Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

.............

Члан
  • Број садржаја

    542
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by .............

  1. .............

    Вера и психологија вол. 1

    Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру. Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи... Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља. Овде бих стао, форма писања не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам. (Стеван Симоновић)
  2. Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства. У студији објављеној јануара 2012 у часопису Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим. Верници су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна. По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака. Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. Journal of Clinical Psychology је 2010. потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је. Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи. У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената 1,517 чланица цркве су имали редован мамограм. На узорку истраживања од 510 жена које нису биле чланице цркве указује да тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно.. Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду. На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем. Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф. У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере. Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести. Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље. Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери. Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ... КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ... МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ... ... СУ ОПТИМИСТИ... ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ... ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ... ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ... ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА. (литратура у коментару испод)
  3. .............

    Čovekov svet je "vegetativan" u odnosu na Božiju volju

    Мени је ово импресивно за неког ко није завршавао теолошке школе!! Боље размишљаш од неких много учених теолога! Колико је важан дух, чист разум и љубав према Богу! Блажо, братски савет... Блог треба да буде краћи... Из искуства знам да људи не читају текстове дуже од 2 странице. И сам сам овај текст прочитао на рате. Одличан текст, свеже идеје, али за овај формат мора сажетије да би дошло до више људи... Још једном свака част.
  4. .............

    Став науке о утицају вере на здравље

    https://relevantmagazine.com/life/surprising-links-between-faith-and-health ¨https://en.wikipedia.org/wiki/Religion_and_health Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60. ¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71. ¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8. ¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5. ¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70. ¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60. ¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51. ¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57. ¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.
  5. .............

    Поводом смрти св. Василија Великог

    У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  6. .............

    Некрст

    "Ђе се, Миодраже?“ „Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“ „Знаш да не пијем.“ „Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“ „'Оћу и ја тебе на цркву.“ „'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“ „'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“ Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима. „Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“ И наставио је ћутке да вози, замишљен. Другом приликом срели смо Миодрага на некој слави. „Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу. „Е? Јесам Србин или нисам?“ „Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“ „Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“ „Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“ „Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“ „Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“ И ту се они почну договарати за датум крштења. „Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју. „Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер. „Нећу сигурно у непаран дан!“ Свештеник га гледа у чуду. „Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“ „А зашто?“ „Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“ „То нема везе са хриш...“ „Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики. Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали. Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи. Поздравише се они, овај пут без пошалица. „Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“ „Кад год хоћеш, брате.“ Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага. „Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију. „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“ Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију. „Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост. „Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску. „Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“ „Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“ „Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“ „Ајмо! Сад у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу! Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“ „Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје. „Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“ „И после нашег крштења на парастос да идеш?“ „А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“ „У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“ Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро. Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима. Па се зачикавају: те отац Ненад Микија зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије. Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица. Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето. Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења. „Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“ Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована испод полице са свећама. Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо. „Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “ „Позовите.“ „Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“ После двадесет минута чекања свештенику звони телефон. И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу. Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама Требник, мучно се загледао у једну тачку. „Шта је било, оче?“ „Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“ И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох: „И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“ „Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему... Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест, да нисам довољно учинио.“ „А шта можете учинити?“ „Ништа.“ Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро. Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон. „Мики је умро.“, рече отац. Срчани удар. Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом. Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом. Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога. Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће. Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији. Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце. „Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому. „Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник. Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу, Сања.“ А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто. „Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“ (Марко Радаковић)
  7. .............

    "Мртви" Свети Сава

    Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате.
  8. У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.
  9. .............

    Зов прошлости

    Знаш ли како сам тада лепо живео? Није било шефића да ти дишу за врат, био само један политичар на телевизији. Од своје плате сам могао да решим рачуне и целу породицу да одведем петнаест дана на летовање. А сада? Погледај ме сада. Без посла десет година, проблеми са срцем... Жена ми матора, болесна, деца отишла. Пијем најгору ракију у селу, завијам дуван у папир, као да је инфлација. А некад... Некад се живело, моји момци, некад се живело...“ Давору је увек непријатно кад његов ујак започне свој монолог о прошлости. Није ни свестан да му се момци смеју иза леђа. А као за баксуз, ујка Раде увек посети своју стару кућу кад Давор организује неко дружење или пијанку. „А девојке, јел' било девојака у то време?“, тобож озбиљно пита Пеца. „У нашем друштву је увек било девојака, а не овако... Шта је ово, кад год вас видим, све момци, где су вам цуре? Боже мој, како је било лепо бити момак у оно време... Сећам се, кренем возом за Трст по фармерке... А у купеу две девојке, Словенке...“ И наставља Раде своју причу, испијајући чашице ракије и пушећи цигарете којим га нуде момци. Сећао би се разних детаља, рецимо, како је тад набавио плочу Дип Парпла, или како је девојка из Љубљане имала белег тик испод доње усне и како су јој груди биле меке, а нагласак смешан. Сетио се и да је носила хипи симбол мира обешен око врата и уживао је у тим сећањима, загледајући насмешеним очима некуд горе, као да сећања тамо бораве. „Како се звала?“, упита неко. Раде облиза усне и намршти се. „Да ли ... Аника? Не... Није...“ И тад схвати да се не сећа ни како је изгледала. Не сећа се чак ни како се прича завршила. Зашто ју је онда и започео? Одмах затим замоли за још једну цигарету и препусти причу момцима. Они су тако млади, тако лепи и снажни. Очи им нису уморне, кожа им није груба, покрети су им лагани, неоптерећени костобољом. Осмеси су им широки, из уста им се осећа мирис жваке и алкохола, а не трулеж зуба. Они би толико тога могли, само кад би знали, кад би заиста живели и уживали. Раде је чуо да неко планира да ради на хрватском приморју, те се похвали како је и он као младић тамо радио једно лето. Целу плату је потрошио за три ноћи, док је частио госте ресторана на сплитској риви. „Биће да и данас то препричавају браћа Хрвати... Има ли педесет година од тада?“, упита Пеца подругљиво. Ајд не лупетај, па... то је... па... има неких тридесет година... “ „Само?“ „Чек.. То је било пре него што сам упознао Јовану... Знам! Седамдесет пете... значи...“ „Па педесет година!“ Прснуше сви у смех. Само је Давор пришао ујаку, сео пред њега и потапшао га по рамену. „Ујко, ти рече да имаш ону утакмицу да гледаш?“, рече добронамерно. „Коју... ко...?“ И тад Раде схвати. Нису се смејали са њим, смејали су се њему. Мислио је за себе да је кул ујак који разуме младалачки живот и шалу. А у ствари су га сматрали смор маторцем који прича о праисторији. Можда су га сматрали и алкохоличарем. Можда је то заиста и био. „Момци, идем да гледам Бајерн... лепо се проведите вечерас...“, Раде устаде и попи ракију на екс. Цигару није угасио, пријала му је цигарета са филтером. Испушиће је на путу до куће. „Седи, Ракс, попиј још коју ракију!“, добаци један момак. „Доста ми је... Нађите неке цуре вечерас...!“ „Да нађемо и за тебе?“ Али Раде је већ изашао. Сијалица на ходнику је осветљавала трошну кућу. У доњем дворишту стајао је срушен чардак. Сестру није брига, а он нема пара. Њихова породична кућа ће ускоро пропасти. Пијанке младог Давора су једина и последња сврха ове куће. Ту је провео детињство. Ту се свађао са строгим оцем, Бог да му душу упокоји. Тек кад је и сâм постао отац, Раде је схватио на које муке је бацао родитеље. У тој кући су свирали хармоникаши кад се он женио и кад му се сестра удавала. Ту је отац скончао и мати проводила дане, жалећи се и јадикујући због усамљености. Иако ју је сваки дан посећивао. Ето, ту где стоји овај шут од срушене пушнице, ту је некад била најлепша ружа коју памти. Ружа коју је његова мајка годинама неговала и даривала комшијама. Раније је помишљао да сестрић можда доводи девојке у стару породичну кућу али у то више не верује. Кућа је у лошем стању, а ове нове генерације само желе да се што пре напију и забораве живот. Тешко им је да нађу девојку која би тежак живот делила са њима. Пред кућом непокошен прелаз. Кад и зашто је изгубио вољу? Да је у питању старост, срце? Разочарење? Коса му је неошишана, брада необријана и бела. Обучен је у дроњаву тренерку и дукс поцепан на неколико места Зашто је обуо папуче? Лето се завршило. Стопала су му хладна. Светлост бандера једва осветљава тротоар. Кад је био млад није ни било тротоара. Само земљан, утабан пут. Кад падне киша – блато. Па опет је са великом пажњом гланцао ципеле и облачио звонцарице. У омладинском дому је играо, скоро без престанка. Био је тридесет година млађи и тридесет кила мршавији. Његова жена је била лепотица. Имала је тај враголаст поглед и благо раздвојене секутиће. Носила је хаљину са предивним, дубоким изрезом и неку јефтину наруквицу. И ништа више. Кад ју је упознао, играла је боса уз песму „Бијелог дугмета“. „Дуг је пут, удрите коњи моји...“ А она плеше, сама, прелепа и дивља, као да је нико не гледа. Глас јој је био баршунаст, а нокти, иако кратки, лакирани у црвено. Таква је била кад ју је упознао. А сада га дозива промуклим гласом из постеље. „Можеш ли ми додати воде?“ Сасвим је седа. Боре су јој тако дубоке, а око очију су јој кесе подочњака. Своје секутиће заменила је вештачком вилицом која стоји на столу поред ње. До врата је прекривена дебелим ћебетом али Раде зна шта се испод ћебета налази. Уморно, кошчато тело окружено млитавим месом. Ни трага од некадашње бутине коју је љубио, ни трага од разиграних ногу. Само умор, болест и старачке пеге. На телевизији је био неки амерички филм који је гледала. Само једна сијалица на лустеру је радила. Било је загушљиво. Смрдела је влага, дим цигарете и мирис пржене масти који не напушта зидове старих кућа. Раде је пустио да воде отече. Ипак је била сасвим бела. Кад јој је пружио чашу, она се усправи, мало отпи, па узе вештачку вилицу са стола и убаци је у чашу . Раде се намршти и седе. На телевизији је била нека напета сцена јурњаве колима. Чинило се да се филм ближи крају. "Сандра је звала.“, рече жена промукло. „Маја је добила јединицу из математике и није им рекла. Сандра прави велику пометњу око тога. Рекла сам јој да се опусти, све је то за децу.“ После пар тренутака, жена се опет усправи и осврну се ка њему. „Не знам зашто се Петар не јавља никако. Хоћеш ли га, молим те, ти назвати? Да не испадне да ја сваки пут зовем?“ Причала је веома споро. „Не зове – не зове. Зна се ко је млађи!“ „Дете ти је..." „Дете има тридесет пет година... Какво дете, Јована? Знаш ли ти колико смо ми стари?“ Жена уздахну, па опет положи главу у јастук. „Требало би лек да попијем.“, рече. Раде устаде, приђе старом регалу и отвори фиоку. Тамо је била пластична кутијица са двадесет једном преградом. И свуда су биле таблетице. Седам дана, три пута дневно. Пустио је воду да тече. Али она је свакако била бела. Дао је жени таблете. „Сачекај док се вода мало смири... Сад је мутна...“ „Раде... Неће се смирити... Просто је мутна...“ Стављала је у уста таблету за таблетом и тешко гутала воду. „А што мораш тако да гуташ воду?!“, он повика. Јована га погледа зачуђено. „Ка... како?“ „Сувише гласно! Некад мислим да то намерно радиш! Гут- гут- гут...“, имитирао је звук гутања. „Зашто? Звучиш као стара баба!“ Јована одговори својим гласом, толико промуклим да је звучало као да је боли док прича: „Али ја јесам стара баба...“ „Па то ли је!?“, он лупи длановима о бутине. „Сад ћеш да се сажаљеваш! Сад ћеш да плачеш над својом судбином! Сад ћеш сваку своју причу да почињеш својим унуцима и тиме какве су им оцене и тиме каква им је пробава и колико су пута данас срали! Јер си баба и умрла би ако те твоја ћерка или син не назову и ти никакав живот немаш мимо њих! Је ли тако, стара, болесна бабо!?“ Јовани засусише очи. „Зар ти не волиш своју унучад?“ „Волим их, али не живим кроз њих! А шта је, сада ћеш и да плачеш, јер то бабе раде!“, рече Раде, окрену се и пође. Али Јована повика силно: „Не!“ , стргну са себе дебело ћебе, спусти једну ногу на под, а потом полако, немоћно, поче да устаје. „Ти си деда! Ти си стар! Ниси више ни млад, ни луд! Ти више не можеш колико си могао! Не можеш да играш, ни толико да радиш, ни толико да планираш и сањаш! То не значи да мање вредиш! То не значи да не можеш да се радујеш животу и да видиш лепоту у њему!“ „Какву лепоту!?“, урликну Раде. „Какву лепоту!“, подиже у бесу сто и преврну га. Распуче се чаша. „Шта је преостало? Немам снагу! Немам лепоту... немам здравље! Немам ништа! Примам социјалну помоћ, једем смеће, не могу да... не могу да теби пружим нормалну здравствену негу!“ Он заплака. „Није до тебе...“ „Ништа није до човека кад је стар... Да сам другачије живео док сам био млад... Да сам се негде друго запослио, не бих рано остао незапослен... Не бих се одао пићу... Не би ме син замрзео... А сада и ти умиреш... “ Раде клекну и загрли жену око стомака. Повика из свег грла и заплака се. „А ја не могу ништа да урадим!“ ***** „Некада давно, ја сам теби грејао ноге, сећаш ли се?“, шапутао је Раде у кревету. „Наравно.“ „А сад нико ником не може ноге угрејати.“ Засмејаше се. Раде јој се загледа у очи. „И даље имаш поглед у који сам се заљубио.“ „Романтика!“, засмеја се Јована. „Боже, дуго нисмо једно другом рекли нешто романтично... Све би звучало глупо и наивно... Ваљда је то тако кад проживиш пакао с неким...“ „Ипак... изузимајући неке ствари... Био је то леп пакао, није ли?“ „Јесте... Људи сањају о рају кад се венчају... Ни не знају да су само одабрали сапутника за муку. Неког да те насмеје и помогне кад.... Ма, ш-шта радиш!?“ Раде се завукао под ћебе и пољубио је у бутину. **** Телефон звони. „Хало? Здраво, сине...“, Јована се полако усправи. Чује се нека музика из спаваће собе. „Ма ниси ме пробудио... Ево баш сад доручкујемо... Да... А добро, увек исто... Није лоше. Добро је и тата. Како сте ми ви? ... Ма нисам зубе ствавила, па другачије звучим... Наравно, не мораш се уопште најављивати! Ово је увек твој дом! ... Да... да... е, баш ми је драго. Ајде, видећу ја да замесим колач са вишњама за Маријицу моју малу, она тај воли, да се... ма могу толико за унучицу моју... ма само ви дођите... добро, нећу... ма само ви... е, добро!“ Спустила је слушалицу. Раде није поред ње. Раније се пробудио. Чује се музика. Изнова и изнова се понавља неки део песме. „Рекла сам ти да тај грамофон не ваља, баци га!“, повикала је Јована. „Прескаче игла!“ Она се усправи и полако, немоћно, смести стопала у папуче. Придржавала се за намештај и зидове и кретала ка спаваћој соби. Тамо је Раде седео на столици, а глава му је клонула на страну. Цигарета му је догорела до прстију и угасила се. На старом грамофону вртела се плоча, а игла би се изнова враћала на један те исти делић песме „Бијелог дугмета“. Раде је био осмехнут. Као да је, најзад, сустигао и ухватио неки посебан тренутак и учинио га вечним. Аутор: Марко Радаковић
  10. Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39). Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. Шта јесу православни обичаји? Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда. Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави. И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника. Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!
  11. Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  12. .............

    Очеви

    Кад сам био дечак од пет или шест година, ишао сам често са оцем на канал Дунав – Тиса – Дунав. То је било време док су ваздух и земља били чистији, па си могао да береш печурке у дивљини и да једеш упецану рибу. Сећања навиру само у тим неким мрљавим сликама, као давно сањани снови. Али једно се истиче јасно. Нагнуо сам се, испао из чамца и пао у хладну воду. Нисам знао да пливам и успаничио сам се. Отац је пар тренутака чекао, кунем се да је чекао, а онда посегнуо руком и извадио ме из воде. Био сам ужаснут, али он се смејао. Каже: ,,Вода је плитка, мислим да си могао и стати на ноге”. Једва да смо одмакли од обале. Али свеједно, ја сам био уплашен јер нисам знао да пливам. Љут, питао сам га зашто је чекао, зашто ми одмах није пружио руку. ,,Надао сам се да ћеш научити да пливаш. Идемо кући, смрзнућеш се.” Мој отац се данас уопште не сећа овога. Али ја памтим. И то су очеви. Људи који нас уче животу. Који не пружају одмах руку, јер се надају да ћемо се сами изборити. Али рука ће увек, увек бити ту, спремна да пружи и учини. Мајке су често сувише заштитинички настројене. Оне нас воле, у то не сумње, али као да се плаше да нас пусте да се сами сналазимо кроз живот. Очеви су они који нас уче животу. Баш зато јер брину. И свесни су који напор је потребан да би човек ваљано живео и издржавао породицу. Као дечак сам ишао у њиву, да окопавам кукурузе. Мајка је понављала оцу да сам млад за тако тежак посао, он се смешкао: ,,Ма шта му фали”. Али ме је ипак често слао до чесме по воду, да одморим од замаха мотиком, и окопавао би мој ред кад бих заостао. ,,Дај Боже да ти ово знање не треба у будућности”, говорио би. ,,Али ћу те ипак научити.” Спојити жице од струје са утичницом или грлом сијалице, припалити ватру, испећи роштиљ, осушити месо, отопити чварке, оглетовати и окречити зид, и тако даље. Свему томе ме је отац научио. А можда је највреднија лекција била како бити поштен и вредан, како се мораш усудити у животу и борити за породицу. Није стога чудо што се Бог назива Оцем. Јер Бог има ту, наизглед сирову љубав. Као и сваки отац, оставља нам избор да градимо свој пут, при том нас усмерава, често нас и оставља да батргамо рукама по води, не бисмо ли научили да пливамо. Али Његова рука је увек ту, чека, али и подучава. И као што су викали ка Христу и ругали се како Отац није с Њим, тако су многи данас у заблуди. Очеви не говоре пуно о својој љубави, не хрле у загрљаје и не теше веома успешно. Очеви нас својим примером уче да је живот оно што јесте: неизвестан, опасан, али и пун наде и љубави. Kроз живот се треба борити и сналазити, и у томе се ипољава наша брига и љубав према најближима. Очева рука је увек ту. Увек снажна, брижна и спремна да помогне. И то не смемо заборавити. Онима који су имали другачије искуство са очевима, могу само пожелети да они буду бољи родитељи и пруже топлину где је неко други пропустио да је пружи. На крају крајева, сви имамо љубав Небеског Оца. Нека је свима сретан празник Очеви.
  13. .............

    Четири минуте о Божићу

  14. .............

    Славље

    Срби су људи који воле славља. Ако бисмо се загледали само у ову премису , то и није толико лоше. Хришћанство јесте вера радосних. Треба се радовати животу, ближњима, Богу. На крају крајева, зато је у нашој Цркви толико празника и толико повода за радост. Међутим, требало би појаснити шта се подразумева под српским слављем. На самом почетку бих истакао да не глобализујем, али, нажалост, говорим о већини. Славље се махом доживљава као претеривање у храни и пићу, праћено прегласном музиком и често неконтролисаним понашањем. Време кад престане свако суздржавање и човек дозволи себи... па, скоро све. Зависно од особе. На часовима веронауке тешко ми је да објасним ђацима да се крсна слава прославља иако је недавно у породици био смртни случај. Објашњавам да молитвена радост није исто што и световна радост. Оне се, наравно, могу сусрести, али међу нама је толико заживела мисао да славља нема без музике и обиља ића и пића. Зато нам је, поред осталог, тешко да, кад треба, постом испоштујемо крсну славу. Молитвена радост је достојанствена, она испуњава човека миром и задовољством, животом. Човек у тој радости може отпевати и тропар и народну песму. Ако је човек тужан због губитка драге особе, не постоји разлог да се тропар не отпева и да се још усрдније не помолимо Богу. Јер Бог је потребан и нама, у туги, и нашем покојнику, на оном свету. Нисам пуританац. Да се разумемо, ја веома ценим леп звук хармонике или акустичне гитаре, волим да поједем, попијем и запевам са пријатељима. Али трудим се да знам меру, прилику и начине. Ко се радује Богу, радоваће се и ближњима. Нема ничег грешног, ни погрешног у томе да са њима запевамо. Недостатак блискости и недостатак мере и вере, то је оно што ме брине. Данас славље није слављење Бога, живота, времена , често није ни радовање блискости пријатеља. Данас људи одлазе на славља да би угодили себи, да би пронашли разоноду, да би задовољили своје страсти и утопили се у туђа схватања среће. Славља су постала конзумација, а требало би да су захвалност, сусрет, радост, заједничарење. Литургија у малом. Царство небеско у малом. Разумеће ме и старији, али говорим првенствено младима: са вама је све у реду, иако вам не пријају такви изласци. Иако вам се не свиђа музика, нити разумете такву идеологију забаве. То не значи да са вама нешто није у реду, то значи да вам то није разумљиво, ни довољно. Да желите нешто више, природније, здравије, без прилагођавања или претварања. Желите да играте кад вам се игра, уз песме које познајете и волите. Желите да се радујете и да се осећате добро, али не зато што се то од вас очекује; и да вам за радост није потребан алкохол или други стимуланси. Желите да се не осећате усамљено, иако нисте као већина. Срби су народ који воли славља, али морамо се запитати колико то славље пуца из радосног срца, а колико је то једна велика маска заборава и својеврсно бекство од стварности замаскирано поштовањем обичаја. Лепше је певати, него плакати. Боље је лудовати ноћу, него заиста полудети у друштву у којем је тешко преживети и борити се за бољу будућност. Не, ја не нипошто не осуђујем људе који дозволе себи та световна славља. Искрено их разумем. Био, прошао. И схватио да је таква утеха кратка и варљива. Да таква утеха умара, јер те присиљава да лажеш. Истина је да је некад боље плакати, него певати. Јер се у плачу боље суочиш са стварима које треба да промениш да би твоја радост била трајнија. Ако ћемо чинити лудости, чинимо оне храбре, пожртвоване, смеле лудости. Померимо горње границе онога што ми јесмо, ма шта други мислили о томе. Нема праве лудости у томе да будеш пијан и чиниш глупости које ће ускоро сви заборавити и које ничему нису допринеле. Бити луд на начин на који већина са смешком очекује да ћеш бити луд – то уопште није лудост. Пасти ниже, ни то није лудост, него обична глупост и слабост, или пројава сопствене немоћи и несвесни вапај за помоћ. Будимо заиста луди и променимо свој живот на боље. Нема веће лудости него успротивити се самом себи. Пронађимо праве и трајне разлоге за радост. Не наседајмо на рекламе среће и забаве. Не требају нам илузије, но права ствар. А права ствар нису ни луда журка, ни много новца, ни физичка лепота, ни велико друштво. Права ствар је имати мир у себи и вољене људе око себе. И тако желим да вам започне нова година. (Кад год је славили. )
  15. .............

    Жуја

    Не би никако приличило да ја, пореклом и срцем Личанин, а са скромним даром за писање, не напишем бар једну причу о кози. Коза треба да се овековечи, да остане једаред иза ње писани траг. Бар толико је заслужила, кад већ нико неће споменик да јој направи. Не вреди да сад нашироко пишем колико је коза допринела опстанку људи у Лици. Кад су Турци нападали, људи би са козом или кравом одлазили у шуме. Тамо би се крили и успевали да преживе захваљујући млеку. Није зато случајно што се стока назива благом. Злато, сребро, ни дукати нису тада спашавали животе. Козе су. Оне су биле заслужне и за многе љубави. Омладина од десет до осамнаест година махом је била задужена да чува стада. И тако су се чобани и чобанке упознавали, одабирали и венчавали. Ко зна, могуће је да је нека залутала коза заслужна што су се мој дјед и баба упознали, те родили мог оца. И ето, не би ни мене било, да није вечито тврдоглаве, али драге козе. Ово је прича о кози коју смо заволели. Дали смо јој име Жуjа. Касније смо сазнали да је то назив једне сорте оваца, али име се већ усталило. Тако да се наша коза звала као овца. Имала је црвену, дугу длаку, необично питоме очи за једну козу, и две неједнаке сисе, вечито пуне слатког, пенушавог млека. Добили смо је од деда-стрица, као већ велику. Брзо се привикла на нове газде. Прва се јављала, сваки пут кад уђем у шталу да је нахраним. И ја бих сваки пут отпоздрављао: „Ђе си, Жуја, шта има?“. Тако ми је, скоро двадесет година касније, Жуја остала светли пример како је лепо кад се особе јаве. И дан данас у шали кажем неваспитаним ђацима: „Кад уђем у шталу, коза ме поздрави, а ти ни добар дан, ни помоз Бог“. Надам се да овај текст не чита неки просветни инспектор. Моја сестра Милица је била нарочито везана за Жују. Више се играла са козом, но са кучићима; више је њу мазила, него мачиће. Сваки дан, након што дође из школе и уради домаћи одлазила би у шталу да се игра са козом. Права Личанка. Жуја би прилазила, стављала јој главу на груди и трљала се, као да је чекала цело пре подне, да о њу почеше врх главе који ју је сатима сврбео. Комшија нам је испричао необичну анегдоту. Долази он код нас, нигде никога у кући, а чује да се у доњем дворишту одвија неки разговор. Мица, тада четворогодишња девојчица, села на преврнуту канту за воду, нешто озбиљно разговара са козом и храни је свеже убраном детелином. „Где су ти родитељи?“, пита комшија. „Мама ради, тата отишао код Банета, нема никога, можеш ићи кући.“, вели она. „Па ко тебе чува?“ И куне се комшија, утом коза замекета гледајући право к њему. Била је Жуја веран чувар, чудна нека коза, сродила се са нама и није дала на нас. Мицина другарица Јована, тада можда четврти разред, једном отвара нашу капију, а коза стоји на сред дворишта и гледа право у њу. Ни лево, ни десно, скоро да не трепће, чак престала и да прежива. Ћути, не мрда и сву пажњу усмерила на Јовану, која стоји неких шест метара од ње и не усуђује се да уђе. Јована је дозивала Мицу да је проведе до куће. Вели да и дан данас има трауме због тог догађаја. Након што смо кречили ходник и дневни боравак, оставили смо отворена врата не би ли се соба што пре осушила. И чујемо, нама се чини, неко улази на штиклама. Сви укућани се згледаше, ко то у селу у по бела дана носи штикле? А онда је провирила радознала Жујина глава и замекетала у знак поздрава. Било време да јој сечемо папке. Једно време смо једни друге оптуживали како заборављамо да угасимо светло у шупи кад идемо по угаљ. А онда схватим како је Жуја сама схватила како се пали светло. Чим би пао мрак, она би поскочила и њушком стиснула дупли прекидач који би упалио светло код ње и у шупи. Није волела да ноћу буде у мраку. Сећам се, Мица вришти, плаче, продајемо Жујину децу. Они ће да их кољу, она ће бити тужна, немојте, немојте. А мени жао сестре, а жао ми, искрено и Жује и њене деце. Чудо једно како животиња може да ти се увуче под кожу и постане драга. Те је вечери плакала Мица, а плакала је и Жуја. Није се Жуја смирила ни наредних дана, мекетала је тужно и дуго. Кад сам долазио да је нахраним, њен поздрав као да није звучао тако радосно као иначе. Мекетала је гласније, уплашено, очајно, скоро бесно, подижући врат ка мени, као да вапије: „Марко, где су ми деца?“. А ја, још дете, кривио сам себе, јер ми треба новац за школу, за прибор, за књиге. Да ли би моји продали јариће да ми све то није потребно? А да их нису продали, да ли би их заклали? И онда се сетим како сам олако јео козје и јареће месо, и деловао сам себи као чудовиште или канибал. Наредних неколико седмица нисам желео да кушам храну која садржи месо, чак ни под претњом батина. Како је време одмицало, смирила се Жуја, а смирио сам се и ја. Поново се јављала раздрагано, а ја сам заборавио на своју неопростиву кривицу. Мазио сам је између малих рогова и иза уха, а она би уживала, или покушавала да поједе моје ногавице. Жуја нас је обилно хранила млеком кад нам је било најтеже. Кад нисмо имали шта да једемо за доручак или вечеру, увек смо могли уживати у баси, киселом млеку, сиру, дроби ( старом хлебу удробљеном у млеко). Као детету дијагностикован ми је бронхитис са могућношћу да прерасте у астму. Мој деда је имао астму и није се одвајао од пумпице. Цело детињство сам провео у чекаоницама амбуланти, на инхалаторима, са повишеном температуром, у кревету под дебелим јорганима, и са литрима преслатког сирупа Мукодин у себи. Кашљао сам месецима, кашаљ би мене и моје будио из сна и учинио да први разред једва прођем као оцењен, јер сам имао сувише изостанака са часова. У трећем разреду кашаљ је престао. Мајка је на контроли захвалила доктору, а доктор је неочекивано рекао: „Захвалите кози.“ Изгледа да је Жујино млеко позитивно утицало на моја плућа. Чини се да ми је, вероватно, она спасила живот. У сваком случају, веома га је олакшала. Време је пролазило, а Жуја је старила. Нико није имао срца да је закоље или поједе. Прећутно, сви смо решили да живи докле живи. Следеће кожење је Жуји тешко пало. Легла је и није имала снаге да устане. Облизивала је своје јариће, трудила се да устане при дојењу, али је било јасно да је снага издаје. Није се више јављала при мом доласку у шталу. Мазио сам је, али није имала снаге да поскочи на врата, ни да подигне врат. Тек би понекад, кроз ноздрве, пустила потмули мекет, као да се жали: „Тешко је.“ Угинула је једног хладног јесењег јутра. Нисмо је носили на мрцилиште, већ смо је покопали иза куће, поред баште. Иако дечак, ископао сам дубоку рупу, да ни случајно не би пси луталице разносили њене кости. Поставио сам на раку највећу циглу коју сам могао наћи и на њој груменом осушеног креча написао : „Жуја, коза и пријатељ.“ Иза ње је остало троје малих јаради. Ми смо их дојили. Куповали смо млеко и хранили их на флашицу. Прича о Жуји је прича о једној од многих животиња које нас хране, а убеђен сам да нас и воле. Треба поштовати и ценити животиње. Оне заслужују добре услове живота. Индијанци би, након што улове животињу, њој захвалили јер их храни и облачи. Камо среће да се сви ми данас опходимо према животињама са дубоким поштовањем и захвалношћу. Оне нису тек роба коју ми конзумирамо. Оне су један од Божијих дарова. Добри Бог је тако удесио природу да постоји ланац исхране. Не кажем да то треба порећи. Али треба поштовати не малу жртву која животиња чини за нас, вољно или невољно. Сељак то зна. Он то поштује. Зато назива козе својим благом. Зато никад не би повредио животињу. Не би дозволио да буде гладна, жедна, у сувише скученом простору. Бол који јој нанесе, нанесе јер је и његов живот суров. Иначе не би. Данас, кад се са сестром сећам прошлости, често се сетимо и Жује, радознале и блесаве козе која нас је хранила, веселила, а понекад и васпитала. Њена слика данас стоји уоквирена са осталим породичним фотографијама. (Марко Радаковић) Извор: Авденаго
  16. .............

    Пост без Христа, пост у Христу

    Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља. Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13) Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5) Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме. (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде
  17. .............

    Смирење или потискивање осећања?

    На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православном етосу, овај текст може бити опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања осећања. Неки лекари чак претпостављају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако треба мењати на боље. Али никад, никад је не треба ућуткивати. Треба знати време и начин кад наша душа треба да се пројави, али грех би био сакривати од ближњег, и од себе самих – оно што ми заиста јесмо. Смирење, упркос увреженом мишљењу, није стање које је у баш свакој ситуацији добро и пожељно. Христос је у више наврата бурно реаговао. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16). Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17). Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани, а не будисти. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо, и у тој љубави се сусрећемо са Христом. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; ми ћемо за њега жртвовати своје време, труд, ми ћемо улазити у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење. Треба избегавати да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада, никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај.. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће - ваљан и постојан, али то не можеш знати - док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је бити смирен, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима нико не треба.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали.
  18. .............

    Шта пост јесте

    Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите? Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста! (на слици је отац Иван Мучалов ) Предлог могуће насловне странице за збирку текстова. Надамо се - ускоро. izvor: Avdenago
  19. У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем. Мислим да смо сви веома уморни. Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом. А то је на корак од недостатка жеље за животом. Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе. Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна. А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима. Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм. Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном. Зар не можемо бити сити и једног и другог? Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу. Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека. У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека. Али најстрашније је кад не верујемо себи. Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо. Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили. Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају. Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе. Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност. Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас. Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех. Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем. Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно. Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго? Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века. И Христос ју је осетио. Није од ње побегао. Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту. И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст. Људи су уморни. И треба да буду. Значи да су на добром путу. Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15) Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6). Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство. Најбољи начин за то јесте да волимо. Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив. Преиспитујмо себе, али верујмо себи. И верујмо ближњем. Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом. Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо. На крају, ипак, све зависи од нас. Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка. Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови. Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот. Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге. Онај који нисмо ни знали да имамо. Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети. Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда. Због тога што било који други избор има далеко гори исход. Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима. Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење. И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве. Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао. Ја немам одговоре на та питања. Бог има. Питајмо Њега. Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви. И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20) Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?
  20. Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице
  21. .............

    Нема бриге због очајне књиге

    Видим, подигли се духови јер је на сајму књига најпопуларнији неки квази-писац. То је и раније бивало и биће опет. Плитки људи слави творце ружичастих илузијâ јер се плаше да тумаче опомене освешћених. Страх их је да се ухвате у коштац са својим животом. Желе инстант –рај, снолик живот, брзу и лагодну забаву. Она се брзо конзумира и брзо се свари. Затим, и даље празни и неутољених апетитâ, прождирачи сензације траже нову храну, нове идоле који би их забављали. Добри уметници стварају здраву храну. Ону од које се теже огладни. Ону која остане у нама уткана вавек. Највећи Уметник је, свакако, сам Бог, који је рекао да је Извор воде живе (Јн.4,10). Уметници Његову енергију усмеравају, приближавају, обликују за себе и друге. Ако неко не препознаје лепоту и смисао кад их види, то само значи да он то не жели. Да је у њему толики мрак да га светлост плаши и заслепљује. Да су његова чула којима поима стварности дубоко оболела. „Светиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тело твоје биће светло; ако ли око твоје буде кварно, и тело ће твоје бити тамно.“ (Лк. 11, 34-36) Док је писао, Кафка никад није сматран великим писцем. Ван Гог није за живота продао ниједну своју слику. Али њихова дела су остала. Данас нико не зна за опус неког назови-уметника који је у своје време био популаран и наводно вољен, само зато јер је народу испуњавао жеље. Ако нешто у себи има вредност, дубину и лепоту , биће пре или касније препознато, памћено и неговано. Ако је нешто испразно – биће заборављено. Историја је то показала. Највећи проблем је што младе уметнике заболи наводни успех неталентованих. Па се поколебају и одустану. Али то не смеју да учине. То је закопавање дарова које им је Сам Бог дао. Они не стварају само за себе и свој лични успех. Стварају да би друге такли лепотом, смислом, утехом. Пискарала склапају речи. Они су пајаци који на пар тренутака развесељавају масу. Писци дирају душу и покрећу људе на дела. Њихове приче, идеје, жеље, део њих самих – настављају да живе вековима после њихове смрти. Њихова реч опстаје, јер су успели да пронађу нешто вредно борбе у човеку и човечанству. Јер препознају и именују многе ствари које други не умеју. И људи схвате да нису усамљени у својим трагањима за смислом. Желим свима да прочитају још много добрих књига. И да се не замарају оним лошим. На крају крајева, и лоша књига има неку своју сврху. Због лоше књиге можете написати текст о добрим књигама. Лошу књигу можете искористити да потпалите ватру. Или да њене листове ставите под пилиће. Можете је искористити за декупаж. Листовима можете обложити полице у шпајзу. Или њима прекрити намештај и под док кречите кућу. Можете учинити племенито дело и дати да се рециклира. Само је немојте дати пријатељу или непријатељу. Нисмо толико окрутни. Шта ви мислите?
  22. Недавно сам на настави говорио о заповести да волимо ближњег свог као самог себе (Мк.12,31). И начујем како је неко промрмљао: „Шта ако не волим себе?“ Познајемо пуно особа који имају овај проблем. Тешко им је да прихвате, а камоли заволе себе. С једне стране, то је добар почетак. Човек осећа да није довољно постигао и то је корисно за њега. Није корисно ако то прихвати као своју суштину. Онда то може да постане погубно. „Нисам довољно добар, леп, паметан, способан, на томе се завршава, ништа боље и ништа више нећу постићи у свом животу. То је оно што ја јесам и крај.“ Овакво виђење води у малодушност, чамотињу, депресију и не дао Бог у далеко погубније ствари, као што су склоност различитим видовима зависности које особу увлаче у лажан свет илузије и заборава (неумереност у јелу, алкохол, дрога, зависност од компјутерских игрица, итд.). Сведоци смо и све веће пројаве нарцисоидности и животне филозофије која покушава да нас научи како смо сви ми посебни, важни, јединствени чак и кад грешимо. Не треба мешати наше личне особености и наш грех. Грех треба окајати и напустити, по сваку цену. Шта говори Бог о љубави према самом себи? Природна (умерена) љубав према себи се у Светом Писму претпоставља, али се не заповеда. Неприродна љубав према себи је гордост, понос, самољубље, нарцисоидност, убеђење да си бољи од већине. То је, наравно, грех. Природна љубав према себи подразумева захвалност Богу на ономе што је створио и нама подарио. „Јер нико нико никад не омрзну своје тело, него га храни и негује, као Господ своју Цркву“ (Еф.5,29) „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те, што сам дивно саздан.“ (Пс. 139, 13-14) „Ко прибавља разум, воли душу своју и ко пази на мудрост, наћи ће добро“ (Приче 19, 8) Наравно, могао бих навести још више библијских цитата које говоре против гордости и превелике љубави према себи (Тим.8,2; Приче 21,4; Гал. 6,3; итд.) Бог често упозорава да не волимо себе сувише и приводи нас ка себедарној љубави – агапи. Са друге стране, неспремност да прихватимо и ценимо себе онаквима какве нас је Бог створио - такође је грех. Христос је ово директно осудио у својој причи о талантима (Мт.25,14-30) коју свима препоручујем да прочитају и која је и мене самог небројено пута спасила од малодушности и кукавичлука. Суштина је једноставна. Бог нам поручује: „Дао сам ти толико дарова које си могао и требао умножити, на добробит и себе и других. Али ти си се уплашио, кукавички си се крио читав свој живот, а зашто? Јер си се плашио да ниси довољно добар, паметан, способан, и плашио си се како ћеш ти поднети последице свог неуспеха. Да ли си помишљао колико би твој успех помогао другоме? Колико би твоја реч пружила утеху, твоје дело улепшало некоме дан или чак спасило живот? Да ли си се питао шта је највише што можеш постићи? Не. Само си жалио сâм себе, тешио сам себе, и, гле чуда и парадокса, у ствари си у тој великој мржњи према ономе што јеси – исувише, исувише волео себе. Ниси био храбар и ниси ценио мој дар, а он, веруј ми, итекако вреди. Ма колико ти се чинио маленим, одредио сам га за тебе промишљено и с разлогом. “ То нам Господ, отприлике говори. Мислиш да ниси довољно добар за другог? Чујеш ли своју мисао? Опет размишљаш о себи, а не о другоме. Са друге стране, није уопште решење волети друге, а уопште не волети себе. Таква љубав не може лако и здраво опстати. Онда себе лако изгубимо, а тада је тешко проценити шта је заиста љубав, јер не ценимо себе као личност. Љубав без свести о значају личности (било то наша, или туђа личност) лако прерасте у идеализовање другог и идолопоклонство. Добар ратник познаје оружје које поседује, поштује га и временом стиче вештину да га употребљава. Вежба и одлази на бојно поље. Тек кад упозна непријатеља, стратегију и изгради вештину, тек кад осети мирис и прашину битке, и насрне мачем - он ће постати храбар. Храброст није слепо уверење о сопственој сили. Храброст је други назив за побеђени страх. Сви се плашимо, само се будале ничег не плаше. Храбри људи се суоче са својим страховима и надвисе их. Опет, ништа без Бога. Свако од нас је јединствен, специфичан, читав један свет борави у сваком од нас. И цео свој живот ми тај свет упознајемо и Богатимо. И најгоре што човек може да учини јесте да каже: „Мени се тај свет не свиђа и не желим га. Хоћу неки другачији“. Али нема другачијег, јер то онда не бисмо били ми. Наше разлике Бог гледа као Своје најдивније светиње. Треба да учинимо највише што можемо унутар наших могућности, а оне су увек далеко веће него што и претпостављамо. Можда нећемо спасити цео свет, бити најснажнији или најумнији људи на свету, али свако од нас може и треба да се стално креће ка својим горњим границама и никада, никада да не стане. Не треба да се питамо да ли ће наше висине бити веће од висине тамо неког другог човека, али треба увек да се питамо: „Да ли је ово заиста највише што могу? Највише што ми је Бог дао да будем?“. Бог не прави грешке. „Волимо Бога, јер Он први заволе нас“ (1Јн. 4, 19). Бог нас воли и с разлогом нам је дао да живимо живот који живимо, са могућностима и шансама које имамо, и дао нам је толико тога; и он Сам нам је рекао „Воли бижњег свог као самог себе“.... Многи други немају ни десетину тога што ми имамо. Постоји разлог зашто је свако од нас овде. Ако мислиш да си веома грешан и слаб, сети се да љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Крени и конкретно пројави своју љубав, разумевајући и Богу приводећи свет који носиш у себи. Поштуј и цени себе, умерено воли себе, јер једино тако твоја љубав према Богу и ближњем може бити зрела и одговорна, и једино тако можеш да се крећеш ка Горњем Граду. Препознај своје жеље, могућности и помери њихове границе. Учини искорак вере. Јер Бог те није оживео да би ти цео свој живот стајао у месту. Ниси камен, него човек Божији. Шта Ви мислите о томе? ( Извор: Марко Радаковић, страница Авденаго https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/ -)
×