Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

.............

Члан
  • Број садржаја

    544
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

12 Пратиоца

О .............

  • Ранг
    Марко Радаковић
  • Рођендан 04/23/1987

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Сомбор
  • Интересовање :
    Писање, теологија, кулинарство

Contact Methods

  • Website URL
    http://avdenagom.blogspot.rs/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/?ref=br_rs

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. .............

    Списак грехова

    У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце, пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о својим греховима причамо. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако: „Кајеш ли се?'' „Кајем се.“ Епитрахиљ на главу и разрешна молитва. Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији. Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабости и грехове, те да их пред духовником исповедимо. „Запишите ако је потребно, да не бисте нешто заборавили.” Тако је и било. Свако је имао свој списак и преслишавао се пред одлазак у богомољу. Поједини су своју листу научили напамет. Други су написали пар редова, а трећи дволисницу А4 свеске. Одлазили бисмо на спрат дрхтећи, као да идемо на операцију, или пред страшни суд, а враћали би се са осмејком на лицу: „Ма, ништа страшно.” Друге године школовања некима од нас је засметао овакав начин спремања за исповест. „Понећу списак, па ћу штиклирати, како за који грех добијем опроштај.”, велим ја. Седим заваљен, наслоњен на зид, а ноге уморне од дугог богослужења испружио сам преко три спојене столице. Напољу киша, време тмурно, нас неколико седимо у учионици осветљеној само пламеном кандила које мирно тиња изнад табле. „Пал'те то свијетло, пишем списак, оћорави' скроз! ”, виче Боске из задње клупе и напреже поглед у папир. „Не пали ништа, спавам... ”, Дака се једва чује, заронио је главу у руке наслоњене на сто. „Не палимо, лепо је. ”, слажем се ја. „'Ајд, помаж'те, шта да ставим на списак!? ”, клацка се Боске на столици. Ја му спремно помажем: „Јеси ли ставио: Напио се к'о стока!?'' „'Есам. Види." "А шта ти је ово - комшиница Јасмина, шта то значи?" "Т-то је... О'ш ме ти сад исповједати?", нађе се Боске увређен. Пар тренутака касније, он опет запомаже: 'Ајд ми, Марко, дај да нешта препишем од тебе, имам само четири ставке, срамота.'' „Што, срамота?'' „Испашћу прелесник, као да се не сматрам грешним! Ђе ћу пред исповедника са четири ставке... Кол'ко ти, Лало, имаш?'' „Па... Немам ни ја пуно!'' , поспан је и Лала, игра игрицу на мобилном телефону. Нокиа 33.10, буржуј. „Петнаестак! Али сетићу се још...'' „Ма шта мало... Е, видиш!“, кликће Боске хемијском. „Ти си свет чо'ек, ти се сматраш грешником! 'Ајд ми дај да препишем!“ „О, па не иде то тако!“ „Пих, каки си! Е тачно ми сад дође да нешто сагријешим, па да имам шта причати са чо'еком!“ „Мени је смешно што ми уопште правимо списак.“, кажем ја Боскету. „Као да смо запослени у фирми и сад доносимо листу ствари које смо погрешно урадили. Губи се искреност у свему томе. Чисто сумњам да је блудни син кренуо ка оцу са свешчицом у џепу, у којој је исписао шта је све сагрешио. Не, просто је рекао: сагреших теби и небу, и нисам достојан назвати се сином твојим! Битан је осећај кајања, жеља за променом, свест да си грешан!“ „А чему онда исповест?“, подиже Лала обрве. „Треба да покажеш да си свестан својих грехова! Најбоље тако што ћеш их именовати!“ „Па ти и не можеш именовати све своје грехове, све и да хоћеш! Испаде да си се задужио код Бога и сад имате инвентар!” „О томе се ради.“, уздиже и Дака уморну главу. „Посматрамо грехове као наше преступе, а не као окретање леђа Богу и најближима. Некад ми се чини да више искрености и труда уложим кад треба да кажем другару Извини, погрешио сам. Кад пред њим заиста доживим своју реч или поступак као промашај, као нешто јадно, трагично и отужно. Кад чак и замрзим себе због оног шта сам другоме учинио. Е то је покајање, брајко мој. Онда не мораш пред пријатељем рецитовати због чега се извињаваш, ако то чиниш искрено. Кажеш: Опрости, погрешио сам. И хоћеш, брате мили, у црну земљу да пропаднеш колико ти је криво. И заиста желиш да то исправиш и грешку не поновиш. Тако би требали да прилазимо и Богу.“ Замислили смо се над овим речима. Тишину прекиде прекорни Боскетов глас: „Ма шта баљезгаш ти, Дарко, кад си се ти икоме извинио!? Ниђе везе твоја прича!“ „ Ти знаш, међеде босански!?“, виче Дака. „Не причаш с пола разреда, а тобож се љубите и праштате, сад, пред почетак поста! Ја се све страшио да ће ти неко у томе ухо одгристи!“, виче Боске. „Није да ја не причам с пола разреда, већ пола разреда неће да прича са мном!“ „Па кад се са свима свадиш! А овде дробиш о пријатељству! Ти би треб'о у политичаре, лажеш за медаљу!“ „Идем у попове, исто ти је то!“, шали се Дака. „ 'Ајде, смирите се.“, смејем се. Боске и Дака су имали чудан однос: обојица су имали такву нарав да би стално говорили оно што мисле и увек би рекли човеку истину у лице. Дака, иако самотњак, имао је свој начин да се према другоме покаже као велики пријатељ. Боске, као и сваки Србин из Босне, или је волео људе, или их није волео. Није могло између. Због различитог менталитета, сфера интересовања и другачијег начина размишљања, они се нису никад активно дружили нити се пријатељима називали, али сам стекао утисак да су један другог дубоко поштовали и у ствари били пријатељи. Иако тога нису ни били свесни. „Ја, Дака, хоћу у црну земљу да пропаднем сваки други пут кад уђем у цркву! Што сам све Богу скривио, чудо је да ме муњом не опржи!“ , вели Боске. „О томе ти причам.“, потврђује Дака. „А пропашћу у црну земљу и кад станем пред исповедника и за петнаес' секунди завршим исповијест!” „Ако се искрено кајеш, довољно је и пет секунди!“, велим ја. „Квалитет исповести се не мери количином речи које употребиш! Више се мери плачом који ти испуњава срце.“ Размишља Боске. „Значи, треба да плачем? Шта још, Маркиша, па да ми исповест буде... Баш оно, у фулу!?“, смеје се Боске и помера стиснуту песницу од себе на оно у фулу. „Треба да читаш гомилу акатиста иако не разумеш о чему се ту ради.“, вели Дака. Тајац. Лала гледа Даку испод обрва: „Јел' ти то нешто на мој рачун, Дарко?“ „Ја тебе, Лало, помен'о нисам.“ „Јутрос си ме питао зашто читам молитве пред Причешће ако идем на Литургију где се молимо баш за то.“ „Некад и спортисти узимају стереоиде да постигну бољи резултате.“, зачикава Дака. „Не можеш... Боже, Дарко, не можеш молитве Богу упоређивати са дрогама!“ „ По мом мишљењу, на Литургији се молиш за све што ти је потребно. Кад се молиш лично, а то нек буде твој лични разговор са Богом. Причај, брате, својим речима, од свог срца! То је молитва, да видиш како је тешко! А не, читаш шта је тамо неки монах писао, он се моли од свог срца, за оно шта њему треба.“ „Значи, нема Оче наш?“ „Немој сад и ти да мешаш бабе и жабе.“ „По теби, значи, не би требало да постоји молитвено правило? Нити навика да се моли Богу?“ „По мени, Лало, човек треба редовно да се моли Богу, али да му то никад не постане навика. Јер ће молитва постати хладна, као и свака навика. Дакле, радије бих да немам навику, већ да се молим Богу често, кад ми срце крене горити, да Му се обраћам и да Га тражим. Да мој однос са Богом нема постављено правило, нити је он ствар навике. Он је спонтан и никад исти. Али ја сам такав, нису сви такви. Ти, ето, волиш досаду и смарање.“ „ Добро, хајде ми онда објаси ово.“, брани Лала и даље свој став. „Толико наглашаваш спонтаност... Онда испаде да, ако ти тренутно у свом срцу немаш жељу за великопосним расположењем, Црква намеће сва ова богослужења.“ „То је друга ствар, Лало.“, велим ја . „Било би себично руководити се само својим срцем, где би онда била заједница? Где би била Црква? Богослужења Заједнице усмеравају срце, приводе ка покајању, да би се спонтаност јавила... Али битно је да се јавља у Заједници. Не постоји нешто што је себична духовност.“ „А ти то на неки начин радиш!“, упире Дака прст у Лалу и намерно провоцира. „Ти си узео на себе задатак да будеш побожнији од осталих, теби није довољна служба у Цркви, не! Нема довољно благодати за тебе на Литургији, па је тражиш сричући туђе молитве! Допингујеш се благодаћу! Да би се ти и само ти спасио, нећеш ти да се спасаваш са нама, гољама!“ „Не лупај!“, Лала није насео. „Можда моје срце спонтано жели да се Богу моли још усрдније и више, можда и док читам молитве који су други написали, те исте доживљавам као своје, као да ја са Богом разговарам!“ Замислили смо се. Дака се насмеја: „Јесте ли провалили да је ово управо теологија? Сва ова дискусија? Свако има своје мишљење, свако на свој начин схвата исповест, живот, молитву, Бога?” „То нас и чини хришћанима и теолозима“, размишљам ја на глас. „Покушавамо да пронађемо смисао. Кад бисмо прихватили без размишљања, или без искреног доживљавања све оно што нам други кажу, или што прочитамо... Били бисмо странице које други исписују. Овако... Сами градимо свој однос према стварности, ближњима и Богу.“ Тишина. Боске дрекну: „'Ајде, каж'те ми сад који грех да турим на листу!?“
  2. Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру. Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи... Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља. Овде бих стао, форма писања не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам. (Стеван Симоновић)
  3. Мени је ово импресивно за неког ко није завршавао теолошке школе!! Боље размишљаш од неких много учених теолога! Колико је важан дух, чист разум и љубав према Богу! Блажо, братски савет... Блог треба да буде краћи... Из искуства знам да људи не читају текстове дуже од 2 странице. И сам сам овај текст прочитао на рате. Одличан текст, свеже идеје, али за овај формат мора сажетије да би дошло до више људи... Још једном свака част.
  4. https://relevantmagazine.com/life/surprising-links-between-faith-and-health ¨https://en.wikipedia.org/wiki/Religion_and_health Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60. ¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71. ¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8. ¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5. ¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70. ¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60. ¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51. ¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57. ¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.
  5. Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства. У студији објављеној јануара 2012 у часопису Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим. Верници су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна. По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака. Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. Journal of Clinical Psychology је 2010. потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је. Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи. У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената 1,517 чланица цркве су имали редован мамограм. На узорку истраживања од 510 жена које нису биле чланице цркве указује да тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно.. Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду. На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем. Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф. У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере. Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести. Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље. Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери. Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ... КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ... МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ... ... СУ ОПТИМИСТИ... ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ... ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ... ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ... ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА. (литратура у коментару испод)
  6. У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  7. .............

    Некрст

    "Ђе се, Миодраже?“ „Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“ „Знаш да не пијем.“ „Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“ „'Оћу и ја тебе на цркву.“ „'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“ „'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“ Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима. „Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“ И наставио је ћутке да вози, замишљен. Другом приликом срели смо Миодрага на некој слави. „Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу. „Е? Јесам Србин или нисам?“ „Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“ „Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“ „Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“ „Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“ „Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“ И ту се они почну договарати за датум крштења. „Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју. „Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер. „Нећу сигурно у непаран дан!“ Свештеник га гледа у чуду. „Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“ „А зашто?“ „Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“ „То нема везе са хриш...“ „Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики. Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали. Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи. Поздравише се они, овај пут без пошалица. „Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“ „Кад год хоћеш, брате.“ Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага. „Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију. „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“ Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију. „Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост. „Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску. „Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“ „Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“ „Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“ „Ајмо! Сад у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу! Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“ „Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје. „Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“ „И после нашег крштења на парастос да идеш?“ „А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“ „У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“ Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро. Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима. Па се зачикавају: те отац Ненад Микија зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије. Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица. Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето. Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења. „Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“ Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована испод полице са свећама. Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо. „Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “ „Позовите.“ „Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“ После двадесет минута чекања свештенику звони телефон. И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу. Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама Требник, мучно се загледао у једну тачку. „Шта је било, оче?“ „Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“ И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох: „И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“ „Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему... Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест, да нисам довољно учинио.“ „А шта можете учинити?“ „Ништа.“ Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро. Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон. „Мики је умро.“, рече отац. Срчани удар. Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом. Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом. Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога. Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће. Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији. Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце. „Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому. „Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник. Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу, Сања.“ А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто. „Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“ (Марко Радаковић)
  8. .............

    "Мртви" Свети Сава

    Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате.
  9. У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.
  10. .............

    Зов прошлости

    Знаш ли како сам тада лепо живео? Није било шефића да ти дишу за врат, био само један политичар на телевизији. Од своје плате сам могао да решим рачуне и целу породицу да одведем петнаест дана на летовање. А сада? Погледај ме сада. Без посла десет година, проблеми са срцем... Жена ми матора, болесна, деца отишла. Пијем најгору ракију у селу, завијам дуван у папир, као да је инфлација. А некад... Некад се живело, моји момци, некад се живело...“ Давору је увек непријатно кад његов ујак започне свој монолог о прошлости. Није ни свестан да му се момци смеју иза леђа. А као за баксуз, ујка Раде увек посети своју стару кућу кад Давор организује неко дружење или пијанку. „А девојке, јел' било девојака у то време?“, тобож озбиљно пита Пеца. „У нашем друштву је увек било девојака, а не овако... Шта је ово, кад год вас видим, све момци, где су вам цуре? Боже мој, како је било лепо бити момак у оно време... Сећам се, кренем возом за Трст по фармерке... А у купеу две девојке, Словенке...“ И наставља Раде своју причу, испијајући чашице ракије и пушећи цигарете којим га нуде момци. Сећао би се разних детаља, рецимо, како је тад набавио плочу Дип Парпла, или како је девојка из Љубљане имала белег тик испод доње усне и како су јој груди биле меке, а нагласак смешан. Сетио се и да је носила хипи симбол мира обешен око врата и уживао је у тим сећањима, загледајући насмешеним очима некуд горе, као да сећања тамо бораве. „Како се звала?“, упита неко. Раде облиза усне и намршти се. „Да ли ... Аника? Не... Није...“ И тад схвати да се не сећа ни како је изгледала. Не сећа се чак ни како се прича завршила. Зашто ју је онда и започео? Одмах затим замоли за још једну цигарету и препусти причу момцима. Они су тако млади, тако лепи и снажни. Очи им нису уморне, кожа им није груба, покрети су им лагани, неоптерећени костобољом. Осмеси су им широки, из уста им се осећа мирис жваке и алкохола, а не трулеж зуба. Они би толико тога могли, само кад би знали, кад би заиста живели и уживали. Раде је чуо да неко планира да ради на хрватском приморју, те се похвали како је и он као младић тамо радио једно лето. Целу плату је потрошио за три ноћи, док је частио госте ресторана на сплитској риви. „Биће да и данас то препричавају браћа Хрвати... Има ли педесет година од тада?“, упита Пеца подругљиво. Ајд не лупетај, па... то је... па... има неких тридесет година... “ „Само?“ „Чек.. То је било пре него што сам упознао Јовану... Знам! Седамдесет пете... значи...“ „Па педесет година!“ Прснуше сви у смех. Само је Давор пришао ујаку, сео пред њега и потапшао га по рамену. „Ујко, ти рече да имаш ону утакмицу да гледаш?“, рече добронамерно. „Коју... ко...?“ И тад Раде схвати. Нису се смејали са њим, смејали су се њему. Мислио је за себе да је кул ујак који разуме младалачки живот и шалу. А у ствари су га сматрали смор маторцем који прича о праисторији. Можда су га сматрали и алкохоличарем. Можда је то заиста и био. „Момци, идем да гледам Бајерн... лепо се проведите вечерас...“, Раде устаде и попи ракију на екс. Цигару није угасио, пријала му је цигарета са филтером. Испушиће је на путу до куће. „Седи, Ракс, попиј још коју ракију!“, добаци један момак. „Доста ми је... Нађите неке цуре вечерас...!“ „Да нађемо и за тебе?“ Али Раде је већ изашао. Сијалица на ходнику је осветљавала трошну кућу. У доњем дворишту стајао је срушен чардак. Сестру није брига, а он нема пара. Њихова породична кућа ће ускоро пропасти. Пијанке младог Давора су једина и последња сврха ове куће. Ту је провео детињство. Ту се свађао са строгим оцем, Бог да му душу упокоји. Тек кад је и сâм постао отац, Раде је схватио на које муке је бацао родитеље. У тој кући су свирали хармоникаши кад се он женио и кад му се сестра удавала. Ту је отац скончао и мати проводила дане, жалећи се и јадикујући због усамљености. Иако ју је сваки дан посећивао. Ето, ту где стоји овај шут од срушене пушнице, ту је некад била најлепша ружа коју памти. Ружа коју је његова мајка годинама неговала и даривала комшијама. Раније је помишљао да сестрић можда доводи девојке у стару породичну кућу али у то више не верује. Кућа је у лошем стању, а ове нове генерације само желе да се што пре напију и забораве живот. Тешко им је да нађу девојку која би тежак живот делила са њима. Пред кућом непокошен прелаз. Кад и зашто је изгубио вољу? Да је у питању старост, срце? Разочарење? Коса му је неошишана, брада необријана и бела. Обучен је у дроњаву тренерку и дукс поцепан на неколико места Зашто је обуо папуче? Лето се завршило. Стопала су му хладна. Светлост бандера једва осветљава тротоар. Кад је био млад није ни било тротоара. Само земљан, утабан пут. Кад падне киша – блато. Па опет је са великом пажњом гланцао ципеле и облачио звонцарице. У омладинском дому је играо, скоро без престанка. Био је тридесет година млађи и тридесет кила мршавији. Његова жена је била лепотица. Имала је тај враголаст поглед и благо раздвојене секутиће. Носила је хаљину са предивним, дубоким изрезом и неку јефтину наруквицу. И ништа више. Кад ју је упознао, играла је боса уз песму „Бијелог дугмета“. „Дуг је пут, удрите коњи моји...“ А она плеше, сама, прелепа и дивља, као да је нико не гледа. Глас јој је био баршунаст, а нокти, иако кратки, лакирани у црвено. Таква је била кад ју је упознао. А сада га дозива промуклим гласом из постеље. „Можеш ли ми додати воде?“ Сасвим је седа. Боре су јој тако дубоке, а око очију су јој кесе подочњака. Своје секутиће заменила је вештачком вилицом која стоји на столу поред ње. До врата је прекривена дебелим ћебетом али Раде зна шта се испод ћебета налази. Уморно, кошчато тело окружено млитавим месом. Ни трага од некадашње бутине коју је љубио, ни трага од разиграних ногу. Само умор, болест и старачке пеге. На телевизији је био неки амерички филм који је гледала. Само једна сијалица на лустеру је радила. Било је загушљиво. Смрдела је влага, дим цигарете и мирис пржене масти који не напушта зидове старих кућа. Раде је пустио да воде отече. Ипак је била сасвим бела. Кад јој је пружио чашу, она се усправи, мало отпи, па узе вештачку вилицу са стола и убаци је у чашу . Раде се намршти и седе. На телевизији је била нека напета сцена јурњаве колима. Чинило се да се филм ближи крају. "Сандра је звала.“, рече жена промукло. „Маја је добила јединицу из математике и није им рекла. Сандра прави велику пометњу око тога. Рекла сам јој да се опусти, све је то за децу.“ После пар тренутака, жена се опет усправи и осврну се ка њему. „Не знам зашто се Петар не јавља никако. Хоћеш ли га, молим те, ти назвати? Да не испадне да ја сваки пут зовем?“ Причала је веома споро. „Не зове – не зове. Зна се ко је млађи!“ „Дете ти је..." „Дете има тридесет пет година... Какво дете, Јована? Знаш ли ти колико смо ми стари?“ Жена уздахну, па опет положи главу у јастук. „Требало би лек да попијем.“, рече. Раде устаде, приђе старом регалу и отвори фиоку. Тамо је била пластична кутијица са двадесет једном преградом. И свуда су биле таблетице. Седам дана, три пута дневно. Пустио је воду да тече. Али она је свакако била бела. Дао је жени таблете. „Сачекај док се вода мало смири... Сад је мутна...“ „Раде... Неће се смирити... Просто је мутна...“ Стављала је у уста таблету за таблетом и тешко гутала воду. „А што мораш тако да гуташ воду?!“, он повика. Јована га погледа зачуђено. „Ка... како?“ „Сувише гласно! Некад мислим да то намерно радиш! Гут- гут- гут...“, имитирао је звук гутања. „Зашто? Звучиш као стара баба!“ Јована одговори својим гласом, толико промуклим да је звучало као да је боли док прича: „Али ја јесам стара баба...“ „Па то ли је!?“, он лупи длановима о бутине. „Сад ћеш да се сажаљеваш! Сад ћеш да плачеш над својом судбином! Сад ћеш сваку своју причу да почињеш својим унуцима и тиме какве су им оцене и тиме каква им је пробава и колико су пута данас срали! Јер си баба и умрла би ако те твоја ћерка или син не назову и ти никакав живот немаш мимо њих! Је ли тако, стара, болесна бабо!?“ Јовани засусише очи. „Зар ти не волиш своју унучад?“ „Волим их, али не живим кроз њих! А шта је, сада ћеш и да плачеш, јер то бабе раде!“, рече Раде, окрену се и пође. Али Јована повика силно: „Не!“ , стргну са себе дебело ћебе, спусти једну ногу на под, а потом полако, немоћно, поче да устаје. „Ти си деда! Ти си стар! Ниси више ни млад, ни луд! Ти више не можеш колико си могао! Не можеш да играш, ни толико да радиш, ни толико да планираш и сањаш! То не значи да мање вредиш! То не значи да не можеш да се радујеш животу и да видиш лепоту у њему!“ „Какву лепоту!?“, урликну Раде. „Какву лепоту!“, подиже у бесу сто и преврну га. Распуче се чаша. „Шта је преостало? Немам снагу! Немам лепоту... немам здравље! Немам ништа! Примам социјалну помоћ, једем смеће, не могу да... не могу да теби пружим нормалну здравствену негу!“ Он заплака. „Није до тебе...“ „Ништа није до човека кад је стар... Да сам другачије живео док сам био млад... Да сам се негде друго запослио, не бих рано остао незапослен... Не бих се одао пићу... Не би ме син замрзео... А сада и ти умиреш... “ Раде клекну и загрли жену око стомака. Повика из свег грла и заплака се. „А ја не могу ништа да урадим!“ ***** „Некада давно, ја сам теби грејао ноге, сећаш ли се?“, шапутао је Раде у кревету. „Наравно.“ „А сад нико ником не може ноге угрејати.“ Засмејаше се. Раде јој се загледа у очи. „И даље имаш поглед у који сам се заљубио.“ „Романтика!“, засмеја се Јована. „Боже, дуго нисмо једно другом рекли нешто романтично... Све би звучало глупо и наивно... Ваљда је то тако кад проживиш пакао с неким...“ „Ипак... изузимајући неке ствари... Био је то леп пакао, није ли?“ „Јесте... Људи сањају о рају кад се венчају... Ни не знају да су само одабрали сапутника за муку. Неког да те насмеје и помогне кад.... Ма, ш-шта радиш!?“ Раде се завукао под ћебе и пољубио је у бутину. **** Телефон звони. „Хало? Здраво, сине...“, Јована се полако усправи. Чује се нека музика из спаваће собе. „Ма ниси ме пробудио... Ево баш сад доручкујемо... Да... А добро, увек исто... Није лоше. Добро је и тата. Како сте ми ви? ... Ма нисам зубе ствавила, па другачије звучим... Наравно, не мораш се уопште најављивати! Ово је увек твој дом! ... Да... да... е, баш ми је драго. Ајде, видећу ја да замесим колач са вишњама за Маријицу моју малу, она тај воли, да се... ма могу толико за унучицу моју... ма само ви дођите... добро, нећу... ма само ви... е, добро!“ Спустила је слушалицу. Раде није поред ње. Раније се пробудио. Чује се музика. Изнова и изнова се понавља неки део песме. „Рекла сам ти да тај грамофон не ваља, баци га!“, повикала је Јована. „Прескаче игла!“ Она се усправи и полако, немоћно, смести стопала у папуче. Придржавала се за намештај и зидове и кретала ка спаваћој соби. Тамо је Раде седео на столици, а глава му је клонула на страну. Цигарета му је догорела до прстију и угасила се. На старом грамофону вртела се плоча, а игла би се изнова враћала на један те исти делић песме „Бијелог дугмета“. Раде је био осмехнут. Као да је, најзад, сустигао и ухватио неки посебан тренутак и учинио га вечним. Аутор: Марко Радаковић
  11. Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39). Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. Шта јесу православни обичаји? Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда. Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави. И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника. Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!
  12. Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  13. .............

    Очеви

    Кад сам био дечак од пет или шест година, ишао сам често са оцем на канал Дунав – Тиса – Дунав. То је било време док су ваздух и земља били чистији, па си могао да береш печурке у дивљини и да једеш упецану рибу. Сећања навиру само у тим неким мрљавим сликама, као давно сањани снови. Али једно се истиче јасно. Нагнуо сам се, испао из чамца и пао у хладну воду. Нисам знао да пливам и успаничио сам се. Отац је пар тренутака чекао, кунем се да је чекао, а онда посегнуо руком и извадио ме из воде. Био сам ужаснут, али он се смејао. Каже: ,,Вода је плитка, мислим да си могао и стати на ноге”. Једва да смо одмакли од обале. Али свеједно, ја сам био уплашен јер нисам знао да пливам. Љут, питао сам га зашто је чекао, зашто ми одмах није пружио руку. ,,Надао сам се да ћеш научити да пливаш. Идемо кући, смрзнућеш се.” Мој отац се данас уопште не сећа овога. Али ја памтим. И то су очеви. Људи који нас уче животу. Који не пружају одмах руку, јер се надају да ћемо се сами изборити. Али рука ће увек, увек бити ту, спремна да пружи и учини. Мајке су често сувише заштитинички настројене. Оне нас воле, у то не сумње, али као да се плаше да нас пусте да се сами сналазимо кроз живот. Очеви су они који нас уче животу. Баш зато јер брину. И свесни су који напор је потребан да би човек ваљано живео и издржавао породицу. Као дечак сам ишао у њиву, да окопавам кукурузе. Мајка је понављала оцу да сам млад за тако тежак посао, он се смешкао: ,,Ма шта му фали”. Али ме је ипак често слао до чесме по воду, да одморим од замаха мотиком, и окопавао би мој ред кад бих заостао. ,,Дај Боже да ти ово знање не треба у будућности”, говорио би. ,,Али ћу те ипак научити.” Спојити жице од струје са утичницом или грлом сијалице, припалити ватру, испећи роштиљ, осушити месо, отопити чварке, оглетовати и окречити зид, и тако даље. Свему томе ме је отац научио. А можда је највреднија лекција била како бити поштен и вредан, како се мораш усудити у животу и борити за породицу. Није стога чудо што се Бог назива Оцем. Јер Бог има ту, наизглед сирову љубав. Као и сваки отац, оставља нам избор да градимо свој пут, при том нас усмерава, често нас и оставља да батргамо рукама по води, не бисмо ли научили да пливамо. Али Његова рука је увек ту, чека, али и подучава. И као што су викали ка Христу и ругали се како Отац није с Њим, тако су многи данас у заблуди. Очеви не говоре пуно о својој љубави, не хрле у загрљаје и не теше веома успешно. Очеви нас својим примером уче да је живот оно што јесте: неизвестан, опасан, али и пун наде и љубави. Kроз живот се треба борити и сналазити, и у томе се ипољава наша брига и љубав према најближима. Очева рука је увек ту. Увек снажна, брижна и спремна да помогне. И то не смемо заборавити. Онима који су имали другачије искуство са очевима, могу само пожелети да они буду бољи родитељи и пруже топлину где је неко други пропустио да је пружи. На крају крајева, сви имамо љубав Небеског Оца. Нека је свима сретан празник Очеви.
×
×
  • Create New...