Jump to content

.............

Члан
  • Број садржаја

    597
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by .............

  1. Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу, у 13 сати. Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе. Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.
  2. Куповином књиге коју је написало једна девојчица помажемо другој да оздрави. „Суштина живота у мом свету је да знаш да волиш и да будеш вољен, да се свакога дана осмехујеш људима, као што се сунце осмехује теби. У мом свету богат си онолико колико си спреман да даш.” Ово је цитат из прве књиге коју је објавила дванаестогодишња Даница Каралић из Сомбора. Сав приход усмерила је на лечење своје мале пријатељице Анастазије Костић, јер, како каже „Зијин осмех нема цену“. Мислим да би било сјајно да што више људи купи књигу ове заиста талентоване девојчице и при том помогне Анастазијино лечење. Цена књиге је 500 динара али ако је неко вољан може приложити и више јер сав износ иде у хумане сврхе. Овим помажемо једном детету да се што лакше избори са болешћу и помажемо таленат и хуманост другог детета. Позивам све људе чистог срца и добре воље да уплате поменути (или већи) износ као помоћ малој Анастазији, а Даница ће вам послати књигу на кућну адресу. Жиро рачун: 160-6000000006116-34 Да бисте добили књигу усликајте доказ о уплаћеној помоћи и пошаљите Даничиној мајци, путем месинџера на овај профил или вибера на број 0616598140. Осим поменутог износа, наручилац плаћа и ПТТ трошкове по доспећу књиге. Анастазија болује од церебралне парализе, епилепсије и слабовидости. Пошто јој је један део мозга остао неразвијен у потпуности, она има потешкоће са моториком, комуникацијом и видом. Неопходан је и одлазак у иностранство на генестко испитивање како би се дошло до коначне дијагнозе, због бољег и адекватнијег даљег лечења. Анастазија и даље има потребу за медицинским потрошним материјалом и додатним суплементима и медикаментима због споријег метаболизма. Анастазији можемо помоћи поменутом куповином књиге, али и: Слањем СМС поруке: Упишимо 764 и пошаљимо СМС на 3030 Слањем СМС поруке из Швајцарске: Упишимо хуман764 и пошаљимо СМС на 455 Уплатом на динарски рачун: 160-6000000006116-34 Уплатом на девизни рачун: 00-540-0004323.3 ИБАН: РС35160005400004323387 СЊИФТ/БИЦ: ДБДБРСБГ Уплатом платним картицама путем линка: Е-донирај Уплатом са вашег ПаyПал налога путем линка: ПаyПал Више о томе на сајту Буди хуман О Даници Каралић и њеној књизи више прочитајте овде.
  3. "Обраћање министра Шарчевића је обична замена теза. Нико није ни помињао да прети укидање верске наставе. Реч је о томе да ће ново Стручно упутство о формирању одељења довести до драстичног смањења фонда часова верске наставе, до њене минимализације и престанка радног односа за 40 до 50 одсто вероучитеља", – каже за Данас Александар Милојков, наставник верске наставе у Земунској гимназији, коментаришући саопштење Министарства просвете у коме се тврди да Стручно упутство за наредну школску годину „не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група“. Према сазнањима Данаса, саопштење Министарства је уследило након обраћања званичника Српске православне цркве министру просвете Младену Шарчевићу, а Стручно упутство је било тема и седнице Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Очекује се и ново обраћање црквених званичника министру, а у црквеним круговима се незванично помиње да ће упутство о формирању група бити повучено. Министарство је пре неколико дана саопштило да је Правилник о формирању одељења и група годинама исти и да се ништа није мењало у методологији рада, те да ново Стручно упутство садржи само „прецизнија објашњења“ на који начин школе могу да формирају одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. „Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи и у свакој ситуацији ће се водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број, могу имати верску наставу у објекту где се школују“, пренета је у саопштењу изјава министра Шарчевића, која није умирила вероучитеље. – Ранија упутства су одређивала једино минималан и максималан број ђака у једној групи, од 15 до 30 ученика. То је значило да су школе формирале групе за верску наставу већ и са 15 пријављених ученика. Међутим, у спорном новом упутству од школа у Србији се изричито захтева да се групе за изборне предмете/ програме формирају према највећем могућем броју ђака у једној групи – 30. Дакле, ако се у некој школи за похађање верске наставе пријави 150 ученика, више неће моћи да се формира 10 група од по 15 ђака, него пет група од по 30 – појашњава Александар Милојков. Он додаје да је ново упутство за формирање група штетно јер ће фонд часова верске наставе бити преполовљен, што ће 50 одсто вероучитеља у Србији оставити без посла, али и без икакве помоћи државе, будући да они нису запослени на неодређено време. Поред тога, биће нарушен квалитет наставе. – Верска настава неће моћи да буде део редовних часова, већ ће морати да се одржава у смени супротној од оне у којој ђаци похађају обавезне предмете, односно или пре, или после редовне наставе. То ће изазвати низ организационих и других проблема школама, вероучитељима, али и самим ђацима. У пракси то ће значити да ће се ђаци опредељивати за онај предмет на којем наставник захтева мању редовност у похађању наставе, као и мању заинтересованост самих ученика – сматра наш саговорник. Вероучитељи траже да се из Стручног упутства избрише спорна формула за одређивање броја група за верску наставу и грађанско васпитање или да се у том документу јасно и недвосмислено истакне да правило по којем се укупан број пријављених ђака за изборни програм/предмет мора делити са 30, не важи за поменута два предмета. Да постоји реална претња да део запослених у просвети од јесени остане без посла указује и Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије. Она за Данас каже да нису угрожени само вероучитељи и наставници грађанског васпитања, већ и наставници другог страног језика и изборних предмета/програма. – Нико не може да израчуна колико би људи могло да остане без посла јер се до 15. јула саопштавају жеље и не зна се за шта ће се ученици определити. Кључна промена у новом Стручном упутству је да се групе не формирају на нивоу одељења већ на нивоу разреда. Министарство тврди да ништа није промењено већ да је само појашњено, али је ту много нејасноћа. Ако опредељење не буде пола-пола не знамо шта се десити са групама које ће имати мање од 15 ученика. Министарство каже пишите захтев, а ми ћемо га размотрити, али са терена имамо информације да неко прође боље, а неко горе. Ми заправо не знамо који је критеријум да се неком призна група, а неком не – истиче Јанковић. Из Министарства просвете до закључења овог издања Данаса нисмо добили одговор на питање да ли је оправдана тврдња да ће један број наставника верске наставе/грађанског васпитања, другог страног језика и изборних предмета/програма остати без посла јер ће се применом новог Стручног упутства у неким школама смањити број група. На питање да ли имају сазнања да би један број наставника другог страног језика могао да остане без норме због примене Стручног упутства о формирању одељења и група, у Друштву за стране језике нам је речено да им је тај проблем одавно познат и да се и ове године суочавају с њим. Кажу да очекују објашњења у вези са применом упутства и да су у контакту са Министарством просвете, Заводом за унапређивање образовања и васпитања и Националним просветним саветом и да ће с представницима тих институција разговарати средином следеће недеље. Izvor: DANAS
  4. Захваљујући Поукама и њеном сину Животију моји текстови су успели да продру до већег броја људи, и ја ћу остати оцу Ивану и целој администрацији вечно захвалан на томе. Да не спомињемо пријатељства и свесрдну помоћ. Али се слажем да је време да се Поуке гасе, изгубиле су првобитну драж. Као кад гледате серију којом сте у почетку одушевљени, али којој опада квалитет из сезоне у сезону и пожелите да се заврши док није целокупна прича уништена. Форум, по свему судећи, јесте превазиђена форма. Људи све мање имају културу комуникације која би била у складу са основним хришћанским, ма и људским начелима. Праћење свега овога изискује огромне живце и давниих дана сам одустао од тога да будем администратор јер људи некад заиста не умеју да се понашају. Оцу Ивану свака част што је и оволико издржао, многи нису ни свесни колико је ово огроман, огроман посао. За сав труд добијеш понекад тапшање по рамену (можда) и озбиљне прекоре уколико промакне непримерен текст неког члана. Да не спомињемо недостатак било какве финансијске подршке или помоћи. Иако је ово крај једног дивног поглавља, и помало сам тужан због тога, мислим да ће се отворити неко сасвим другачије и, надам се, успешније поглавље у мисионарењу људи добре воље из Цркве. Било би идеално кад би врх Цркве препознао вредност тих пројеката али се плашим да ће се све завршити са овим ретким тапшањем по рамену и честим прекорима. Кад мисионарите на интернету, неки кажу: "Браво", неки започињу своје теорије завере и нападе због "новотарства", а не дао Бог да кажете коју оштрију реч. Скоро нико вас не пита где и како живите, треба ли вам помоћ, а дефинитивно никада нећете добити било какав конкретан напредак у својој служби. Јер има много завидних и оних који интернет не сматрају никаквим мисионарењем. Јер, јелте, радите по својој вољи и љубави према Цркви, Бог ће то наградити, ако вреди, не мора нико други. Гасити Поуке. Моја пуна подршка.
  5. Pриредбa посвећенa нашим светитељима, из 2018.г. коју су припремили васпитачи Јованка Вукасовић и Биљана Мајсторовић, уз клавирску пратњу васпитача приправника Марије Лазић.
  6. Предшколска установа "Лане Алексинац". Приредба посвећена Св Ћирилу и Методију одржана 24. маја 2018. године.
  7. КОРОНА И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА!!! Многи повезују пандемију са описаним догађајима у Светом Писму, те предвиђају устоличење Антихриста, жигосање знаком звери и скори Други долазак Господа Исуса Христа. Говорећи о последњим временима, Христос је рекао: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам!” (Мт.24,36) Сваки онај који сматра да су последња времена управо сад пред нама, нека прочита ову реченицу колико год пута је потребно да би најзад схватио: ти то не знаш и ти то не можеш знати. Теби то није откривено. О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац. Тек кад Христос други пут дође знаћемо да смо живели у последњем времену света којег познајемо. Тек онда ћемо заиста знати да почиње Преображен Свет. До тад, језик за зубе и смирење у срце. Уместо да се радујемо Богу, ближњима и животу, многи улазе у разна теоретисања, страхују од предстојећих ужасних временâ, и уместо да свуда виде прилику да се пројаве као људи, они свуда виде нељуде и Сатанине сужње. Скоро две хиљаде година, колико хришћанство постоји, многи би наслућивали последња времена кад год би се дешавала нека радикална промена у свету. Већ је прва генерација хришћана сматрала да је њихов први прогонитељ, Нерон, управо тај Антихрист. Па би титулу „пребацивали“ наредним прогонитељима. Године 999. западни хришћани су, тумачећи буквално неке библијске цитате, сматрали да ће баш 1000. године Христос доћи други пут, те су многи занемарили пољопривредне и друге послове (зашто би радили кад им ускоро неће бити потребна ни храна, ни новац?). И тако је 1000. година упамћена по великој глади. Током индустријске револуције многи конзервативни хришћани су у променама видели знаке последњих времена, неки Руси су након Октобарске револуције сматрали како се Антихрист устоличио, а светски ратови су донели сличне слутње. Скоро свака већа историјска промена је доносила ново тумачење Светог Писма и ново предвиђање краја. То је секташки, а не православни начин тумачења Христових речи. Главни начин манипулисања је страх и то секте одлично знају. Секте упру прстом у „непријатеље“ и убеде нас да смо „само с њима безбедни“, јер код њих је спас. Црква то не ради. Ако и критички тумачи знаке времена (што је њена одговорност да чини!), она никога не демонизује, не прети страхом од Антихриста или глобалних завера. Црква не призива страхом, него љубављу. Хришћанин, на крају крајева, нема потребе да се плаши. Ако смо узели свој Крст, изнећемо га до краја, ма какво време дошло. Ако дође Антихрист, он није и не може бити већи од Христа. Ако дође велика туга, ми смо со свету, сведоци и служитељи Радости Неисказане, Живота над Животима. Чему фрка? Бићемо људи какви смо одувек призвани да будемо и ништа и нико то не може променити. Нарочито у овим временима, кад свуда владају паника и немир, последње што хришћани треба да раде јесте да „доливају уље на ватру“, да причају о томе како сад следе и остали јахачи апокалипсе, итд. Ми смо и као хришћани призвани да критички и трезвено тумачимо стварност. Не морамо сви имати идентичне идеје, ни схватања (уколико се то не тиче суштине наше вере). Али у савременим искушењима многи, у жељи да разбуде успаване, буду сувише гласни и сувише панични, преувеличавајући опасност или је сасвим измишљајући. И уместо да неког покрену на делање у љубави, још више га удаље од људи и света. Замислите да је Христос дошао међу болесне телом и болесне душом, и да им је говорио како ће свет патити у агонији, и како морају да се причувају, да не би отишли у пакао. Али он је болесне лечио, прилазио им, помагао, тешио, опраштао, подизао с постеље и подизао са дна живота у греху. Волео их је. Да, некад је у тој љубави и указивао на опасности, јер смо сви одговорне личности. То је све што и ми треба да чинимо. Да друге волимо, у љубави им помажемо, доносимо им Радост, а опомене изричемо опрезно, ретко и веома пажљиво, само да бисмо разбудили успаване. Никад да бисмо их гурали у панику. Не паничимо. Христос је међу нама. (Марко Радаковић)
  8. Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пешачи ка Острогу. Са њим путују и Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који им представљају логистичку подршку. За своје путешествије спремали су се више од месец дана и на свом путу ка Острогу сутра ће посетити манастир Милешеву. Ова група кренула је у молитвени ход 9. фебруара, а тренутно се налазе у Мрчајевцима. Извор: Србија данас
  9. Пастор Лаван Андими из Нигерије је славио Бога у видео који су послали терористи захтевајући откуп. Екстремисти покрета Боко Харам су га погубили одрубивши му главу. Борци за људска права су осудили смрт пастора. Отмичари су захтевали 2 милиона еура, али његова локална црква је успела да скупи свега 5.000 еура. Андими није једини хришћанин тако убијен. "Исламска држава" је недавно објавила снимак у којем дете-војник убија заробљеног хришћанина. Дете је објавило да "неће стати све док не освете сву крв што је проливена". Прошлог месеца је објављен и снимак убијања 11 хришћана. А Нигерија је дванаеста земља по реду, када је реч о прогону и опасности по хришћане. Опширније на овом линку: Christian post
  10. Недавно су портали "Политикон" и "Директно" објавили занимљив текст у којем се говори о наводним мрачним, завереничким тајнама Епископа Бачког Иринеја и људи око њега. Текст можете у целости пролчитати овде. Запажања о закључцима овог чланка. 1) Епископима, вероватно у знак великог, хиперболичног поштовања аутор даје надимке као да су ликови из епске фантастике. Тако надену епископу бачком надимак Недодирљиви, највероватније због тога што га овај чланак није уопште додирнуо и не ферма исти пет посто. 2) Аутор претпоставља да епископ Иринеј бачки има своју ОЗНУ која шпијунира клирике и монахе, да се ко њему не би успротивио, јер епископ, знате, страхује од завера, политичких интригâ, атентата, отрованог вина. Но, ни то није довољно, већ има своје БОТОВЕ, то јест, људе који су плаћени да о њему говоре похвално. Јер један епископ веома држи до своје популарности, гризе се ако је неко дислајковао његов текст и не може ноћима да заспи уколико неки Станимир на форуму Политикона напише за њега да је новотарац. Зато већи део новца са црквеног таса даје једном мрачном типу, Жељку Ињцу, да одговара на поруке разних Станимирâ и подиже свом епископу рејтинг, јер позиција једног епископа зависи од тога колико има лајкова и шеровања по друштвеним мрежама. 3) На црквеном сајту Поуке могу се прочитати веће гадости и погрднији изрази него на неком порно сајту, каже текст. „О свему овоме се дуго ћутало, али коначно је дошло време да се истина изнесе на видело и да се ствари назову правим именом.“, вели аутор истичући своју просветитељску и спасоносну мисију. Аутор исказује убеђење да је сајт сигурно под вођством епископа „Недодирљивог“, чим га тамо не мрзе. 4) На послетку, поново се осврнувши на епископа бачког, оптужује истог за „сплеткарење, подметање, шпијунирање, изградњу култа личности“, и при том као водећи доказ за све те оптужбе наводи чињеницу да га је омражена керберчина Жељко Ињац бранио на порноликом сајту Поуке. Вели да ђубре Ињац покушава да дискредитује свакога ко покуша да дискредитује Иринеја и то је непобитни доказ његовог плаћеништва и ботовања. 5) Све у свему, одиста интересантан текст са очигледно непристрасним запажањима једне уопште неисфрустриране особе. Портал Поуке
  11. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици обављено је прво крштење транс особе уз благослов митрополита Амфилохија. Како је за Стандард казала председница ЛГБТ Форума Прогрес Бојана Јокић, у питању је Вук, транс момак који још увијек није комплетирао целокупну транзицију. "Веома сам срећна и поносна јер се мој драги пријатељ Вук крстио. Митрополија црногорско приморска, уз благослов митрополита Амфилохија, показала му је раширене руке. Вуку у крштеници стоји име које је сам изабрао, а не оно које му је додијељено рођењем", казала је Јокић. Према њеним речима, Црна Гора онемогућава промену имена и родних ознака у званичним документима, док се не комплетирају све фазе процедуре прилагођавања пола роду. "Од хормонске терапије, са свим свим пропратним операцијама. Главни процес транзиције је доња операција. Она још увијек важи за круцијалну у поимању промјене пола", појаснила је Јокић. Она наводи да је Митрополија овим симболичним кораком, направила невероватно прогресиван корак прихватања и потврде идентитета често најугроженијих међу нама. Овај невероватан потез Митрополије црногорско-приморске мало је ко очекивао. Често се у нашој земљи потенцира назадност религијских институција, али како каже Јокић, јучерашњи догађај доказао је управо супротно. У овом случају црква је показала да је спремна за загрљај, за сву своју децу, закључује Стандард. Извор: Стандард
  12. (Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.) „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.» Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог. Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује. Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње. Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно. Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно. Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога. Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине. Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума? Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити. Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице. То је тек наша срамота. Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај. Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством. Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна. Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин. Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. Ко год и како год је потурао. (M.R.)
  13. У суботу, 19. октобра у Дубаију је одржано Интернационално такмичење менталне аритметике у склопу светског Браинобраин програма који сада већ три године послује и у Србији. Малишани из наше земље први пут су били учесници тог такмичења, а међу том децом нашао се и Ненад Димитријевић из Инђије. Са непуних 7 година, Ненад је сабирао и одузимао по 5 једноцифрених и двоцифрених бројева у низу за само три минута и показао невероватну брзину и тачност, те се кући вратио са трофејом – највреднијом наградом коју је могао освојити. У такмичењу је учествовало скоро 3000 деце различитог узраста из целог света, али нашег Нешу то није спречило да кући донесе трофеј, шта више изгледа да је деловало и подстицајно! Ненад тренутно завршава четврти ниво ‘Brain o brain’ програма, односно и множи и дели задатке, а убрзо почиње и пети ниво. Извор: Инђијатива
  14. Албум Веродар је музички пројекат Канцеларије за Верску наставу. Стваран је са благословом Епископа Шумадијског Господина Јована и подржан од Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Циљ му је подржавање младих и талентованих људи а нарочито деце школског узраста.
  15. Неко је као замерку хришћанству навео вернике који се тобож добровољно понижавају, у чему виде манипулацију клира. Не одобравају наше клечање (поклоне) у цркви, тугу због греха, „потчињеност“ свештенству. Многи сматрају да хришћанство погрешно представља Бога као Неког од кога треба да стрепимо, пред Њим клечимо, стално га мољакамо. Називамо се слугама Божијим што значи да Га видимо као неког деспота. Такво богослужење унижава човека, а Бог, уколико би постојао, то сигурно не би желео. Разјаснимо ово. Ми нисмо слуге („раби”) у ропском смислу. Спремни смо да најближима служимо у љубави, својим временом, трудом, делима. На извесни начин, пријатељи су једни другима слуге. Христос је рекао: "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима" - Јеванђеље по Јовану 15, 15. Хришћани се не сматрају робовима, већ децом Божијом. „Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!” Рим.8,15. Зато Га називамо нашим Оцем. Зато нам је дао могућност да преко Његовог Сина с Њим будемо једно, обожени. "Богови сте и синови Божји", Пс. 82, 6. Страхопоштовање које осећамо пред Богом је попут оног које осећамо према родитељима. Кад сагрешимо, тугујемо јер смо изневерили Родитеља, а не дрхтимо само у страху од казне. У обредима славимо Бога као Творца и нашег Пријатеља и Родитеља. Не видим ништа понижавајуће да клекнем пред Оним који ми је дао све. То не чиним јер је Њему потребно да Га обожавам, већ јер је мени потребно да Му се захвалим и не заборавим да сам честица у универзуму, а Он ме свакако воли и помаже. Зато и молимо милост. Знамо да је Бог свакако милостив али се не намеће човеку, молитва је показатељ нашег прихватања Божије милости. Савремени човек мора да схвати: колико год велик био, без Бога и ближњих сви смо мали. Служење није тек неко понижавање, то је спремност да Бога и ближње ставимо испред себе, и то чинимо у љубави, као слободне личности, са свим својим даровима. А не као безлични и слепо покорни. Тако хришћани служе својој породици, целој Цркви, земљи. Ту, дакле, није реч о некој потчињености поповима, како многи кажу. Хришћани служе локалној цркви коју предводи свештеник/епископ, служе једни другима и Богу. На том принципу се служи Литургија(– служи, а не „обавља” или „одржава”). Свештеник каже: „Мир свима”, народ одговара: „И духу твоме”. Неко је свештеник, неко појац, неко почисти храм, неко звони, сви учествују у молитви. Дарови су различити, али служење је исто. И свештеник, и епископ, и народ служе Богу али и једни другима (Цркви). У здравој породици нема слепе потчињености, али мора бити послушања у љубави. Притом се поштују свачије могућности и способности, међусобно се испомажемо и усмеравамо ка заједничком али и личном бољитку. Није зато чудно што се породица назива малом црквом, или црква великом породицом. На крају крајева, зар је толико ужасно, модерни човече, бити спреман на понижење зарад другог? Ако ниси спреман на такво понижење, ти ниси спреман да волиш. Христос је то показао, оправши ноге ученицима, али је и искусио због нас, на најболнији могући начин. Кад неког волиш, твоја умишљена величина се смањује и остварује се она права, истинска, једина. Прилагођаваш се, мењаш, жртвујеш, болиш, трпиш, дајеш себе и не тражиш ништа да ти се врати (1.Кор. 13). У овој епохи где преовладава самољубље, где човек поставља самог себе као центар свог живота, није згорег упознати се са хришћанском праксом. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се”. Лк. 18, 9. Неко ће рећи како постоје хришћани који не служе другоме, већ себи и својој молитвености. Таквима је Христос давно рекао да су на лошем путу, јер је немогуће волети Бога кога не видимо, а не волети брата кога видимо. Такође смо свесни оних који се горде својом „хришћанском побожношћу”, па и својом слепом послушношћу духовнику. Немојмо бити слепи ни у чему, нарочито не у у послушању. Заживела је у монашким круговима изрека „Послушање је веће од поста и молитве”. Јесте, кад је послушање пројава љубави, кад је мотивисано љубављу и усмерено ка њој. У супротном, то је бежање од одговорности и бескичмењаштво. Љубав је већа од поста и молитве. И не заборавимо да, иако можемо да на њу утичемо, нашу истинску величину не познајемо ни ми, ни они око нас. Није понижење оно што други дефинишу. Само нас наш грех може заиста понизити, и само Бог узвисити. Марко Радаковић, извор Авденаго
  16. Појавила се нова апликација која необично реално приказује како ће особа изгледати кад остари. У човеку се јави низ необичних осећања кад види себе као старог. Буде узнемирен јер схвати да ће остарити, ако му Бог да. Осећа нелагоду јер је технологија толико напредовала да више не разликујеш истину од илузије. Насмеје се свом матором лику и забавља остарелим одразом. Опет, иза тог смеха чучи необичан и до краја нејасан страх. Али треба размишљати о том одразу, са или без апликације. Кад заиста види колико време никога не штеди, и како су старост и смрт неминовне, човек научи више да цени садашњост. Ако Бог да, остарићу и крећем се ка томе. Нећу више бити ни леп, ни снажан, ни способан колико сам данас. Можда ћу бити мудрији, али шта ако та мудрост дође сувише касно? Један свештеник је повео породицу да изаберу његово гробно место. Њему није уопште важно где ће бити сахрањен али породица ће обилазити његов гроб, нека одаберу. За њих је ту поставио и клупу, али је и сâм долазио. Седео би на клупи, гледао земљу која ће једног дана, баш ту, чувати његове кости и размишљао о животу. О томе шта му је чинити. Док још има времена. Узимамо ми време, па и живот, здраво за готово. Христос је говорио да ће Његов Други долазак бити изненадан - човек не би спавао кад би знао да ће му те ноћи доћи лопов (Мт. 25,13). Толико треба да будемо будни. Као што не знамо кад ће доћи Христос, не знамо ни кад ће нас призвати Себи. Можда сутра, па ни не доживимо да видимо колико је апликација погодила. Од силних планова, бригâ, стрепњи често не видимо оно што нам је испред носа. Живот у свој својој лепоти. Не говорим да не треба правити никакве животне планове, нити да је свака брига лоша. Ко воли - бринуће се, и Господ се бринуо. Али постоје различите бриге, важно је да не дозволимо да нам оне преотму живот. (Мт. 6, 25-33) Неки кажу да једина брига која мора остати вечно жива јесте брига за спасење своје душе. Мени лично то звучи себично. Једина брига која мора остати вечито жива јесте да ли смо заиста волели Бога и ближње, и да ли смо учинили све што је до нас. А Бог ако ме спаси, хвала Му; и ако ме не спаси, хвала Му, учинио је то с разлогом; хвала Му, дао ми је шансу. Не волимо људе да би нам се душа спасила. Волимо људе и не тражимо разлог. Тако је и Бог нас заволео. За оне који су већ стари, па им апликација и не треба, немам ништа другачије да кажем. Ако су добро схватили животне лекције, вероватно су свеснији шта је живот и колико вреде његови ожиљци и његове радости. Разбуђени су, још више се радују животу и цене тренутке као светиње. То се најбоље види кад се осмехују унучадима. Ценимо живот. Кратак је овде. Извор: Авденаго
  17. Не знам зашто се полази од претпоставке да (само)критичари не убрајају себе у целу ту причу. Основна грешка модерних теолога и свештенослужитеља је "ви" теологија. "Ви требате ово, ви требате оно". Грозим се тога, мени је то поповање. Кад се тумачи Јеванђеље нема повлашћених. Христове речи се односе на све, па и на свештенике, теологе, итд. На њих прве. Никакав бих ја био и човек и хришћанин кад бих истицао своје врлине по друштвеним мрежама, да бих задовољио слушаоце и да би они знали да ли се придржавам ствари за које се залажем. То Бог зна и вреднује. Мене лично што се тиче, нисам учинио довољно, и ово "ми" стоји ту с дебелим разлогом. Не очекујте од беседника да буде савршена морална особ. Да не осећа личну потребу за променом, не би умео да подстакне ни друге на њу, зар не? А што се тиче овог последњег, не треба се сувише силити, можда само мало, корак по корак, као у теретани. Купи човек просјаку бурек, пита за здравље, расприча се о времену, донесе неки одевни предмет... Људскост је важна, добра намера, искреност, а не потенцирање неке моралности. Свако добро.
  18. Некад ми се чини да смо озбиљно промашили смисао, драги моји православни хришћани.Знамо кад се пости на води, а кад на уљу, а не знамо како нам се осећа пријатељ. Знамо наизуст десет Божијих заповести, а не знамо име просјака испред цркве. Неки не знају ни имена првих комшија. Цитирамо свете оце и каноне, и то углавном док упиремо прст у нечији грех, а Свето Писмо стоји на полици са слојем прашине по себи. Жене у храму носе мараме на глави и трачеве на уснама.Многи у цркву одлазе „по бадњак“, „по врбицу“, „по водицу“, као да је то продавница некаквих реликвија, а ретко ко одлази у Цркву Христу и ближњима.Чешће обилазимо манастире него ближње, чешће спомињемо Бога него што чинимо Његова дела. Кад бисмо сви само једно време заћутали и пустили да делима пројављујемо Јеванђеље! Наше речи су постале далеко веће од нас самих.Расправљамо о затвореним или отвореним дверима, док наши најмлађи приступају сектама. Држимо се слепо традиције, неснађени пред модерним изазовима, одбијамо да прихватимо да је вера жива, увек нова у новим околностима, а опет увек иста: као што је Христос увек Нов и увек Исти.Имамо веру довољно снажну да у току Страсне седмице не једемо скоро ништа, али нам је проблем да позовемо гладног на ручак или бар на бурек.Слепо ћемо пратити форму и сасвим занемарити смисао.Залагаћемо се за суздржање од супружничких односа у све посне дане, и упоредо ћемо плакати због пада наталитета и мало српске деце, али и стићи да осудимо сувише младу мајку. И док сви знају у које дане у години се не сме водити љубав, или пити вино, нико не спомиње у које дане би требало нахранити гладног странца или посетити болесне у болници.Више ћемо слушати духовника него свој Богом дан слободан разум, а све из кукавичког страха од доношења сопствених одлука и у необичној склоности да стварамо идоле од свештенослужитеља. Многи не желе да прихвате да је духовник ту да нам пружи смернице и савете, они желе да буду сасвим потчињени његовој вољи, да би могли порасти у својим очима као велики послушници. Ко год даје одговоре у духу Христових речи али прикладније садашњем времену и околностима, биће проглашен новотарцем, пинк православцем, екуменистом и паметњаковићем. Јер лакше је осудити другог него одступити од свог учауреног мишљења и педаљ. Историју глорификујемо и идеализујемо, садашњост презиремо и од ње бежимо. А свако време носи своје изазове, свака епоха има своје свете и грешнике, и оне који шетају по граници између њих. Не опраштамо, не дарујемо, не тешимо, не радујемо се, завили смо се у црнину, изоловани од света којег сматрамо непријатељем. Осуђујемо оне који другачује верују у Христа, везујући их за грехове њихових предака. Осудићемо све што не разумемо или је другачије, било да је реч о музици, филму, причи или друштвеном покрету. Грешнике одбацујемо, уместо да их пригрлимо, приближимо Христу и усмеримо ка промени.Потребити су нам сметња, али им некад учинимо из осећаја дужности и морала, да бисмо били задовољнији собом, али ретко им прилазимо у љубави.Упркос свему, жива је Црква јер има истински живих хришћана. Оних који имају радости, отворен ум и срце, пружене руке. Поразно је што су они мањина, а опет, Бог тако не гледа. Никад није правио рецке пред Путиром, Он зна ко му прилази и с каквом љубављу. Ти и такви – они су светлост свету, со земљи.Многи су промашили смисао али не сви. И зато има наде. Иако се трудимо да друге наведемо да иступе из својих заблуда, иако жалимо због њих, не смемо сувише да се обазиремо на туђе странпутице. Тиме бисмо постали они који упиру прстом. Кад не можемо да их наведемо на промену, можемо да се за њих помолимо Богу и радије да размислимо шта ми можемо да учинимо.Посматрам себе и питам се где ја да усмерим своје кораке. Молим се добром Богу да препознам своје дарове и могућности. Да не изневерим шансе које ми свакодневно даје. Да Га препознам у људима које срећем. Молим се, да у тој борби никад не будем сам, јер сам не могу. Никуд без Њега и никуд без мојих ближњих. Некад ми се чини да свакодневно откривамо смисао. Некад нам измиче из видика, осећамо се усамљено и изгубљено, а некад је смисао толико близу да га можеш осетити, додирнути, доживети.Биће све добро.Христос је међу нама.
  19. Да ли је медитација спојива са хришћанством? У последње време је у нашим крајевима све више заступљена далеко-источна „духовност“ која је код нас продрла преко јоге или New age синкретистичких погледа на свет. Медитацију често представљају као не-религијску, личну методу самоспознаје, досезања хармоније, итд. Али зашто је она неспојива са православним хришћанством? Медитација је заснована на будистичком учењу досезања нирване. По будизму, смисао медитирања је одстрањивање било какве жеље и помисли. Не треба да мислимо или желимо ни лоше, ни добро, потребно је да смо сасвим празни. То је једини начин да прекинемо реинкарнацију, поновно рађање и досегнемо нирвану – непостојање. Живот је по себи лош, страдање и патња. Да бисмо зауставили агонију живота потребно је да немамо никакву жељу, мотив, склоност. Да немамо личност. Ово се суштински коси са хришћанством које сваку личност сматра створеном по лику Божијем, а живот сматра добрим, Божијим даром. Срж саме хришћанске вере јесте победа живота над смрћу, победа постојања над непостојањем. Зато верујемо у Страдалог и Васкрслог Христа, зато је сво наше настојање усмерено ка Њему и вери у живот после смрти. (Зашто тај живот не може да буде реинкарнација неком другом приликом.) Медитација постоји у сличним облицима и у другим религијама, као што је хиндуизам, и поменута њу ејџ идеологија, али је овакво, будистичко значење данас најзаступљеније. Али - да ли може постојати добра медитација? Сама реч „медитација“ долази од латинског meditari што означава промишљати, контемплирати. Православно хришћанство познаје созерцавање, промишљање срцем. То није толико интелектуално прегнуће, колико прихватање Божијег Промисла, пребивање у Његовој близини. Особа искуствено доживљава и прихвата Божију љубав. Исак Сирин сматра да људска природа постаје способна за истинско созерцање тек када се практиковањем врлина очисти од страсти. О томе је писао Свети Јован Лествичник, на томе се темељи исихастичка теологија. Наравно, условно можемо назвати медитацијом и размишљање, у молитвеном духу, о Божијем плану за свет и нас лично. Како је мој лични живот повезан са великим Божијим интервенцијама кроз историју? Шта Он жели од мене? Да ли се правилно служим Његовим даровима? Да ли сам и како сам погрешио? То су све питања која човек треба себи да поставља. Ово порађа мотивацију на делање, промену, али смо уједно и помирени са животом јер прихватамо Божију вољу, осећамо да смо у Његовој близини (созерцање). Из свега овога је јасно да је сваки облик православне „медитације“ прожет молитвеношћу и богослужбеним етосом, где је Причешће епицентар и извориште благодати. Православље полази од посебности сваке личности али и од суштинског значаја заједнице. Полази од живе жеље за Христом, пред Кога износимо сав свој труд, страдање, недоумице, љубав, чежњу. Далекоисточна медитација негира, гуши сваку жељу, док православно созерцавање осмишљава сваку жељу, приносећи их Богу. Али највећа жеља је, свакако, сâм Бог. Медитација полази од мог личног духовног мира, смештајући моје лично добро пре Бога који, на крају крајева, не постоји или сам ја сâм бог (њу ејџ). Православље полази од љубави према Богу. Кад би могао да се деси такав парадокс, православни хришћанин би радије био у паклу са Христом, него у рају сâм. И док будистичка медитација полази од намере да се појединац „ослободи“ везаности за овај свет, људе, природу, време – созерцавање усмерава особу да поштује Богом створен свет и пронађе свој смисао кроз делатну љубав према Богу и ближњима. Медитацијом човек бежи од света, живота, па и себе самог; у православљу се човек суочава са собом и животом, осмишљава све Христом, и кроз ту наду се мења на боље. Православна молитва, созерцавање и богослужење, све је узалудно ако се не пројави у конкретном односу према конкретним људима. Човек не треба да одбацује своје жеље. Чак и ако су те жеље лоше, треба их изнети пред Господа, прихватити свој грех да бисмо се суочили са својим недостацима и признали да без Бога не можемо ништа, па ни да се променимо на боље. Никад не треба бежати од себе јер та трка се увек претвори у бесконачно јурење у круг. Треба се суочити са својим недостацима и надвисити их. Зато је и Христос постио, пристао на кушање, признао Свој страх у Гетсиманском врту, пристао на смрт да би је поразио. Поразно је што многи схвату православља као својеврсни бег од стварности. Тачно је да се на Литургији пева, уоквиру песме „Иже херувими“ – „сваку своју животну бригу оставимо“. Али то је зато што смо, претходно, кроз све прозбе, молитве, јектеније, кроз помињања на Проскомидији – све своје бриге и принели Богу. А сада, кад смо сваку своју животну бригу већ Њему принели да их осмисли и да помогне, док се Дарови износе, кад почиње Тајна вечера, ми созерцавамо близину Божију, јер ускоро ћемо се с Њим сјединити. Не приличи да се бринемо „као они који ће примити Цара свих“ у Тајни Причешћа. Дакле, Црква није бег од стварности, она је пуноћа стварности. Богослужење није заборав проблема, оно је молитва, вапај за Божијим присуством целим током ношења нашег крста. Литургија није духовна представа створена да разгали верска осећања, него прилажење и сједињење са Самим Христом. А живот у својој целости није подељен на световно и духовно, већ је сав озарен Божијом лепотом и прожет светом борбом. Најгоре што можемо да урадимо јесте да од те борбе побегнемо. Док говоримо "ом". Марко Радаковић Извор: Авденаго
  20. Хришћани не знају за поделу на „световно“ и „духовно“. Ова подела је производ секуларизованог друштва. За нас не постоји стварност без Христа која стоји уз стварност са Христом. Не можемо прелазити из једне „стварности“ у другу као из просторије у просторију. Свесни смо оних који нису хришћани и њиховог погледа на живот, али верујемо да ни они не би били живи без Божије милости, верујемо да нису ван Његовог Промисла. Немојмо, дакле, гледати на свет кроз црно-белу диоптрију, па грубо супротстваљати „духовно“ и „световно“, у једно се закључавати, а од другог бежати. Црква није затворена у себе, већ отворена ка свету: она има задатак да свет преображава Духом Светим. Црква често проналази јасне трагове Божије љубави у различитим људским судбинама, трагањима, у њиховом стваралаштву. „Дух дише где хоће“ (Јн.3,8), некад и ван граница Цркве, те не можемо и не требамо да одбацимо све не-хришћане. Погрешно је осуђивати свештенике, „духовна лица“ што се понашају „световно“. Шта то уопште значи? Они су удови исте Цркве као и ми. Не постоји „свештена“ благодат, благодат Божија је једна и иста, али се даје људима на различите начине, зависно од њихове службе и њиховог дара (харизме). Сви живимо исту, неподељену стварност. Крст је свакоме другачији али стварност је иста. . Смешно је саблажњавање због свештеника који се купа у мору или слуша хард рок. Саблажњавају се што запева народну песму у порти храма или што у свом дворишту седи у шорцу. Зар треба да се сасвим одрекне свих лепотâ и ситних задовољставâ које нам је Бог дао, да се њима служимо славећи Творца? Једно је грех неумерености, друго радовање Богом даном животу.Једини начин да се човек удаљи од Христа је својевољни пад, тј. непокајан грех. Свет није лош сâм по себи, нити је све оно што нам свет нуди зло. „Виде Бог да је добро“ (Пост.1,31) све што је створио Хришћанство не своди на храмовно богослужење и држање обичаја, нити се оно „практикује“ само на Литургији и при ломљењу чеснице. Хришћани смо на послу и у дому, хришћани смо на улици и у вечерњем изласку. Бити хришћанин не значи да треба да прихватимо одређени, покуњено- „благочестиви“ начин понашања, не значи да треба да бежимо од „света“ и „световног“, занесени само трансценденталним, „духовним“. За ову грубу поделу на „световно“ и „духовно“ некад су криви и свештенослужитељи који сувише истичу разлике, желећи да придобију вернике плашећи их светом. Погрешан приступ. То најчешће чине неки монаси. Монаси имају другачији призив, другачији крст, али ни они не би требали да живе у презиру према свету, већ у љубави и молитви за свет. Презир према свету је јерес. Хришћани воле свет јер је Божији дар нама и радују се јер су свесни Очеве љубави. Они ту љубав сведоче управо волећи Бога, ближње и творевину. Не треба бежати од творевине али се њоме треба служити одговорно, савесно, у славу Божију и на радост ближњих. Зато је у реду кад владика заигра коло или фудбалску утакмицу, у реду је ако свештеник попије пиво са парохијанима. Свако од њих има право да се радује животу, људима, свету, лепоти, укусу, додиру, песми, осмеху, игри, Богу, сусрету. „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио; испуни се земља блага Твога.”(Пс.104, 24) Марко Радаковић Izvor: Авденаго
  21. Седим на аеродрому у Истанбулу, и чекам лет ка Тамо. Касни. На крају је каснио 8 сати. „Да ли си ти нормална?” Врти ми се по глави питање које су ми једни поставили, а другима сам видела у очима кад сам им саопштила где се селим. Поред мене су моје будуће колегинице које видим први пут у животу, а јасно ми је да ће ми оне тамо бити све. Тамо немаш никог свог. Сам си. Преласком прве границе, из Србије у Турску, схватила сам да сам започела померање сопствених, унутрашњих граница. Већ на том терминалу било је јасно да сам једном ногом закорачила у неки други свет. Готово да сам могла да видим ту линију испред себе. Линију између нас и њих. Између хришћанства и ислама. Европе и Азије. Потпуне слободе и строгих правила. После сати чекања, наставак путовања ка Тамо. Како сам се приближавала шалтеру, боје су се око мене мењале, све ми је постајало црње, прљавије, ружније. Сад сам линију прешла, закорачила и другом ногом у тај други свет. Већ тада ми је било јасно да ја Тамо нећу моћи. Точкићи кофера се не окрећу. Сваки разговор је утихнуо, а траке за кофере стале. Успорени снимак. Гледамо се. Они у нас. Ми у њих. Арапи у Европљанке. Православке у муслимане. Њихове абаје у наше мајице. Очи Саудијки вире из уског отвора у наша непокривена лица. Шок. Шок за нас. Шок за њих. Судар два света. Добродошли у Саудијску Арабију. Пазите. Шта говорите. Једете. У ког Бога верујете. Где се крећете. Са ким. Правило број један У ову земљу не можете да уђете лако. Прве туристичке визе су врло скромно, тек крајем 2018. почеле да се издају. Неудате жене не могу да је добију. Ни ако имају рођака овде код којег би у посету. Ако сте неудати, једини начин да уђете је радна виза. Ако у пасошу имате израелску визу, нећете ући никад. Правило број два За унос алкохола и дроге у земљу, прети вам смртна казна. Да сам тога свесна, потписала сам изјаву приликом добијања визе. Једини изузетак су амбасаде које могу добити дозволу за алкохол. Тај пакет алкохолних пића ће освештати хоџа приликом уласка у земљу. Нигде званично у продаји не постоје алкохол и свињетина. Те две речи, не изговарајте пред њима. Правило број три Постоји само један Бог. Алах. Склоните са себе и око себе свако обележје друге вере. Крстић око врата? Забрањено је. Буда на мајици? Не играјте се. Бројаница око ретровизора? Не изазивајте. Иконица на вашем радном столу? Не, не и не. Ово је света земља. У њој је настао ислам. У њој је пророк Мухамед рођен. У њој почива. У њу муслимани из целог света долазе на, за њих најсветије - хаџилук у Меку. Ваш Бог је овде забрањен. Буквално. Правило број четири Овај народ живи ислам. Читав је њихов свет. Њему је све подређено. Живе по његовим правилима. Њихов дан се око њега окреће. Питаће вас да ли сте муслиман. Има ли у вашој земљи муслимана. Зашто не бисте прочитали Куран. Покушаће да вас преобрате. Пет молитви дневно. У време њих, забрањен је рад. Све се затвара. Тад ништа од њих не очекујте. Ако се нађете у том моменту у продавници, остаћете закључани до краја молитве. Или ће вам пред почетак рећи да изађете. Научите кад су молитве, олакшајте себи живот тамо, и уштедите време. Моле се свуда. Где год се у том моменту налазе. На поду тржног центра. Ресторана. Изаћи ће из кола, и молити се на тротоару поред њих. У канцеларији. На аеродрому. Улици. Поред вас. Тад за њих све стаје, и не постоји ништа друго. Не гледајте их, и ни случајно у томе не прекидајте. Правило број пет Свети месец Рамазан. Тад су посебно осетљиви. Тад сва правила помножите са два. Нико вас не тера да постите, али док они не једу и не пију, не смете ни ви пред њима. Не држите ни флашицу воде у руци. Не пушите. Утолите жеђ и глад сакривени од њихових очију. Од изласка до заласка Сунца. Правило број шест Развијте шесто чуло, и добро га ослушкујте. Ова земља је кроз године доживела промене. До пре коју годину, верска полиција је имала апсолутну моћ. Ишли су улицама и контролисали. По потреби и ударали. Да ли се моле у време молитве. Да ли женама вири коса. Шта су једно другом мушкарац и жена који су заједно. Верска полиција и даље постоји, али више немају право да вам тек тако прилазе. Укидањем њихове моћи, одређене стеге су полако почеле да попуштају. Дашак слободе почиње да провејава. Не заборавите. У сваком тренутку имајте на уму да је ово ипак Саудијска Арабија. Можда је неко правило укинуто на папиру, али у главама овог традиционалног народа није. Оно што може, некад не може. Оно што не може, некад може. Научите то да препознате. Кад треба да укочите. Чиме можете да их увредите. Изазовете. На танком сте леду. Пазите добро да не пропаднете. Правило број седам Даме, закон прописује, морате да носите абају. Избегавајте нападну шминку. Избегавајте отворену обућу на јавним местима. Део вашег тела на који ни не помишљате, за њих може бити вулгаран. Господо, то што је ова земља мушки свет, не значи да за вас нема правила. Овде ни мушкарци не показују тело. Не скрећите пажњу бермудама, мајицама без рукава, предугом косом за једног мушкарца или необичним фризурама. Да, ни оне нису дозвољене. Правило број осам Више него игде другде, овде је важно да ли сте мушкарац или жена. Редови за чекање и улази су подељени на мушке и женске. Ресторани на део за породице и самце. Уколико је друштво само женско, седа у породични део. Искључиво мушко, у део за самце. Можете наићи и на ресторане у којима нема тих правила. Правило број девет Физички контакт у јавности са супротним полом је најстроже забрањен. Не грлите се, не држите се за руке, не љубите. Ни у образ, ни у руку, нигде. Не додирујте се на било који начин. То вам је превише строго? До пре коју годину, нисте смели ни да стојите једно поред другог. Мушкарци не би улазили ни у лифт ако је већ у њему жена. Признавале су се само две врсте веза - брачна и родбинска. Ништа треће није било дозвољено. Након укидања верске полиције, и досељења многих странаца, ствари су се помериле с те тачке. Сада вам нико неће забранити да седите са било ким. Али имајте на уму да трагови тога и даље постоје, па немојте ничим да изазивате пажњу. Може да се деси да вас неко обезбеђење или полиција питају шта сте ви једно другом. Ретко, али све зависи на кога ћете налетети. Правило број 10 Забрањено је јавно играње уз музику. На улазницама за концерте, ова забрана је јасно назначена. Овде се на концертима седи. У кафићима се не плеше. Клубови не постоје. Ако вам је до тога, радите то у своја четири зида. Једини направљен изузетак, био је долазак светских звезда 2018. у главни град. Дозволили су јер су знали да ће та слика обићи свет. На том концерту су многи Саудијци и Саудијке играли јавно по први пут у животу. Након вишедеценијске забране, први биоскоп, и то само у главном граду, отворен је у 2018. Позоришта не постоје. Само на приватним плажама намењеним странцима, можете се купати, али не опуштајте се превише. Без топлеса и непристојних купаћих костима. Правило број 11 Не смете баш све да чујете и видите. Медији су под потпуном цензуром. Гледање филмова и серија је посебан доживљај. Многе сцене су исечене. Сваки додир, пољубац, непристојна реч. И најмањи откривен део тела глумаца блурован. Нећете чути ″Божић″ или било коју реч која се односи на религију која није ислам. И то се избацује из сцене. Друштвене мреже су им прозор у свет. Ипак, морате бити лудо храбри да под својим именом јавно пишете о свему оном што у овој земљи не сме да се доводи у питање. Ризикујете да вас поједе мрак. Правило број 12 ″Кад си у Риму, понашај се као Римљанин″. Поштујте их. Не сликајте их. Не упирите прстом. Не додирујте их. Нарочито не супротни пол. Без коментара о исламу. Ни речи о краљевској породици. О овој земљи можете да мислите шта хоћете, држите то за себе. Њихова је, а ви сте само један странац у њој. Правило свих правила: Свих правила ове земље ћете се без поговора придржавати. Тачка. Ана Ђорђевић ИЗВОР: ПОЛИТИКА
×
×
  • Креирај ново...