Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

.............

Члан
  • Број садржаја

    582
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

11 Пратилаца

О .............

  • Ранг
    Марко Радаковић
  • Рођендан 04/23/1987

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Сомбор
  • Интересовање :
    Писање, теологија, кулинарство

Contact Methods

  • Website URL
    http://avdenagom.blogspot.rs/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/?ref=br_rs
  • Crkva.net
    https://crkva.net/Marko

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

Расположење

  • ошамућено
  • Тренутно се осећам ошамућено
  1. .............

    Самосажаљење

    Можда нема себичнијег осећања на свету од самосажаљења. Жаљење због својих поступакâ и погрешних изборâ је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени ни себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог, осим због себе самог, при том стално налазећи оправдањâ да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, Вучић, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо. Углавном особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету, него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да овим кукавичким чином само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар. Скоро сви смо у неком периоду свог живота жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на свој рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу на прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности. Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук, јер избегавамо да прихватимо да смо углавном ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улоге жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба по сваку цену избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи. Могуће да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за променом. И потрчао ја ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се. Блудни син из Христове приче (Лк. 15, 11-32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сурет Оцу, прихвата стање у ком се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста се дешава да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па чак и након Васкрсне Радости они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, ни не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никад није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, чак напротив. Свакако да не треба да се узвисујемо над било ким (што смо чули у причи о царинику и фарисеју Лк.18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики Петак, а да уједно не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога који је Љубав и Снага? Какав је то хришћанин који носи свој крст укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се с њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном: „јадан ја”, или „ја сам најгори од свих”, већ радије: „хвала Богу” и „Господе, знам да си са мном и да с Тобом могу”. У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју Лк.19,1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње. Извор: Блог Марка Радаковића Слични тектови на сличне теме: Да ли да волимо себе? Никога не треба сажаљевати Депресија
  2. Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пешачи ка Острогу. Са њим путују и Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који им представљају логистичку подршку. За своје путешествије спремали су се више од месец дана и на свом путу ка Острогу сутра ће посетити манастир Милешеву. Ова група кренула је у молитвени ход 9. фебруара, а тренутно се налазе у Мрчајевцима. Извор: Србија данас
  3. Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све. Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу. Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану? Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи. Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да ли је успео у томе. Али брат је био ту. Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори. „Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...” Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе. Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети. „... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...” Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао. „Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.” „Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”. Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела. После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно. „Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.” Стари прота је сркнуо гуљај вина. „Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад. „Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.” Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни. „Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?” „Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.” „Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи. „Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.” „Знам... Знам. И како си пребродио?” „Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.” Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено. „Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.” „Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?” „После ћу, дођи, одмори мало.” Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет. „Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана. „Брзо ћу. Јуродива Марта.” „Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!” „Да, као ти.” „Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.” наставак приче прочитајте на овом линку Извор: Блог Марка Радаковића
  4. .............

    Лаж у медијима

    Узалуд сви вулгарни "риалити" програми, бесмислене песме, баналан хумор "јутјубера" и испирање мозга које свакодневно врши капиталистичка машина заједно са политичарима. Човек не може да постане глуп, примитиван и диваљ због спољашњих утицаја. Он то постаје тек кад се томе преда. Уместо што пљујемо по поменутим медијима и згражавамо се туђим неморалом требали бисмо више да говоримо о великим људима и великим делима. О херојима, борцима, доброчинитељима, мајкама, добрим лекарима, добрим учитељима, о свима онима који не пристају да буду део тог полусвета. Следимо њихов пример. Не загледајмо се у туђи пад, но причајмо на сав глас о туђој љубави. Пуно ћемо се лепше и здравије осећати. И лакше ћемо се усудити на благу реч, једноставан гест, лакше ћемо жртвовати своје време и труд за ближњег. Таму не треба негирати јер она постоји. Не можемо се претварати да је нема. Али њу ћемо поразити ако сведочимо Светлост. Никад је нећемо поразити ако и сами мрачимо. Тешко је стање у нашој земљи, тешко је стање и у свету. Ко смо ми, шта смо ми да то променимо? Можемо много. Сваки дан по мало. Наш мудри патријарх Павле је рекао да ће нам бити боље кад ми будемо бољи. Стражаримо над собом. Будимо ту за друге, колико год је до нас. Врлина је далеко већа од греха. Бог је неупоредиво силнији од сатане, смешно је то и поредити. Исто тако је смешно поредити љубав и зло. Једно дело љубави надвисиће хиљаде злочина. Један човек спреман да воли и учини далеко је већи и важнији од хиљаде оних који лажу, краду, убијају. Узалуд и милиони грешника у медијима, око нас, међу нама. Они нису наш изговор, ни забава, ни предмет пажње. Занимају нас у мери наше жеље да се промене на боље али ником се не намећемо. Одговорност да верујемо, надамо се, волимо и по томе поступамо - само је наша. Нико нас не може отровати ако одбијемо да попијемо чашу коју нам нуде. А знамо из које Чаше смо сви призвани да пијемо. И Чијим речима треба да верујемо и по њима живимо. Извор Блог Марка Радаковића
  5. Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар и Водич. Потребан ти је добар пријатељ у Христу уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој. Извор Марко Радаковић Авденаго
  6. Зашто прослављамо Часне Вериге Апостола Петра? Значи ли то да ми обожавамо један предмет, и то симбол ропства? Не заиста. Ми прослављамо слободу у Христу, истинску слободу, ону која превазилази и физичко и духовно ропство. Први противници хришћанства, након што су погубили Светог Архиђакона Стефана и Светог Апостола Јакова, у окове бацају и Светог Петра. Док је Петар био у тамници, Црква се усрдно молила Богу да га избави. Једне вечери долази у тамницу анђео, буди Петра којем вериге спадају са руку. Изводи га из тамнице и нестаје, након чега Свети Петар прославља Бога. (Дела апостолска 12, 1-11) Празник првенствено прославља Бога Који избавља оне који Га воле. Празник је уједно и подсећање да праведници често осете неправду, они који су најближи Богу нису сасвим заштићени од оних који су од Бога далеко, али Господ види, осети и разуме страдање Својих пријатељâ. Сâм Христос је био Страдајући Праведник, Сиромах – Анавим, како су Пророци и најављивали. И Он зато говори: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. Блажени сте ако вас срамоте и прогоне и говоре против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.“ (Мт. 5, 10-11) Овај празник је једно јасно подсећање: ако служимо Истини, будимо спремни да нас убеђују у лаж. Ако се боримо за правду, очекујмо бич неправде. Ако живимо љубав, сигурно ће нас омрзнути. То не значи да не треба да служимо Истини, да не треба да се боримо за правду, да не треба да волимо. То значи да треба да призовемо Бога као Помоћника и Утешитеља, и да с Њим истрајемо на свом путу. Од Христа до данас, познато је да је пут који води у живот вечни узак, а пут који води у пропаст широк. Од трена свог крштења смо пристали на Крст. Ако се одрекнемо Истине, то не значи да ћемо скинути своје окове. Само ћемо их заменити горим оковима, најболнијим веригама, онима које ти се не урежу у тело него у срце, ум и душу. Те су вериге – лаж. Плачимо за онима који су њима оковани. И молимо се Богу да их ослободи тих и таквих верига, јер нема горег ропства ни горе пропасти него кад човек умисли да је слободан, а у ствари робује. Кад мисли да дише, а у ствари се гуши. Кад мисли да живи, а у ствари умире, изнова и изнова. Бољи је било какав прогон, ропство или страдање, него да човек себе самог обесчовечи и обездуши. Ниједно дрво не би пресекло сопствено корење да би се осећало слободно. Ниједно дрво не би одбацило своје грање да би себе убедило како може стајати независно од лишћа, воде и светла. Само човек одсеца самог себе и од Бога и од свог рода, лажући се: слободан сам, сад најзад могу да живим. Нека је сретан празник свима, а понајвише нашем народу у Црној Гори. Ви данас заиста живите овај празник. У својој борби и страдању, томе се радујте. У најтежим оковима човек најбоље открије колико је истински слободан јер не служи лажи. Велик је то Крст и уједно велик благослов. Многи узимају Истину здраво за готово, а заиста слободни могу да Јој певају где год, кад год, плачући и од радости и од туге у исти мах, али знајући да остају слободни и христоносни. Знајући да у тој Песми, Слободи и Истини већ сад литијом крећу ка вечности. Христос је међу нама, браћо и сестре! (Mарко Радаковић) Извор: Авденаго
  7. Пастор Лаван Андими из Нигерије је славио Бога у видео који су послали терористи захтевајући откуп. Екстремисти покрета Боко Харам су га погубили одрубивши му главу. Борци за људска права су осудили смрт пастора. Отмичари су захтевали 2 милиона еура, али његова локална црква је успела да скупи свега 5.000 еура. Андими није једини хришћанин тако убијен. "Исламска држава" је недавно објавила снимак у којем дете-војник убија заробљеног хришћанина. Дете је објавило да "неће стати све док не освете сву крв што је проливена". Прошлог месеца је објављен и снимак убијања 11 хришћана. А Нигерија је дванаеста земља по реду, када је реч о прогону и опасности по хришћане. Опширније на овом линку: Christian post
  8. .............

    Приче иза леђа

    Од свих врстâ и подврстâ прича и приповедака, у свету су убедљиво најпопуларније приче иза леђа. Једни воле добру крими причу, други уживају у хорору или фантастици, трећима су драже романтичне и еротске приче, али увек су биле најпопуларније приче иза леђа. То је, видите, спој свих ових жанрова, а додатну драж им даје то што не знате да ли и колико у њима има истине. Многи су привучени причама иза леђа јер је оговарање нешто што није пристојно да се чини. И баш зато то чине. Кад сопствени живот не испреда неку занимљиву и контраверзну причу (или баш зато што то чини али други не треба за то да знају), онда је најбоље и најлепше преносити полуистине, лажи и мрачне хиперболе о људима које познајемо. Као што бајке увек почињу са „Некада давно...“, тако и приче иза леђа почињу са „Не волим да оговарам али...“. Сваки добар приповедач зна да прво треба проверити упућеност слушаоца. „Јеси ли чуо/ла да је тај и та...?“. Лепота (или наказност) приче иза леђа је и та што она може да расте, да се надовезује, да траје до неслућених размера. Она временом добије свој живот, скоро независно од приповедача! А тек колико приповедача може постојати! Онолико колико је људи на свету! Једини начин да се (можда) прича заврши јесте да дође до онога који је њен главни актер, а који ће испричати како се све заиста десило, а што је углавном досадније и мање шокантно од приче иза леђа. Наравно, може се десити да нико главном актеру не поверује и прича настави да расте и живи, и да има онолико верзија колико и приповедача, па и више. Ретко кад се може сазнати први извор приче иза леђа, оне су као народне бајке, немаш појма ко је први био тако маштовит. У ери електронских медија лажи се преносе и шире брже него икад, али ништа нема такву упечатљивост као сеоска трачара загледана у твоје очи док те убеђује како комшија вара жену са радницама из групе која склања метлице у кукурузима. Могла би се заклети у живу матер да је то истина, и хоће. Јер заклетве дају причама посебан шмек. „Мајке ми, истина.“ „Црко на месту ако лажем.“ Срећом или несрећом, ове речи се обију о зидове и лажови наставе да живе и шире будалаштине (мајке нек им дуго живе упркос заклетви, јер нису оне криве што су родиле безумнике). Тужно је што оговарач можда није измислио лаж, већ је чуо туђу лаж и одмах је прихватио као истину, једва дочекавши да оцрни другог. Тако посредно служи лажи. Признајем да немам толико богату машту и нараторско умеће колико може имати једна сеоска трачара. То је просто невероватно. Не дружим се са трачарама, којег год пола или узраста били. Ако заподене причу о овом или оном, пресечем са „не занима ме“, „па шта, њихов живот“, или мени најдраже: „причај ми о свом животу“. Углавном немају или не желе ништа да кажу. А ја сигурно не говорим о свом животу особи која је склона трачевима. И тако лепо, спонтано, престанемо да се дружимо.Они који оговарају друге углавном су изузетно незадовољни собом и својим животом. Улива им самопоуздање кад се ставе у улогу судије, па могу с неким да пљују туђе недостатке и мане, макар биле и измашатане. Мисле да ће на тај начин умањити друге, а себе узвисити. Мисле да ће тиме придобити уз себе особу пред којом трачаре. Али њима, у суштини, нису потребни живи људи, особе. Потребно им је да створе причу у којој су они бољи, а други гори. Потребно им је да знају да вреде. Иронија је што толиким оговарањем и таквим погледом на људе само срозавају себе и своју праву вредност. Јер човек не вреди онолико колико он мисли да вреди, нити вреди онолико колико други мисле да он вреди. Човек вреди по човештву у себи, по љубави коју другом пројави. По Истини којој служи и Којом живи. У лажи нема људи, нити ће их бити. У лажи остају и нестају нељуди и ђаволи. Обуздајмо језик. Не слушајмо трачеве. Ако ћемо причати о другима, не чинимо то иза леђа. Далеко је више људскости чак и у томе да опсујемо другога у лице, него да га псујемо иза леђа. Ако већ носимо срџбу у себи и ако је не можемо примирити. Реци човеку шта мислиш о њему, дозволи му да ти покаже да није тако. Реци човеку шта мислиш о њему, ако ти је стало до њега нећеш га никада, никада лагати. А ако ти није стало до њега и не желиш да се трудиш, просто се склони и ћути о њему. Најбољи пријатељи увек кажу кад погрешиш и кад си будала. И хвала Богу на правим пријатељима, јер бих, могуће, био сто пут већа будала да ми није њих (ако је уопште могуће да будем гори). Човекова леђа су светиња. Не причајмо ником иза леђа. Нaша леђа нека се повијају само пред Богом, увек и во вјеки. И хиљаде да нас запљуну, Он ће знати колико криво и колико право стојимо. Само се тиме равнамо. Само то је важно. (Извор: Авденаго Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Мт. 5,11 Опак човек замеће свађу, и клеветник раставља пријатеље (Приче. 16,28) Ако ко од вас мисли да је побожана не зауздава свој језик, него вара своје срце, његова је побожност узалуд. Јак. 1,26; Ко твори правду и говори истину из срца свога, ко не опада језиком својим, не чини другом зла и не ружи ближњег свога... неће посрнуту довек. Пс. 15, 2-3; Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. Еф. 4,29; Устављај језик свог од зла и уста своја од преварне речи Пс. 34,13 “Ко открива тајну, поступа неверно; зато се не мешај с оним који разваљује уста” (Приче Соломонове 20:19). "Безумник се руга ближњему свом, а разуман човек ћути. Опадач тумарајући издаје тајну; а ко је верна срца, таји ствар“ (Приче 11:12-13).
  9. .............

    Вера и поверење 1 (видео)

    Аудио запис са часа Православног катихизиса, СМШ "Др Ружица Рип", катихета Марко Радаковић... Хвала ђацима!! Blog овде Facebook овде Јутјуб канал овде. Nemam autorska prava na sve fotografije ali nisam našao imena pravih autora da ih napišem... ПОВЕРЕНЈЕ.mp4
  10. Кад је отворио капију на адреси Светосавска 83, отац Ненад се затекао у густом мраку. Није било светла у дворишту, ни у отвореном ходнику, само је кроз један прозор допирала слаба светлост сијалице. Унутра је лежала бака Милица у својим осамдесетим, мршава и оболела, али се искрено насмеши кад је у њен дом ушао млади свештеник и поздравио је с „Помаже Бог“. За столом је седела бакина неговатељица, госпођа Вера, која ни сама није била млада, ни најбољег здравља. Водила је рачуна о пет старица у селу. Свештеник је пришао баки Милици, која полако испружи руку. Мислио је како она жели да се рукује, али осети да му слабашно привлачи руку уснама и на крају је пољуби. „Ја вам, попе, немам времена, морам да обиђем још две баке. Овде вам је све.“, наложи Вера пећ до врха, поздрави и оде носећи неко посуђе. Засмрде дим. На столу је стајала погача из пекаре, раније упаљена свећа, шерпица са кољивом и вино. На испуцалим зидовима висиле су урамљене старе фотографије, покварени стари сат, избледела икона Светог Алимпија и старо кандило. „А Ви, бако? Ви сами на слави?“, свештеник седе. „Долазиле су сестричине док је сестра била жива...“, рече старица. Иако јој је лице било пуно дубоких бразда, а суве руке пуне старачких пега, очи су јој биле необично ведре и мудре. Разум је надјачао болест. Имала је благ босански нагласак. „Али доћи ће сутра, вјерујем. Посјете ме с времена на време.“ „Да се ми прво помолимо Богу, па ћемо се испричати.“ „Ето. Beра кандило не упали.“, рече бака и поче дланом да намешта косу, да делује уредније. „Ма ништа, ја ћу.“ Он извади стару, умашћену чашу кандила, те доби инструкције где су фитиљи и уље. Напуни чашу до врха, упали и пође да је врати у обешено кандило. „Имате овде неку... шта је ово, восак? Испод чаше у кандилу је била ова гранчица у воску, да бацим?“ „Не. Немојте још. То ми значи.“ Ненад послуша, постави кандило које се сад благо њихало и одмах упита: „Можете ли ми рећи шта Вам једна гранчица може значити?“ А старица се благо насмеши и уздахну. „Сједите, оче. Сједите. Ви знате да сам ја избјегла из Вишеграда јако давно. Тамо сам била верена. Мислили смо да се узмемо кад рат заврши. Били смо из сусједних села. Кад смо се једном видјели, ја мом Јовану дам јабуку, најруменију коју сам нашла, да поједе. Каже, појешће на путу до куће. И пође. Морали смо ускоро сви бјежати. На путу кроз шуме видимо на тлу гомилицу неких капута, многи од њих крвави. И препознам Јованов капут. У џепу – јабука. Узмем јабуку, да му сачувам док се опет не видимо.“ Бака спусти поглед и протрља око. „То је било четрдесет пете. Чувала сам јабуку, али се почела кварити. Рат се завршио а јабука је сасвим угњила. Од мог Јована ни трага, ни гласа. И ја ту петељку ставим у восак, да бар нешто од јабуке остане. Јер дешавало се да се људи сретну и неколико година касније. Преживе логоре, разна зла и дођу својима. И ту је, ето, стајала петељка, под кандилом. Сјећала сам се Јована сваки пут кад бих кандило палила и сваки пут кад бих се Богу молила. И сијао је с кандилом његов помен и пред Богом и пред Алимпијем.“, ту се Милица прекрсти. „Нисам се удавала, нисам имала дјеце. Не зато што сам имала дужност према Јовану, него... него некако...“ И ту бака не нађе праву реч. Или остаде без речи. А ни отац Ненад није знао шта да каже. Чула се ватра како пуцкета из старе пећи. „Питале ме сестричине да ли да ме сахране са том петељком...“, погледа га бака топло. „А ја им кажем: па што ће ми онда? Ваљда ћу тад најзад срести мог Јована? Шта кажете, оче? Ја ако будем добра, пустиће ме да га видим тамо. То цијели живот говорим себи.“ Међу сликама на зиду, највише је избледео, скоро нестао, лик момчића у грубом оделу који гледа некуд лево, где бака Милица проводи своје последње дане. (Марко Радаковић. Прича је надахнута стварним догађајем. Захвалан оцу Богдану Томићу што је поделио са мном.)
  11. ГЛАВА ДРУГА МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК 1 Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри. Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран. „Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.” Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће. „Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...” „Мислио сам да се нашалим мало, ниј...” „Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...” Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука. Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ. „Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине. „Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана. „Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад. „И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?” Ненад је ћутао. „Чак ни не знаш шта је унутра?” „Неке ствари, шта може да буде?” „Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица пасâ луталица!” „Сигурно су неке књиге.” „Где је наш камион?” „Сад ће доћи.” „Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!” „Да, то су добри људи, и јефтини, нис...” „Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.” „Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.” „Камион је цркао, зар не?” „Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио. „Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!” „Не, само су... залутали.” Ана је дубоко уздахнула. „Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци. „Чешља ми косу...”, бранила га је Софија. 2 Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга. Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град. „Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.” Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања. „Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор. „Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.” „По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.” „Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор. Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком. „Остави то, недеља је.”, рече жени. „Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.” Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке. „Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу. 2 „Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.” „Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад. „А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима. „Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.” „Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту шпаклом вадила траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка. Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи. 3 „Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је. „Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима. „Дођи, лези.” Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах: „Да ли је ово све грешка?” „Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...” „Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.” „Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.” Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај. „Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.” „Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!” „Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и можда чак био и задовољан.” Ненад се збунио. „То је лоше?”, упита. „ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?” „То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад. „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...” Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута. „Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана. „Баш ти хвала, сад се боље осећам.” Ана се насмеја и пољуби га у образ. „Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.” „Да урадим нешто?” „Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.” „У праву си... Ти би била добар свештеник.” „Мислиш?” „Забога, не.” Прво поглавље романа прочитајте овде. Аутора пратите овде. Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело. Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода. Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
  12. Недавно су портали "Политикон" и "Директно" објавили занимљив текст у којем се говори о наводним мрачним, завереничким тајнама Епископа Бачког Иринеја и људи око њега. Текст можете у целости пролчитати овде. Запажања о закључцима овог чланка. 1) Епископима, вероватно у знак великог, хиперболичног поштовања аутор даје надимке као да су ликови из епске фантастике. Тако надену епископу бачком надимак Недодирљиви, највероватније због тога што га овај чланак није уопште додирнуо и не ферма исти пет посто. 2) Аутор претпоставља да епископ Иринеј бачки има своју ОЗНУ која шпијунира клирике и монахе, да се ко њему не би успротивио, јер епископ, знате, страхује од завера, политичких интригâ, атентата, отрованог вина. Но, ни то није довољно, већ има своје БОТОВЕ, то јест, људе који су плаћени да о њему говоре похвално. Јер један епископ веома држи до своје популарности, гризе се ако је неко дислајковао његов текст и не може ноћима да заспи уколико неки Станимир на форуму Политикона напише за њега да је новотарац. Зато већи део новца са црквеног таса даје једном мрачном типу, Жељку Ињцу, да одговара на поруке разних Станимирâ и подиже свом епископу рејтинг, јер позиција једног епископа зависи од тога колико има лајкова и шеровања по друштвеним мрежама. 3) На црквеном сајту Поуке могу се прочитати веће гадости и погрднији изрази него на неком порно сајту, каже текст. „О свему овоме се дуго ћутало, али коначно је дошло време да се истина изнесе на видело и да се ствари назову правим именом.“, вели аутор истичући своју просветитељску и спасоносну мисију. Аутор исказује убеђење да је сајт сигурно под вођством епископа „Недодирљивог“, чим га тамо не мрзе. 4) На послетку, поново се осврнувши на епископа бачког, оптужује истог за „сплеткарење, подметање, шпијунирање, изградњу култа личности“, и при том као водећи доказ за све те оптужбе наводи чињеницу да га је омражена керберчина Жељко Ињац бранио на порноликом сајту Поуке. Вели да ђубре Ињац покушава да дискредитује свакога ко покуша да дискредитује Иринеја и то је непобитни доказ његовог плаћеништва и ботовања. 5) Све у свему, одиста интересантан текст са очигледно непристрасним запажањима једне уопште неисфрустриране особе. Портал Поуке
  13. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици обављено је прво крштење транс особе уз благослов митрополита Амфилохија. Како је за Стандард казала председница ЛГБТ Форума Прогрес Бојана Јокић, у питању је Вук, транс момак који још увијек није комплетирао целокупну транзицију. "Веома сам срећна и поносна јер се мој драги пријатељ Вук крстио. Митрополија црногорско приморска, уз благослов митрополита Амфилохија, показала му је раширене руке. Вуку у крштеници стоји име које је сам изабрао, а не оно које му је додијељено рођењем", казала је Јокић. Према њеним речима, Црна Гора онемогућава промену имена и родних ознака у званичним документима, док се не комплетирају све фазе процедуре прилагођавања пола роду. "Од хормонске терапије, са свим свим пропратним операцијама. Главни процес транзиције је доња операција. Она још увијек важи за круцијалну у поимању промјене пола", појаснила је Јокић. Она наводи да је Митрополија овим симболичним кораком, направила невероватно прогресиван корак прихватања и потврде идентитета често најугроженијих међу нама. Овај невероватан потез Митрополије црногорско-приморске мало је ко очекивао. Често се у нашој земљи потенцира назадност религијских институција, али како каже Јокић, јучерашњи догађај доказао је управо супротно. У овом случају црква је показала да је спремна за загрљај, за сву своју децу, закључује Стандард. Извор: Стандард
×
×
  • Креирај ново...