога за православне Србе представља највећу радост што су први пут у досадашњој историји у прилици да буду домаћини првом човеку Православља.
    Предвиђено је да Његова Свесветост Патријарх г. Вартоломеј са архијерејима и учесницима конференције истог дана посети подручје на коме је био логор смрти Јасеновац и присуствује вечерњој у храму Светог пророка Илије у Млаки.
    У суботу, 10. септембра 2016. године, Свесветејши Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Светејши Патријарх српски г. Иринеј служиће, поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Истог дана, у 13 часова, Његова Свесветост ће освештати обновљени Епископски двор у Пакрацу.
    Епархијске вести   |
×
×
  • Креирај ново...