Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

.............

Члан
  • Број садржаја

    544
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ............. got a reaction from Milica Bajic in Вера и психологија вол. 1   
    Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру.
    Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи...
    Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља.
    Овде бих стао, форма писања  не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам.
    (Стеван Симоновић)
     
     

  2. Волим
    ............. got a reaction from АлександраВ in Вера и психологија вол. 1   
    Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру.
    Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи...
    Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља.
    Овде бих стао, форма писања  не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам.
    (Стеван Симоновић)
     
     

  3. Волим
    ............. got a reaction from JESSY in Вера и психологија вол. 1   
    Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру.
    Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи...
    Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља.
    Овде бих стао, форма писања  не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам.
    (Стеван Симоновић)
     
     

  4. Волим
    ............. је реаговао/ла на obi-wan у Тема јасна из прве поруке   
    @Брка Жарковачки  @Vladan :::. @............. @Ведран* @Zoran Đurović

  5. Волим
    ............. got a reaction from ГрешниСлуга in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  6. Волим
    ............. got a reaction from Flojd in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  7. Волим
    ............. got a reaction from Лубеница in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  8. Волим
    ............. got a reaction from sanja84 in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  9. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from АлександраВ in Став науке о утицају вере на здравље   
    https://relevantmagazine.com/life/surprising-links-between-faith-and-health ¨https://en.wikipedia.org/wiki/Religion_and_health Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60. ¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71. ¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8. ¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5. ¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70. ¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60. ¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51. ¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57. ¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.  
  10. Волим
    ............. got a reaction from АлександраВ in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  11. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Nikola Stojanovic in Став науке о утицају вере на здравље   
    https://relevantmagazine.com/life/surprising-links-between-faith-and-health ¨https://en.wikipedia.org/wiki/Religion_and_health Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60. ¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71. ¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8. ¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5. ¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70. ¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60. ¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51. ¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57. ¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.  
  12. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Nikola Stojanovic in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  13. Волим
    ............. got a reaction from ines in Став науке о утицају вере на здравље   
    Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.
    У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.
    Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  
    По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.
    Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 
    Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.
    Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.
    У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..
    Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.
    На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.
    По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.
    Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.
    У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.
    Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.
    Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.
    Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.
    Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.
    Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.
     
    НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...
    КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...
    МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...
    ... СУ ОПТИМИСТИ...
    ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...
    ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...
    ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...
    ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.
     
    (литратура у коментару испод)
  14. Волим
    ............. је реаговао/ла на kopitar у Jordan Peterson - profesor na fronti kulturološkog rata   
    U zadnje vrijeme me je zaintrigirala situacija oko kulturološkog smjera u kojem idu razvijene zapadne zemlje, pa bih skrenuo pozornost na nekima već poznatog kanadskog profesora Jordana Petersona. On je kanadski klinički psiholog (znači psiholog koji radi u praksi, nije samo akademskog zanimanja) koji je prije nekoliko mjeseci dobio ogromnu količinu neželjene pažnje kad se suprotstavio novouvedenom zakonu pod nazivom "C-16", odnosno specifično o načinu na koji se on interpretirao na sveučilištu u Torontu gdje predaje. Njegova područja zanimanja su “self-deception, mythology, religion, narrative, neuroscience, personality, deception, creativity, intelligence, and motivation,” i o ovim temama je na YouTubeu objavio oveći broj predavanja - što snimljenih na sveučilištu, što zasebno, na podcastima, gostovanjima i drugo - i impresioniran sam. Intenzivno me zanima kako ljudi razmišljaju i njegova predavanja su neprocjenjiva. Vrlo su lucidna, bogata informacijama, bogata životnim iskustvom i praksom, i nadasve zanimljiva. Preporučam baš svakom koga zanima psihologija u širem smislu da pogleda nekoliko njegovih videa. Objavio je nekoliko serija kompletnih snimki predavanja sa sveučilišta (npr. Maps of Meaning i Personality and its transformations) jer je veliki pobornik da se način edukacije, osobito više edukacije, mora mijenjati, i te njegove snimke su vrijedna prilika za odslušati vrhunske kolegije svjetskog ranga. 
    Lajtmotiv koji se provlači kroz većinu Petersonovih predavanja je: kako živjeti dobar život, u kontekstu toga da smo društvena bića koja su evoluirala zajedno ne samo biološki nego i kulturološki. Legende i priče koje pričamo, način na koji je civilizacija nastala i na koji je strukturirana nisu slučajni, nego su posljedica interakcije individua kroz desetke ili stotine tisuća godina. “Moderan način života” nije nastao u vakuumu, a svatko od nas sadrži utjecaje ne samo svih ljudi s kojima se družimo (“svatko je prosjek X ljudi s kojima se okružuje”) nego i svih njihovih prethodnika kroz povijest.
    Peterson sa velikim iskustvom u svojoj kliničkoj praksi govori i neke stvari koje su mnogim ljudima neugodne za čuti, na primjer da su moderna sveučilišta prestala biti korisna u odgoju mladih odraslih ljudi i šire svjetonazor koji je često psihološki štetan, ili da većina ljudi nikad neće imati karijeru nego posao kojeg su plaćeni da rade jer ga inače ne bi radili, ili da je broj ljudi koji tijekom života naglo shvate da su previše truda i vremena posvetili poslu a premalo sebi i obitelji sve veći. Ono što njega izdvaja iz gomile je što svoje pozicije brani s vrhunski promišljenim argumentima i jasnoćom umjesto pozivanja na ideologije. Istovremeno, Peterson je se javno uhvatio u koštac sa postmodernističkom paradigmom prema kojoj nema objektivne istine – jer smatraju da svatko stvara svoju istinu. Međutim, što se događa ako su moje istine kao i moj rod fluidni, kao što to tvrde zagovornici rodne ideologije? Smije li se od cijeloga društva zahtijevati da se prilagode meni? Pozitivna diskriminacija dobra je ideja za etničke i slične manjine, ali do koje se mjere može očekivati prilagodba cijeloga društva prema potrebama pojedinca, osobito ako se zbog pojedinaca mijenja jezik i propisuje što i kako se mora govoriti, kao što je to slučaj na Sveučilištu u Torontu na kojem samo jedan profesor, dr. Jordan Peterson, odbija rabiti izmišljene osobne zamjenice kao što su »ze« i »zir« za transrodne studente koji na tome inzistiraju.
    Ljevičarskim ateistima česta je meta navodni dogmatizam konzervativnih i tradicionalnih, ali ironija sudbine jest ta da svako rušenje postojećih vrijednosti i struktura nužno stvara potrebu za novim vrijednostima i strukturama, makar one bile deklarativno fluidne i demokratske, ali upravo na primjeru profesora Jordana može se vidjeti kako izgleda rigidni dogmatizam zastupnika rodne ideologije. Dogmatizam militantne ljevice zastrašujući je jer pod krinkom zaštite ljudskih prava manjina nameće pravila o tome tko, što i kako smije raspravljati. Za najradikalnije sama rasprava o prihvaćanju ili neprihvaćanju izmišljenih osobnih zamjenica već je dokaz transfobije. Takav razvoj situacije čak ni Orwell nije mogao predvidjeti, iako je u knjizi »Tisuću devetsto osamdeset četvrta« opisao »novogovor« kao sredstvo kontrole u totalitarističkom sustavu.
     
    Nekoliko interesantnih intervjua: 
    http://www.theepochtimes.com/n3/2261879-jordan-peterson-explains-that-collectivism-is-tyranny-under-the-guise-of-benevolence/
     
    https://medium.com/perspectiva-institute/the-man-for-the-times-of-chaos-jordan-peterson-2df43c24672f
    https://youtu.be/YC1pvjyKYr4
    https://youtu.be/WJSJcPKA1Ug
     
    Video sa saslušanja u kanadskom senatu: 
     
     
     
  15. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Пг in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  16. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Ana B. in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  17. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from obi-wan in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  18. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Nikola Stojanovic in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  19. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Alegzandar in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  20. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Јанко in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  21. Волим
    ............. got a reaction from Milica Bajic in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  22. Волим
    ............. је реаговао/ла на JESSY у Умор савременог човека   
    tako je...ali i da hoces da je izbegnes, ne mozes...
     
    to treba da nam bude zvezda vodilja...
    a mi cemo ih uvek iznova resavati, resavati, resavati...i tako do kraja ...
  23. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Vladan :::. in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  24. Свиђа ми се
    ............. got a reaction from Благовесник in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

  25. Волим
    ............. got a reaction from JESSY in Умор савременог човека   
    У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.
    Мислим да смо сви веома уморни.
    Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом.
    А то је на корак од недостатка жеље за животом.
    Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.
    Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна.
    А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.
    Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.
    Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном.
    Зар не можемо бити сити и једног и другог?
    Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.
    Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.
    У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.
    Али најстрашније је кад не верујемо себи.
    Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.
    Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.
    Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.
    Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.
    Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.
    Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.
    Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.
    Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.
    Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.
    Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго?
    Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.
    И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.
    Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.
    И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.
    Људи су уморни.
    И треба да буду.
    Значи да су на добром путу.
    Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)
    Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).
    Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.
    Најбољи начин за то јесте да волимо.
    Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.
    Преиспитујмо себе, али верујмо себи.
    И верујмо ближњем.
    Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.
    Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо.
    На крају, ипак, све зависи од нас.
    Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.
    Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.
    Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.
    Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.
    Онај који нисмо ни знали да имамо.
    Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.
    Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.
    Због тога што било који други избор има далеко гори исход.
    Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.
    Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.
    И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.
    Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао.
    Ја немам одговоре на та питања.
    Бог има.
    Питајмо Њега.
    Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.
    И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:
    „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)
    Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?

×
×
  • Create New...