Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

.............

Члан
  • Број садржаја

    556
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by .............

  1. .............

    Неђо се намечио

    Личани су веома гостољубиви. Друга је ствар што се они често не понашају по устаљеном бонтону. Не зарезују они протокол, учтиве дијалоге и столњаке које прописује остатак свијета. Личани имају свој бонтон. Зове се ракија, сланина, диван. Њихова је част масна и са обавезном кавом и ракијом. Њихови су разговориједноставни, директни, без увијања и говора у празно. Старији Личани никад нису савладали уметност персирања. То је за њих бесмислица, они су навикли да буду присни, а нарочито отворени, како према пријатељима, тако и према непријатељима. Какви бијели стоњаци и три врсте тањира, личка кућа има мушему и дубоки тањир. Мушема је чудо једно. Само пребришеш влажном крпом и нема ни трага масноћи сланине, капљици чорбе од пасуља, нема ни мрве круха, ни шпице лубенице. Мушема се не диже са астала до љета, кад се кућа кречи. Они можда и немају обичај да сваки пут донесу дар домаћину али уобичајени дарови су домаћа ракија, кава и чоколада за дјецу. Ништа компликованије од тога. Нису вични избору неких оригиналних или другачијих поклона. Моји Личани су људи топла срца, макар некад деловало и да је тврдо као каменчина. То се може видјети и кад тутну својим гостима или домаћинима у кесу поврћа, неко парче сухог меса, сира, или чак смрзнуто пиле из замрзивача. Не чине то увијек, већ кад осете потребу и жељу да помогну. Кад виде и знају да ће и то мало значити. Они ће свакога, ко год у дом дође, почастити колико могу и продиванити. Колико њихово гостопримство сеже, видимо по томе да постоји чак и израз за оне особе које долазе изнова и изнова, некад не знајући ни границу. Постану досадни и напорни, а то су увек особе које долазе више због саме чâсти, неголи због људи. А газда куће никада не би реко човјеку: „Де немој више долазити, удави. Сви знамо да долазиш због ракије, пијандуро, а не због нас.“ Не би то рекли за живу главу. Какви би домаћини они били? И какав би то дом био!? Тако да трпе оне људе који им се намéче. Сви, па и Дане. Љеп прољетни дан, дош'о он онако здраво уморан са њиве, окупао се, па решио да оде до кафане „Рад“ да одигра партију лоре уз ознојено пиво. У'ватио браву капије, неће. Који су врази, кад са друге стране за браву се држи Неђо. „Неђо!“, смрчи се Дане. Неђо је био, да кажемо без увијања, алкохоличар. Сваки дан би обилазио неколико кућа и пио код људи ракије и каве, некад би и јео. Затим би сио у кавану тобож да прочита новине, чекајући оће ли га ко почастити. Он сам није имао породицу, жена му је млада умрла, а посао је изгубио због пића. Имао је дјете, чу дјете - чоека који је живио свој живот у граду. Неђо је био неугледан, прљав, брада му је расла као трава у 'ладовини, само на неким дијеловима, те су му образи дијеловало као испечатирано. Од нездрава живота лице му је упало, кошчато, а качкет је крио масну косу. Едну те исту тексас јакну носи вијековима, сва се испарала код рукава и оковратника. Само три мјесеца годишње није био у папучама, а по овако љепом дану, морао је зера пролуфтирати прсте. Неђо је био драга, трагична и досадна личност у исто вријеме. Дане се с њим дружио пре несреће која је задесила Неђину жену. Иако је волио попити и прије тога, овај немио случај је утицао да постане пијаница и да се не тријезни никако. Живи од локала који издаје, ту држе продавницу. Син је од њега отишао чим је напунио осамнаест. „Е, Дане. Ја ти донио оно што сам обећа'.“ „Ма шта си ти мени обећа'?“ „Лички биљац!“, подиже Неђо неку мусаву и напуклу кесу у ком је, истина, једва стао биљац. То је био старински дебели прекривач са ресама и украсима у виду црвених и црних коцкица. „Што ће мени то?“ „Па јеси помиња' да ови из фолклора праве музеј и да би ваљало доњети ако што старо имамо...“ „То сам ја сам поменуо, Неђо, али сигурно ја то нећу скупљати. Ја ти њесам у фолклору поодавно.“ „Аха... А коме ја да однесем?“ „Па некоме из фолклора, брате мили. Ајде.“ „А ти поша' неђе?“ „Не, но луфтирам двориште, та јашта да сам поша'!“ „А ђе си поша'? Да не идеш у Рад можда?“ „А можда и идем.“ „Е, добро, таман сам и ја тамо пош'о.“ „Што си онда код мене доша?“ „Па да ти дам биљац.“ И што ће Дане, некако се увек ражалости на чоека, добар је душом, но је досадан Боже саклони. „Ајде, ајде, ајмо што попит.“ Знао је Неђо банути у седам ујутро на ракијицу, тобож сав заинтересован шта има ново. „Јуче смо се видјели, Неђо, одгледа' си Дневник код мене.“, вели Дане. „Ето, замисли, за тих десет сати ништа се у мом животу промијенило није.“ „Није се крмача опрасила?“ „Није, да је, а ја бих тебе првог обавијестио.“ Кад се крмача одиста прасила, Неђо се појави и до једанаест увече је седио са Даном у штали, прасећи а потом чекајући да крмача избаци постељицу. „Не мораш ти, Неђо, чекати, могу ја сâм. Није то хирургија. Сад ће.“ „Нека, да ти правим друштво.“, вели Неђо подржавајући виле и наздравља ракијом: „Ај, нек су ти живи и здрави!“ „Нису моји, Неђо, крмачини су! Имам ја своју дјецу!“ Једном приликом, у зиму, упадне Неђо у кућу док су сви поподне дремали у дневном боравку. Нису били сасвим заспали али се и Мира и Дане направише како спавају, не би ли овај отиш'о. Али Неђо сједе и тако је сједио једно вријеме у мраку. После скоро сат времена, кад је већ ватра у пећи пријетила да се загаси, Дане одустаде: „О, Неђо! Ми зера приџоњали... Кад си ти стига'?“ „Ма ево сад уђе.“ Зими је био редовнији гост. Није имао огрева, а ни кућа му није била у најбољем стању. Дане би му понекад тутнуо неки изношен комад гардеробе или које парче посјека. А Неђо се показао као добар друг кад је требало припомоћи. Ту је био која год је радна акција била у питању и трудио се да се не напије док се све не обави. „Де му реци да ми не долази док кувам ручак, не могу ја шњим сједити и причати којешта о људима у селу!“, рече једаред Мира. „Нема се гдје гријати, што ти смета, нек сједи.“, смиривао је муж. „Сипај му ону разводњену ракију, ако имамо коју кифлу или штогођ.“ „Нерадник и пијанац.“, цоктала би Мира али и она га је жалила. Неђо се увијек трудио да некако врати гостопримство, но једва да је имао дом да кога у њега прими. Па би тако донео биљац, или набрао црвљивих али укусних, непрсканих јабука што му расту пред кућом. Кад је начуо да Дане оће да дозида шталу, понудио је цигле које стоје у његовој авлији. Дане заиста дође трактором и приколицом и увјери се да се Неђи читава штала срушила, отуд цигле. „Даске сам положио.“, вели Неђо. Једном донесе жуто маче и намени дјеци. А за послове је долазио и кад би Дане рекао да нема потребе. Једне године Дане је толико био заузет разним пословима које је узео на себе, да одустаде од прављења ракије. „Боме, не знам колико ћеш ове године навраћати. Сад нема ракије!“ „Ајме, Дане, па не долазим ја код тебе само због ракије! Па ваљда смо стари пријатељи!“ Те године Неђо ипак није долазио свакодневно. Али бар једном седмично би дош'о, пренио сеоске трачеве, посркао каву и наставио са базањем. „Чисто и не смета кад дође ређе.“, вели Мира чим је овај изаш'о. „Мени мало фали, чисто сам се свик'о шпрдати се с неким сваки дан.“, вели Дане. „Их, томе ја служим.“ „Ма не, ти се гадно браниш, Неђо слабији.“ Љети би Неђо сједио пред радњом, сâм или с неким пријатељем би пио пиво или „унуче“. Међу сеоским пијаницама има добрих људи који пију због напукле душе. Неки су изгубили жену или сродника и то никад нису успјели прихватити. Други су уз то изгубили и отаџбину. Протјерани, никад се нису навикли на бачки ваздух. Туђ им је менталитет и обичаји старијих генерација досељеника. Неки и даље ходају горњим дијелом тела благо погнути напред. Научили да се пењу узбрдо. Величају планине и ријеке. Помињу драге, живе или покојне људе из своје постојбине. Сјећају се својих кућа, мириса шталâ, жале за благом које су морали оставити. Питају се јесу ли неки људи живи или не. Каква ли их је судбина снашла. Плачу за гробовима које не успијевају да обиђу. И боли их, и заплачу се за кафанским столом кад су већ попили превише. Запјевају пуног грла пјесме које су се некад ориле личким планинама. До сјутра се или нагло растрезне, да би вредно кренули у надницу, или наставе да пију, без икаквог труда или плана за свој живот. Жеља за срећом је постала жеља за Ликом и прошлошћу, и трагично ослепе за све друге среће које живот може подарити. Породице пате или се растурају. А њихов бол траје. Не успјевају да прихвате, да наставе, да надживе прошлост. У њима тутњи олуја, скоро тридесет година, иако је она давно завршила. Рат не убија само док траје, он убија дуго након што се заврши. „Нисам је требао пустити да сама иде код матере.“, рече Неђо кад се једне ноћи поштено заракијао са Даном. Сједели су код Дане у дворишту након утоварања бала детелине. Већ су дошли до дна ракијске флаше. „Тад сам радио, боја' се да ћу изгубити пос'о. А закувавало се, него ја будала, нисам веров'о да ће дотлен доћи. Љепо смо живјели, Дане. А ко би река'...“ Комарци су уједали, ваздух је био влажан, а ноћ свијетла од месечине. „Неђо, отиша' си тамо и учинио си све што си мог'о да је нађеш. Немој сад... “ „Есам.“ Дане га утешно, другарски потапша по раменима. Волио би Дане да му се друг батали толиког опијања. Да нормалније живи, боље се храни, чешће се купа, да посјети чешће сина. Али види да је запео у трагедији и не дâ се толико лако из ње измигољити. Дане чини најбоље што уме. Остаје му друг, дијели с њим шалу, приволи га некад на рад – јер и рад лијечи. Разблажује му ракију, што због његовог здравља, што због својих залиха ракије. „Примирила се она.“, вели Дане. „Боље је њој него теби.“ „А то свакако!“, смије се Неђо, а потом га погледа мутним, пијаним и сањарским оком. „А лијепа је била. Баш је лијепа била.“ Дане климну главом, а затим запјева, громогласно, као да виче: „ Ооооооој, горииии горааааа, емаоооој .....“ Неђо му се прикључи, промукло и једнако силно: „.оооооој......гориии гориии гора, гори боровинаааа....“ Залајаше керови по комшилуку. Неки и завијаше у страху. „...гори нашаааа ладовинааааа.....“ пише: Марко Раддаковићилустрације Зоран Ковачевић
  2. Седим на аеродрому у Истанбулу, и чекам лет ка Тамо. Касни. На крају је каснио 8 сати. „Да ли си ти нормална?” Врти ми се по глави питање које су ми једни поставили, а другима сам видела у очима кад сам им саопштила где се селим. Поред мене су моје будуће колегинице које видим први пут у животу, а јасно ми је да ће ми оне тамо бити све. Тамо немаш никог свог. Сам си. Преласком прве границе, из Србије у Турску, схватила сам да сам започела померање сопствених, унутрашњих граница. Већ на том терминалу било је јасно да сам једном ногом закорачила у неки други свет. Готово да сам могла да видим ту линију испред себе. Линију између нас и њих. Између хришћанства и ислама. Европе и Азије. Потпуне слободе и строгих правила. После сати чекања, наставак путовања ка Тамо. Како сам се приближавала шалтеру, боје су се око мене мењале, све ми је постајало црње, прљавије, ружније. Сад сам линију прешла, закорачила и другом ногом у тај други свет. Већ тада ми је било јасно да ја Тамо нећу моћи. Точкићи кофера се не окрећу. Сваки разговор је утихнуо, а траке за кофере стале. Успорени снимак. Гледамо се. Они у нас. Ми у њих. Арапи у Европљанке. Православке у муслимане. Њихове абаје у наше мајице. Очи Саудијки вире из уског отвора у наша непокривена лица. Шок. Шок за нас. Шок за њих. Судар два света. Добродошли у Саудијску Арабију. Пазите. Шта говорите. Једете. У ког Бога верујете. Где се крећете. Са ким. Правило број један У ову земљу не можете да уђете лако. Прве туристичке визе су врло скромно, тек крајем 2018. почеле да се издају. Неудате жене не могу да је добију. Ни ако имају рођака овде код којег би у посету. Ако сте неудати, једини начин да уђете је радна виза. Ако у пасошу имате израелску визу, нећете ући никад. Правило број два За унос алкохола и дроге у земљу, прети вам смртна казна. Да сам тога свесна, потписала сам изјаву приликом добијања визе. Једини изузетак су амбасаде које могу добити дозволу за алкохол. Тај пакет алкохолних пића ће освештати хоџа приликом уласка у земљу. Нигде званично у продаји не постоје алкохол и свињетина. Те две речи, не изговарајте пред њима. Правило број три Постоји само један Бог. Алах. Склоните са себе и око себе свако обележје друге вере. Крстић око врата? Забрањено је. Буда на мајици? Не играјте се. Бројаница око ретровизора? Не изазивајте. Иконица на вашем радном столу? Не, не и не. Ово је света земља. У њој је настао ислам. У њој је пророк Мухамед рођен. У њој почива. У њу муслимани из целог света долазе на, за њих најсветије - хаџилук у Меку. Ваш Бог је овде забрањен. Буквално. Правило број четири Овај народ живи ислам. Читав је њихов свет. Њему је све подређено. Живе по његовим правилима. Њихов дан се око њега окреће. Питаће вас да ли сте муслиман. Има ли у вашој земљи муслимана. Зашто не бисте прочитали Куран. Покушаће да вас преобрате. Пет молитви дневно. У време њих, забрањен је рад. Све се затвара. Тад ништа од њих не очекујте. Ако се нађете у том моменту у продавници, остаћете закључани до краја молитве. Или ће вам пред почетак рећи да изађете. Научите кад су молитве, олакшајте себи живот тамо, и уштедите време. Моле се свуда. Где год се у том моменту налазе. На поду тржног центра. Ресторана. Изаћи ће из кола, и молити се на тротоару поред њих. У канцеларији. На аеродрому. Улици. Поред вас. Тад за њих све стаје, и не постоји ништа друго. Не гледајте их, и ни случајно у томе не прекидајте. Правило број пет Свети месец Рамазан. Тад су посебно осетљиви. Тад сва правила помножите са два. Нико вас не тера да постите, али док они не једу и не пију, не смете ни ви пред њима. Не држите ни флашицу воде у руци. Не пушите. Утолите жеђ и глад сакривени од њихових очију. Од изласка до заласка Сунца. Правило број шест Развијте шесто чуло, и добро га ослушкујте. Ова земља је кроз године доживела промене. До пре коју годину, верска полиција је имала апсолутну моћ. Ишли су улицама и контролисали. По потреби и ударали. Да ли се моле у време молитве. Да ли женама вири коса. Шта су једно другом мушкарац и жена који су заједно. Верска полиција и даље постоји, али више немају право да вам тек тако прилазе. Укидањем њихове моћи, одређене стеге су полако почеле да попуштају. Дашак слободе почиње да провејава. Не заборавите. У сваком тренутку имајте на уму да је ово ипак Саудијска Арабија. Можда је неко правило укинуто на папиру, али у главама овог традиционалног народа није. Оно што може, некад не може. Оно што не може, некад може. Научите то да препознате. Кад треба да укочите. Чиме можете да их увредите. Изазовете. На танком сте леду. Пазите добро да не пропаднете. Правило број седам Даме, закон прописује, морате да носите абају. Избегавајте нападну шминку. Избегавајте отворену обућу на јавним местима. Део вашег тела на који ни не помишљате, за њих може бити вулгаран. Господо, то што је ова земља мушки свет, не значи да за вас нема правила. Овде ни мушкарци не показују тело. Не скрећите пажњу бермудама, мајицама без рукава, предугом косом за једног мушкарца или необичним фризурама. Да, ни оне нису дозвољене. Правило број осам Више него игде другде, овде је важно да ли сте мушкарац или жена. Редови за чекање и улази су подељени на мушке и женске. Ресторани на део за породице и самце. Уколико је друштво само женско, седа у породични део. Искључиво мушко, у део за самце. Можете наићи и на ресторане у којима нема тих правила. Правило број девет Физички контакт у јавности са супротним полом је најстроже забрањен. Не грлите се, не држите се за руке, не љубите. Ни у образ, ни у руку, нигде. Не додирујте се на било који начин. То вам је превише строго? До пре коју годину, нисте смели ни да стојите једно поред другог. Мушкарци не би улазили ни у лифт ако је већ у њему жена. Признавале су се само две врсте веза - брачна и родбинска. Ништа треће није било дозвољено. Након укидања верске полиције, и досељења многих странаца, ствари су се помериле с те тачке. Сада вам нико неће забранити да седите са било ким. Али имајте на уму да трагови тога и даље постоје, па немојте ничим да изазивате пажњу. Може да се деси да вас неко обезбеђење или полиција питају шта сте ви једно другом. Ретко, али све зависи на кога ћете налетети. Правило број 10 Забрањено је јавно играње уз музику. На улазницама за концерте, ова забрана је јасно назначена. Овде се на концертима седи. У кафићима се не плеше. Клубови не постоје. Ако вам је до тога, радите то у своја четири зида. Једини направљен изузетак, био је долазак светских звезда 2018. у главни град. Дозволили су јер су знали да ће та слика обићи свет. На том концерту су многи Саудијци и Саудијке играли јавно по први пут у животу. Након вишедеценијске забране, први биоскоп, и то само у главном граду, отворен је у 2018. Позоришта не постоје. Само на приватним плажама намењеним странцима, можете се купати, али не опуштајте се превише. Без топлеса и непристојних купаћих костима. Правило број 11 Не смете баш све да чујете и видите. Медији су под потпуном цензуром. Гледање филмова и серија је посебан доживљај. Многе сцене су исечене. Сваки додир, пољубац, непристојна реч. И најмањи откривен део тела глумаца блурован. Нећете чути ″Божић″ или било коју реч која се односи на религију која није ислам. И то се избацује из сцене. Друштвене мреже су им прозор у свет. Ипак, морате бити лудо храбри да под својим именом јавно пишете о свему оном што у овој земљи не сме да се доводи у питање. Ризикујете да вас поједе мрак. Правило број 12 ″Кад си у Риму, понашај се као Римљанин″. Поштујте их. Не сликајте их. Не упирите прстом. Не додирујте их. Нарочито не супротни пол. Без коментара о исламу. Ни речи о краљевској породици. О овој земљи можете да мислите шта хоћете, држите то за себе. Њихова је, а ви сте само један странац у њој. Правило свих правила: Свих правила ове земље ћете се без поговора придржавати. Тачка. Ана Ђорђевић ИЗВОР: ПОЛИТИКА
  3. На Велики четвртак, у манастиру Трескавац код Рибника, служена је Света архијерејска литургија. У присуству вјерника, епископ бихаћко-петровачки Сергије, уз служење више свештеномонаха и свештеника ове епархије, обавио је обред Омивања ногу у складу с древном и помало заборављеном богослужбеном традицијом. У појединим патријаршијама, као у древној Јерусалимској, Руској и Грчкој патријаршији, обавља се обред Омивања ногу. У манастиру Трескавац, на Велики четвртак, вјерници из цијеле Српске, први пут присуствовали су свечаном обреду. Свечани обред Омивање ногу обавља се по узору на Христов поступак на Тајној вечери када је у знак смирења опрао ноге својим ученицима. - Христос је тиме показао да он није дошао да њему служе него је он дошао да служи. Онај ко жели да буде први он треба да својим смирењем да покаже осталима један образац савршене љубави - каже Предраг Вујић, вјероучитељ из Рибника. Ово је друга година како се на Велики четвртак у Бихаћко-петровачкој епархији обавља свечани обред Православне цркве. - Управо поруку Христову коју је он рекао да и ми једни другима перемо ноге, тако покажемо примјер. Оно што је он учинио то је примјер његов, као господар и учитељ, као онај који је први да опере слугама својим ноге, тако и ми који смо на првим мјестима и по дужности и звању, треба да покажемо примјер другима - истакао је Сергије, Епископ бихаћко- петровачки. Током Свете архијерејске литургије, епископ бихаћко- петровачки Сергије рукоположио је ђакона Немању Росића у чин свештеника Телевизијски прилог погледајте овде ИЗВОР РТРС
  4. Далибор Стефановић из села Бошњаце код Лесковца омиљен међу парохијанима. Имају петоро деце: Симеона, Христијану, Јустина, Марију и Крстињу За њега кажу да је Божји човек. Да живи по јеванђељу. Омиљен је међу својим парохијанима. Пример им је у свему. Труди се да слуша људе око себе, а поручује им да чине добро и да се добром надају. На многобројне похвале реагује ненаметљиво - у складу са својом природом. Протојереј Далибор Стефановић (40) многима је мотив и инспирација, а највише онима који су запали у проблеме, тугу и немаштину. За њих увек има реч утехе, али и конкретну помоћ која стиже посредством верског добротворног старатељства које је при цркви основао. - Драго ми је када је људима добро. Ако добро дође, па макар и кроз мене, добро је. У времену када је све више зла и лоших примера, ако можемо и најмање добро да посведочимо и да то дође од нас - срећни смо. Срећан сам када је људима добро. Људи често, у недостатку духовника, препознају и трагове неких вредности којих можда у нама има. Љубав према Богу и према ближњима. То би био живот по јеванђељу, а колико ми тако живимо... далеко смо вероватно, али битно да тежимо томе, да смо на том путу. Битно је да смо ту и када падамо и када устајемо, па ћемо полако и напредовати - скроман је отац Далибор. У животу би можда био нешто сасвим друго, али је на њега, својим примером, највише утицао деда - поп Сава, чувени лесковачки свештеник. Док сам био дете, Бога сам замишљао као мог деду. Када је већ био болестан, читао сам житија, јер он више није могао ни књигу да држи. Надахњивали су ме примери из житија Светог Саве, где је он свега имао у изобиљу, а он то оставља ради неких других вредности. Питао сам се шта је то, а имао сам пример у деди - истиче отац Далибор. Када је после много година постао свештеник, по сазнању да је унук попа Саве, људи су га грлили и буквално сузе лили. - Једном ме је садашњи патријарх, а тадашњи владика, када сам тек започињао да идем у цркву, благословио и рекао: "Да будеш добар као деда". Мало сам се удаљио, а он се окренуо и рекао: "И бољи од деде да будеш". За мене је то било као заповест - каже отац Далибор. У Бошњаце, село на путу између Лесковца и Лебана, стигао је пре пет година и постао први парох бошњачки и архијерејски намесник јабланички. - Наш непосредни контакт са верницима је најчешће приликом свећења водице. Гледам да то не обавим технички, већ да се загледам у потребе тих породица. Трудим се да болесне исповедим и причестим. То људи веома цене, па су и сами почели да ми се обраћају када им је потребна подршка. Некада је довољно да будете огледало. Да они имају коме да кажу шта их мучи, а мени је драго да су то препознали у Цркви. Она је опет постала место окупљања - прича нам отац Далибор како проводи дане пред велике ускршње празнике. Његов најстарији син Симеон иде у други разред, а после његовог рођења је на сваке две године ова складна породица постајала богатија за Христијану, Јустина, Марију и Крстињу. Супруга Тамара (31) је дипломирани психолог и запослена је као координатор за популациону политику у Општини Лебане. Срели су се на дружењу црквених хорова у Сремским Карловцима. Отац Далибор често није код куће, па Тамара признаје да недостаје и њој и деци. - Није лако. Трудимо се да се допуњавамо. Некада то буде теже, а некада лакше. Ипак, они позитивни моменти испливају и крепе човека. То нам даје снагу да идемо даље, да се поправљамо. И ми учимо и мењамо се сваким даном. Љубав се у браку рађа. У брак се не ступа из љубави него се она, кроз жртву и одрицање, годинама ствара - прича нам Тамара, која је на југ Србије стигла из Новог Жедника, места у околини Суботице. - Мало нам фали то неко време са њим, али данас сви тако живе, па не можемо да се жалимо. Божјом вољом сведочимо да треба имати више деце. Тешко јесте. Било је ту много страхова, и трудноћа свака, али у животу нема много планирања, јер колико је тога реално у нашим рукама. Премало. Скоро ништа. Када се превазиђу искушења, онда видимо лепоту тога и велика се благодат осећа и долази. Отац Далибор клима главом и додаје да се људи често окрећу ка материјалном, али истиче да нам је потребан другачији приступ. Обрнути. Он наглашава да је живот дар сам по себи, а да се са новим животом роди и све остало. - Разумем младе људе када одавде одлазе за бољим животом, али није само материјално оно што им треба. Кажем им да остану овде, па да кренемо од себе. Да нам буде боље тако што ћу прво ја бити бољи. Да се мењамо, па ће се и све око нас мењати набоље. Остајање овде, иако је тешко, јесте потез који је раван чојству из патриотских песама. Када човек потоне и пипне дно, онда може да се одгурне и да исплива. Срби се деле на ове и оне. Треба да схватимо да смо једно и да се, по оној старој, сложимо, да се обожимо и да се умножимо. Мислим да ће све тешкоће кроз које смо прошли и пролазимо изродити нешто добро. Немогуће је да нам неће бити боље - закључује наш саговорник. ПОКЛОН ОЦА ЈОВАНА ИЗ ЛЕШЈА Црква Света Петка у Бошњацу подигнута је у 14. веку. Веома је поштована и посећена. У њој је све древно и знаменито. Има минеј и иконостас из 1877. године, као и две године млађи путир који се и данас користи. У црквеној порти је и зграда у којој је било начелништво јабланичког среза и прва школа монашког типа. У овој цркви је однедавно и велика светиња за цело окружење. Велики кивот са делићима моштију скоро 150 светитеља поклон је оца Јована из Лешја и признање свештеницима "који се труде у вери". МАСОВНО КРШТЕЊЕ И ВЕНЧАЊЕ Када је постао намесник за седам црквених општина у Медвеђи, Лебану и Бојнику, отац Далибор је одмах организовао бесплатно саборно крштење, а онда и саборно венчање, првенствено за старије брачне парове. Колективно је крстио и многобројне припаднике ромске заједнице. У једном дану се у целом намесништву бесплатно крстило 222 људи, а само у Бошњацу се венчало 27 парова. - Најстарији брачни пар био је већ 52 године у браку. Организовали смо и ручак и поклоне. Из цркве крећу и многе добротворне, па и спортске активности које су углавном и хуманитарне. Осим текућих послова, највише времена проводим у том милосрдном раду и пастирском, духовном, старању не само према парохијанима већ и према многима који овде долазе - истиче отац Далибор. ИЗВОР НОВОСТИ
  5. пише: Милорад Васиљевић Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа. У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог. Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“ Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“ Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере. Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12). Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе. Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја. Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу. Милорад Васиљевић, Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019. извор Епархија Жичка
  6. Потребно је пажљиво бирати приоритете. Размислите кад вас други убеђују да је добро зло, а зло добро. Човек највише треба да се поузда у Христа и да следи Његово Јеванђеље. "Тражите прво Царство Божије, а све остало ће вам се додати". - Условљавају нас новцем, послом, звањем. Немојмо никад прећи границу после које губимо себе, а која води у грех. Човек док губи себе оболи и телом и душом. Будимо доследни и гледајмо да је оно што носимо у себи племенито, добро, озарено Божијим ликом. - У цркви се захваљујемо Богу, немојмо само тражити нешто. У цркви неки вијају своју корист па кад је одмах не добију оду код врачара, гатара, тражећи инстант решење. Немају поверење у Бога и стрпљење. Божија колица се полако крећу. А некад морамо прихватити да су страдање и бол саставни део живота. - Рад са децом оплемењује. Треба да задржимо ту детињу радост, искреност, живост, чисто срце. То треба да чувамо, негујемо и не дозволимо да нам то ико икада одузме. То је најважније. Остало дође, прође, изгуби се, али радост сусрета са другим човеком и радост сусрета са Богом и са животом - то треба чувати. Стално тражити Царство небеско и стално га, свакодневно проналазити. Позвани смо да се радујемо. -Свет није толико мрачан како га некад представљају и има итекако добрих људи, и вас, садашњих и будућих великих људи и надам се да ћете у том путу истрајати. Немојте сумњати у то. Најгоре је кад се човек запита: "Шта ја као појединац могу учинити?" Много. Много тога. Зависи шта сматрамо великим делима. То не мора бити слава, имање ни звање. Али много можемо учинити као људи Божији и то је, у ствари, једини прави успех, онај који се мери већношћу, а не ситним људским стандардима. Никуд човек не може сасвим сам, никад без других и сасвим сигурно - ништа не може без Бога. А ако је Бог уз нас - ко ће против нас?
  7. Како светски медији јављају, руском свештенику је забрањен улазак у саборну цркву и "протеран" је у једно мало село након што је његова супруга проглашена за "Мис сексуалности". Али о чему је реч? Оксана Зотова је 32-годишња жена која је удата за православног свештеника по имену Сергеј Зотов. Победила је у такмичењу под називом "Ти си јединствена". Због тога је свештеник склоњен са службе у Магнитогорској Саборној цркви и премештен је у мало село 70 километара даље. Попадија је добила мноштво критика због учињеног. Представник црквеног суда отац Феодор Заприкин је за часопис "Комсомолскаја правда" рекао: "Велики је грех да се жена свештеника тако разоткрива." Са друге стране, лепа попадија се брани: "Никада не носим превише отворену одећу или деколте, не носим сукње које су сувише кратке. Наравно, неки људи могу да збуне мојим девојачким стилом који је лаган и необичан." Оксана, мајка двоје деце, којој је и брат свештеник, добијала је и претње смрћу због чега је угасила све своје профиле на друштвеним мрежама. Други је бране. наводећи да су уморни од слике попадије која мора да буде скрушена и тужњикава, те поздрављају модерну младу жену и мајку. Шта Ви мислите? ИЗВОРИ http://www.ladbible.com/news/weird-priest-banned-from-cathedral-after-wife-wins-miss-sexuality-pageant-20190414 https://www.dailymail.co.uk/news/article-6923561/Priest-banned-cathedral-WIFE-wins-Miss-Sexuality-beauty-pageant-Russia.html
  8. Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: "Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу''. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ''рат'' са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца. Није реч о слободи у оном јуридичком смислу, оној коју Орвел једноставно означава у свом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ о слободи схваћеној унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ''потенције'' слободе... Сколон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиштем је била једна интуитивна реакција изазвана ''подсећањем'' на једну много већу истину, много већу пројаву онтолошке слободе и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно... у дубини душе... И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ''куцајте и отвриће вам се", ових дана сам наишао на неке друге исказе - исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање... исказе и гледишта светог Иринеја Лионског... на његово величанствено и Богом дано виђење човека... на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека - да гледа на себе из будућности - увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. СДрећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!! (Стеван Симоновић)
  9. Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас.Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду.Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути.
  10. Отачки недељник је посвећен проучавању Светог писма и хришћанске вере кроз дела Отаца Цркве. У овој епизоди је приказана Оригенова 6. беседа на јеванђеље по Луки. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  11. „Здраво, Бане!“„Помоз Бог!“„Бог ти помого!“„Ала миришеш на неко месо, на неко месо миришеш!“„Н-не, ово је динстани лук... Пасуљ сам данас правио...“ „Ма на месо миришеш сигурно!“ „Не знам, био сам до мојих, они не посте, али ниј...“ „Хахахаха, дадада, до твојих, до твојих, а што си јуче стајао стајао пред месницом у Максију?“ „К-кад си ме...?“ „Јуче-јуче, журио сам па ти се нисам јавио, а видим стојиш, чекаш ред, ма нема везе, не мораш ти од мене да се кријеш!“ „Маслине продају на ринфуз, то сам чекао.“ „Дадада.“ (намиг) „Овај, слушај, брате, да сам се омрсио за време поста, па рек'о бих, већи ми је грех да лицемеришем него да не постим... Стварно сам куповао маслине, а и да нисам, не видим како је то твоја ствар...?“ „Божемесачувај! Мене се не тиче шта ти једеш! Ја не гледам у туђи тањир!“ „Па баш лепо.“ „Али рецимо да сам се ја омрсио, ја не бих ништа завијао: те маслине, те био код мојих, ја бих признао!“ „Али ја се нисам омрсио!“ „Нико не каже да јеси!“ Пар тренутака тишине. „Само не знам зашто ми се ниси јавио у понедељак.“ „Ма кад?“ „Кад си седео сам у парку. Некако шћућурен.“ „Нисам те видео.“ „Био сам на семафору и ти као, заокренуо главу, као гледаш негде другде.“ „Можда сам и глед...“ „И јео си нешто- шта си оно јео?“ „Питу са... - ма ти рече да се тебе не тиче?!“ „Божемесачувај, једи шта год хоћеш али немој да се ту нешто скриваш од мене. Био сам мало повређен јер ти сматраш да сам ја нека особа која би те осудила уколико једеш бурек у време поста.“ „Али нисам јео бурек, јео сам питу са шампињонима, имао сам паузу на послу.“ „Није такав папир.“ „Шта... Шта причаш ти?“ „Пита са шампињонима има другачији папир, дају ти у ону папирну белу кесу са рекламом, а бурек ти само заролају у сиви папир. Нисам видео црвену рекламу.“ „Ти рече да не гледаш ко шта једе?“ „Не гледам али сам видео, имам очи, шта треба да радим, да дресирам очи да нигде не виде храну, како то да урадим, како то да урадим?“ „Јео сам питу са шампињонима и батали ме више, човече.“ „Баш је масна нека пита била, али разумем, јасно све. У реду, ако си такав и мислиш да сам ја тамо неки лик који ће те осудити јер мрсиш у време поста, а мислио сам да смо сасвим отворени и да ниси из те приче...“ „Хоћеш ли просто престати да смараш око тога ако кажем да мрсим у време поста?“ „То ти процени, да ли сам достојан те истине.“ „Бане.“ „Да?“ „Мрсим у време поста.“ „И то је у реду. Ја те и таквог прихватам јер си мој пријатељ. Ето. Је ли било толико тешко?“ Пар тренутака тишине. „Ако ће ти бити лакше и ја ћу се омрсити.“ „Не, заиста нема потребе.“ „И ја мислим да нема потребе. Ипак је пост, зашто бих се ја огрешио? Дакле, ја те не осуђујем јер мрсиш.“ Кратка тишина. „Али зашто си се онда јутрос причестио?“ (Радаковић)
  12. .............

    Списак грехова

    У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце, пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о својим греховима причамо. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако: „Кајеш ли се?'' „Кајем се.“ Епитрахиљ на главу и разрешна молитва. Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији. Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабости и грехове, те да их пред духовником исповедимо. „Запишите ако је потребно, да не бисте нешто заборавили.” Тако је и било. Свако је имао свој списак и преслишавао се пред одлазак у богомољу. Поједини су своју листу научили напамет. Други су написали пар редова, а трећи дволисницу А4 свеске. Одлазили бисмо на спрат дрхтећи, као да идемо на операцију, или пред страшни суд, а враћали би се са осмејком на лицу: „Ма, ништа страшно.” Друге године школовања некима од нас је засметао овакав начин спремања за исповест. „Понећу списак, па ћу штиклирати, како за који грех добијем опроштај.”, велим ја. Седим заваљен, наслоњен на зид, а ноге уморне од дугог богослужења испружио сам преко три спојене столице. Напољу киша, време тмурно, нас неколико седимо у учионици осветљеној само пламеном кандила које мирно тиња изнад табле. „Пал'те то свијетло, пишем списак, оћорави' скроз! ”, виче Боске из задње клупе и напреже поглед у папир. „Не пали ништа, спавам... ”, Дака се једва чује, заронио је главу у руке наслоњене на сто. „Не палимо, лепо је. ”, слажем се ја. „'Ајд, помаж'те, шта да ставим на списак!? ”, клацка се Боске на столици. Ја му спремно помажем: „Јеси ли ставио: Напио се к'о стока!?'' „'Есам. Види." "А шта ти је ово - комшиница Јасмина, шта то значи?" "Т-то је... О'ш ме ти сад исповједати?", нађе се Боске увређен. Пар тренутака касније, он опет запомаже: 'Ајд ми, Марко, дај да нешта препишем од тебе, имам само четири ставке, срамота.'' „Што, срамота?'' „Испашћу прелесник, као да се не сматрам грешним! Ђе ћу пред исповедника са четири ставке... Кол'ко ти, Лало, имаш?'' „Па... Немам ни ја пуно!'' , поспан је и Лала, игра игрицу на мобилном телефону. Нокиа 33.10, буржуј. „Петнаестак! Али сетићу се још...'' „Ма шта мало... Е, видиш!“, кликће Боске хемијском. „Ти си свет чо'ек, ти се сматраш грешником! 'Ајд ми дај да препишем!“ „О, па не иде то тако!“ „Пих, каки си! Е тачно ми сад дође да нешто сагријешим, па да имам шта причати са чо'еком!“ „Мени је смешно што ми уопште правимо списак.“, кажем ја Боскету. „Као да смо запослени у фирми и сад доносимо листу ствари које смо погрешно урадили. Губи се искреност у свему томе. Чисто сумњам да је блудни син кренуо ка оцу са свешчицом у џепу, у којој је исписао шта је све сагрешио. Не, просто је рекао: сагреших теби и небу, и нисам достојан назвати се сином твојим! Битан је осећај кајања, жеља за променом, свест да си грешан!“ „А чему онда исповест?“, подиже Лала обрве. „Треба да покажеш да си свестан својих грехова! Најбоље тако што ћеш их именовати!“ „Па ти и не можеш именовати све своје грехове, све и да хоћеш! Испаде да си се задужио код Бога и сад имате инвентар!” „О томе се ради.“, уздиже и Дака уморну главу. „Посматрамо грехове као наше преступе, а не као окретање леђа Богу и најближима. Некад ми се чини да више искрености и труда уложим кад треба да кажем другару Извини, погрешио сам. Кад пред њим заиста доживим своју реч или поступак као промашај, као нешто јадно, трагично и отужно. Кад чак и замрзим себе због оног шта сам другоме учинио. Е то је покајање, брајко мој. Онда не мораш пред пријатељем рецитовати због чега се извињаваш, ако то чиниш искрено. Кажеш: Опрости, погрешио сам. И хоћеш, брате мили, у црну земљу да пропаднеш колико ти је криво. И заиста желиш да то исправиш и грешку не поновиш. Тако би требали да прилазимо и Богу.“ Замислили смо се над овим речима. Тишину прекиде прекорни Боскетов глас: „Ма шта баљезгаш ти, Дарко, кад си се ти икоме извинио!? Ниђе везе твоја прича!“ „ Ти знаш, међеде босански!?“, виче Дака. „Не причаш с пола разреда, а тобож се љубите и праштате, сад, пред почетак поста! Ја се све страшио да ће ти неко у томе ухо одгристи!“, виче Боске. „Није да ја не причам с пола разреда, већ пола разреда неће да прича са мном!“ „Па кад се са свима свадиш! А овде дробиш о пријатељству! Ти би треб'о у политичаре, лажеш за медаљу!“ „Идем у попове, исто ти је то!“, шали се Дака. „ 'Ајде, смирите се.“, смејем се. Боске и Дака су имали чудан однос: обојица су имали такву нарав да би стално говорили оно што мисле и увек би рекли човеку истину у лице. Дака, иако самотњак, имао је свој начин да се према другоме покаже као велики пријатељ. Боске, као и сваки Србин из Босне, или је волео људе, или их није волео. Није могло између. Због различитог менталитета, сфера интересовања и другачијег начина размишљања, они се нису никад активно дружили нити се пријатељима називали, али сам стекао утисак да су један другог дубоко поштовали и у ствари били пријатељи. Иако тога нису ни били свесни. „Ја, Дака, хоћу у црну земљу да пропаднем сваки други пут кад уђем у цркву! Што сам све Богу скривио, чудо је да ме муњом не опржи!“ , вели Боске. „О томе ти причам.“, потврђује Дака. „А пропашћу у црну земљу и кад станем пред исповедника и за петнаес' секунди завршим исповијест!” „Ако се искрено кајеш, довољно је и пет секунди!“, велим ја. „Квалитет исповести се не мери количином речи које употребиш! Више се мери плачом који ти испуњава срце.“ Размишља Боске. „Значи, треба да плачем? Шта још, Маркиша, па да ми исповест буде... Баш оно, у фулу!?“, смеје се Боске и помера стиснуту песницу од себе на оно у фулу. „Треба да читаш гомилу акатиста иако не разумеш о чему се ту ради.“, вели Дака. Тајац. Лала гледа Даку испод обрва: „Јел' ти то нешто на мој рачун, Дарко?“ „Ја тебе, Лало, помен'о нисам.“ „Јутрос си ме питао зашто читам молитве пред Причешће ако идем на Литургију где се молимо баш за то.“ „Некад и спортисти узимају стереоиде да постигну бољи резултате.“, зачикава Дака. „Не можеш... Боже, Дарко, не можеш молитве Богу упоређивати са дрогама!“ „ По мом мишљењу, на Литургији се молиш за све што ти је потребно. Кад се молиш лично, а то нек буде твој лични разговор са Богом. Причај, брате, својим речима, од свог срца! То је молитва, да видиш како је тешко! А не, читаш шта је тамо неки монах писао, он се моли од свог срца, за оно шта њему треба.“ „Значи, нема Оче наш?“ „Немој сад и ти да мешаш бабе и жабе.“ „По теби, значи, не би требало да постоји молитвено правило? Нити навика да се моли Богу?“ „По мени, Лало, човек треба редовно да се моли Богу, али да му то никад не постане навика. Јер ће молитва постати хладна, као и свака навика. Дакле, радије бих да немам навику, већ да се молим Богу често, кад ми срце крене горити, да Му се обраћам и да Га тражим. Да мој однос са Богом нема постављено правило, нити је он ствар навике. Он је спонтан и никад исти. Али ја сам такав, нису сви такви. Ти, ето, волиш досаду и смарање.“ „ Добро, хајде ми онда објаси ово.“, брани Лала и даље свој став. „Толико наглашаваш спонтаност... Онда испаде да, ако ти тренутно у свом срцу немаш жељу за великопосним расположењем, Црква намеће сва ова богослужења.“ „То је друга ствар, Лало.“, велим ја . „Било би себично руководити се само својим срцем, где би онда била заједница? Где би била Црква? Богослужења Заједнице усмеравају срце, приводе ка покајању, да би се спонтаност јавила... Али битно је да се јавља у Заједници. Не постоји нешто што је себична духовност.“ „А ти то на неки начин радиш!“, упире Дака прст у Лалу и намерно провоцира. „Ти си узео на себе задатак да будеш побожнији од осталих, теби није довољна служба у Цркви, не! Нема довољно благодати за тебе на Литургији, па је тражиш сричући туђе молитве! Допингујеш се благодаћу! Да би се ти и само ти спасио, нећеш ти да се спасаваш са нама, гољама!“ „Не лупај!“, Лала није насео. „Можда моје срце спонтано жели да се Богу моли још усрдније и више, можда и док читам молитве који су други написали, те исте доживљавам као своје, као да ја са Богом разговарам!“ Замислили смо се. Дака се насмеја: „Јесте ли провалили да је ово управо теологија? Сва ова дискусија? Свако има своје мишљење, свако на свој начин схвата исповест, живот, молитву, Бога?” „То нас и чини хришћанима и теолозима“, размишљам ја на глас. „Покушавамо да пронађемо смисао. Кад бисмо прихватили без размишљања, или без искреног доживљавања све оно што нам други кажу, или што прочитамо... Били бисмо странице које други исписују. Овако... Сами градимо свој однос према стварности, ближњима и Богу.“ Тишина. Боске дрекну: „'Ајде, каж'те ми сад који грех да турим на листу!?“
  13. Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру. Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи... Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља. Овде бих стао, форма писања не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам. (Стеван Симоновић)
  14. Мени је ово импресивно за неког ко није завршавао теолошке школе!! Боље размишљаш од неких много учених теолога! Колико је важан дух, чист разум и љубав према Богу! Блажо, братски савет... Блог треба да буде краћи... Из искуства знам да људи не читају текстове дуже од 2 странице. И сам сам овај текст прочитао на рате. Одличан текст, свеже идеје, али за овај формат мора сажетије да би дошло до више људи... Још једном свака част.
  15. https://relevantmagazine.com/life/surprising-links-between-faith-and-health ¨https://en.wikipedia.org/wiki/Religion_and_health Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60. ¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71. ¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8. ¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5. ¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70. ¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60. ¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51. ¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57. ¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.
  16. Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства. У студији објављеној јануара 2012 у часопису Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим. Верници су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна. По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака. Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. Journal of Clinical Psychology је 2010. потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је. Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи. У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената 1,517 чланица цркве су имали редован мамограм. На узорку истраживања од 510 жена које нису биле чланице цркве указује да тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно.. Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду. На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем. Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф. У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере. Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести. Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље. Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери. Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ... КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ... МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ... ... СУ ОПТИМИСТИ... ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ... ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ... ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ... ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА. (литратура у коментару испод)
  17. У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  18. .............

    Некрст

    "Ђе се, Миодраже?“ „Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“ „Знаш да не пијем.“ „Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“ „'Оћу и ја тебе на цркву.“ „'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“ „'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“ Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима. „Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“ И наставио је ћутке да вози, замишљен. Другом приликом срели смо Миодрага на некој слави. „Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу. „Е? Јесам Србин или нисам?“ „Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“ „Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“ „Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“ „Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“ „Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“ И ту се они почну договарати за датум крштења. „Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју. „Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер. „Нећу сигурно у непаран дан!“ Свештеник га гледа у чуду. „Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“ „А зашто?“ „Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“ „То нема везе са хриш...“ „Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики. Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали. Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи. Поздравише се они, овај пут без пошалица. „Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“ „Кад год хоћеш, брате.“ Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага. „Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију. „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“ Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију. „Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост. „Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску. „Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“ „Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“ „Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“ „Ајмо! Сад у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу! Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“ „Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје. „Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“ „И после нашег крштења на парастос да идеш?“ „А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“ „У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“ Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро. Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима. Па се зачикавају: те отац Ненад Микија зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије. Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица. Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето. Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења. „Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“ Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована испод полице са свећама. Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо. „Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “ „Позовите.“ „Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“ После двадесет минута чекања свештенику звони телефон. И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу. Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама Требник, мучно се загледао у једну тачку. „Шта је било, оче?“ „Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“ И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох: „И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“ „Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему... Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест, да нисам довољно учинио.“ „А шта можете учинити?“ „Ништа.“ Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро. Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон. „Мики је умро.“, рече отац. Срчани удар. Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом. Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом. Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога. Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће. Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији. Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце. „Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому. „Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник. Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу, Сања.“ А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто. „Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“ (Марко Радаковић)
  19. .............

    "Мртви" Свети Сава

    Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате.
  20. У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.
  21. .............

    Зов прошлости

    Знаш ли како сам тада лепо живео? Није било шефића да ти дишу за врат, био само један политичар на телевизији. Од своје плате сам могао да решим рачуне и целу породицу да одведем петнаест дана на летовање. А сада? Погледај ме сада. Без посла десет година, проблеми са срцем... Жена ми матора, болесна, деца отишла. Пијем најгору ракију у селу, завијам дуван у папир, као да је инфлација. А некад... Некад се живело, моји момци, некад се живело...“ Давору је увек непријатно кад његов ујак започне свој монолог о прошлости. Није ни свестан да му се момци смеју иза леђа. А као за баксуз, ујка Раде увек посети своју стару кућу кад Давор организује неко дружење или пијанку. „А девојке, јел' било девојака у то време?“, тобож озбиљно пита Пеца. „У нашем друштву је увек било девојака, а не овако... Шта је ово, кад год вас видим, све момци, где су вам цуре? Боже мој, како је било лепо бити момак у оно време... Сећам се, кренем возом за Трст по фармерке... А у купеу две девојке, Словенке...“ И наставља Раде своју причу, испијајући чашице ракије и пушећи цигарете којим га нуде момци. Сећао би се разних детаља, рецимо, како је тад набавио плочу Дип Парпла, или како је девојка из Љубљане имала белег тик испод доње усне и како су јој груди биле меке, а нагласак смешан. Сетио се и да је носила хипи симбол мира обешен око врата и уживао је у тим сећањима, загледајући насмешеним очима некуд горе, као да сећања тамо бораве. „Како се звала?“, упита неко. Раде облиза усне и намршти се. „Да ли ... Аника? Не... Није...“ И тад схвати да се не сећа ни како је изгледала. Не сећа се чак ни како се прича завршила. Зашто ју је онда и започео? Одмах затим замоли за још једну цигарету и препусти причу момцима. Они су тако млади, тако лепи и снажни. Очи им нису уморне, кожа им није груба, покрети су им лагани, неоптерећени костобољом. Осмеси су им широки, из уста им се осећа мирис жваке и алкохола, а не трулеж зуба. Они би толико тога могли, само кад би знали, кад би заиста живели и уживали. Раде је чуо да неко планира да ради на хрватском приморју, те се похвали како је и он као младић тамо радио једно лето. Целу плату је потрошио за три ноћи, док је частио госте ресторана на сплитској риви. „Биће да и данас то препричавају браћа Хрвати... Има ли педесет година од тада?“, упита Пеца подругљиво. Ајд не лупетај, па... то је... па... има неких тридесет година... “ „Само?“ „Чек.. То је било пре него што сам упознао Јовану... Знам! Седамдесет пете... значи...“ „Па педесет година!“ Прснуше сви у смех. Само је Давор пришао ујаку, сео пред њега и потапшао га по рамену. „Ујко, ти рече да имаш ону утакмицу да гледаш?“, рече добронамерно. „Коју... ко...?“ И тад Раде схвати. Нису се смејали са њим, смејали су се њему. Мислио је за себе да је кул ујак који разуме младалачки живот и шалу. А у ствари су га сматрали смор маторцем који прича о праисторији. Можда су га сматрали и алкохоличарем. Можда је то заиста и био. „Момци, идем да гледам Бајерн... лепо се проведите вечерас...“, Раде устаде и попи ракију на екс. Цигару није угасио, пријала му је цигарета са филтером. Испушиће је на путу до куће. „Седи, Ракс, попиј још коју ракију!“, добаци један момак. „Доста ми је... Нађите неке цуре вечерас...!“ „Да нађемо и за тебе?“ Али Раде је већ изашао. Сијалица на ходнику је осветљавала трошну кућу. У доњем дворишту стајао је срушен чардак. Сестру није брига, а он нема пара. Њихова породична кућа ће ускоро пропасти. Пијанке младог Давора су једина и последња сврха ове куће. Ту је провео детињство. Ту се свађао са строгим оцем, Бог да му душу упокоји. Тек кад је и сâм постао отац, Раде је схватио на које муке је бацао родитеље. У тој кући су свирали хармоникаши кад се он женио и кад му се сестра удавала. Ту је отац скончао и мати проводила дане, жалећи се и јадикујући због усамљености. Иако ју је сваки дан посећивао. Ето, ту где стоји овај шут од срушене пушнице, ту је некад била најлепша ружа коју памти. Ружа коју је његова мајка годинама неговала и даривала комшијама. Раније је помишљао да сестрић можда доводи девојке у стару породичну кућу али у то више не верује. Кућа је у лошем стању, а ове нове генерације само желе да се што пре напију и забораве живот. Тешко им је да нађу девојку која би тежак живот делила са њима. Пред кућом непокошен прелаз. Кад и зашто је изгубио вољу? Да је у питању старост, срце? Разочарење? Коса му је неошишана, брада необријана и бела. Обучен је у дроњаву тренерку и дукс поцепан на неколико места Зашто је обуо папуче? Лето се завршило. Стопала су му хладна. Светлост бандера једва осветљава тротоар. Кад је био млад није ни било тротоара. Само земљан, утабан пут. Кад падне киша – блато. Па опет је са великом пажњом гланцао ципеле и облачио звонцарице. У омладинском дому је играо, скоро без престанка. Био је тридесет година млађи и тридесет кила мршавији. Његова жена је била лепотица. Имала је тај враголаст поглед и благо раздвојене секутиће. Носила је хаљину са предивним, дубоким изрезом и неку јефтину наруквицу. И ништа више. Кад ју је упознао, играла је боса уз песму „Бијелог дугмета“. „Дуг је пут, удрите коњи моји...“ А она плеше, сама, прелепа и дивља, као да је нико не гледа. Глас јој је био баршунаст, а нокти, иако кратки, лакирани у црвено. Таква је била кад ју је упознао. А сада га дозива промуклим гласом из постеље. „Можеш ли ми додати воде?“ Сасвим је седа. Боре су јој тако дубоке, а око очију су јој кесе подочњака. Своје секутиће заменила је вештачком вилицом која стоји на столу поред ње. До врата је прекривена дебелим ћебетом али Раде зна шта се испод ћебета налази. Уморно, кошчато тело окружено млитавим месом. Ни трага од некадашње бутине коју је љубио, ни трага од разиграних ногу. Само умор, болест и старачке пеге. На телевизији је био неки амерички филм који је гледала. Само једна сијалица на лустеру је радила. Било је загушљиво. Смрдела је влага, дим цигарете и мирис пржене масти који не напушта зидове старих кућа. Раде је пустио да воде отече. Ипак је била сасвим бела. Кад јој је пружио чашу, она се усправи, мало отпи, па узе вештачку вилицу са стола и убаци је у чашу . Раде се намршти и седе. На телевизији је била нека напета сцена јурњаве колима. Чинило се да се филм ближи крају. "Сандра је звала.“, рече жена промукло. „Маја је добила јединицу из математике и није им рекла. Сандра прави велику пометњу око тога. Рекла сам јој да се опусти, све је то за децу.“ После пар тренутака, жена се опет усправи и осврну се ка њему. „Не знам зашто се Петар не јавља никако. Хоћеш ли га, молим те, ти назвати? Да не испадне да ја сваки пут зовем?“ Причала је веома споро. „Не зове – не зове. Зна се ко је млађи!“ „Дете ти је..." „Дете има тридесет пет година... Какво дете, Јована? Знаш ли ти колико смо ми стари?“ Жена уздахну, па опет положи главу у јастук. „Требало би лек да попијем.“, рече. Раде устаде, приђе старом регалу и отвори фиоку. Тамо је била пластична кутијица са двадесет једном преградом. И свуда су биле таблетице. Седам дана, три пута дневно. Пустио је воду да тече. Али она је свакако била бела. Дао је жени таблете. „Сачекај док се вода мало смири... Сад је мутна...“ „Раде... Неће се смирити... Просто је мутна...“ Стављала је у уста таблету за таблетом и тешко гутала воду. „А што мораш тако да гуташ воду?!“, он повика. Јована га погледа зачуђено. „Ка... како?“ „Сувише гласно! Некад мислим да то намерно радиш! Гут- гут- гут...“, имитирао је звук гутања. „Зашто? Звучиш као стара баба!“ Јована одговори својим гласом, толико промуклим да је звучало као да је боли док прича: „Али ја јесам стара баба...“ „Па то ли је!?“, он лупи длановима о бутине. „Сад ћеш да се сажаљеваш! Сад ћеш да плачеш над својом судбином! Сад ћеш сваку своју причу да почињеш својим унуцима и тиме какве су им оцене и тиме каква им је пробава и колико су пута данас срали! Јер си баба и умрла би ако те твоја ћерка или син не назову и ти никакав живот немаш мимо њих! Је ли тако, стара, болесна бабо!?“ Јовани засусише очи. „Зар ти не волиш своју унучад?“ „Волим их, али не живим кроз њих! А шта је, сада ћеш и да плачеш, јер то бабе раде!“, рече Раде, окрену се и пође. Али Јована повика силно: „Не!“ , стргну са себе дебело ћебе, спусти једну ногу на под, а потом полако, немоћно, поче да устаје. „Ти си деда! Ти си стар! Ниси више ни млад, ни луд! Ти више не можеш колико си могао! Не можеш да играш, ни толико да радиш, ни толико да планираш и сањаш! То не значи да мање вредиш! То не значи да не можеш да се радујеш животу и да видиш лепоту у њему!“ „Какву лепоту!?“, урликну Раде. „Какву лепоту!“, подиже у бесу сто и преврну га. Распуче се чаша. „Шта је преостало? Немам снагу! Немам лепоту... немам здравље! Немам ништа! Примам социјалну помоћ, једем смеће, не могу да... не могу да теби пружим нормалну здравствену негу!“ Он заплака. „Није до тебе...“ „Ништа није до човека кад је стар... Да сам другачије живео док сам био млад... Да сам се негде друго запослио, не бих рано остао незапослен... Не бих се одао пићу... Не би ме син замрзео... А сада и ти умиреш... “ Раде клекну и загрли жену око стомака. Повика из свег грла и заплака се. „А ја не могу ништа да урадим!“ ***** „Некада давно, ја сам теби грејао ноге, сећаш ли се?“, шапутао је Раде у кревету. „Наравно.“ „А сад нико ником не може ноге угрејати.“ Засмејаше се. Раде јој се загледа у очи. „И даље имаш поглед у који сам се заљубио.“ „Романтика!“, засмеја се Јована. „Боже, дуго нисмо једно другом рекли нешто романтично... Све би звучало глупо и наивно... Ваљда је то тако кад проживиш пакао с неким...“ „Ипак... изузимајући неке ствари... Био је то леп пакао, није ли?“ „Јесте... Људи сањају о рају кад се венчају... Ни не знају да су само одабрали сапутника за муку. Неког да те насмеје и помогне кад.... Ма, ш-шта радиш!?“ Раде се завукао под ћебе и пољубио је у бутину. **** Телефон звони. „Хало? Здраво, сине...“, Јована се полако усправи. Чује се нека музика из спаваће собе. „Ма ниси ме пробудио... Ево баш сад доручкујемо... Да... А добро, увек исто... Није лоше. Добро је и тата. Како сте ми ви? ... Ма нисам зубе ствавила, па другачије звучим... Наравно, не мораш се уопште најављивати! Ово је увек твој дом! ... Да... да... е, баш ми је драго. Ајде, видећу ја да замесим колач са вишњама за Маријицу моју малу, она тај воли, да се... ма могу толико за унучицу моју... ма само ви дођите... добро, нећу... ма само ви... е, добро!“ Спустила је слушалицу. Раде није поред ње. Раније се пробудио. Чује се музика. Изнова и изнова се понавља неки део песме. „Рекла сам ти да тај грамофон не ваља, баци га!“, повикала је Јована. „Прескаче игла!“ Она се усправи и полако, немоћно, смести стопала у папуче. Придржавала се за намештај и зидове и кретала ка спаваћој соби. Тамо је Раде седео на столици, а глава му је клонула на страну. Цигарета му је догорела до прстију и угасила се. На старом грамофону вртела се плоча, а игла би се изнова враћала на један те исти делић песме „Бијелог дугмета“. Раде је био осмехнут. Као да је, најзад, сустигао и ухватио неки посебан тренутак и учинио га вечним. Аутор: Марко Радаковић
  22. Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39). Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. Шта јесу православни обичаји? Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда. Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави. И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника. Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!
  23. Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
×
×
  • Create New...